 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Интернет издањеИзвршни продуцент и покровитељ:
|
Штампано издање Централне народне библиотеке НР Црне Горе
|
"Цетињски љетопис" је познат нашој историографији. Користили су га многи историчари, поред осталих и Василије Петровић-Његош, Петар I Петровић-Његош, Димитрије Милаковић, Фрањо Миклошић, Павле Аполоновић. Ровински, Марко Драговић, Иларион Руварац, Лазо Томановић, Душан Вуксан и др. Он има многоструку научну важност. Правници га могу највише користити. У њему је сачувана правна терминологија последњих остатака старе Зетске државе и, нарочито, помени остатака сталежа који су у периоду Црнојевића живјели на подручју старе Црне Горе (властела, кефалије, власи, кмети, рвавласи). Документи из периода Црнојевића, а неки и из каснијег времена, пружају грађу за проучавање баштинског права (баштина, кметије). Сачувани су остаци правних институција старог српског права (кућа, братство, племе, збор). Има грађе и за старо стварно и облигационо право, по нешто из наследног и породичног (закуп, својина, ујам, диоба куће, тестаменат, дар). Сачувани су остаци правних симбола (пресијецање динара), процесног права (заклетва, извођење доказа). Један докуменат из времена Ивана Црнојевића ("Суд Царски и патријаршиски") је кодификовао кривично право заштите баштинске својине. С обзиром на обиље забиљежених топонима, овај љетопис је сачувао готово све важније називе мјеста од Хота и Зете до граница старе Црне Горе и Боке Которске. Ти топоними садрже остатке правних установа државног поретка (Збориште, Мирац), старе словенске митологије (Троглав, Мрамори, Гомилице) и етнографске грађе (Вигњиште, Ковачев до).
"Цетињски љетопис" је карактеристичан докуменат, за историчара, по томе што, поред нотирања неколико догађаја, од почетка до краја одражава дух немањићке државе и настоји да ту традицију сачува. То потврђује чињеницу да је Црнојевића држава била посљедњи остатак старе српске државе, која је сачувала и њен симбол (двоглави орао), који се и до данас сачувао на олтару Цетињског манастира.
"Цетињски љетопис" пружа значајну грађу и нашој историји књижевности. Он је, на првом мјесту, интересантан као род књижевног стварања. У њему је сачуван србизирани извод Берлецијевог дјела "Скендер-бег", Он пружа два нова податка о књижевном раду Василија Петровића-Његоша. Познато је да је Василије Петровић-Његош написао и објавио у Москви 1754. године "Историју Црне Горе". Та историја има података интересантних за историчара, иако јој је главна намјена била да заинтересује Русију за малу незаштићену Црну Гору, која је ратовала на позив Русије и по својој иницијативи, против Турака, и борила се против папске уније. Поред тога, у "Љетопису" је преписан и други докуменат, иако мањи, сличан "Историји Црне Горе", упућен 1744. године Сенату у Венецији, који такође рекапитулира историју Црне Горе кроз ратове које је Црна Гора водила против Турака, а који су користили Млетачкој држави. Овај докуменат у Љетопису има око 16 страна, формата 32 х 21,5 цм. Циљ му је да ублажи осорност и несносност пограничног млетачког комесара у Котору, Николе Болице, према Црној Гори. Овај рад, писан руком Василија Петровића, носи наслов "Књига за Црногорце предата у Сенат млетачки". Иако је ово једна врста дипломатског акта, може се сматрати, као и "Историја Црне Горе", књижевним саставом Василија Петровића-Његоша. Поред тога, у "Љетопису" се налазе и три пјесме карактеристичне за дух времена и политичке интенције Црне Горе у доба Василија Петровића (које ћемо ниже навести). Оне су писане руком владике Василија Петровића. Не може се утврдити да ли их је он написао или само забиљежио, али је тај податак такође важан за литерарни лик Василија Петровића-Његоша.
Филолог ће у "Љетопису", наћи лијепу грађу за историју језика. Пада у очи, поред осталог, да љетописац скоро сто година прије Вука Караџића који је, званично, увео слово х у српски књижевни језик, употребљава то слово и у ријечима које нијесу турског поријекла, што значи да је оно живјело у народном језику (Хумци, хулити, хрбат).
Историчару народне књижевности, и географу, "Љетопис" пружа податке да је на Цетињу у доба Црнојевића постојала рјечица Цетиња, која се помиње у "Женидби Максима Црнојевића" и у другим народним пјесмама. У документима из времена Црнојевића, који се наводе у "Љетопису", помињу се поток који протиче кроз Цетиње и мост на том потоку.
Најзад "Љетопис" ће бити занимљив и агроному и привредном историчару. У његовим документима се помињу виногради на Цетињу, а 1638. године конопља и купус, што значи да је то у то доба гајено.
Сматрали смо, због већ истакнутог значаја "Цетињског љетописа", да ће фототипско објављивање овог документа бити корисно за науку. Зато смо одлучили да га издамо у цјелини.
