 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Од краја октобра 1933. до краја марта 1935. служио сам у Подгорици као професор Држ. трговачке академије. Већ првих дана сам се почео занимати за народне обичаје подгоричких муслимана и биљежити их. Главни информатори су ми били Сулејман Ђечевић, Ахмет Покрклић, Мурат Тузовић и његова жена Була. О хипокористицима муслиманских личних имена у Подгорици написао сам одмах кратак чланак и објавио га 1934. у Зборнику за народни живот и обичаје Јужних Славена, св. XXIX, 2, стр. 238—240).
И ова радња је тада настала, а допуњавао сам је и касније. Од онда су настале велике промјене у цјелокупном нашем животу, поготову у животу муслимана у Титограду, који су се добрим дијелом иселили. Од око 600 муслиманских породица у Подгорици, колико их је било до почетка другог свјетског рата, одселио их се за вријеме рата велик број у Скадар, а још већи у Сарајево. У Титограду их нема ни једна трећина пријашњег броја. Из Скадра их се доста и вратило у домовину, па су неки остали у Титограду, а неки су одселили у Босну, највећим дијелом у Сарајево. У Сарајево су већ за вријеме првог свјетског рата дошле неколике породице Вранића и Лукачевића. И они који су први дошли као и они који су се за вријеме другог свјетског рата и иза њега доселили у Сарајево задржали су свој дијалекат. Чак и она дјеца која су у Сарајеву рођена и одрасла, поженила се па и сама дјецу стекла, сачувала су главне говорне карактеристике муслимана старе Подгорице (Титограда). Жене се између се, а сачували су и неке старе народне обичаје. Врло су ријетки, да их тако назовемо, мјешовити бракови између Титограђана и Сарајки или да се Титограђанка уда за неког Сарајлију или другог Босанца. И данас се настоји удати у Сарајеву за досељеног Титограђанина ону Титограђанку која нема за кога да се уда у Титограду. Према свему стиче се дојам да муслиманска стара Подгорица (Титоград) и њени досељеници у Сарајеву (и можда појединци у којем другом мјесту) чине ендогено насеље.
Подгорица (данашњи Титоград) у Црној Гори, током историје под Турцима, спадала је углавном у Скадарски вилајет, а једно вријеме око половице XVIII вијека била је у територијалном склопу Босне и Херцеговине. Муслиманско становништво, које је за вријеме Турака у овом мјесту било у огромној већини, словенског је поријекла, говоре српскохрватским језиком, који старији зову "босанским", икавским говором (рефлекс И даје и у дугим слоговима, је у кратким). ,,Ми смо Херцеговци, а језик нам је босански", говорио ми је Ахмет-ага Покрклић који је имао 84 године када сам се с њим упознао.
Иако је овуда пролазио важан пут из Арбаније у Херцеговину, ипак се не опажа у народном животу утицај ни шиптарског ни турског колико црногорског. Подгорички муслимани чувају вјерно старе народне обичаје, па чак и онакве, који стоје у опреци с исламским учењем, а које су примили од Црногораца или су их задржали из времена када су и сами били православни.
У Подгорици је владао патријархалан живот. Ту се само мушкој дјеци каже да су ђеца, док се женској вели ђевојке. Тако, кад некога упитате колико има дјеце, рећи ће вам на примјер, "двоје", а послије ћете сазнати да још има и три кћери. Ако неко нема мушке дјеце, па га упитате, има ли дјеце, рећи ће вам да нема и додаће: "Даће бог", а послије ће додати испод гласа: "Имам дви ђевојке", ако му кћери нису удате, а ако су удате рећи ће: "Имам дви кћери." О мушким члановима породице се говори као о пушкама, па се вели: "Наша је кућа била вêљâ; било нас је десет пушака". Ако се некоме роди прво женско дијете, па иза ње пособица, настане у породици кукњава као да се каква наказа родила. "Родила му се змија присојкиња", или "Родила му се змија крабосница", веле. Кад се мушко дијете роди, тада запуцају пушке у кући гдје се дијете родило.
Кумство. — Муслимани у Подгорици (Титограду) се окумљују између себе (врло ријетко) или с православнима. Кумство је шишано, а састоји се у томе, да кум остриже кумчету мало косе изнад чела и са сљепоочница. Тада му кум баци у косу какав златник, обично пола наполеондора. Потом родитељи дјечији дарују кума. Тако настане кумство међу двјема породицама.
Ако се коме не да у мушкој дјеци, па кад му се једном роди мушко дијете, одмах након што му пупак одрежу, окупају га и обуку, ставе га у планину (колијевку) и изнесу пред дворишна врата. Једна жена стоји за вратима и чека ко ће први наићи. Без обзира које вјере био, макар и габел (Циганин), жена сврати пролазника: "Ради бога, да кумујеш томе дјетету!" Пролазник узме колијевку, унесе је у двориште и ту одмах остриже дјетету чуперак косе.
Покривање жена. — Дјевојчице се већ од навршених 12 година "сакривају" или "покривају", тј. повуку се у кућу, и кад излазе на улицу, морају бити покривене, да им се не види ништа осим очију Прије првог свјетског рата носиле су подгоричке муслиманке на улици фереџе, дугачке огртаче с рукавима који су падали низ леђа, а глава им је била замотана с два велика бијела "јашмака", рупца, између којих су се само очи могле видјети. Иза првог свјетског рата носиле су подгоричке муслиманке тзв. "ћерећу", кратки огртач од црна платна, које се овдје зове тибет (у Босни и Херцеговини казмир). Ћерећа има два рукава, од којих се лијеви навуче на лакат савијене руке, а десни виси низ леђа. Ћерећа допире до паса (сл. 1). Послије другог свјетског рата ни подгоричке муслиманке не покривају више лице и излазе слободно на улицу.
Код куће су носиле димије, које су друкчијег кроја него у Босни, кошуљу и преко ње антерију. Сребрни накит преко прса, који уздигне сисе, зове се копчалак, а иланлак је накит на глави, на врсти феса који се звао ћеленпош.
Вјеридба. — Дјевојке се удају највише између 15. и 18. године живота. Ријетко која да пријеђе неудата двадесету годину. У старија времена су се и млађе удавале, чак и од 12 година. Ако у Подгорици нема мушкараца за женидбу колико дјевојака на удају, онда се тражи момак у којем другом мјесту, у Тузима или у Скадру, да не би дјевојка пошла за иновјерца. Како су се дјевојке строго криле, родитељи су момку одабирали дјевојку. Ријетко је када момак, у договору с којом својом родицом, удесио да види дјевојку прије него буде доведена у његову кућу. То се прије сматрало великом срамотом, и кад би дјевојчин отац сазнао да му је неки момак видио кћер, не би му је дао, па да је и од најбољег рода; волио би је видјети усједјелицом или мртвом, него је дати таквом момку.
Рич за рич ("мали прстен").—Рођак или пријатељ момков оде дјевојчиној кући, кад су родитељи ту или браћа јој и након мало разговора рекне: "Ја сам доша' да ви просим ову ђевојку за тим и тим момком." Има случајева да му је одмах обећају, али обично рекну: "Причекајте пет-шест дана, па ћемо ви поручити."
Кад му поруче да дође, он пође и понесе са собом прстен, звану бурму. Кад попију кафу, он дадне мајци ђевојчиној прстен, а кад пође кући, они њему дадну чевру. То се зове мали прстен. Ту одреде дан кад ће доћи с ,,вељим прстеном". А ако му неће ђевојку дати, поруче му по коме пријатељу из ђевојачке куће: "Немо" да долази!"
Вјеридба се састоји у томе, што момак пошаље дјевојчиној кући, пошто се његова мајка договори о томе с дјевојчином, и на то даду пристанак њихови очеви, разне дарове: "небе"-шећера и новца (редовно у злату, у наполеондорима), прстен и ружицу цвијета, замотаног у црвену карту и свезано свилом ("вељи прстен"). Новца пошаље више, ако хоће да му дјевојка дарује већи број пријатеља, знанаца и даље родбине.
Вјерена дјевојка сједи у очевој кући од два мјесеца, па и до неколико година, али најчешће једну годину, за које вријеме не смије изићи на улицу. Кад год вјереник прође испред њене куће, вјереница му мора послати дарове кући, и то најдаље сутрадан. Обично му шаље које слатко јело (реванију или гурабију). Вјереници избјегавају ради тога да прођу испред дјевојчине куће, да је тиме не нагоне на трошак.
Прекидање. — Двије до седам седмица прије него ће превести дјевојку у своју кућу поручи младожења када ће се обавити вјенчање и када ће спремити по дјевојку. То се зове прекидање.
Вјенчање. — Вјенчање се обављало по шериатским прописима, пред кадијом. Вјенчању нијесу присуствовали младенци лично. Момак и дјевојка опуномоћили би по једног човјека из своје породице и по два шахита (свједока), да умјесто њих приступе кадији и очитују да младенци добровољно ступају у брак. Ти опуномоћеници су се звали већили. И дјевојка и момак дадну то усмено очитовање пред свједоцима, који онда потврде пред кадијом, да су чули из младиних (односно младожењиних) уста да пристају на брак. Тада се још уговори да, за случај кад не би било међу супрузима слагања и кад би морало доћи до раставе брака, муж има исплатити жени извјесну своту новца (у вријеме кад сам писао ову радњу, најчешће 3001 или 5001 динар, а било је случајева гдје је износ био и мањи). Та се уговорена свота стручно зове мехри муеџел.
Вјенчање се обично обављало у понедјељак. Између Бајрама, рамазанског и хаџијског или курбанског, ријетко се ко вјенчава.
Свадба. — Ако се дјевојка удаје за кога у Подгорици, онда со преводи из родитељске куће у младожењину у четвртак. Међутим, ако се удаје у које друго мјесто, онда иде у сриједу од куће. Дан прије него ће се млада превести младожења јој пошаље око 9 сати прије подне синију. То је дар у коме се налази ћурак, кратак капут постављен лисичином и извезен златом, два-три пара греваља, папуча, три до шест пари хаљина и кана (оријентална боја за косу, ноге и руке).
У сриједу навечер младини људи донесу чеиз (обично један или два велика сандука, пуна руха и дарова, један или два ћилима, ибрик и леђен) у младожењину кућу, а тада опет од младожење иду увечер дјевојчиној кући по сарајлију, баклаву. У младиној кући и новцем дарују оне који дођу по сарајлију.
Од посљедњег петка до сриједе, прије него ће се превести, дјевојка лежи у родитељској кући под губицом. (покривачем). Покривена буде и по глави, а не смије је видјети ниједан мушкарац ни из родитељске куће. Око ње сједе дјевојке, њене другарице. Она цијело вријеме плаче, наравно без суза, за дјевојаштвом. У сриједу поподне је мију и навече је обуку у хаљине које јој је женик послао. То је само проба. У четвртак ујутро, прије него дођу по њу, млада се потпуно опреми.
У сватовима је женикова родбина и пријатељи, које он позове, а пред дјевојчином их кућом дочека и испрати њезина родбина. У кућу улазе само жене — јенђије и дјечак који ће прстеновати младу. Тамо их дочекају опет само жене које их нуде шербетом (слатким пићем), али оне одбију и не сједнувши. Најстарија рекне: "Дајте нам то што је наше!" Тада укућани изведу младу, која пред њих сједне на .столицу. Ту је прстенују, а онда је изведу њезине сестре или најближе родице испод руку до кућних врата. Одатле је приме браћа или најближи рођаци (ако нема браће) до оборних врата, гдје је предају дјеверима. Дјевојка излази врло споро из куће; од оборних врата до кола у којима ће се возити иде дуго времена, тако да се мицање ногу готово и не примјећује. Воде је два дјевера испод руку.
Кад се млада доведе у младожењину кућу, дочекају је укућани с погачом, боцом воде, мусафом (Кураном) и шећером, а младожења из ходника је дочека на самим кућним вратима са саханом бонбона, ситног новца и јечма. Хала (очева сестра), тетка, ујна и стрина држе погачу.
Млада најприје дохвати коцком шећера горњи праг, а онда узме под пазухо мусаф, у једну руку погачу, у другу руку боцу воде и тако уђе у кућу. Тада младожења баци преко ње и преко глава жена око ње бонбоне и остало међу дјецу оним путем куд је невјеста. дошла. Шећером дохвати праг да јој буде слатко живјети у тој кући, а стане на пушћетију (учињену овчију кожицу), да буде према старијима мека као вуна.
Након што младожења баци бонбоне, јечам и новац преко невјесте међу дјецу, повуче се и згодно се сакрије под строп, да невјеста, кад буде пролазила кроз портик или у камару, прође испод мужа, у знак да ће му увијек бити подвлаштена.
У ђердек (ложница) младенци улазе у четвртак увече, иза јације (пете дневне молитве, око два сата по заласку сунца). Док младожења уђе у ђердек, његови му другови у обору пјевају:
Љубио се били голуб са голубицом,
гледало га младо момче са ђевојчицом.
"Црвен ти је кљун, голубе, у голубице."
"Црвенија медна уста у ђевојчице.
" То не био били голуб и голубица,
већ то било младо момче и ђевојчица.
Кад младожења уђе у ђердек, млада га чека стојећи у једном углу прекривена црвеним "кавраком" (бурунџуком) преко лица. Он јој приступи и кврцне је трипут прстом у чело. Она држи десну ногу мало придигнуту, настојећи да притисне његову ногу, што би имало значити да ће он бити "под папучом". Након тога јој он скине каврак с лица.
За младожењу и младу се направи слатко јело, звано решедија, од кога се половица одвади за младожењине другове који пјевају. Они пред камаром чекају да им младожења изнесе решедије на пјату, а они се пограбе о њу и сломе одмах пјат на она врата.
Иза тога младожења у ђердеку клања "два рећата нафилата". Жене уопће не клањају, нити знају клањати. Тек под старост покоја жена научи понешто од вјерског ритуала.
Сутра изјутра долазе младожењини рођаци и дарују младу.
Поподне тога дана млада се "срами" или "стиди". Долазе жене и дјевојке да је гледају, а она стоји у једном углу и нетремице гледа преда се.
У род иде у први понедјељак и тамо ноћи једну ноћ, а врати се у нови дом у уторак иза јације. По њу оде најотмјенија особа у роду, обично свекар.
Кад иде у родитељску кућу, прати је водарица с даровима, а кад се пође по њу, исто иде водарица и младожењин брат, стриц или отац. Тада родитељи изнесу сарајлију и колача и то се дијели својти ђувегијиној.
Сваки пут за мјесец дана када невјеста иде родитељима у походе и кад се врати кући, родитељи шаљу за њом сарајлију или "теспић" (врста слатког јела).
Нарицање. — Кад дијете умре, мати му не устаје с мјеста гдје сједне, чак ни кад га понесу да га копају, док се на врате с гробовља они који су га понијели. Уз њу сједи нека жена од њезина рода, која такође не устаје. Мајка умрлог дјетета држи у крилу какве зелене траве, обично морач (другдје то зову коморач) и поспу ориза по њој. Зими, ако нема ништа зелено, убере се гранчица шипка (нар) у ту сврху.
Кад умре одрасли мушкарац, пресвуку га одмах у опрану преобуку, гаће и кошуљу, и замотају га у бијелу плахту. Окрену га лицем према кибли (правац према Каби или Ћаби, камо се муслимани окрећу при молитви; за наше крајеве југоисток), с главом према западу а ногама према истоку, легну га на душек и покрију јорганом. На главу му метну фес и покрију га по лицу чевром (златом извезеним рупцем). Тада посједају око њега жене. Ако је умрли имао жену, она му сједне ниже ногу, а остале жене око њега. Више главе му сједне она која зна најбоље кукати. Ако нема која таква муслиманка, онда се за тај посао најми једна православна жена којој се за то дадне награда у новцу. Онда она у стиховима нариче какав је тај мртвац био, колико је влашких глава посјекао (па макар у ствари ниједне — бива слављен као велики јунак), ко је од његова рода прије њега умро, кота оставља и ко га оплакује, поручује по њему поздраве раније умрлима и слично. Све жене на крају сваког стиха по такту вичу: "Куку!" и ударају дланом о длан, док не дође хоџа који ће купати мртваца. Тада, ако мртвац оставља за собом синове, дођу сви и пољубе га у руку, док се он налази на тенеширу (столу за" купање).
Кад некога мртваца понесу из дворишта, ако нико за њим не закука, пребацује се укућанима, да су једва чекали да тај болесник умре, и кажу: "Нема ко да га ожали." Синови за оцем обично вичу:
"Леле мене, бâбо!"
И након тога дана кад човјек умре и буде опремљен и укопан нариче се петком и понедјељком у кући гдје је умро. За то се стави мртвачев фес на јастак (ако је био млад, фес се закити цвијећем), сахат и прстен, па се око тога жене окупе и наричу. То се понавља дуго времена, обично један мјесец, а на примјер за Тахиром Покрклићем седам година се нарицало.
И око мртве жене се плаче; око млађих више, а око старијих мање.
Левират. — Кад умре муж а остави жену без дјеце, она се одмах враћа у род чим њега понесу на гробље, ако је неће узети дјевер за жену. По исламском брачном праву је дозвољен левират, који се у старој Подгорици практиковао. Десио се један случај у времену кад сам писао ову радњу. .Жена (удовица) Медаче Ефовића удала се одмах за дјевера. У брак се фактички не може ступити док не прође четири мјесеца и 10 дана иза смрти првога мужа, док се не види да није остала од првог мужа гравидна. Ако буде гравидна, чека се док роди. и 40 дана послије порода да би се могла за другога вјенчати.
Хајтар. — Кад који муслиман умре, одмах то мујезин огласи с мунаре позивом на арапском језику. Тај позив се зове "salla". Чим се чује salla, одмах се свијет распитује ко је умро и хита на "хајтар", тј. да изрази саучешће родбини умрлога. При томе се не улази у кућу. Родбина умрлога стоји пред кућним вратима, а онај који изразује саучешће, ставивши десну руку на прса, стане пред сваког појединог и рекне: "Остатку напредак!" или: "Да ти је здраво глава и остатку напредак!" Они му одговарају: "Здраво био!" Кад је свима изразио саучешће, онда сједе на столицу или клупу које се за то изнесу из куће. Потом га један од родбине почасти цигаретом. Овај одлази кад попуши цигарету. По томе неки стоје крај врата, а неки сједе; зна се коме се изражава саучешће и ко га изражава.
Кад је вријеме ружно, онда се иде на хајтар у сусједну кућу, ако је неког рођака.
Прије је био обичај да се долази и с гробља кући умрлога, гдје је родбина примала хајтар још три дана, а потом би се ишло на редовни посао. Сада обично, кад се врате с гробља, погости који од најближег покојникова рода учеснике спровода у кафани кавом, и одмах се иде на посао.
Овдје бих напоменуо и неке друге изразе којима се наздравља или честита. Кад те неко почасти каквим јелом или кавом рећи ћеш му: "Оџак ти мамур био!" (Дом ти био нов, оправљен, јак), на што ће ти он одговорити: "Здраво био!" или "Здраво био и весео!" Ако ти неко од рода из другога мјеста дође, Подгоричанин ће ти, кад те сретне, рећи: "Весело ти око!" Одговор: "Здраво био и весео!" Кад се роди некоме син, честита му се: "Био болан син од оца!" Ако је отац младић, онда се у шали дода: ,,Ка' масак од магарца!" Обичан је упит при Првом сусрету ујутро: "Јеси ли се наспа (наспала)?" "Липо; како ти?" или: "Ја добро, како ти?" Конвенционалан упит при сусрету у току дана је: "Јеси ли мога?" или: "Јеси (ли) могла?"
Марач. — Првога дана мјесеца марта по старом календару наложи се у обору ватра, преко које прескаче сва кућња чељад. То раде да им не би наудила вјештица.
На марач се запали кравља балега, осушена на неколико дана прије, и њоме се окади сва кућа, сви углови и прагови у њој ради неспоменице (змије) и кимака (стјеница). Онда се та горућа балега избаци на раскрсницу.
Тога дана дјеца вичу улицама: "Сурети, кукурети!" иду од куће до куће и у свакој ишту да им се што дарује. Домаћица дарива од свачега чега жели да има цијелу годину.
Ђурђев. — Дан уочи Ђурђева (по старом календару), који дан муслимани у Титограду зову Хајдарелез (од Хидр и Илијас, добри духови копна и мора, који се тај дан сусретну), купи се сухих смокава, бијелога лука и младога сира. Све живо устане прије зоре. Нероткиње се купају под млинским љевачем (жлијебом). Куће се ките зеленилом и сваковрсним цвијећем. Ујутро се баци сребрна пара у кацу за воду (кад није било водовода и кад се вода држала у кацама). У ту кацу се баци и цвијећа и свакојака зеленила. Све се то опет навече извади. Ко држи овце, ујутро рано закоље јагње за ручак. Изведу се овце на ледину, даје им се соли и преко њих се пуца из револвера неколико метака. Једе се рано бијелога лука, младога сира и сухих смокава. За ручак се прави скробаница (пита од скорупа, масла, сира и разних врста зеља).
Турски
путописац Евлија Челебија, који је у нашим крајевима био шездесетих година седамнаестога
вијека, описујући Подгорицу и Подгоричане, у VI свесци "Сејахатнаме", на страни
112—113, пише:
Када је султан Мехмед Фатих освојио Скадар, саградио је исте године овај град, да би Скадар осигурао од арнаутских устаника и Млечића. То је нов град у кршу, званом Црна Гора, тврда грађевина на четири угла, с бедемима, једном капијом и хендецима. Унутра има диздар и 700 јунака. И дан и ноћ су у боју. Али им је одјећа врло смијешна. Како је то планински крај, па је клима угодна, то су узрастом и стасом као велике платане. Главе су им колико аданске тикве. Мишице су им дебеле као тикве за долму (пуњење). Из груди им излази глас као из великог ћупа (лонца). Под потпуним оружјем скачу са стијене на стијену као багдадске газеле. Жене су им, напротив, њежне и малене. Сви носе на ногама притегнуте опанке. Листови су им голи. Чак немају ни гаћа. Већином и не знају шта је кошуља. На леђима носе неко смијешно уско и кратко ћебе. Прса и врх рамена су им гола. Чудновато је, колико год су им главе големе као котао, толико су им малене капе, само колик филџан (шољица за кахву). Привежу их гајтаном с двије стране, па гајтан натакну на врат и тако облаче капу на главу. Бог зна, ова капица на овој великој глави се чини као позајмљена, не може се обући. Ове газије иду сваки час у чету и потјеру, па су задали страх усташама из Котора, Климената и Црне Горе. Подгорица је субашилук у санџаку скадарском. Суди им субаша, другога суца немају. Унутра у граду има свега око триста тијесних кућерака, Фатихова џамија, анбарови за пшеницу, добар депо за муницију, топови и ублови. Других установа:. хана, медресе, бање, чаршије, пазара нема... (Превео: Фехим Спахо).
Евлија
Челебија у својим путовањима гледа све оно што је изванредно и то у својим причањима
преувеличава. Тако је и у Подгорици, приказујући мушку ношњу, претјерао у многим
стварима. До иза првог свјетског рата било је Подгоричана који су носили ношњу сличну
оној што је описује Евлија Челебија. Подгоричани су имали кошуље, али су их носили
раздрљене, да су се заиста прса добрим дијелом видјела гола. ,,Уско и кратко смијешно
ћебе" је струка, мала капа је тзв. "тунос-фес", на којему је била дуга свилена кићанка,
звана пушкул, која је тежила и по пола оке. Како је кићанка била тешка. То се тај
фес заиста везао за врат да не спане. Иначе су стари Подгоричани имали 3 капе: ћеленпош,
такију и тунос-фес. Ћеленпош је био од бијелога платна и прошивен. Такија је
од црвенога плата, а носила се испод феса да га сачува да се не умасти од главе
и не упрља. Но и поред ових капа Подгоричани су, као што то раде и Арбанаси, замотавали
главу у бијело, танко и прозирно платно. Сви су носили перчин, који је био под капом,
а носио се у стара времена зато да ,,кад Црногорац убије Турчина, па хоће да му
главу посијече, да га има за што уфатити (да га не би уфатија за нос)". Љети су
носили свилену бијелу кошуљу и бијеле брагеше од свиле или лана, како је ко могао,
а пас обавезно свилени (шалпâс, траболус) или вунени (црвени) Зими су носили кошуљу,
антерију од шамалаџе, јелек, шалваре са црним гајтанима са стране и подвезицом испод
кољена. Шалваре су ишле једним дијелом преко цреваља. Цревље су носили скадарске,
од црвене коже са црним рубом. Кад су били у потпуној опреми облачили су преко свега
тога и фистан (врста сукње од камрека, танког бијелог платна којег је било
и до 40 метара у једном фистану). Зими су носили талагане (кабанице с капуљачом)
и црне ђурдине (крзном постављене капуте).
Фистана
је нестало још испред првог свјетског рата, а бијеле чакшире (арнаутске) су биле
замијењене онима од плаве свите (чохе). Но и таквих је чакшира као и оних бијелих
већ нестало. Посљедњи који је носио чакшире од плаве свите био је Мурат Азгановић
(умро у Сарајеву 1961).
Јусуф-ага Глават пошао у Цариград са слугом Савом из племена-Куча. Ишли су преко Арбаније и у Кроји легну у једном хану да преноће. Ту су видјели тројицу шехова (дервиша). Како су се Главату учинили сумњиви, упозори Саву да се припази и да их прежа кроза сан. И сам тако леже не скидајући са себе оружја, а намакне на главу јаку од доламе као да тобоже спава. Кад су она три шеха мислила да су Саво и Глават заспали, пођу пут њих да их убију, а Глават потегне велики нож и убије их сву тројицу. Потом устану, ископају крај хана јаму ц баце у њу ...шехове. Након што су "отишли у Цариград, гдје се Глават бавио -својим послом, на повратку каже Сави: "Да видимо оне шехове!" Раскопају јаму и, како су се лешине биле распале, опазе да сваки шех има по три ћемера дуката. -Глават узме новац и дадне половицу Сави. Од тога новца Глават направи једну џамију у Подгорици, а другу у Голубовцима у Зети, док Саво Куч скова златан крст и дарова га цркви вуковачкој у Зети.
Главатовића џамија у Подгорици је довршена мјесеца рамазана године 1001. по хиџри (између 1. и 30. VI 1593), како се то могло видејти из натписа над вратима, на којему је писало да ју је начинио Хусејин-ага (без презимена), а не Јусуф-ага, како казује народно предање.
Главатовића има у селу Фундини код Титограда, муслимана и православних. Једна грана муслимана Главатовића живјела је до другог свјетског рата у Подгорици, одакле се преселила у Сарајево, ади је промијенила презиме у Пачука.
Стара Варош у Подгорици се дијелила на двоје: град, дио који је био у градским зидинама, и Мићен или Мијећен, који се развио кад се град почео ширити". Етимолошки је тешко растумачити значење тога имена, иако се наоко чини да је Мићен икавски облик према јекавском Мијећену. У шиптарском језику Мићен значи "псећи миш", а Мијећен "хиљаду паса". О настанку овога имена чуо сам од Ахмеда Лекића, потомка једне од најстаријих титоградских породица, ово: Кад се пренапучио град, неки Абдовић затражи од управитеља града да му дозволи да се насели изван градских бедема, а овај га отјера с ријечима: "Хајде, мићен!" По томе што га је назвао мићен — "псећи миш", а он се ипак населио изван бедема, и овај дио Старе Вароши добије свој назив.
Најстарија џамија у старој Подгорици и једина која сада постоји у Титограду је она коју Евлија Челебија приписује султану Мехмеду ел-Фатиху, а зове се у народу стародогањска (догања или догана је исто што и дућан, трговина или радионица). Уз њу, с лијеве стране је мало гробље с неколико гробова, од којих за један Подгоричани тврде да је Гази Хусревбегов. који је у Сарајеву подигао џамију и многе друге просвјетне и господарско-добротворне установе. O томе постоји и народна пјесма, с двјема варијантама, које је објелоданио Осман Соколовић у "Новом Бехару", год. 1932, VI, бр. 7—8, стр. 91—93. По том народном предању, Гази Хусрев-бег је погинуо крај Подгорице у борби с Кучима и био је закопан крај стародогањске џамије. Мајка његова а кћерка султанова замоли се богу да јој не иструне син у земљи од Митрова до Петрова дана; дође о Петрову у Подгорицу и ископа сина, макар да су је Подгоричани молили и заклињали да га остави међу њима, и однесе га у Сарајево. Хусрев-бег је био очуван као жив, само му је земља била оштетила мали прст с руке, који је опао у гробу и ту је остао закопан. У чланку Соколовићеву је забиљежено само име Хусрев-бег, царев сестрић, али овдје рекну и Рустем-бег. Један стари Подгоричанин ми је рекао: "Па то је исто, Рустем-бег или Хусрев-бег; зна се да је био царев сестрић."
Стари Подгоричани су много држали до ове традиције, али не и до гроба, на којему је стајао омален камен без икаква натписа. Иначе, наука је утврдила да је Хусрев-бег умро у Сарајеву 18. VI 1541.1
Везиров мост, у непосредној близини Титограда, на ријеци Морачи, једно је од највеличанственијих дјела турске архитектуре у нашим крајевима. Кад је била прва похара Куча, крајем ХVIII вијека, скадарски везир Мустај-паша Бушатлија саградио је од кучкога. плијена два моста: један на Морачи код Подгорице, а други на путу између Ђаковице и Призрена на Дриму. По народном предању (чуо сам од Мурата Тузовића, овај од свога оца, а отац његов од Муратова, дједа), градитељ је био из Тиране. Кад је загасио клак, изгубио се. Везир га је тражио и нигдје га није могао пронаћи, а кад се градитељ сам након три године јавио, везир га хтједе убити, но он се оправда. Узео је два ћеремита (цријепа), захватио једним онога растопљенога клака и прилијепио њиме та два ћеремита, па их бацио. Кад се, бачени, нијесу раставили, рекао је да се може почети зидањем.
Слично, само кићеније, предање биљежи Илија Браковић у чланку "Везиров мост и прва похара Куча" у 16. броју III годишта подгоричког недјељног листа "Зета", гдје вели да је неимар, који је био из Приморја, загасио креч вареником и јајима онда се изгубио за седам година. И по овом предању, везир је хтио погубити градитеља, а он се овако оправдао: ,,Да сам загасио креч водом, као што се то обично ради, и одмах почео рад, грађевина би била краткога вијека, а овако трајаће вјековима, а док она траје, трајаће и везирово име." По саслушању везир му је опростио живот, неимар је приступио послу и у току године 1782. мост је био готов.
Слично предање постоји и за загашивање клака за Гази Хусревбегову џамију у Сарајеву, а забиљежено је у споменутој Споменици. И ту је креч загашен млијеком, које је текло жљебовима с Требевића.
1 Хамдија Крешевљаковић, Споменица Гази Хусребегове четиристогодишњице, Сарајево, 1932.
[ Пројекат Растко Цетиње
| Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /