 |
Мирослав
Пантић
Наљешковићева
комедија
"арецитана у Мара Кларичића на пиру"
Оно што се данас зна о почецима и развоју дубровачке ренесансне драме далеко је од тога да буде у свим појединостима сигурно и потпуно. Многи, и покаткад основни, подаци недостају нам за тачна уопштавања и исправне закључке. Међу њима одсуство сигурних вести о броју и времену најзначајнијих представа дубровачког позоришног репертоара XVI века не долази, несумњиво, на последње место. Још доста ће се у том погледу морати да уради, и сваки допринос у расветљавању нејасноћа с којима се сада боримо може бити само користан и добродошао. Јер није, и не може никако бити, једино педантска беспослица покушај утврђивања тих факата кад их немамо а можемо их имати, ако нам они помажу да употпунимо наша сазнања о томе шта је чему у овом развоју претходило, и ко је од дубровачких драмских писаца доносио новине, а ко долазио за тим и већ стечена искуства развијао даље или епигонски остајао у достигнутим оквирима.
У овом последњем смислу, тако, још увек се није могло до дефинитивног решења довести значајно питање који је од двојице дубровачких песника XVI столећа, Никола Наљешковић или Марин Држић, први извео грађанску комедију на дубровачке позоришне даске. Једино се наслућивањем и књижевно-историјским анализама дошло до претпоставке, вероватне али непотврђене, да је весели дум Марин у обесном и распусном карневалском забављачу, нежном и елегичном лиричару и ученом астроному и физичару Николи Наљешковићу имао претходника у овоме послу. Та претпоставка заснована је на чињеници да су Наљешковићеве комедије у ствари много више наставак средњовековних фарси, без јачих угледања на класичну комедиографију и једноставног склопа, неразвијене и писане у стиховима, и на уверењу да би се тај песник тешко одлучио да их тако гради да је Марин Држић већ био наступио са својим далеко сложенијим, прозним и плаутовским комедијама.[1]
Не треба ипак мислити да је ово питање без разлога остало отворено све досад; његово решење омеле су озбиљне тешкоће. Док је хронолошки поредак Држићевих премијера релативно лако и прилично поуздано успостављен благодарећи записима очуваним у насловима већине његових текстова, и истраживањима, у првом реду архивским, која су се на основу њих дала извести, за датирање Наљешковићевих драмских дела није, напротив, било скоро никаквих изгледа. Сва она, комедије као и пастирске игре, очувана су нам у веома лошим и непотпуним рукописима, и у њима долазе без наслова и без икаквих вести о времену и о околностима у којима су први пут изишле пред своје гледаоце. Само је за једну између његових комедија, за ону наиме коју академско издање означује као "комедију V",[2] један стари препис, писан негде с краја XVI или на почетку XVII века и за то издање некоришћен, место наслова имао загонетну белешку: "Комедија арецитана у Мара Кларичића на пиру".[3] Не постоји, међутим, ни други какав извор – савремени мемоари, ондашња кореспонденција или архивски списи – који би на цело питање бацио нешто више светлости.
Али, ако нас недостатак директних информација спречава да израдимо потпуну и прецизну хронологију Наљешковићевих драма, поменута белешка по којој је прва од његове три комедије играна на свадби Дубровчанина Мара Кларичића, отвара пут могућности да то постигнемо бар за једну између њих. A кад се једна сигурније повеже с приликама и тренутком у коме је настала, несумњиво је да ће размишљање и о осталима бити основаније и ближе истини. То је уосталом већ уочено и једанпут – без успеха – и покушано. Јер да се вест из овог записа може како ваља искористити, мора се најпре знати који је Дубровчанин XVI века својим савременицима био познат као Маро Кларичин. A то се том приликом није могло установити, пошто се "име Кларичић не налази у нашим споменицима, па се не може знати је ли баш право презиме, или надимак лични или цијеле породице".[4] Један брачни скандал ондашњег Дубровника, случајно сачуван на страницама дубровачких кривичних књига, указао је неочекивано на траг по коме се има поћи. Да погледамо шта нам нуди судски записник о њему.
Почетком марта године 1609. пред дубровачким судијама обрео се неки Ђуро Иванишев, обућар и пореклом сељак. Затворен што је ножем ранио сопствену жену, у истрази је исприповедао мучну историју њихових беспрекидних сукоба, која се умало није завршила трагедијом. Та сличица из свакодневне стварности, дубровачког пука, иако пуна живописних црта, овде нас може интересовати само једним својим детаљем. Несрећни Ђуро уверавао је судије да његова жена већ дуже време проводи ноћи изван њиховог дома и да то правда страхом од госпара Џона Кларичића, с чијом је слушкињом имала неку размирицу. Показало се, наравно, да су њени изговори били лажни а изостанци грешни, али такође и то да Кларичић који је овде поменут није нико други до властелин Џоно Бунић. Као Кларичић он долази једино у изјавама Ђура и Марије, његове жене; судије, напротив, увек га називају Бунићем.[5] Презиме Кларичић, према томе, представља такозвано "словенско презиме" извесног огранка дубровачке патрицијске породице Бунић и отуд је јасно зашто се "не налази у нашим споменицима". Породица Бунић, разграната и многобројна у ове деценије, имала је више оваквих, народских, презимена, којима су се поједине њене куће међусобно разликовале; једна од њих, она која је дала познате песнике, називала се Вучић, како се одавно зна.[6]
Драгоцена вест да међу прецима властелина Џона Бунића-Кларичића треба потражити Наљешковићевог Мара Кларичића није, ипак, довела и до његовог непосредног идентификовања. Како у то време у Дубровнику живе два Бунића с именом Џоно,[7] морао се прећи заморан и не увек праволинијски пут архивских проверавања и генеалошких студија. Тек тада, доспело се до пуне и несумњиве извесности, и по њој је властелин Марин Жупанов Бунић (1514–1580) онај Наљешковићeа пријатељ чије је свадбено весеље он покушао да увећа својом комедијом.[8] Како се могло и мислити, тај Бунић је из једне од најугледнијих и најбогатијих дубровачких кућа онога времена. Од детињства је међу породичним портретима могао гледати строги војнички лик прадеда Жупана (+ 1464), који је, као ammiraglio, командовао дубровачким галијама у хришћанско-турској бици код Варне године 1444.[9] Но његови преци нису били само ратници и "људи од владања"; исто толико, и више, били су и спретни трговци, и њихови тестаменти, пуни богатих легата, речите су илустрације њихових живота, посвећених пословима и стицању.[10] Маринова мајка Клара, која је рано остала удовица и на коју је пао терет вођења куће и подизања тројице неодраслих синова, морала је бити умна и енергична жена, и без сумње је по њој ова породица и названа Кларичић. Одређен породичним традицијама и обичајима Републике, Бунићев живот могао је једино бити испуњен јавним службама и трговином. Као дубровачким властелин, прошао је уобичајену каријеру, која је почињала ситним чиновниковањем у неважним уредима, да се заврши часном и достојанственом функцијом кнеза.[11] Нe једном, повераване су му и специјалне мисије, као она, године 1568, кад је ишао у Цариград као поклисар харача,[12] или она друга, године 1570, кад је с још једним племићем био владин делегат за вођење истрага по народним тужбама "против Хварана, Корчулана, Пераштана, Которана и осталих распуштених Далматинаца, који под лажним именом ускока пустоше села и острва дубровачке државе".[13] Није мање живахна и успешна била ни Бунићева трговачка активност. Иако његова пословања не познајемо у пуном обиму, сигурно је да су била знатна, кад су, иначе, прилично замашне своте које само београдски трговци преко године позајме код њега.[14]
Виђен властелин и имућан трговац, Маро Кларичић је, дакле, морао само импоновати песнику Наљешковићу. Тим више, ако је, као што је вероватно, налазио доколице, начина и воље да се уз послове бави науком и књигом. У веку у коме је живео није било нимало необично да се трговац, научник и песник нађу у једној истој личности, и сам Наљешковић представља такав један занимљиви спој. Сем тога, један од Кларичићевих ближих рођака, Марин Николин Бунић, брат од стрица његовог оца, био је учен човек и више него пријатељ историчара Лудовика Туберона Цријевића и окруњеног песника Илије Лампридија Цријевића: први му је слао своја дела на преглед и поправак, а једно му је и посветио, док се други с њим дописивао и препоручивао га оваквим похвалама Алесандру Фарнезе:
Commendo unanimem meum sodalem,
commenđo tibi Farnesi, Marinum.
namque est dignus in intimis haberi,
cultu, moribus, elegante lingua,
non ignobilis et deńĺnter ornat
malorum titulos, genus Bonorum.[15]
Још једанпут је, значи, наш Маро Кларичић могао бити на линији породичних традиција, кад се показивао као љубитељ поезије и пријатељ песника.
Па кад је била његова свадба, за коју је група позоришних аматера, по свој прилици властеле, припремила представицу с Наљешковићевом комедијом на програму? У књигама женидбених уговора XVI века Марин Жупанов Бунић долази у два маха. Први пут је то било још године 1530, кад је имао једва шеснаест година а његова заручница Франа, кћи госпара Орсата Џоновог Ђурђевића, ни пуних дванаест. Добивши том приликом 2600 перпера мираза, Марин је обећао да кроз шест година поведе Франу у свој дом. Но јануара 1535. уговор је поништен а Марин је новце вратио, јер му је заручница умрла пре венчања.[16] Тек 28. априла 1541. регистрован је његов други женидбени уговор, овај пут с пунолетном Лињом, кћери покојног властелина Луке Џивовог Соркочевића.[17] Мираз је сада био 2000 златних дуката и Марин га је одмах добио од Лињине браће. У тексту уговора, код формуле о року у коме ће Бунић своју вереницу повести кући pro consumatione matrimonii, остављено је празно место, што би без сумње требало да значи да се то имало обавити одмах или у најближе време. A како су се у старом Дубровнику свадбе чиниле онога дана кад је невеста улазила у младожењин дом,[18] то је негде у години 1541. или најкасније у години 1542. прослављан Кларичићев пир. Било би боље, додуше, да се овај термин могао још више приближити правоме, али је за ово време, кад жупници још не воде матичне књиге, то остварљиво само у малом броју случајева. Чак је и познати Registro maritaggi био без икакве помоћи овога пута; у том драгоценом кодексу региструју се само она венчања дубровачких владика за која је добијена новчана потпора некаквог добротворног легата; богата Лиња, међутим, није имала ни услова ни потребе да је тражи и добије.[19] Али да се ово свадбено весеље славило и коју годину касније но што на основу архивских докумената изгледа, ван сумње је да је то морало бити пре године 1548. кад је, како се сада претпоставља, изведена Држићева изгубљена комедија Помет односно пре године 1549. кад је било прво приказивање његове Тирене.[20] Уосталом, Бунићу су у време Држићевог дебитовања на дубровачкој сцени већ почела да се рађају деца из брака с Лињом, и то најпре свакако кћи Клара, која је 15. априла 1564. ступала у брак с Франом Николиним Соркочевићем,[21] а за њом и син Жупан, који је децембра 1568, са двадесет година, ушао у Велико вијеће Републике.[22]
У време овога пира, Наљешковић је, као и Бунић, био тридесетих година, и већ јe за собом имао каријеру трговца коме послови не полазе најбоље за руком. После дугих пребивања у трговачким средиштима западне Европе и Леванта, он се, изгледа обесхрабрен неуспесима, за више година скрасио у Дубровнику. Тамо је наставио да послује, настојећи и да понешто привреди повременим службама у различитим установама дубровачке управе. Тако је почетком 1541. постављен за писара житнице, а дужност му је била да грађанима који су те гладне године остали без жита уз дознаке расподељује жито донето из Венеције.[23] Већ 2. априла 1541. он је из те службе отпуштен, "пошто богу хвала наш град има обиље пшенице и није више потребно делити је на дознаке", али је од 16. септембра добио неко запослење у рачуноводству Републике, за које је с времена на време био исплаћиван.[24] Нешто касније, децембра 1543, изабран је за канцелара рачуноводства,[25] што такође није дуго трајало, јер га у априлу 1545. налазимо у Конавлима, где премерава винограде и земљишта по којима три дубровачка властелина, специјално за то послата, чупају и уништавају бесправно посађену лозу.[26] У светлости ових података постаје схватљивије што се песник коме је новчано ишло од лошег на горе и који је најпосле умро као сиромах с мало одела, књига и астрономских инструмената у кући[27] везивао пријатељством за богатог и утицајног Бунића, који му је у сваком случају могао само помоћи. Чак можда ни његова хонорарна упосљења у рачуноводству и житници нису случајна и без везе с Бунићем; поред чињенице да је као трговац Наљешковић морао бити стручан за такве послове није, изгледа, од најмање важности било ни то што је у то време један од властеле која руководи овим установама био баш Бунић.
Комедија коју је Наљешковић за његов пир написао могла је, дакле, бити и знак захвалности, а не само пријатељске срдачности и симпатија.
Том комедијом званице и гости Кларичићевог пира заиста су имали "велики смјех", како им је у прологу обећано. Остварена у којем куту дворане за пријем, уз скромне режијске и сценографске напоре, и с малим бројем "глумаца", Наљешковићева комедија је пред својим гледаоцима одшкринула врата дубровачких домова и реконструисала један одломак из свакодневног живота. Горопадна, биготна и вечито на свађу расположена "госпођа", раскалашан и обестан "госпар", и распуштене и џандрљиве служавке, – то су њени ликови; поткрадање "госпође" и "госпарева" љубакања са служавкама, као и бескрајни сукоби и "треске" око тога, – то је њена радња, а лако помирење "госпође" и "госпара" и заједнички одлазак на вечеру у суседство, – то је њен расплет. Без одређеног морала за који се бори и који заступа, и без декларисане осуде негативности којима се смеје, ова комедија је просто желела да својим гледаоцима прибави час-два громогласног смеха, а поступци којима се при том послужила нису били много различни од оних које су градски весељаци, занатлије и калфе, још од средњег века користили за своје невешто писане али папрено смешне и силно занимљиве фарсе. Дубровачки живот она је насликала с беспоштедном и суровом реалношћу, и са слободама какве су само у време ренесансе могле бити опростиве у доброме друштву, а ако у њој и нема поезије и лепоте прикладне за прилику којој је била намењена, она не може ипак бити неинтересантна и без значаја, јер је у њој свака сцена стварна и свака реч истинита.
Напомене
1 За цело ово питање исп. расправљање Милана Решетара, Stari pisci hrvatski, VII2 (Загреб, 1930), стр. LXXXIV и даље.
2 Stari pisci hrvatski, V (Загреб, 1873), стр. 240-259.
3 По њему je приређено издање исте комедије у часопису Dubrovnik, zabavnik štionice dubrovačke çŕ годину 1870, стр. 220-237. Рукопис je описао Решетар, нав. дело, стр. VII-XIX.
4 Решетар, нав. дело, стр. LXXXV нап.
5 Diversa et possesso del criminale 7 (1609-1610), 33-51. Овај и сви следећи архивски документи су из Хисторијског архива у Дубровнику.
6 О овим двоструким презименима дубровачке господе вид.. Rešetar Milan, Slavenska prezimena dubrovačke vlastele. Dubrovački list, 1925, II, 32, 33.
7 То су, према подацима пописа у Specchio del Maggior Consiglio, Џоно Маринов (1563-1617) и Џоно Томов (1587-1649).
8 Доказивање овога тврђења било би дуго, незанимљиво и преопширно, те се зато овде испушта. Напомиње се, само, да je међу Наљешковићевим савременицима било осам разних Мара Бунића између којих je требало наћи одговарајућег.
9 Исп. F(ancev) F(ranjo), Hrvatska enciklopedija 3 (Загреб 1942), 516, и Крекић Бариша, Учешће Дубровника у ратовима против Турака 1443 u 1444 г., Зборник радова Византолошког института САН, Београд, 1954, 2, стр. 145-158.
10 Нпр. тест. Мариновог деда Марина ( 1483) у Testamenta notariae 25 (1483-1484), 21 или онај његовог оца Жупана (+1520) у Test. not. 33 (1520-1524), 65'.
11 Важније дужности које је имао: члан колегијума апелација (1540, 1543, 1545, 1547, 1549, 1551, 1553, 1555, 1556), чиновник царинарнице (1542, 1544, 1546, 1548, 1550, 1552, 1554), чиновник у рачуноводству (1541), државни адвокат (1536, 1539), сенатор (од 1556), конзул цивилних послова (1568, 1573, 1576, 1579), члан Малога Вијећа (1566, 1571, 1577, 1580), кривични судија (1561, 1564, 1567), проведитор града (1570, 1575, 1578) и најпосле кнез (1564, 1567, 1569, 1572, 1575, 1578). Specchio del Maggior Consiglio dell'anno 1500, passim.
12 Радонић Јован, Дубровачка акта u повеље, књ. II св. 2, Зборник за ист, јез. и књиж. срп. нар., треће одељ. књ. VIII (Београд, 1938), 168.
13 Књига ових тужби чува се у Хист. арх. у Дубровнику.
14 Подробне податке видети у књизи: Дубровачка архивска грађа о Београду. Књига I.1521-1571. Сабрао, уредио, објавио Јорјо Тадић. Издање ИОНО града Београда, 1950, passim.
15 Биографска дела Игњата Ђурђевића, Издао и објаснио Петар Колендић Зборник за ист., јез и књиж. срп нар, друго одељ. књ. VII (Београд, 1935), 39 53. Dolci S, Fasti litterario-ragusini, Venetiis 1767, стр. 39. Тај Бунић умро je у Дубровнику као нежења почетком 1540, оставивши своја добра држави, али одвојивши доста и за своје ванбрачне синове у Венецији, Анкони и Дубровнику, Testamenta notariae, 38. 1539-1543, 96.
16 Pacta matrimonialia, 6, 1523-1534, 113.
17 Pacta matrimonialia, 7, 1534-1543, 110'.
18 Решетар, нав. дело, XCI.
19 Штавише, чини се да су дубровачке власти сумњале да њен мираз није и већи но што je у уговору записано, па су се и њена бpaћа и Бунић морали пред кнезом Републике заклети да то није случај, Pacta matr. 7, 110'.
20 Колендић, Петар, Премијера Држићева "Дунда Мароја", Глас САН, Београд, 1951, CCI, 62.
21 Pacta matrimonialia, 9, 1558-1579, 66'.
22 Бунић je имао још синове: Луку (рођен око 1579), Џона (већ поменутог) и Влађа (1565-1614), и кћери: Перу (венчана 1573) и Нику (венч. 1576).
23 Consilium minus, 34, 1540-1543, 54', 69', 78, 88.
24 Исто, 102, 126, 131'.
25 Исто, 40, 1543-1547, 13'.
26 Исто, 133, 134
27 Testamenta notariae, 47, 1585-1588, 192-192': Testamentum Nicolai
Stephani de Nale Тестаменат je написан 2. окт. 1581, а регистрован 22
децембра 1587, и у њему се чита: "E prima lasso per је decime et primitie
а Santa Maria cathedrale perpero uno, e а Santo Biasio in Ragusi perpero
uno et а Santa Maria alle Danze perpero uno. Dichiaro qualmente io non
mi ritrovo havere al mondo facultа di alcune sorte, infori di alcune poche
e di poca valuta, massaritie in casa con pochi vestimenti mei e libri
con alquanti instrumenti astronomici et uno bacile di argento donatomi
dall" Illma Sig.ria di Rausi, quale tutte cose sopranominate
lasso alla ima cara consorte madonna Nica, e questo imperochи lo ho havuto
in contanti et in ritratto di sue terre а Gliubaz il che ariva а magior
valuta di quel che io speso nelh meglioramenti di soi stabili e quello
che di piщ lе resto а dare la prego mi perdoni. la quale madonna Nica
faccio e instituisco mio universal herede.. "
// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма
| Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