"Цетињски љетопис" је, у науци, добио такво име крајем прошлог вијека. Прије тога се звао "Црногорски љетопис" (Димитрије Милаковић), "Крусовољ Црнојевића" (Марко Драговић, Павле Ровински) и сл. "Цетињски" или "Црногорски" је добио име по мјесту гдје се налази. Да се не би изазивала нова пометња у науци, јер је већ одомаћено име "Цетињски љетопис", задржавамо тај назив и даље, иако, што је још 1929. године констатовао Душан Вуксан, такав назив не одговара садржају књиге која се под називом "крусовољ" чува у Цетињском манастиру. Дакле, "Цетињски љетопис" је рукописна књига која се чува у Цетињском манастиру и на чијој насловној корици пише Крусоволь, садржи 81 лист, писан руком, величина 32 х 21,5 цм.
У науци су позната два цетињска љетописа, од којих се један не налази у Манастиру цетињском. Они су садржајем различити, иако се не искључују. Разлика је међу њима у времену писања. Први досеже до краја XV вијека. Њега је проучавао Ватрослав Јагић, према рукопису бр. 104 Библиотеке Одеског универзитета. Он се налази у заоставштини пољског слависте А. Кухарског, коју је откупио Новоросијскиј универзитет у Одеси. Рукопис "Цетињског љетописа" је 1830. године, како каже Јагић, поклонио Кухарском црногорски владика Петар. Овај љетопис је објављен на три мјеста. Један дио је објавио В. Јагић као прилог студији "Ein Beitrag zur serbischen Annalitik mit literaturgeschichtlischer Einleitung", у часопису "Archiv fьr slaviche Philologie" (II књ., 1. св., стр. 1-109, Берлин 1876). Јагић је објавио на стр. 102-106 "Архива" дио "Љетописа" који се односи на "Сказаније от Адама до днешњаго времење".
Послије Јагића, тај "Цетињски Љетопис" је објавио Љуба Стојановић у "Споменику" Српске академије наука (III, 1890), под насловом "Стари српски хрисовуљи, биографије, љетописи, типици, поменици, записи и др." Стојановић напомиње да је Јагић у "Архиву" саопштио српски дио "Љетописа", а он објављује "Сказаније од Адама до Јована Палеолога" ("Споменик" III, стр. 119-122). Љуба Стојановић је, затим, уз своју расправу "Стари српски родослови и љетописи" (Српска академија наука – Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, књ. XVI, Сремски Карловци 1927), објавио текст "Цетињског љетописа" (стр. 63-101) који обухвата период од Немање до деспота Стефана, са додатком од сријемског митрополита Максима.
Преношењем сједишта Црнојевића државе на Цетиње и оснивањем Цетињског манастира и митрополије у њему, на Цетиње су пренесене многе драгоцјености и документи из манастира и цркава са Скадарског језера, нарочито из Врањине, гдје је Сава Немањић 1220. године основао епископију. Плашећи се да ти документи не буду уништени, цетињски митрополити су важније од њих преписивали и повезивали у књиге. Тако је монах Гаврило Ђурашковић, из манастира Врањине, 1721. године[1] преписао једну колекцију хрисовуља, које досежу до 1469. године. Руски научник Иван Јастребов је осам тих хрисовуља нашао у препису и објавио их у чланку "Препис хрисовуља на Цетињу о манастиру св. Николе и Врањини" (Гласник Српског ученог друштва књ. XLVII, стр. 219-231, Београд 1879). Јастребов је преписао и објавио сљедеће хрисовуље: Краљице Јелене за Крњице и уљаник у Крушевице, краља Стефана о Орахову (с напоменом да се чува у оригиналу у Манастиру цетињском), Ђурђа Стратимировића за Раке, Балше за Каруче, Скендербега Црнојевића из 1527, Ивана Црнојевића за Забес, Султана Мухамеда Врањини и прилог Матагужа манастиру Врањини 1468. године. Јастребов помиње да је у Цетињском манастиру видио хрисовуљу цара Душана о спору властеле и грађана Котора, и патријарха Данила, због цркве Аранђела Михаила на Превлаци и жупе Грбља и др., које "још чекају да их стручни људи објелодане у потпуном и вјерном тексту".
У вријеме господара Василија Петровића-Његоша преписивање докумената је продужено. Из тог времена имамо једну преписану и повезану колекцију докумената. Поред тога, и сами "Крусовољ" је препис разних докумената из манастирске ризнице уз додатке "Цетињског љетописа". "Крусовољ" садржи једну документарну и допуњену хронологију, само је, приликом повезивања, понегдје документација измијешана, те није одржан хронолошки ред, али тај ред није тешко пратити.
Овај "Љетопис", који у оригиналу носи назив "Крусовољ" допире до 1809. године. Његов најважнији дио, који је углавном писао владика Василије Петровић-Његош, досеже до 1749. односно 1756. При крају је неке ствари дописао Петар I Петровић-Његош.
Овај љетопис је добио у науци своје грађанство под именом "Цетињски љетопис".
Срећа је што се нашао неко паметан да са старих докумената прави преписе, јер су временом многи оригинални документи нестали или пропали. Овако, имамо њихове преписе који се, понекад, само у правопису разликују од оригинала.
Први научни радник који је користио "Цетињски љетопис" јесте Василије Петровић. Користио га је при раду на својој "Историји о Црној Гори" (Москва 1754). Василије се позива на историју о Скендербегу и користи родослов Црнојевића, (стр. 27-28 наведеног дјела).
Петар I Петровић-Његош у својој "Краткој историји Црне Горе" (објављена након његове смрти у "Грлици" – календару штампаном на Цетињу – за 1835, стр. 54-87; 1836, стр. 41-78; 1837, стр. 41-52 и 1838, стр. 41-62), користио је "Љетопис" на неколико мјеста.
Димитрије Милаковић у својој "Историји Црне Горе" (Задар, 1856) позива се на "Љетопис Црногорски" који допире до 1749, у којем има 25 забиљежених догађаја из историје Црне Горе.
Павле Аполоновић Ровински користио је на више мјеста "Цетињски Љетопис". Он је објавио у посебној брошури "Памятники древней письменности – Записка венецианскому сенату о заслугах Черногорцевъ перд Венеціанской респуликой 1744", са поднасловом "о неправдама пограничног комесара у Котору, Николе Болице". Напоменуо је да је рукопис из библиотеке Цетињског манастира (књига је штампана у Петрограду 1882, стр. VIII + 18.) Ровински у предговору даје опис рукописа "Крусовољ" који има 81 лист, а затим и опис језика рукописа са кратким садржајем и побудом исписивања. Овдје је Ровински објавио текст "Љетописа" који је у њему написан под насловом "Књига за Черногорце ва Сенат Венетки" и "За службу чарногорску приказато венецианом".
Ровински је у свом опсежном дјелу "Черногорія въ ея прошломъ и настоящемъ" т. I (Петровград, 1888) на стр. 766-771 упоредио оригинал хрисовуље Ивана Црнојевића са преписом који се налази у "Крусовољу". Оригинал су објавили Сима Милутиновић у својој "Историја Церне-горе" (стр. 4-9, Београд 1835) и Фрањо Миклошић у "Monumenta serbca" (стр. 530-534, Беч 1858). Ровински мисли да су биле двије хрусовуље Ивана Црнојевића, и то једна о оснивању Манастира цетињског, а друга о границама. Миклошић је објављену хрусовуљу добио преписану из Цетиња; зато је у препису било извјесних грешака. Ровински је при сравњивању исправио те грешке, а затим је објавио и текст хрисовуље из "Цетињског љетописа". Према томе, Миклошић није 1858. непосредно користио "Крусовољ" који се чува у Манастиру цетињском.
Павле Ровински у II тому књ. 3. наведеног дјела (Црногорске народне пјесме), штампаног у Петровграду 1905. године, поново се навраћа на "Цетињски љетопис", расправљајући о народним пјесмама о Скендербегу (стр. 221), и у напомени констатује да у Цетињском љетопису постоји историја о Скендербегу.
Марко Драговић, у чланку "Прилози за историју Црне Горе по "Крисовуљу" цетињском, каже да је Ровински у неком руском журналу објавио "Повијест о Скендербегу", али не наводи у којем.[2]
Фрањо Миклошић. је користио "Љетопис Црногорски" у свом дјелу "Die serbichen dynasten Crnojevic" (Беч, 1886), што напомиње у изворима овог дјела (стр. 63). Овдје Миклошић констатује да "Љетопис" допире до 1748. године.
Највише је користио "Љетопис" историчар Марко Драговић. Он је објавио дијелове "Крусовоља" у цетињском часопису "Црногорка" за годину 1884. и 1885. год., а затим у посебној књижици под насловом "Крусовољ књаза и господара црногорскога Ивана Црнојевића" (Цетиње 1885, стр. 34). У предговору ове грађе Драговић даје кратак садржај "Љетописа" у тринаест наслова и четири поднаслов, а затим објављује хрисовуљу о границама. Хрисовуља о границама обухвата двадесет и три појединости граница и међа црковне земље са земљама других власника. На крају овог рада Драговић је објавио и потврду патријарха Атанасија Црнојевића хрисовуља, која је приликом патријархове посјете Цетињу у оригиналу записана 2. јануара 1749. године у "Крусовољу".
Драговић је у "Летопису Матице српске" (књ. 167, св. III, стр. 1-21, Нови Сад 1891) објавио још један дио "Цетињског љетописа" у осамнаест појединости: Границе између Црне Горе и Херцеговине од цара Стевана до Ивана Црнојевића; Суд царски и патријаршијски; Пјесма "Симеоне свети Немања"; Пјесма "Измаиљу докоље будеш"; Пјесма "Черна Гора од Котора"; Родословље Црнојевића; Хрисовуља за Хумце; Књига за Медовину; Књига за прилог Вука Маркова с Трнова; Књига за границу Сињачку; Књига за путовање владике Василије у Русију; Књига за куповање земље; Друга књига за куповање земље; Трећа књига за куповање земље; Четврта књига за куповање земље; Књига од прилога Јова Радовановића; Књига како се сапреше Бјелоши с Бајицама и Бјелоши с Очинићима; Књига како се сапреше Цуце и Ћеклићи око Јасиковице.
Поједине дијелове из "Цетињског љетописа", али већином посредним путем, користили су многи научни радници у својим расправама и полемикама, а нарочито Иларион Руварац и др Лазар Томановић.
У новије вријеме, "Цетињски љетопис" је највише обрађивао Душан Д. Вуксан. Вуксанова проучавања нијесу пошла даље од оних Ровинског и Марка Драговића. Он је у чланку "Један необјављени Цетињски љетопис" (Записи, књ. V, св. 3, стр. 166- 172, Цетиње 1929) описао "Крусовољ" у најопштијим цртама, углавном према насловима, објављујући из њега садржај Закона "Суд царски и патријаршијски", три поменуте пјесме које је такође објавио Драговић, а пјесму "Черна Гора од Котора" Ровински у поменутом раду 1882. године. Вуксан је у овом чланку објавио и писмо патријарха Атанасија о потврди хрисовуља Ивана Црнојевића, које је такође објавио Драговић у раду "Крусовољ књаза и господара црногорскога Ивана Црнојевића 1885". Вуксан је објавио у овом раду поглавље "Љетописа" "Историја различна".
Вуксан је под насловом "Неколико докумената из махом епохе Црнојевића" (Записи, књ. XXII, св. 3, стр. 176-183, Цетиње 1939.) објавио шеснаест докумената. У предговору, ове грађе каже да су документи из Цетињског државног архива и Манастира цетињског, изузев документа "Ограничење гропезе" и "Границе манастира Врањине". Први докуменат преписао је Вук Караџић из Цетињског манастира, али извод није сачуван, а "Границе манастира Врањине" послао му је архимандрит Манастира цетињског Нићифор Симоновић, који је умро прије него му је казао одакле је препис начинио. Преписи нијесу са оригинала, већ са каснијих преписа. Међутим, добар је дио ових докумената објављен у Драговићевој књижици "Крусовољ" (напр. за планину Бостур, Границе врањинске, Међе ораховске, Међе светога Николе у Зети, Међа матагушка и хотска и сл.)
Ради бољег сналажења читаоца, задржали смо пагинацију листова, коју је неко прије означио, али смо другу страну листа означили истим бројем уз додатак слова а (на примјер: стр. 1, 1а. 2, 2а итд.).
Највише простора у "Љетопису" заузима запис "Повијест о Скендер бегу Чернојевићу ва светом крштени нареченом Георгију". Идући по насловима изведеним на маргинама рукописа, садржај овог рада је сљедећи:
О кнештву албанском, о Ивану Кастриоту Чернојевићу и о синовима его како их даде турскому цару; О првој војни Скендера бега; О борениј Скендера бега и убијениј Татарина (стр. 1);
Војевал цар Витинију и вазимал град Брусу; Скендер погубил два силне персенина (стр. 1а);
О смрти кнеза Ивана Кастриота Чернојевића; О смрти браћо Скендер бега (стр. 2);
О пришадстви Јанкула војводе на помошт Георгију деспоту. О противу Мурата цара турскога; Скендер бег увати Бали пашина писара; О смрти писара и иних Турака (стр. 2а);
Скендер писал до пријател своих ва отечество и пришал до Кроји града ва турских чалмах; Скендер побил Турки ва отечество своје (стр. 3);
Скендер бег бесједил својим; Скендер вазет три гради; Цар Мурат услиша о поражени Бали паше и о Скендеру и о миру с краљем Владиславом, о повраћени земли серске Георгију деспоту (стр. За);
Скендер пленива земљу турску; Скендер учини сабор ва Улцињу (стр. 4.);
Скендер бесједил кнезовом (стр. 4а);
И паки Скендер бег бесједит витезом својим; Бали паша с војскоју до Епиру. Скендер бег свободил своје људи (стр. 5а);
Скендер бег наредил своју војску до боју; Скендер дал хазну јунаку зашто се добре бијут и благодарив бога за побједу над турки и паса до кнезов сусједних (стр. 6);
Скендер бег учини сабор ва Епиру; Цар Мурат сабрал војску силну а папа и Латини узели дари од Турок, и родошани и цар цариградски; Цар Мурат поразил Угри и краља Владислава убил (стр. 7);
Скендер пленил деспоту землу (стр. 7а);
Скендер отписа цару Мурату; Отмановић прочати лист Скендер бега; Скендер бег поразил Фериз бега и Мустај бега (стр. 8);
Кнез Захарија убјен бист; Скендер бег војевал с Венети и узел градове Илирика; Скендер бег поразил Турке; Скендер бег пришал до Илирика (стр. 9);
За двадесет златних (черљених, откуп); Пак цар Мурат сабрал војску на Скендера; Цар Мурат бесједил својим савјетником (стр. 9а);
Скендер бег свободил својих и учил до боја; Цар Мурат пришал под Сват град; Цар Мурат и други пут послов посла до града; И са зида от града Петар одговара (стр. 10);
Цар Мурат гњеваје се савјетовал са својими (стр. 11);
Граждане их отбили од града; Скендер бег побил Турке; Пак Турци приступили ратовати град (стр. 11а);
Скендер бег бил се ноштију с Турки; Фериз паша Скендер бега позвал копије (двобој копљима) (стр. 12);
Скендер бег поразил Скендер пашу и убил; Мурат позвал до града Петру и иним у граду; По издалцу из града (стр. 12а);
Петар бесједи гражданом; И тако Петар одал Мурату Дабар и Сват град; Скендер чул о паданију градов и о пришаствију мјештан и Петру благоститељу (стр. 13);
Цар Мурат по утврждени град пошал до Дренопоља; Скендер бег пришал паки вазимат от турок Сват город (стр. 14);
Цар Мурат паки сабрал војску и приде до Албанији (стр. 14а);
Блјустител (градски) отвјетавал неоштем језиком но оружјем с царем звецати; Скендер бег ударил на турски тамбор: Цар Мурат отучил на Скендера Шеремет пашу и сина Мехмеда (стр. 15);
Скендер бег бил се с Мехмедом царевијем и сином и једва од њега утече; Цар Мурат послал Скендера искати; Скендер бег узел храну турску (стр. 15а);
Скендер бег ударил на Турке; О вазети Цариграда турским царом Мухамедом (стр. 16а);
Казан Греком от Бога што издали Сербле на пољу Косову нектели помошти кнезу Лазару (стр. 17);
Мехмет цар по вазети Цариграда посла до Скендер бега узети дан но Скендер бег не да паки цар посла војску на Скендера бега; Скендер војску турску поби; Скендер уби Демир пашу (стр. 17а):
Цар Мехмед послал пашу на Скендер бега; Поразили Турци Скендер бегове људи; Турци живе христијане одрли; Мојсеј утекал у Турке и цар Мехмед послал га до Албаније на Скендер бега; Паки Мојсеј од Турок утече и приде ка Скендер бегу (стр. 18);
Сестеник Скендеров Амеса утече у Турке; Скендер бег поразил Пашу и Амесу жива ухватил: Скендер бег пришал помошт и поразил Французе; Цар Мехмед послал Синан пашу на Скендера бега (стр. 18а);
Скендер бег поразил Синан пашу; Пак и Хасан бега поразил, над ним же и милост показа; Хусеин бег поражен (стр. 19);
Караш бег иде до Епиру; Осветити; Скендер бег говорил својим, Скендер бег поразил их; Караш паша послал Скендеру да с бију, Скендер бег хотел учинити на волу его; Караш паша утече (стр. 19а):
Цар Мехмед послал до Скендер бега дари са писмом, но са лукавством; Лукавство турско Скендер весчто трудише се Мехмеде; Отписал Скендер бег цару Мехмеду мудро и храбро (стр. 20):
Паки Мехмед писал до Скендер бега и посла послал; Потом цар војевал Аморију; Венети послали до Скендер бега иштуште помошти (стр. 20а);
Павл Ангелос и Гаврил посал венетски ва купе придоше до Скендер бега (стр. 21);
Дозде бесједа архиепископа Павла до Скендер бега; Скендер бег савјетовал се са совјетники својими; Србли пленили стада (стр. 22);
Цар Мухамед пишет до Скендер бег (стр. 22а);
Скендер бег отписа цару Мехмеду глаголи сије; Цар Мехмед послал војску на Скендер бега (стр. 23);
Скендер бег поразил Турке (стр. 25а);
Скендер услиша јако папа умре, сабра сабор и рече им глаголи сије; Пак цар Мехмед послал Балабана на Скендера; Скендер поразил Балабанову војску (стр. 26);
Цуца код Скендер бега; Балабан сабра на Скендер бега војску болшују (стр. 26а);
Скендер поразил Турки; Скендер бег уходил турску војску; Скендер поразил Турки и Јакупа сам убил (стр. 27);
Цар Мехмед сабрал војску на Скендер бега; Скендер утврди Кроји град и сабрал војску; Цар Мехмед појде ноштију до дома (стр. 27а);
Пошал Скендер до Рима; Скендер поимал брата Балабана и сина его (стр. 28);
Скендер совјетовал се са својими; Цар Мехмед сабрал војску до Епиру обил мјесто Дирахим; О болести и о смрти Скендер бега Чернојевића (стр. 28а);
Скендер бег при смрти учит са слзами сина својего Ивана (стр. 29.);
Покој и љеност погибил (стр. 29а);
Турци побијени под Скадром (стр. 30).
Рукопис се завршава на стр. 30а; напоменом да је ово писао Марин Скадранин, родом Словен, "на у латинском језику велми учен".
Од стране 32 до 37 налази се "Хрисовули благочестиваго господина Ивана Чернојевича, обладатела господарства зетского".
На маргинама овог рукописа такође су изведени неки поднаслови, као на стр. 32а "за виноградину" и "за Стругаре"; на стр. 33 "грм"; на стр. 33а: "и приложих един вита воденични на воду Ситницу", "и у Плешивце два витла воденична"; за планину Ловћен.
На стр. 34 на маргини је забиљежено: "Међа ловћенска што је црковна, и бостурска и бајичка". Испод, такође на маргини, забиљежена је напомена: "Ову границу на Пресјеку сломи проклети Маро Марков од Бајица". Испод ове напомене забиљежено је "а от лоза седма", уз напомену "за сијено и њиве црковне на Пресјеци да се даде цркви четврта". Мало ниже, на истој страни, стоји напомена: "И поради те границе би много крви пролито между Цетињанима и Његушима".
Још на страни 34, на маргини је изведен наслов "Границе црковне на Цетиње".
На страни 35, на маргини је забиљежено: "Ову границу на Почивало сломили Бјелоши; Ову границу на Шеврљу сломи маљем Нико Милошев Хумац и удри га искра камена под око и ту му се укоти живина и изједе му око у главу до мозга, и тамо умре".
На стр. 35а забиљежен је наслов "За Хумце".
На крају стране 37, тј. по завршетку преписа хрисовуље Ивана Црнојевића, преписивач је забиљежио:
"Преписато ва љето Христова рождества 1747 мјесеца октомбриа ва 21 дан на Цетиње ва манастир".
На стр. 37а до 39: Иван Черноевич милостију божијеју господин зетски. У овој хрисовуљи, писаној 15. јуна 1489. године у двору на Цетињу, расправљен је спор о баштини Бјелоша и Бајица.
Стр. 39 до 40: "Хрисовуља о Црмници и Приморју гдје су црковне земље. Хрисовуља је писана у Котору у два примјерка, од којих је један остао за Иванову канцеларију на Цетињу, а други за которску канцеларију. Хрисовуљу је писао 1482. године логофет Грек Никола и Иван.
На стр. 40-40а забиљежено је на маргини: "Земље на Добро", "у планину Бостур"; "прилог Остоје Радосалића" светој Богородици љето 1490. мјесеца јануара 2.
На стр. 41 забиљежено је: "Баштина црковна у Загору; баштина црковна на Пипац 4. јануара 1465; баштина црковна на Рваше 1675. Уз "Баштину црковну у Загору" стоји напомена: "Ову баштину у Загору продасмо Живку Божовићу, његовој браћи и синовима како изговара књига коју смо им дали на 1802 фебруара 5."
На стр. 41а до 42а: Границе Врањинске јеже потврди господин Иван Чернојевич; Међе св. Николе за планину; Међе св. Николе у Зету; Међа матагушска и хотска.
На стр. 43 до 46 на маргинама је забиљежено: Међа грудска и матагужска; Међу ботунска; Међа дајбабска; Међа хотска и матагушска; Међа бријешка с Рсојевићима; Међа бријежска и хрсојевићска по планини; Међа бријежска з Митровићи; Међа грудска с подгоричани; Међа пиперска с дубочени; Међа брежинска и станисалићска; Међа Ораховчан и Цуцах и Риђана; Међа на међу к Чевом и Пљешивце; Границе между једноше и Загараче: Границе штитарске и томићске; Међа његушка между Шкаљари и Грбљани; Међа между Побори и Грбљани; Чати за Хумце на Цетиње.
У вези с Хумцима на стр. 45 стоји наднаслов: "За Хумце како оћаху притисну(ти) баштину црковну", а изнад стр. 45а и 46 је наслов: Хрисоволи за Хумце како их преселише властели черногорски под Андран ка Здујам, што се догодило 25. априла 1638. године.
На стр. 46а до 48а је Историја различна. У овој историји, на стр. 47 до 48, изведен је наслов "О Мухамеду". Хронологија у овој историји досеже до доласка владике Данила из Русије 28. марта 1716. Поред осталих појединости, овдје су забиљежене: постанак ћирилице, постављање св. Саве за првог српског епископа 1219. године; свети Сава поставља 1220. године првог зетског епископа Илариона Шишојевића у манастиру св. Николе на Врањини; 1471. године Иван Црнојевић постаје господар Зете итд. На стр. 49 је Књига за Горње Додоше и за Краћие до од 1. децембра 1746., а на стр. 49а Књига за нарат (Сава купује земљу 2. јула 1748. године у Хасана и Ибрахима Башића).
На стр. 50 до 50а, под посебним насловом, налази се Историја за љетопис. Дио ове историје наставља се на стр. 49, до чега је дошло усљед неправилног повезивања књиге. Овај се напис завршава оригиналним записом патријарха Атанасија од 2. јануара 1749. године Митрополији цетињској и потврди Црнојевића хрисовуља.
На стр. 51 до 51а налазе се: Књига за Медојевину од 12. новембру 1748. и Књига за Медојевину из 1717, коју је писао калуђер Максим.
На стр. 52 до 58 налази се опширни докуменат "Ва Венеции дато, Савиам и многим господарима ва писму и рекли мње Василију храни кагда будет их потреба" од 20. јуна 1744. Овај докуменат, писан руком Василија Петровића, као што смо горе напоменули, посебно је објавио Павле Аполоновић Ровински.
На маргинама овог документа изведене су сљедеће појединости: Љета 1742. септембра 20; Атестат дат новембра 5,1717; 1690; дат дукал 1717. а декрет 1718; атестат дат владики Сави ијунија 26,1738, Травижан; писате ноембра 21, 1743; капове књиге две децембра 23; ђенералова и бискупова, декембра 17; атестат капа от мора Болду фебр. 5 Василију 1744; атестат страорденариа Албрици феб. 5 Василију 1744; књига Албрици за тајце феб. 12, 1744; декрет од Сената маја 12., 1718. и от канцеларија; мандат митрополиту Данилу и по њем свакому ијунија 4., марта 10., 1744; 1744;
На стр. 58 изнад је живи наслов: Књига за Черногорце предата у Сенат млетачки. Након завршетка текста овог документа, на стр ,58, при крају, истом је руком писана пјесма "Црна Гора од Котора".
На стр. 58а до 59 налази се наслов Возљубљена братије христијани, што се односи на књигу за прилог Вука Маркова с Трнова од 25. октобра 1746.
На стр. 59а је Књига за границе сињачке, а на стр. 60 Кверина с Црногорцима.
На стр. 60а-62 и на стр. 56 налази се докуменат За Албрицу и за Болицу и Црногорце ва Сенат, уз допуну "за Черногорце како их на вјеру свезаше у Котор". Докуменат се са стр. 62 завршава на стр. 56, усљед рђавог повезивања књиге.
На стр. 62 до 63 је хрисовуља О Котору и Первовјенчаному краљу Стефану Сербском 1212. Испод ње, на стр. 63, налази се пјесма "Симеоне свети Немања".
На стр. 63а до 64а је Родословие сербских деспот од Константина до деспота Стевана Лазаревића.
На стр. 65 су "Границе между Черном Гором и Херцеговином од цара. Стефана до Ивана Чернојевића потврђене од истога Ивана Чернојевића".
На стр. 65а је Суд царски и патријаршаски узаконио господин зетски Иван Чернојевић.
Стр. 66-67: Родословије Чернојевића
На стр. 67а су биљешке о рачунима и саландарима.
На стр. 68а и 81 забиљежени су издаци за куповину земље Манастира цетињског, које је писао владика Василије.
На стр. 69 владика Василије извјештава о путу у Русију, код царице Јелисавете, 1756.
На стр. 69а је докуменат о томе како Јово Радовановић са синовцима завјештава имање манастиру цетињском 8. фебруара 1752.
На стр. 70-78 је опширнији напис Казивање о светој Софији. На крају овог казивања, на стр. 78, при дну, стоји пјесма "О Исмаилу".
На стр. 78а до 80 је опширнији напис Повијест откуду наста царство турско.
На стр. 81 су разне биљешке које досежу до 1809. године.
Интересантне су, за карактеристику доба, поменуте три пјесме у "Крусовољу" цетињском. Иако је прву 1882. године објавио у Русији Павле Ровински, а све три 1891. Марко Драговић и 1929. Душан Вуксан, оне нијесу биле довољно запажене у нашој средњовјековној књижевности. Писане су руком владике Василија Петровића, па би се могло претпоставити да су његове. У једном оваквом документу неће бити на одмет да их читалац има у савременој транскрипцији.
Пјесма "Черна Гора", која се налази на стр. 58, у пуном тексту гласи:
"Черна Гора от Котора, сва до Бара и до Скадра.
Иван бегом оглашена, манастиром прослављена,
Теби пречиста Дјевице, мати Христова васех царице,
Црква била саграждена, Иванбегом насађена,
Насред земље, на Цетиње, епископом за стојање.
Черногорска дика превелика, Богородице крепка помошница,
Орла била њима даровала, то је царска арма и похвала,
Саде су му крила саломљена! Та је црква царска разорена.
Ожидује да се сазидује, Московија да је покрасује,
Орлу перја да подрасту, цркви крила паки да подигну,"
На стр. 63, испод хрисовуље Стевана Првовјенчаног, стоји пјесма "Симеоне свети Немања", која у цјелини гласи:
"Симеоне, свети Немања, многих отац свога имена,
Изредних насљедников изоставил, краљевством Сербију
прославил,
Многе цркве саградили, отечество своје просветили.
Отечество ваше Турки завладели, многе наше цркве
разорили
Сербски свети краљи вастаните, цару Христу молбу
сатворите
Мухаметску вјеру изложите, от вашего отчества иждените.
Христијанском цару помогните, отчество ваше обновите!
Архијереји сербски не лезите, но всу ношт Бога молите,
Царство сербско паки ваставити, правдоју и благочастијем
прославити!"
На стр. 78, испод "Казивања о светој Софији", налази се пјесма "О Исмаилу", која у цјелини гласи:
"О Исмаилу, до коле будеш царвствовати,
Константином градом обладати!
Сабудут се светих мужеј прорицанија,
Абије вазидут на те многаја вастанија,
От царства те, христохулниче, низринути,
Императорство христијанскоје ваставити.
Многи желе то да виде,
Данил пророк јасно сије провиде!"
"Крусовољ" је преписиван с оригиналних докумената на листине старе свеске, а између преписа су писани и дописивани записи и биљешке савременика. Приликом повезивања књиге, неки листови су погрешно повезани, што отежава проучавање овог документа, али се, по живим насловима и праћењем текста, те неуредности могу уочити. Поред тога, докуменат је на неким маргинама, гдје има записа, оштећен временом. Најзад, многи небрижни корисници овог документа уписивали су мастилом и оловком године преведене са црквенословенског рачунања на арапско рачунање. Они су биљежили своје кратке напомене, што је лако уочити, али га ипак треба констатовати. Најзад, неки несавјесни проучавалац, прије него што је докуменат пагиниран, исјекао је из њега четири листа, што је запазио још и Ровински констатујући тај културни злочин на стр. 221 испод текста, у својем дјелу "Черногорія" т. II ч. 3 (Петроград, 1905).
Идући хронолошки, оштећења и неуредности су по страницама сљедећа:
Послије стр. 16а треба да дође 31 и 31а, што се види по тексту и живом наслову. То је неки преписивач и констатовао на самом рукопису.
У поменутом дјелу, Ровински запажа да између листа 30 и 31 недостају четири листа, јер их је неко изрезао, и констатује:
"Кромк этого еще IX статей". Када се боље загледају поменути изресци, који су вршени ножем или маказама, на другом одреску листа, послије 30 листа, види се да је на унутрашњој маргини био текст: "+ а синь Стефана Черноевича".
На листу 31 маргине су при врху изједене.
На листу 32, код хрисовуље Ивана Црнојевића, на маргини, руком Душана Вуксана, забиљежено је мастилом "Миклошић стр. 530 издао с оригинала!"
На стр. 33а маргина је дјелимично изједена.
На стр. 36 на маргини, друга рука, новијег преписивача, додала је: "царине".
На стр. 38, на маргини, другом руком, старим правописом, забиљежено је: "између Бјелоша и Очинића".
На стр. 55а, при дну, неки преписивач је оловком додао: "види стр. 60", а на стр. 56 при врху: "гледи 60-61 (1-2)", што је тачно, а на стр. 61а, при дну, оловком: "гледај назад стр. 56".
На стр. 59а и 62, за границе Сињачке, на насловној страни и кроз рукопис текст је биљешкама мјестимично повријеђен, али су ти записи уочљиви; зато их не набрајамо.
На насловној страни "Крусовоља" Марко Драговић је мастилом преводио године са црквенословенског на арапско рачунање и ударио свој печат, што је слободним оком уочљиво.
Ипак, све те туђе биљешке, које смо већ. поменули, и ситније, које нијесу много битне, не кваре у цјелини рукопис, Изузетак, међутим, чини исијецање већ поменути четири листа, учињено прије 1905. године.
Централна народна библиотека НР Црне Горе и Друштво библиотекара Црне Горе сматрали су да ће за науку бити корисно да се овај докуменат у целини објави. Управник манастира цетињског, игуман г. Филарет Копривица, био је љубазан да Централној библиотеци дозволи да фотокопира и с оригиналом сравни овај докуменат, чиме је омогућио његово штампање. Митрополит Црногорско-приморски, г. Данило Дајковић, који је дошао на Цетиње док је била у току припрема овог издања, такође је одобрио овај подухват. Савезни фонд за унапређивање издавачке дјелатности помогао је ово издање са 500.000 динара. Републички фонд за издавачку дјелатност такође га је помогао извјесном сумом. Остатак трошкова овог издања пао је на терет Централне народне библиотеке Црне Горе.
Свима који су помогли ово издање, Централна библиотека НР Црне Горе и Друштво библиотекара НР Црне Горе најсрдачније се захваљују.
1. У тексту Јастребова омашком је погрешно преведена година 7229. у 7129, па је зато стављена 1621. умјесто 1721. година наше ере. Ово је запазио Иларион Руварац у својој "Montenegrini".
2. Ни ми нијесмо могли доћи до података да ли је овај дио "Љетописа" објављен.
[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /