Др Горан Комар

Кути

Село у Боки Которској

2002

Кућанској дјеци,
аутор

Садржај

• Из рецензије – проф. др Петар Марковић
• Уводне напомене
• Геопрометни положај Кута
• Опште топографске карактеристике
• Педолошке карактеристике
• Хидрографске прилике
• Положај, природно окружење
• Земљорадња
• Вегетација
• Преглед историје
• Илири
• Рим, Византија
• Од Твртка I Котроманића до херцега Влатка Косаче
• Турци
• Венеција
• Послије пада Млетачке републике
• Друга аустријска управа
• Власници земље у Кутима у 1690. години
• Нота од Кута из 1719. године
• Ноте од соли државе Новске парохије Кућанске
• Ноте од соли државе Новске парохије Сасовићке
• Остале ноте од Кута
• Ћирилска архивска документа села Кута (18. вијек)
• Цркве у Кутима
• Гробни споменици
• Српско православни свештеник Саво Накићеновић
• Разна документа
• Школа у Кутима
• Најстарија књига умрлих села Кута
• Закључак
• Библиографија

Проф. др Петар Марковић

Из рецензије

Хроника је написана према "Упутству" Одбора за проучавање села Српске Академије Наука, а нека поглавља која се односе на историјски развитак обрађена су знатно шире, темељито и веома документовано.

Поред уводног дијела, гдје аутор образлаже методе рада и коришћене изворе, слиједе поглавља у којима су изложена сва она питања која се односе на положај села, вегетацију, природна богатства и слично. Најобимније и најпотпуније је поглавље које износи историју села. У овом дијелу хронике изнијето је низ занимљивих података, а многи до сада нису били познати широј јавности. Читајући овај дио хронике, читалац добија слику историје највећег дијела Драчевице.

Веома добро су обрађене цркве, као и разна документа села Кути. Све ово захтијевало је изузетан напор аутора, који је већ објавио веома успјела дјела из историје Горње Боке, али и хронике планинских села Херцег-Новог.

Хроника је писана лијепим језиком, лаким стилом, па је читање овог дијела не само корисно за упознавање једног дијела Драчевице, већ и велико задовољство.

Аутор исправно истиче да је за упознавање историје веома значајно полазити од историје сваког села. То и јесте циљ хроника.

За свој рад аутор је користио обимну литературу, стотину и више јединица домаћих и страних аутора, као и изворну грађу из главних архивских фондова Херцег-Новог и Котора.

Проф. др Петар Марковић
Одбор за изучавање села
Српске акад. наука и уметности

Уводне напомене

Ову сам радњу започео са главном жељом да пружим кључна документа која оцртавају становништво и стварне економске и социјалне прилике једног краја који је вазда морао лежати у средишту, у средини приморских српских држава које ће се у два наврата, током средњег вијека, узвисити до највише моћи на Балкану. Једном у оствареном државном пројекту Душановом, и други пут, у планираном, и у пуном замаху прекинутом сабирању Стефана Твртка Првог Котроманића. Једном ће овај пројекат бити зачет у Рашкој, други пут у Босни. У двије српске земље, које ће, обје, као државно-политичка средишта, у погледу оцртавања примарности својих корака на полуострву, увијек поћи одлучним искораком у матичне приморске крајеве којима Бока бијаше средишња област.

Зато ће Бока да се оцрта као регион за упознавање средњевековне, а вјероватно и старовјековне српске древности.

Ово истраживање текло је напоредо у новском и которском архиву, као и архиву манастира Савина у Мељинама, те на терену, обилажењем свих кућанских сеоских одломака, али и читавог краја. Испоставило се да није довољно детаљно познавање села и сеоских насеља нижега реда, већ је неопходно обилазити и претраживати околину насеља укључујући беспутне гребене и горе. Заиста, увидјело се да ови терени пружају јасне материјалне трагове древне бокешке културе који се лако могу смјестити у одређене историјске периоде, али и извјесна дјела човјека која се везују уз простор загробног, гробног, која не можемо препознати као тековину неког хронолошки омеђеног доба. Ми иначе лако истичемо дубоку и многоструку везаност "наших старих" за природу и природни оквир, али у нашој историографији је углавном код израде каквих монографских дјела о насељима српских земаља, изостајао тај комплексни прилаз који захтјева употребу података са терена и података које пружају извори и традиција.

Превиђана је једна важна и врло упадљива карактеристика Медитерана и медитеранског насеља уопште. То је оскудност писане грађе а велико богатство материјалних трагова културе медитеранског круга, што је јако присутно на српској страни Адрије. Што се више удаљавамо ка дубљим раздобљима прошлости медитеранског села, то је оскудност извора уочљивија. То је зато што су најранија насеља Медитерана подигнута на високом, готово планинском земљишту, представљала кроз своју историју географске и културне изолате који су се доста касно укључивали у биљежени, историјски живот Медитерана, и доста касно ступали јединим историјским простором: простором мора. Такав је случај и са Кутима.

Кути леже близу обале мора али истовремено и доста далеко. Довољно далеко да у својим горама сачувају трагове једне културе која у својим најдубљим слојевима носи печат Медитерана.

То је главни разлог што сам одабрао Куте за писање хронике једнога српскога насеља у Боки. Овај крај је отпорна тачка српске народне културе, па и српске народне вјере у Боки Которској. Обичајне установе српског народа овдје ће дуго живјети.

Овим истраживањем дошло се до закључка да је слика прошлости овога краја, у њеној стручној интерпретацији, пуна озбиљних пропуста и погрешки. Озбиљно је забринула чињеница да се тренд кривог тумачења новске прошлости продужава и у осамдесетим и деведесетим годинама нашега вијека.

Овај крај доживио је највиши културни ангажман, али и економски узлет, током 18. вијека. Током великог Морејског рата који је довршен миром у Сремским Карловцима 1699. године, дошло је у ширем рејону до извјесних помјерања становништва Старе Херцеговине. Ово становништво се кретало дуж привилегованог правца кроз "орјенска врата" из јужне и источне Херцеговине ка Боки, али и из Боке ка Херцеговини. Дакле, у оба смјера. Ове миграције имале су карактер унутрашњих помјерања становништва у оквиру једног територијалног-политичког, културног и етничког круга!

У нашем вијеку понуђено је неколико респективних историографских и антропогеографских студија о Новоме од најстаријих времена, или о појединим периодима његове историје.

Готово да нема рада у којему није потцртана наводна масовност миграција, но једна друга упоришна тачка ових радова носи печат озбиљности и фалсификата овога важног сегмента новске историје. То је тврдња о измјени етничке слике региона у вријеме ових догађаја. У вријеме када на располагању стоје веома обимни зборници докумената из ватиканских архива које је објавио др Марко Јачов, прикључена сазнања археологије, па и етнологије, овакве тврдње исписиване у уводним и завршним ријечима неких историографских дјела о Новоме, носе и јасну намјеру фалсификовања новске историје. Готово сви ови радови сугеришу темељитост измјене етничке структуре становништва горње Боке на концу 17. вијека, оцртавајући час млетачко-савезничког заузећа Новог у 1687. години као маркантну тачку лома у којој се, наједном, дешавају ове крупне промјене. У томе погледу, својом одређеношћу, издвајају се типске тврдње: "Заузећем Херцег-Новог од стране Млечана 1687. године, и исељавањем турског становништва, херцегновски крај насељавају становници из Херцеговине и Црне Горе ..." Када овако писање долази од стручњака, то носи високи ризик од кривога поучавања широке читалачке публике залива која се занима историјским питањима и проблемима својега краја.

Добро оцртавање старинарског становништва Кута, онога пријеморејског слоја становништва, други је разлог што сам за изучавање одбрао управо Куте.

Извјештаји католичких свештеника Далмације начињени у првој половици 17. вијека говоре о српском становништву Драчевице које чини искључиво становништво највећег броја новских села. Надаље, у селима Драчевице стоје српске православне цркве међу којима највећи број стоји на предтурским грађевинама. Ове цркве доживљавају обнове и уређење током 18. вијека.

Коначно, ваља се упитати ко је издржавао турски административни апарат у Новоме?

Како ће се касније видјети, у последње вријеме објављено је неколико прилога који пружају директан увид у демографске прилике у Драчевици 16. вијека. Према једноме тефтеру из 1540. године објављеном заслугом госпође Јасмине Ђорђевић, било је у Драчевици свега 11,4% муслиманских домаћинстава. /Може се очекивати да ће са оспособљавањем младих стручњака – познавалаца отоманског турског, чији број нараста, стићи још коначних извора о етничкој слици региона Боке Которске под Турцима./

Овим радом настојао сам дати један другачији поглед на важне догађаје око Новога, при чему је, за период управе Републике Светога Марка, пружено ћирилских докумената који у значајном броју леже у новскоме архиву. Може се рећи да највећи дио архивске грађе о Кутима лежи у Архиву Херцег-Новог. Ћирилска документа, којима новски-кућански Срби говоре сами о себи, биће пружена интегрално како би се на тај начин читаоцу приближили стварни односи социјалног и економског живота Драчевице. Као најважнији извор за упознавање становништва Кута током 18. вијека даћу један попис домаћина Кута из 1719. године који је од неоцјењивог значаја јер је једини сачувани за прву половицу 18. вијека укључујући и Историјски архив Котора. Надаље, за другу половину вијека пружићу пописе глава фамилија са бројем чељади, тзв. "Ноте од соли државе Новске".

Необично су важне ноте од лазина, кућиштина и жита које су настале у првој половици 18. вијека.

У читавом раду се употребљава име "Драчевица" за новски крај. До данас нигдје није потенцирана чињеница да је ово име у пуној употреби током читавог 18. вијека и то није само средњевјековно име за ово подручје. У Кутима, мјесна традиција памти да се говорило: "Идем у Драчевицу", када се силазило наниже у Кутско поље. Видјећемо, такође, да се у неким архивским документима 18. вијека у Кутима помиње заборављено име за један одломак села који лежи у прибријежном дијелу. То је Богљеновић. Осим тога, желим овдје напоменути да се кућански одломак Рујево у овоме дјелу тако намјерно помиње јер нигдје у документима 18. вијека нисмо нашли облик који се данас у Кутима готово искључиво употребљава: “Ријево”.

За термин "Драчевица" одлучио сам се због тога што покрива огромни период времена, који се чак граничи са хронолошким оквиром континуираног помињања Кута у изворима. Употребљавају га у унутрашњој кореспонденцији Новљани али и извањци. Термин "крајина" сугерише дијацезност подручја и вјероватно је наметнут од окупатора, иако се употребљава и у 18. вијеку. Драчевица није војна крајина у коју велике медитеранске државе насељавају Србе да их бране од Турака. Срби овдје живе одувијек а окупаторски гарнизони кроз читаву историју Драчевице овдје чине ситни дио његовога становништва.

До данас о Кутима није написано каквога монографског дјела, па чак, може се рећи, ни каквог знатнијег чланка. Кутима се занимао свештеник Саво Накићеновић, но онолико колико и другим насељима Боке у оквиру амбициозног пројекта "Бока" - антропогеографска студија, која је у своме посебном дијелу пружила обавјештења о највећем броју бококоторских родова и фамилија, но на основи традиције. Учињене су, овом приликом, бројне погрешке и пропусти који су настали из објективних и субјективних разлога. Прва група разлога долази од крајње неповољног сплета околности које су морале ометати истраживачки рад у ондашњој архиви општине Ерцегновске под управом Аустороугарске монархије. Рад у архивима је запречиван нашим истраживачима на читавој територији монархије, како је то више пута документовано приказано. Поп Саво Накићеновић био је талац и више пута интерниран, прогањан од полиције и угрожаван од својих сународника-аустрофила који су у одређеном своме броју били прокатоличке и великохрватске политичке оријентације.

Друга група тешкоћа долази од изузетно амбициозне замисли обрађивања читаве територије Боке у њеним традиционалним границама, што је, одмах, повукло ослањање на сараднике-обавјештаче из бокешких села и – грешке су биле неминовне.

Цијенећи све неповољне околности ипак је јасно да је ово дјело попа Сава Накићеновића изузетно крупан допринос упознавању старог народног живота Боке и оно задивљује, најприје, својим општим дијелом, који садржи историјски преглед, и значајна обавјештења из етнографије Боке.

Најкрупнија примједба јест генерално потцртавање почетка, односно времена настанка насеља на простору Драчевице, у доба Морејског рата, на измаку 17. вијека. Ова је погрешка учињена због немогућности упознавања архивске грађе о Драчевици у регионалним архивима.

У своме раду ја сам настојао на изучавању и приказивању архивске документације Архива у Херцег-Новом, манастиру Савина, и црквене архиве села Кути.

Истраживање у Архиву града Херцег-Новог текло је, најприје, кроз фонд "Политичко-управни млетачки архив" који садржи приватно-правна акта али и кореспонденцију са носиоцима регионалних млетачких власти. Нарочито издвајам тестаменте и пресуде народних судова. У цјелини, овај фонд је кључан и за сликање социјалних и економских прилика у Драчевици 18. вијека.

Приређена су ћирилска документа овог фонда која се односе на Куте.

Изучавана је, даље, документација фонда Топаљска комунитад, који садржи администрацију топаљске аутономије (1718/19-1797). Понуђени су, такође, сви пописи глава фамилија и броја чланова домаћинстава у Кутима из друге половице 18. вијека.

Као документ од крупне важности за сликање демографских прилика у Кутима под влашћу Венеције, али из прве половице 18. вијека, приређен је попис становништва Кута из 1719. године, дакле из прве године живота Топаљске комунитади. Овај попис пружа старосну и полну структуру становништва Кута.

У архиви кућанске парохије изучаване су најстарије сачуване матичне књиге из почетка 19. вијека и приређене књиге умрлих парохије кућанске (1825-1834) и одломка Ластва (1825-1834).

У архиви манастира Савина, дошло се до докумената о даровима Кућана овом древном средишту Српске цркве у Боки, али и Општи лист манастира Требиње који је значајан и за историју Кута.

Сва ова грађа исписивана је старом, пријевуковском ћирилицом и захтијевала је пуну транскрипцију, што је учињено прецизно, по важећим правилима. Сва документа су пружена интегрално.

Током вишегодишњег обилажења села, укључујући и најситније одломке, па и оне предјеле за које се говори да су раније носили насеља, детаљно сам упознао ово село. На тај начин дошао сам до чврстог увјерења о извјесном отпору кућанског мигрантског слоја становништва из времена Морејског рата, укопавању у затечена средњевековна гробља пријеморејских Срба Кута, који су, у етногенетском смислу, у себи обједињавали и сажимали један веома стари илирско-словенски конгломерат. Вјерујем да је овај отпор мотивисан, најприје, традиционалним опредјељењем херцеговачког и бокешког Српства за формирањем братственичких и родовских укопавалишта. Тако је то посвједочено посвуда у Драчевици.

Својим обавјештењима о старим Кутима, веома су помогли: госп. Веселин Вељо Песторић, директор Градске библиотеке и читаонице у Херцег-Новом, прим. др. Витомир Вујновић, господин Никола Михаиловић дугогодишњи заслужни тутор парохијалне цркве Свете Тројице у Кутима, господин Лука Радоњић из Рујева, госпођа Сенка Станојловић рођ. Маслан и њена сестра Десанка и Зоран Преочанин.

Истраживач кућанских старина сусреће се са озбиљним тешкоћама. Овај је крај доживио прекид свога природног развоја у тешкој похари 17. марта 1942. године, када је талијанска солдатеска запалила готово читаво село. Сигурно је да је том приликом у Кутима изгорјело неколико приватних архива и библиотека. То су архиве и библиотеке: Сава Накићеновића, Александра Накићеновића, Андрије Ожеговића, Митра Чукваса и браће Перушковић (Вида, Сима и Петра).

Осим тога, нису све приватне библиотеке доступне. Библиотека проте Сава Накићеновића, која се чува у Топлој, није доступна истраживачима, нити се успјело начинити инвентар књига у вријеме када је то затражено од стручњака Градске библиотеке и читаонице Херцег –Новога.

Изгубљена је, такође, веома интересантна књига породице Чуквас из Пресјеке, која је садржала низ пророчанстава у стиховима. Књигу је, према казивању сестара Маслан из Кута, посједовао прота Саво Накићеновић, и из ње је читао његовом оцу Љубомиру Маслану.

Геопрометни положај Кута

Подручје општине Херцег-Нови лежи у склопу региона бокешког приморја, на његовом крајњем сјеверозападном дијелу, измећу 18° 25' и 18 источне географске дужине и 42° 24' и 42° 32' сјеверне географске ширине.

Подручје општине Херцег-Нови, и Кути који леже уз обалу, крај Новога, заузима узани дио територије која окружује Бококоторски залив. Биће то од утицаја на геопрометни положај Кута али и на читаву историју овога краја. Готово читава територија Кута има претежно јужну експозицију, изузев неких мањих одсјека у којима су се смјестила насеља која показују изразито рефугијални карактер (Обалица).

Територија општине може се према рељефним карактеристикама подијелити у двије групе: побрђе (брдовити дио) и обалске заравни. Брдовита зона је доминантна али су у нижим предјелима бујичних токова Репаја, Жлијебљаника и других, створене алувијалне равни које представљају простор за урбанизацију и узгој пољопривредних култура.

Старо насеље Кути лежи готово у цјелини у побрђу, али су Кућани и у стара времена, то можемо позитивно утврдити за период млетачке доминације Драчевицом, посједовали земљиште уз саму обалу. Осим тога, на томе предјелу лежале су у давној старини двије кућанске цркве. Кућански одломак Богљеновићи лежао је уз сами руб алувијалне равни, а било је, опет, одломака који су лежали на врло стрмим одсјечцима крша у кућанским брдима. Када се са каменских страна, Гочунске гомиле или Петрове главе посматра Обалица, она заиста наликује орловом гњезду, као да је сакривена високо у брду од неке изненадне и велике опасности.

Путеви су у Кутима грађени између сеоских одломака и баштина, и то су све грађени путеви. За аустроугарске доминације уређен је и проширен пут који води кроз Ластву према Репајама и Бјелским Крушевицама али и Морињу. С друге стране, уз обалу је такође у вријеме аустроугарске управе, на почетку вијека, саграђена солидна цеста која се пружа обалом залива.

Може се рећи да је геопрометни положај Кута доста повољан. Наиме, добар је положај у односу на важне прометне токове у земљи.

Крупан допринос рјешавању овог подручја начињен је градњом Јадранске магистрале. Ова магистрала је до данас основна копнена саобраћајница у зони спољашњих Динарида.

У односу на поморски саобраћај у Зеленици, кућанском насељу на обали, изграђена је лука, а близина луке у Гружу и Бару чини у будућности крупне могућности за укључивање овога мјеста у интензивне токове мећународног саобраћаја.

Опште топографске карактеристике

Бока је сачињена од сплета потопљених удолина. Ово се потапање догодило послије дилувијума. Сви морфолошки елементи приморске зоне образовали су се зависно од геолошког састава терена и његове тектонике, као и абразивних процеса.

Затони на обали настали су у мекшим глиновитим, претежно флишним стијенама, са низом клифова, мећу којима је најизразитији Лаловина.

Напоредо са обалском линијом теку неколике алувијалне равни, које започињу Суторином и игалско-херцегновском, а затим Кутском. Ипак, приморска и виша зона залеђа чине цјелину зато што су етнички, економски, мигратирно и комуникацијски повезане током читавог историјског периода.

У вишим насељеним предјелима издваја се горовити гребен Девесиља који готово наткриљује Кутско поље са источне стране, док се највише, уздиже орјенска гора Радоштак.

Педолошке карактеристике

Кути леже у рејону утицаја јадранске климе и овдје су се развила земљишта типа медитеранске црвенице. Њен је постанак везан уз кречњак. Но, под утицајем ерозије на разним елементима рељефа дошло је до стварања већег броја подтипова и варијетета овога земљишта.

На кречњачким гребенима и пречагама у Кутима створила су се плитка скелетна црвеница, односно буавица, али је у депресијама наталожено материјала са виших терена, па је настало средње дубоко и дубоко земљиште (Топли До, Пржине).

Од значаја је поменути да дубока црвеница и дубока буавица под дејством фактора педоклиме губе велики проценат органских материја, па се ова земљишта осмеђавају. На глиновитим и лапоровитим земљиштима ствара се смеђе земљиште које је у Кутима преовлађујуће. Ово земљиште настало је на теренима око насеља, на терасама под доминантним утицајем човјека.

Радом ријека настала су у Кутима млада, генетски неразвијена земљишта алувијум и алувијално-делувијална земљишта. Један дио ових земљишта је заслањен.

На вишим предјелима Кута настале су врло плитке еродиране црвенице. Ово земљиште настало је на кречњачким одсјецима. Због особине ових кречњака да се слабо механички троше а да код хемијског растварања оставља мали проценат нераствореног остатка, хомогене падавине стално односе овакво земљиште са нагнутих терена. Због тога су површине под овим земљиштем помно ограђиване и подграђиване подизањем међа. Међе су у Кутима, и сада је то видљиво, подизане са великом вјештином и пажњом. Оваква терасирана земљишта виђају се испод Обалице и Рујева.

Још једна карактеристика земљишног покривача у Кутима јест испресјецаност стијенама и крупним камењем. То су терени слабих шикара и веома оскудних пашњака са мало обрадиве земље у вртачама.

Антропогено земљиште на терасама

Ово земљиште игра крупну улогу у приморској пољопривреди. Обично заузима терене на линији додиривања кречњачких гора са формацијама флиша. Кућани су подизали сувомеђе, терасе и равнали их, тако да се човјек овде појавио као главни фактор стварања земљишта. Петрографски састав је овдје веома неуједначен.

Основу ситне земље чине флишне глине и лапорци, али одсуство кречњака, шкриљаца, доломита и конгломерата, или њихова већа или мања заступљеност у основној маси земљишта, условила је велике разлике међу микро локалитетима. Ово земљиште нема хоризонтално изражене слојевите грађе профила. У основној маси земља садржи оштробридног шљунка и одломака камења различитог састава, од кречњака и доломита од флишних шкриљаца и пјешчара. Боја му је у основи свијетло смеђа и смеђа, али ако је већи утицај кречњака, црвенкастих шкриљаца или порфирита, боја је црвенкасто-смеђа, док је на чистом флишу жућкасто-смеђа. Ситна земља је углавном колоидална глина. Ово земљиште се одликује малим садржајем хумуса.

На оваквим земљиштима у Кутима су груписани маслињаци, али и смокве, лоза, нешто агрума и другога воћа. Продуктивност му зависи од дубине и садржаја скелета, а у том погледу се могу значајно разликовати и двије сусједне терасе.

Средње приморско земљиште на флишу

Ово је смеђе земљиште на брдима које човјек није захватао терасирањем, већ је настало под природним покривачем макије и шикаре. Оно је развијено на флишним глинама или шкриљцима. Како флиш има особину да упија воду, често долази до клизања мањих партија.

Ово је земљиште јако еродирано и у Кутима се виде бразде и јаруге на флишним брдима.

Алувијално-дилувијално земљиште

У Кутима оваква земљишта срећемо у малом равном "пољу". Када су нестале велике првобитне шуме у залеђу, оснаживан је ерозиони процес на прибрежним теренима и бујични потоци су разносили ерозиони материјал доносећи га у подножја брда, ближе мору. У доњим токовима ових ријека, долази до забаривања и слабијег заслањивања земљишта.

Хидрографске прилике

Главну хидрографску карактеристику краја чине повремене ријеке које извиру испод гребена Девесиља и других кречњачких горја масива Орјена, а које као два главна тока силазе кроз алувијалну раван Кута.

Ријека Репаје извире испод Девесиља, скупљајући воду са доста узаног сабирног подручја. Ова ријека извире испод села Репаји. Један веома значајан број притока долази јој са предјела Церје у близини њеног главног изворишта. Ипак, ова ријека главни дио воде добија у доњем дијелу тока, из врела Опачице која у љето престаје да своје воде површински одлива у море. Доњи ток ове ријеке регулисан је уз њено ушће. Послије једног великог невремена био је порушен завршни зид на ушћу Репаја.

Репајска ријека спада у групу водотока које чине ријеке које извиру на доста ниским котама и кратког су тока.

Издани

Мали број површинских токова у Кутима, и иначе дуж обале Боке, компензован је подземним токовима значајног протицаја. Овдје ћемо најприје рећи нешто о изданима у алувијуму које карактеришу хидрографску ситуацију у Кутима. Овдје воде у алувијуму леже у просјецима шљунка, који су у равни донијеле бујице. Ови су токови на вишим предјелима, прије силаска у раван, еродирали поред кречњачког стијења, и значајне површине у флишу, то је њихов однос поред шљунка, садржао и велике количине глине и пијеска.

Управо у Кутима, у непосредном залеђу, на сабирној површини ријеке Репаје, леже велике масе кречњака, па се овдје развила велика издан у алувијуму.

У Кутима слојеви шљунка имају већу моћност, а загаћени су флишним, запрекама у којима је Репајски поток усјекао своју долину испуњену наносом. На тај начин у великој мјери, онемогућено је и ограничено отицање воде.

Највећи дио терена на којему леже Кути саграђен је од кречњака који чине главне колекторе за воду. У томе погледу најважнији су чисти тријаски и кретацијски кречњаци а мањим дијелом и јурски.

За образовање издани у њима, од највишег значаја је однос ових стијенских маса са слојевима палеогеног флиша, према стијенама флиша који припада средњем тријасу и јурским лапоровитим кречњацима. Када се овим вододржљивим стијенама придодају појаве еруптива тада је јасно обиље изворске воде у Кутима.

У предјелу Горњих Сасовића, крај кућа Бијеловића, на самој линији додира моћних тријских кречњака масива Орјена и флишних стијена подско-морињске удолине, отвара се један систем пукотина у народу познат под именом Марина пећина. Отвор, добро скривен међу стијенама, у стрмини подножја сасвим окомитих пристранака кутске и сасовићке увале, лежи на 205 м над морем. Мало ниже, крај цесте избија солидни извор Врело (260 м). Истраживање овога система пукотина који гради пећину предиспонирану двама јаким релаксационим пукотинама у тријаским кречњацима, започели смо 1993. године упућени од Кућанина Тодора Вукосављевића. У томе часу, пећина је била доступна у дужини од 32 м. Будући да се у пећини током читаве године, а каткада, за јаких киша и ван ње, чује ток неког снажнијег подземног тока у дубоким партијама кречњака, ми смо током зиме 1995. године, обавијестили госпођу Биљану Дабетић у томе часу вршиоца дужности генералног директора херцегновског водовода. У зиму 1995, заслугом госпође Биљане Дабетић, и стручног тима Републичког хидрогеолошког завода из Подгорице, донесена је одлука о отпочињању истражних радова који су и обављени у двије кампање, током љета исте године. Овим радовима је проширена једна пукотина која је водила у веће подземне шупљине испуњене водом. Но, главни, снажни и стални подземни ток остао је ван домашаја у дубини система пукотина

На слојеве Цукали навлаке гдје је извршено интензивно набирање, на неким мјестима су се окомито наднијели кречњаци који припадају области високог крша. Ови кречњаци избијају на површину испод слојева Цукали навлаке. У зони приморске краљушти која лежи непосредно уз обалу, доминирају кречњаци стијена кредне старости. Они су овдје благо набрани и у додиру са морем са више страна. У сљедећој зони, кречњачке масе су мање моћности али у већој мјери набране. Управо ове стијенске масе су испресјецане јаругама бујичних токова који су веома густо издренирале читаву ову зону. У њој због тога има мало извора који не пресуше у љетњем периоду. Када су ови извори веће издашности то је захваљујући притицају воде путем додира из треће унутрашње зоне. Ове су воде транзитног карактера, везане за периоде киша. Међутим, у овој зони формирано је више издани. Једна од њих, настала је у гребену Девесиља али и у кречњачким стијенама Кутског поља. Све воде ове издани, као и оне у шљунковима алувијалне равни, избијају кроз врело Опачице у Кутима. Издашност Опачице није никада дефинитивно утврђена. Љети се црпе 45 и 60 л/с. Може се свакако очекивати да се из Опачице добије пуно више.

Бујице

Дуж читаве обале Боке јавља се велики број бујица, што је условљено општом конфигурацијом терена и обликом рељефа овог рејона, који карактерише вијенац високих гребена. Ови су гребени веома стрми са дубоко усјеченим удолинама па пружају веома повољне услове за развој бујичног феномена. Један такав бујични ток који се великом снагом стропоштава низ окомите стијене Светоникољског гребена падајући у Сасовиће, начинио је велике, готово углачане жљебове стијена који се пружају читавом висином гребена.

Други важан фактор за настанак бујица је геолошка карактеристика терена. Састав планинских масива сачињавају кречњачке формације флиша, верфенских шкриљаца, лапоровитог кречњака, пјешчара и глинаца. У неким случајевима меки и чврсти кречњачки слојеви граде сплетове, па они мекши налијежу и избијају на површину, или су степеничасто поређани. Овакав је састав под утицајем падавина слабо отпоран и подложан ерозији. Ако одсуствује биљни покривач (што у Кутима није случај) то ће услови за формирање бујичних токова бити повољнији.

Трећи фактор за настанак бујичног феномена јесте клима. По количини воденог талога наше приморје стоји у нашој земљи на првом мјесту.

Како ће се из документације у прилогу јасно видјети, бујице су у Кутима до недавно представљале озбиљну опасност за насеља и баштине. Може се слободно рећи да су ометале привредни развој краја. У стара времена ови су токови играли веома пожељну улогу јер су планински гребени у залеђу били покривени вегетацијом и педолошким слојем па су потоци придоносили нивелацији терена и стварању плодних заравни. На тај начин настало је Кутско поље. Планински потоци који су некада служили за правилно отицање сувишне воде, постали су у нашем вијеку опасне бујице које појачавају дубинску ерозију у вишим предјелима, и наносе стерилни материјал бујице таложећи га у алувијалној равни. Овим материјалом застиру се плодна земљишта у Кутима и прави се штета која данас није јако очигледна. Данас се у Кутима површине зиратног земљишта троше и еродирају. Јасно је да ваља порадити на уређењу бујичних токова. Овакви послови обављени су на територији новске општине у другој половици 19. вијека. Вршена су специјална пошумљавања уз велике тешкоће, јер пошумљавање на кршу изискује велика улагања. Поред тога подизале су се у Кутима камене преграде – решинзи, за задржавање бујичних вода. Ови су грађевински радови у Кутима били врло успјешни и данас се могу сматрати као радови у току, до њиховог потпуног уређења.

Снабдијевање становништва Кута водом било је у вријеме пуне насељености веома тешко, у првом реду због недостатка извора у појединим одломцима, затим, због мање издашности постојећих извора.

Засеок Обалица на врху источног дијела Кута нема ни један извор. Житељи Обалице су користили три бистијерне (Митровића, Кишића, и заједничка сеоска бистијерна у врху села). Ове су бистијерне служиле за пиће и напој стоке. У гребенима око села постоје три локве (Обаличка, Перај и Ријевска) на којима се појила стока на испаши, но оне су током љета пресушивале.

Ниже Обалице, но доста далеко, кориштен је извор Улиште који се периодично активирао. Љети је пресушивао.

У засеоку Рујево налази се извор Рујевник који је дјелимично каптиран. Извор је слабе издашности, али послије јачих киша даје велике количине воде током неколико дана. Сељани Рујева користили су пет бистијерни са кишницом а у другим сличним периодима доносили су воду са извора Спилице и Церје (у рејону села Репаји) Бјелске Крушевице, с ону страну Девесиља.

Надаље, измећу засеока Рујево и Глоговик у кориту потока Буквица постоји каптирана пишталина са малом количином воде.

У засеоку Глоговик сељани су користили воду из двије бистијерне ограђене на двама природним изворима. Овдје се, углавном није оскудијевало у води за пиће.

Засеок Песторићи био је у нешто повољнијем положају од претходних. Овај засеок располаже са три уређена извора (Перишића вода, Убо и Близур) који су ријетко пресушивали али су љети били мале издашности па се вода узимала по строгоме редослиједу који је одређивао старјешина села. За напајање стоке користила се пишталина Каменица крај извора Убо.

Одломак Перушковићи није имао природних извора па се вода захватала у двије бистијерне, а када је саграђен сеоски млин за маслине и бистијерна уз млин, тада и ова трећа бистијерна.

Одломак Марићи користио је воду са два извора, у првом реду Ушљивца који је давао воду и у љето, и Мунића воде. Бистијерне са кишницом углавном су се користиле у љетном периоду.

У одломку Ожеговићи код цркве Светога Апостола Андрије, постоји бистијерна са природним извором.

Надаље, у пољу избија врело Опачица, док се у јужном дијелу села налази извор Врело који даје воду током читаве године.

У близини обале, постоји још један извор који је служио за снабдијевање пијаћом водом: Северова вода.

У кућанском одломку Ластва који лежи на висини постоји извор Брестовник који даје воду читаве године. Ово је уређено, каптирано извориште крај саме цесте. (*)

Положај, природно окружење

Уколико бисмо са било којим непознаваоцем бококоторског предјела, археолошким стручњаком највиших компетенција, или аматером, извели угодни излет у бокешка брда, започевши га са обале мора навише, и најповршнији поглед на расуте и расипане трагове богате материјалне културе бокешког залива, говориће једно: његов најранији културни живот зачет је негдје на оштром оквиру бокешког кречњачког била, на размећу беспоштедног, хладног континента и предјела изразитог, влажног Медитерана. Настањене алувијалне равни Кута или Суторине, са својим скромним просторним обухватом, сасвим су сигурно касно дјело, високо прегнуће изведено вјековним трудом њених брђана. Бококоторско динарско-орјенско развође насељено од бронзаног доба, његове узане флишне удолине са својим чврсто организованим средњевјековним стаништима и ломљивим, оштрим брдима крију његова средњевјековна гробља и најстарија бокешка насеља која веома рано импонују збијеношћу својих кућа као типичне херцеговачке вароши у карсту. Ова најранија бокешка насеља на флишу, уз флиш, покривена плавином и терасирана, збијају се на присојним одсјечцима крша штедећи зирантну земљу у вртачама и стрменима кућанских брда за дуготрајну и мукотрпну градњу тераса која траје док траје човјек у овим селима.

Тешко да се може изнаћи доказ о првобитним раштрканим насељима на оштром монтаном рубу залива. Његова најстарија насеља првобитно леже на висини и не учествују у поморском животу. Она воде свој самотни планински живот према моделу најстаријег пријехришћанског културног живота циркуммедитеранског планинског круга који је тако мало освјетљен, неизмјерно удаљен, или, још боље, уздигнут изнад флишних удолина ужареног обалског круга Медитерана. Нигдје као на Медитерану није тако изразита дискрепанца између географске и комуникацијске дистанце старих планинских насеља и градских агломерата његове изграђене и вазда дограђиване обале. Ово је важна карактеристика Медитерана. На читавом јадранском басену, гдје је ужи и незнатнији простор који ваља прекорачити да из обале и њенога раскошног и неумјереног града досегнете линију планинског села него у бокешком заливу? Насеља обалског и насеља планинског круга гдје су ближе једна другима, и истовремено, недокучиво далеко него у оквиру спољашњега залива Боке?

Простране динарске области током читаве своје историје стварају за приморски град. Далека крашка поља потичу живот медитеранског града, пуне га својом живом снагом и својим добрима. Бокешко село у овоме току могло је тек незнатно учествовати. Насеља на вањском заливу Боке, а нарочито стари Кути, не леже на дохвату ма којег снажног средњевековног дистрикта, али она ипак преживљавају вјековима. Она ће веома дуго, дуже него ма који приморски јадрански крај чекати да себи створе град. Она несумњиво своју снагу црпе из неког скривеног мјеста, удаљеног од обале мора на високом и давно уређеном планинском земљишту.

Насеља на карсту нема ван линије додира кречњачког стијења и флишних удолина. У спољашњем заливу Боке, гледано у контексту Старог и Средњег вијека, развитак неког крупнијег градског насеља на његовој обали, представљао би неочекиван резултат. У унутрашњем, которском заливу, стрмене кречњачке горе сежу тик уз линију обале. Ова је линија, линија започињања историјског живота, живота на мору бокешких насеља. Њеним изломљеним током: горе- доље, одређен је изразито дисконтинуиран развитак градских насеља у оквиру бокешког региона.

У вријеме када у унутрашњости залива средњевјековни градови доживљавају свој највиши развој, започињући своје пуно укључивање у живот мора, спољашњи залив живи аутархичним животом села, животом планине. Село преживљава на оскудној вртачи, преживљава у копненом транзиту у који укључује своја добра. Статични живот села је живот крашке вртаче у цикличним мијенама њене оскудне продукције и затомљене животне снаге. Живот бокешког града није никада могао бити грађен на циркадијалном ритму слабљења и успињања његове животне снаге.

Његов развитак могао је бити само успињајућа линија, док, развитак бокешког сеоског подручја носи обиљежје пунктуацијског развитка који се представља једном изломљеном и испрекиданом линијом. Његови узлети долазе у нереду, у приликама крупних помјерања и немира. И тада, сеоско подручје, одмах расипа живу снагу, расипа своју популацију, управља је према мору. И искључиво на мору широке динарске континенталне области отпочињу свој историјски живот. Свој забиљежени живот. У најмање два популациона врхунца, бокешко село је стварало свој град: Свети Стефан, Херцег-Нови. У доба највишег узлета српске босанске државе под Котроманићима, и касније, у великом Морејском рату који је узбуркао Медитеран. Током овога рата, на измаку 17. вијека, бокешко сеоско подручје је, највјероватније, готово тренутачно напуштено, и одмах, изнова, насељавано, насељавано посве непримјерено животној снази његове скромне вртаче. Овако велика колебања укупног виталитета морала су остати забиљежена од узнемирених протагониста.

Развитак бокешког села подсјећа, свакако, на развитак једног биолошког система у његовим филогенетским скоковима. Ми данас сумњамо да је и у доба свога највишег културног узлета у доба великог 18. вијека, бокешко село имало потребу да себи сагради какав знатнији град. Узани простор између круга планинског насеља и круга обалског насеља, лако се прекорачује и бокешки брђани с неочекиваном сигурношћу корачају историјским простором: простором мора.

У великом вијеку Срба, Кути и кућански амбијент јесте флишно брдо са оквиром високих гора, али су предјели насеља предјели јужних визура са погледом на море. Управо 18. вијек обиљежава масовнији излазак на море. У 18. вијеку Кућани су остварили добар спој брдско-планинске сеоске економике у узгоју традиционалних култура (маслина) и занимања, са поморским привређивањем и занимањима варошке средине административног средишта Топаљске комунитади.

Драчевица 18. вијека организује свој поморски живот, и уједно, свој историјски живот, да надвиси све снажне средњевјековне градове у своме заливу. Но, мјестимично, као у њеноме насељу Кути, ово ће укључивање у живот мора бити ограничено, колебљиво. Кути ће се током свога великог вијека уздржати од изградње каквог обалског насеља. Свакако су за то постојали озбиљни разлози јер кућанска најстарија насеља леже на високом земљишту, својим смјештајем, припадају планини, но у његове важне одломке допире маслина да обиљежи добро уочљиву границу до које се узвисује Медитеран.

Ево како велики француских историчар Фернан Бродел пише о поморском животу Медитерана: "Према томе, ако је почетак поморског живота увек организован у близини обалских планина, то није само због њихових шума, већ и због предности које оне нуде да на сјеверној обали Медитерана буду преграда са бројеним заклонима против неумољивог северног ветра, тог великог непријатеља медитеранске пловидбе..."

С друге стране ове планине управљају природно према мору своју емиграцију. Тако се успоставља удруживање између поморског живота и планинске економије. Они се пружају и допуњују. Отуд та чудна асоцијација орања, вртова, воћњака, риболова, поморског живота. На далматинском острву Мљету, један путник показује, да се и данас људски рад дијели између земље и риболова, у потпуности као и на сусједним далматинским острвима. Исто тако на Пантерији где се риболову, виноградима, воћњацима додаје узгој одличне расе мазге...

"Овим висинским селима често одговара, доле, насеље риболоваца такође млађе поморско насеље често креација земљорадничког насеља, са којим остаје уско удружено...."

Немамо, заиста, података о образовању каквог обалског насеља на ономе парчету обале залива који гледају кућанска насеља на високом земљишту. У разјашњавању, мора се поћи од запажања да су главни стари путеви кроз Драчевицу изузетно лонгитудиналног усмјерења, упоредо са обалом. Са пуном озбиљношћу ваља посматрати Евансову тврдњу о траговима римске цесте кроз новско залеђе, преко Буновића на Морињ.

Терасирана висока земљишта на оштрим одсјечцима флиша и куће збијене у антички тип насеља, у кућанским горама, пружају аспект статичног система који се у своме временском току само нешто мало дограђује и, када затреба, оправља. Ова су земљишта то је њихова важна одлика, наприје, сува. Насеља су подизана на оскудним кршевитим одсјецима, високо у горама, у завјетрини, да гледају на море – простор њиховог историјског живота. Високо у кућанским бокешким горама одвија се живот ван токова биљежене стварности. Само доље, крај мора, биљеже се догађаји у њиховом ужурбаном интензитету. У брду, живот тече споро. Доградити нешто у баштини, на кући, окопати, посијати, није неопходно журити. Село је привикнуто на свој спори историјски ток и оно је само себи довољно. Оно са висине гледа свој град и широко море и ужурбани каравански транзит без краја и почетка и смјеле претоварене бригантине који се отискују ка Леванту. Тек незнатно могли су кућански горски одломци учествовати у овоме поморскоме транзиту. Њихова је продукција, продукција високога земљишта уређеног до савршенства, али ограничена. Његова насеља зато увијек гледају да се укључе у живот мора и живот пространог динарског континента, да широко опкораче своје физичке границе: високе бокешке горе и ниско обалско земљиште угрожавано од планинских бујица. Бокешки залив, нужно, одржава свој планински живот надилазећи своје маркантне физичке границе. Ако смо мало искорачили ка херцеговачким крашким пољима ка насељима континенталне Херцеговине, кућански грађанин Републике светог Марка моћи ће повољно трговати у сточарским крајевима требињске или билећке области. Тек неколико дана биће потребно да, укључен у трговачки караван, сиђе у Жупу дубровачку, или Конавле, или се врати у Драчевицу, па чак и продужи ка средишњој Херцеговини и Босни. Предузимајући какво трговачко путовање, кућански трговац боравиће обично у своме матичном крају који је он или његов родитељ напустио за владика Љубибратића. Средином 18. вијека плове тридесет четири топаљска брода, а 1787. године чак педесет и осам с четиристо и четрдесет помораца из Топаљске комунитади. Негдје око 1740. године, Пераштанин Петар Смекија са својим бродом "Leon Coronato" плови преко Сјеверног мора и улази у Балтичко море отварајући нову трговачку линију којом повезује балтичке и сјеверне земље са Венецијом и јадранским и бокешким градовима. Природни амбијентални оквир Кута и поред оскудности своје матичне подлоге носио је уз велика напрезања човјека, добру могућност стварања свих добара која су неопходна за самостално обављање живота. Овај се живот одржавао кроз хиљаду година готово континуираног помињања Кута у историјским изворима, све до другог свјетског рата, у којему је овај крај расељен, да се до данашњег дана изнова не насели.

Земљорадња

Земљорадња се у Кутима по старини развијала како у алувијалној равни, тако и у брду, око кућа, гдје се у сеоским одломцима Рујево, Глоговик, Песторићи и другима, виђају трагови негдашњег реда од тераса – њивне површине по доста стрмим одсјечцима флиша. До другог свјетског рата сељани Кута обрађивали су свако парче земље, бринули о подзидама, уређењу бујица, маслињацима.

Најниже привредно подручје представља алувијална раван "Кутско (Кујско) поље" које се дјелимично обрађује, данас за лозу и повртњаке. Осим тога, овдје стоје ливаде косанице за нешто мало крупне стоке која се данас држи у Кутима.

Овдје су у старини стајали велики виногради Кућана.

Данас, поред лозе, овдје узгајају смокве, маслине, лимун, наранчу и мурве.

У наредној, височијој, флишној зони, која се преко прегиба и стрмих одсјека прелама у алувијалну раван, било је у старини добрих баштина које су настајале крчењем и подупирањем међа. Бијаше то мјешовитом привредном зоном у којој су се гајиле житарице, око извора поврће и вариво, а уз међе смокве, лоза и шипак.

Виногради

У Кутима се лоза гаји од давнина. Могуће и у доба Илира. Средином 9. вијека Дубровчани су, према казивању Константина Порфирогенита, плаћали господарима Захумља и Травуније закуп на име винограда на њихову земљишту. У стара времена Дубровник није имао винограда на своме подручју, него су лозу садили на посједима који стајаху на границама српских владара. И за то су плаћали годишњи данак.

Но, крајем 13. и почетком 14. вијека, Дубровчани су задобили винограде у околици Цавтата и Обода.

Раније је у Кутима лоза сађена "на волове". Орач би ралом узорао двије бразде једну уз другу, дубине око двадесет сантиметара, а радници су избацивали земљу мотикама на узорано. То би се понављало још једном. Орач би и трећи пут узорао бразду, али се тада не би избацивала земља, већ се прилазило побадању садница лозе. Одмах потом је слиједило ђубрење и збијање ногом, а орач би онда ралом заврћао земљу.

У нашем вијеку, посебице послије другог свјетског рата, сађење лозе се обављало на два начина: коцем или у кућице. На први начин, земља се претрапи и добро огњоји на дубини до пола метра, па се потом коцем издубе рупе на око тридесет сантиметра и у њих мећу саднице. Ако земља није нађубрена, садња се обавља у кућице. Оне се ископају мотиком или дикилом и у њих се мећу саднице, па се загњоје и загрну земљом. Када се лоза сади иза међе, што је у брду раније било често, онда се садило у кућице јер је требало мање ђубрива.

Резидба је обично почињала у фебруару, а берба грожђа у септембру. На једној се лози остави од једног до четири ријеза, а на свакоме од њих два до три пупка, према њеној јачини. У новије вријеме овај се посао обавља ножицама, а раније нарочитим косјерићем. Раније, када је било више лозе у Кутима, сви су се послови обављали мобом.

Лоза се ђубрила свако три-четири године.

Виногради су се обично копали два пута. Прво копање у марту дикилом и мотиком ако је земља мекша. Друго прекопавање, дубине до петнаест сантиметара, ради чишћења корова, готово је у мају.

У мају је почињало плијевљење лозе. Остављане су младике са здравим јагодама, а руком се скидали сви загранци са рђавим гроздовима. Током јуна-јула, косјерком су скидани врхови лоза. У равни се лоза поливала два-три пута више него у брду, због маће. У свакоме винограду је стајало пило у којем се правила вода за прскање.

Тргање грожђа је започињано почетком септембра па до Михољдана.

Вегетација

У погледу састава биљнога свијета у Кутима су присутне три зоне:

I зона: медитеранске зимзелене шуме

Овај појас је доста узак а његова граница према сљедећем појасу термофилне листопадне шуме је јасна. Ова је зона стијешњена стрменим брдима. Биљне формације овога појаса имају у своме највећем дијелу карактер шикаре или макије са великим бројем жбунастих врста. Између ових формација се простиру мање површине покривене нижом вегетацијом полужбунова и ксерофитних врста зељастих биљака и трава.

Ваља посебно истаћи неке заједнице:

а) биљна заједница храста чесвине

Храст чесвина је уништен сјечом за коју се вјерује да је у неком врло великом облику спровођена за Млетака. Заиста у савременој документацији стоје обавјештења о сјечи храста у Кутима на почетку 18. вијека. Појединачна стара стабла се виде у Ластви и у Богњеновићу.

б) биљна заједница храста прнара

Ово су омања жбунаста стабла.

ц) биљна заједница црног граба.

Састојине ове заједнице насељавају кршеве са оскудном земљом.

II зона: термофилних листопадних шума

Заузима значајну површину. Пење се у брдски појас.

а) биљна заједница драче

Ово је јако распрострањена трновита шикара покривајући површине које су раније биле под термофилним шумама. Носи значај у заштити терена од ерозије и деградације.

III зона: мезофилних свјежих шума

Ова се зона налази под састојинама под буквом, бијелим грабом и другим мезофилним врстама дрвећа.

Преглед историје

Лежећи на средокраћи доброга пута уз обалу, између старог поморско-трговинског агломерата у унутрашњем заливу Боке, оличеног у средњевјековном краљевском граду Котору, који је обиљежен непрекидним узлазом своје поморске привреде и културе и гласовите травунијске жупе Драчевице са њеним повременим снажним упињањем за надилажење снаге конкурентских средишта Старога свијета, Кути ће у главним историјским изворима стајати заобилажени од заинтересованих посматрача бокешке средњевјековне и нововјековне прошлости. Мало је, дакле, директних писаних вијести о Кутима у средњевјековном раздобљу, али, зато, у регионалним архивима лежи обиље згуснутих информација о бокешким градским средиштима у вријеме њиховог најјачег економског и културног раста који, несумњиво, започиње са учвршћивањем високог немањићког државног прегнућа. Управо онолико колико недостаје у писаним изворима, толико се Кути уздижу богатством материјалних остатака својега културног и вјерског живота који се вјековима концентрисао око њихове Цркве. Кути са непосредном околином сусједних села посједују чак дванаест цркава древног утемељења.

Но, недостатак писаних извора, и велика и богата издашност трагова вјерског живота, управо пружа карактеристику културне баштине медитеранског села уопште, па тако и Кута. Зато ће се историја Кута, са амбицијом пружања и заокруживања неке коначније слике, моћи писати готово искључиво на темељу археолошких истраживања њених сакралних споменика.

У рукописним споменицима средњега вијека Кути леже у географском средишту жупе Драчевице којој је каткад, припадао и Рисан. Поред Суторине и Каменога, византијски суверен Константин Порфирогенит помиње управо Куте као саставне дјелове жупе Драчевице, и биће то најранији до данас познати помен овога краја.

Велико и одлучујуће историјско сабирање спољашња или Горња Бока, која ће све до конца 18. вијека задржати своје средњевјековно име Драчевица, доживјеће управо афирмацијом своје аутономије за вријеме управе Републике Светога Марка оснивањем Топаљске комунитади 1718/19. године.

Ово брдско насеље са земљиштем на обали залива, доживљаваће највећи културни просперитет у оквиру високе Топаљске аутономије у великом вијеку Срба, аутономије, која ће обиљежити почетак записиваног, историјског живота Драчевице. Овој аутономији пружиће и уградити Кућани својих одличника у високом броју.

Заиста, српски Нови вијек започиње са 18. вијеком. Ова ће узана приморска земља у томе часу наступити крупним корацима поморског предузетништва, а само се дужином њеног искорака преко мора може мјерити њена успјешност. Несумњиво, главни тон овој дјелатности дадоше највиђеније поморске породице које ће током наредног, 19. вијека аустроугарске управе Боком израсти у најкрупније новске задужбинарске лозе.

Током 19. вијека управо ће бокешка културна акција придонијети градњи једног великог просвјетарског и културног дјела као искључивог простора за очување српско-бокешке народности.

Бокешка културна акција 18. и 19. вијека уздигла је овај крај до предњачећег мјеста у рангирању наших крајева на обали Јадрана.

Илири

Археолошка истраживања горског полеђа Боке посигурно карактерише недовољност и површност. Ова, средишња област Илира, најстаријих историјски посведочених становника Балкана и крајева којима се овдје занимамо, била је предметом интересовања ријетких истраживача, но изостала су систематична теренска рекогносцирања која би укључила претраживања беспутнијих, окрајних и горовитих гребена у околици сеоских насеља Херцег-Новога.

Дакле, најстарији историјски посвједочени становници Боке Которске – Илири, оставили су своје гробне гомиле које су расуте махом по бокешким брдима. У каменитим предјелима Боке ови су гробни тумули насипани углавном од камена. Налазе се један или неколико у групи и заиста се везују уз изложене чуке, косе и кршевите ћувике. Овакве гробне гомиле почињу са јављати у раном бронзаном добу и оне су најкарактеристичнија форма сахрањивања кроз читаво праисторијско доба Боке, Црне Горе и Херцеговине и уопште западног дијела Балканског полуострва. Отада се у начину сахрањивања може испратити непрекидан континуитет. Тумули су у великом броју заступљени у Боки Которској, веома изразито у Грбљу, одакле се простиру према Паштровићима.

У тумулима, укопавање се обављало у камене цисте огађене и одозго прекривене углавном необрађеним каменим плочама. Утисак је да су покојници полагани у изразито згрченом ставу, а може се тврдити да је у једну гробницу полагано више особа. У великој гробној гомили у кућанском одломку Глоговик, из једне гробнице извађени су остаци три покојника, међу којима је један био дијете (*)

Ширење оваквог начина сахрањивања везује се уз један немирни историјски период у развитку ових крајева везујући се за продоре раних Индоевропљана према Доњем Подунављу и Балкану. Ови су се продори највјероватније одвијали у пуној сукцесији, у више налета покретљивих номадских сточара са Истока.

У развијеном бронзаном добу чији период у Европи можемо смјестити између 1500. и 1200. године п. н. е., долази до културног стабилизовања читавог илирског простора и цјелокупно подручје одликује са археолошког становишта, високо јединство.

Уз закључке лингвистике о формирању и развоју Пеласта у култури ове епохе, не може бити говора о етничком диференцирању Илира и Трачана на широком простору Балкана и Доњег Подунавља. Истиче се примордијално јединство Пеласта. Но, наприје, да видимо неке основне податке о Илирима.

- Антрополошка грађа је одвише оскудна за спровођење ширих истраживања. У изучавању Илира, најнезнатнији је допринос антропологије.

- Већина истраживача одбацује помисао о некој озбиљнијој надплеменској државној творевини Илира

- Илири припадају породици индоевропских језика.

Управо ће лингвистичка истраживања постати темељем за препознавање прапостојбине Илира. Њемачка националсоцијалистичка археологија је донијела тезе о постојбини и Праиндоевропљана на територији данашње Њемачке (Германи најстарији Индоевропљани!). Оваква вјеровања су лишена археолошког утемељења а још мање лингвистичког. Косина и Шухарт пружали су теоријске подлоге за националсоцијалистичке теорије. Илире је Косина смјестио западно од Одре, у Источној Њемачкој, Маџарској, Аустрији до Босне, гдје би се они населили долазећи из нордијске прадомовине.

М. Будимир, истакао је, насупрот, постојање једног старијег етничког индоевропског супстрата на Балкану које је назвао "пеластичким" из којег су се развили Илири, Трачани и Македонци. (*)

Наши врхунски истраживачи истичу потребу озбиљних археолошких истраживања илирских старина на подручјима за које стоје свједочанства античких писаца о Илирима.

Плиније Старији (Плин. III, 14) и Помпоније Мела (Пом. II,55-56) помињао је Илире у ужем смислу, Илири propriae dicti, смјештајући их у наше крајеве.

Још једном да поновимо. Вјерује се да на читавом циркуммедитеранском кругу стоји једна праиндоевропска заједница, за којом стиже, можда већ крајем неолита, прва фаза индоевропеизације, чије се поријекло може тражити на привилегованом путу преко Мале Азије. Укопавање се врши у гробним гомилама и открива одређене облике патријархалног живота са истицањем доминирајућег мјеста оца породице. Ово доба одликује појава шнур керамике (украшена отисцима врпце).

Процес индоевропеизације пружаће подлоге за образовање двије велике језичке групе које су касније познате на Балкану у последњим вјековима пријехришћанског доба: Илира и Трачана. Но, пеластички Индоевропљани би могли да се испрате на Балкану и прије 1900. године. Они су овдје прије Грка.

Током читавог развијеног бронзаног доба у овим су крајевима развијени тумули као искључиви облик сахрањивања – наставак традиције пријеилирске фазе, у енеолиту. Укопавање је скелетно, у згрченом ставу. Тумули се гдјекад користе у континуитету, па се око средишњих гробова и језгре тумула постављају други. Код већег броја гробова у гвозденом добу може се помишљати на родовске некрополе.

Између 1200-800. година п. н. е. простор Поморја је укључен у велика помјерања крупнога дијела евроазијског свијета. У унутрашњости, одлагање остатака у урне распоређиване на веће површине . Илири су у вријеме егејских сеоба морали играти видну улогу. И овај период одликује укопавање у мање гробове у згрченом ставу.

Око 800. године п. н. е. завршавају се велики покрети народа, међу којима и егејска сеоба. Овај период, између 8. и 4. вијека прије Христа, назива се халштат, послије којега ће наступити друга фаза гвозденог доба: латенски период.

Гробља из овог периода опет леже под гробним гомилама. Закључци о овој епоси донесени су претежно на темељу ископавања у Гласинцу. Овај период се везује уз племе Десидијата. Територија Боке Которске у овом периоду до данас је непознаница, но вјерује се да се велики број гробних гомила може везати уз културу ове епохе. Из друге фазе гвозденог доба могу се сматрати истраживани тумули у Бањанима (Петровићи).

Простор Поморја долази у латенском периоду у неко живље саобраћање са осталим поморским медитеранским цивилизацијама, па ће из тога доба стићи од античких римских и грчких писаца нешто обавјештења о свијету који га је насељавао. У 4. вијеку п. н. е. грчка колонизација је захватила обале Јадрана све до њених сјевероисточних дјелова. Ова колонизација није имала шири домашај. Сједелачко становништво свакако је пружало отпор. Грчки трговци који су пловили Јадраном и пристајали уз обале оставише нешто оскудних вијести о њиховим становницима. На далматинском дијелу јадранске обале начинили су Грци неколике колоније још у 4. вијеку, но ова, сасвим периферна колонизација, задржавши се на истуреним тачкама, није могла оставити трагове на Илирима у унутрашњости јадранског подручја. На обали Боке и Поморја Грци, по свему судећи, нису успјели у својим наканама.

По први пут име Илира помену грчки писац Аполодор. Управо у овоме првом помену Илира садржано је одређених митолошких образаца грчке провинијенције. Кадмо бијаше син феничанског краља Агенора и бијаше упућен у потрагу за својом несталом сестром Европом. Кадмо се обрете у Беотији гдје подиже град Тебу у којему се ожени Хармонијом кћерком Ареса и Афродите. Кадмо и Хармонија стигли су међу Енхелејце који су их устоличили на краљевски престо. Према Кадмовом сину Илириосу, сви регионални Илири бијаху обухваћени заједничким именом.

Најранији помени Илира долазе од Грка и Римљана. Нипошто се не смије пренебрећи могућност да у овом средишњем миту који је пружио и темељ за именовање овог старог балканског народа лежи просто корумпирање доминантног културно-политичког утицаја неког етнонима који није сачуван.

У 7. вијеку помиње Илире Грк Алкмеонид. Од високе важности је податак Псеудо Скилакса у његовом путопису (Периплус) средином 4. вијека п. н. е. затим у Плинија Старијег (Naturalis Historia) и код Помпонија Меле (De Cronographia). Од старих писаца најважнији је Александар Апијан (Historia Romena).

Прави Илири су живјели уз југоисточну обалу Јадрана. О Енхелејцима Псеудо Скилакс пише да су насељавали Боку Которску и крајеве јужније од ње. Између Боке и Пељешца налазили су се Плереји, а даље на сјеверозапад, Ардиеји. Управо средином 4. вијека помиње се илирски краљ Плеурат, савременик македонског краља Филипа Другог. Син краља Деметрија Другог ратовао је против епирских Грка Еолаца и Ахајца. 231. године он их побјеђује. У 230. години власт је преузела његова удовица Теута која је кренула на грчке емпорије на отоцима и Грци су тражили помоћ од Еолца и Ахајаца а затим и Римљана. Сенат је упутио браћу Луција и Гаја Коркуранија у Рисан. Краљица је упозорена да среди односе са Грцима.

Ускоро је започет први илирски рат. Против Теуте је кренуо експедициони корпус на челу са Гнејом Фулвијем и Аулом Постумијем, но Римљанима се придружио и Теутин подложник Димитрије Хварски – Грк. Димитрије је скупа са македонским краљем Антигоном Досоном покушао да се ослободи супремације Рима. Хварски се оженио другом Аргоновом женом Тритеутом и постао тутор њеноме сину Пинесу.

У 219. години п. н. е. започет је други илирски рат окончан привременим сломом илирске државе.

Аргонов брат Скердилаид је покушао са проширењем територија, но 205. године му се губи сваки траг. Насљедио га је Плеурат Други који је 189. године п. н. е. водио нови рат са Еолцима.

Њега је наслиједио Генције који се одликовао државничким способностима. Он је ступио у савез са македонским краљем Персејем и почеће трећи илирски рат (168-167). На Илире креће конзул Луције Аниције.

Генције је поражен под Скадром (167). Илирима је Рим дао управне и пореске привилегије у оквиру унутрашње самоуправе. Међу регионалним династима познат је Балајос из Рисна који је ковао новац са своји ликом и носио титулу краља – басилеус. Балајосовог новца је пронађено и у Будви и Метковићу.

Но, и даље, снага Илира је велика и 53. г. п. н. е. Пирусти су дигли устанак. У 59. години Цезар је добио Илирик под управу но ништа му није успјело да успостави чвршћу римску власт.

И у освит Христовог доба Илири ће подизати устанке који ће својом снагом и оштрином уздрмати Царство. Измећу 6. и 9. године послије Христа, Батонов устанак ће од узнемирених протагониста бити доживљен као тежи од Пунских ратова за Римско царство.

Рим, Византија

Непосредно по завршетку великих илирско-римских ратова који добро уздрмаше Царство, већ у 11. години Христовог доба, Далмација је добила статус римске провинције. На њеном челу је стајао Намјесник титулисан као: "Legatus Augustus propraetore" који је обједињавао цивилну и војну власт. Читава Далмација је раздијељена на три конвента са средиштима у Скрадину, Солину и Нарони. Сваки од конвената се дијелио на општине а ове на декурије. Занимљиво је да је на челу конвената стајао савјет чијим је састанцима руководио предсједник биран на једну годину (secerdas provinciae). Територија бокешког залива бијаше обухваћена Неронским конвентом.

Дугорочни политички интереси Рима диктовали су организовање власти која је слабила са удаљавањем од административно-политичких средишта. У првоме плану и напрегнутом осматрању римских регионалних власти бијаше регион бивше илирске државе – подручје источног Јадрана. Вјерује се да је у циљу распростирања културног утицаја Рима организовано систематско подизање римских опида из којих се, стицањем муниципијалне самоуправе, настојало на романизацији.

Римска опида на територији Боке бијаху Рисан и Агрувијум (Бигово?). Ови муниципији су, задржавајући унутрашњу самоуправу, задржавали већинско домицилно становништво. На ширем простору римске легије су се задржавале од часа освојења до часа стабилизације власти. Већ концем 1. вијека Далмација нема стационарних трупа.

У недостатку археолошких података може се нагађати да су Кути у доба римске доминације, у управном смислу, припадали под најближа урбана средишта, као што су Рисан, или неко друго, на супротној страни Рисанске ријеке (sinus Risonicus). Рисан је највјероватније најважнија урбана језгра на Поморју у првим вјековима Рима. Археолошки и епиграфски подаци, иако оскудни, говоре о веома развијеном градитељству. За један портрет Домицијана (81-96), који се чува у Котору, вјерује се да је ископан у Миочевићу (данашњи Кумбор), па се то доводило у везу са ингеренцијама Рисна над овим дјелом залива.

Такође, ваља водити рачуна о свим расположивим подацима са терена, па и на мјестима која леже даље, у оквиру спољашњег залива Боке, а која су регистрована као антички археолошки локалитети. Оваква мјеста, у спољашњем заливу, показују доста густо посијање.

Од краја 3. вијека, односно почетка 4, започете су измјене у структури власти на територији Далмације и данашње Боке Которске.

Крупним реформским захватима Диоклецијана (284-305) и Константина (306-337), а могуће је да је већ Диоклецијан 297. подијелио царство на четири префектуре (Оријент, Илирик, Италија и Галија), све су префектуре подијељене на дијацезе, а ове на провинције. У састав Илирика ушла је Мезија са шест провинција од којих је једна била Превалис или Превалитана. Има података да је од средине 3. вијека хришћанство било владајућа религија.

Заправо, тек од прелома 4. вијека посједујемо чврстих доказа о организовању црквених општина на територији римске провинције Превалис. Знатнија и устрајнија црквена организација се овдје установљава тек након Миланског едикта 313. године, у вријеме владавине салонитског епископа Прима. У средишту провинција осниване су митрополије са подређеним епископима-суфраганима у градовима. Каснији дукљанско епископски градови јужније од Будве нису били обухваћени салонитанском црквеном организацијом код њенога оснивања.

Провинција Превалис била је од краја 4. вијека прикључена префектури источног Илирика у којој је образована самостана црквена област са сједиштем у Солуну. У вријеме цара Теодосија (379-395) уздигла се солунска црква до пуне самосталности. У то доба владаше епископ Ахолије. Управо у вријеме уздизања салонитанске цркве догодио се сукоб унутар Цркве, непознат у појединостима, и папа Сириције наступи као арбитар не би ли успио у истицању римског примата над овом облашћу. Но, безуспјешно. Ова ће област пружити одлучан отпор наметању римског утицаја оспоривши право римском бискупу да упливише у унутрашњим питањима Цркве источног Илирика.

Превалитански епископ Сенеције Други био је присталица Цариграда и непоколебљиви противник солунског егзарха – изложеника римског бискупа. Папа Целестин Први обраћао му се и опомињао га на послушност према егзарху. Епископи Илирика упорно су настојали на ослобађању од патроната солунског егзарха.

На почетку 5. вијека, Превалис лежи под јурисдикцијом дијацезе Дакије. Послије коначне подјеле Римског царства коју је извршио помињани Теодосије Први, Превалис за навијек остаје у оквиру Византије – Источног Римског царства, налазећи се у положају пограничне области.

Када је Лав Први (440-461.) упутио посланицу илирским епископима не би ли подигао углед солунског егзарха у Илирику, ови му одговорише одлучним одбијањем његових упутстава, а неки међу њима, укључив Сенеција превалитанског, игнорисали су папску енциклику. Све до одвајања Источног и Западног царства, услијед хенотикона цара Зенона 481. године, епископи Превалиса препуштени су својој традиционалној аутономији.

У доба византијског суверена Анастасија Првог (491-518), на територију Византије упашће Гети. Овај је владар пребацио главнину својих снага преко Дунава како би браниле источне малоазијске границе од персијских освајача. У 549. Гети су прошли источним Илириком.

Већа промјена у црквеној организацији у Превалису донијеће образовање архиепископије Јустинијана Прима 535. године. Нова архиепископија обухватала је већи број провинција међу којима и Превалис.

Папа Гргур Први (590-604.) покушаће са успостављањем реда Рима у црквеним приликама на јадранској обали па и на Превалису. Он је опомињао префекта Илирика Јобина 592. године, да не упливише у црквене послове. Овај папа бијаше у оштром сукобу са егзархом Равене Романом који опет, бијаше у тијесном пријатељству са епископом Рисна Себастијаном.

Дуж обале сјеверозападне Боке отпочеће доста рано градња црквених средишта из којих ће се по привилегованим путевима распростирати утицаји хришћанства. Из Бијеле су познати остаци камене пластике (пиластри) који су могли припадати некој веома великој црквеној згради, могуће базилици.

Управо у 6. и 7. вијеку, како обавјештава византијски суверен Константин Порфирогенит у своме примарном дјелу “Моме сину Роману", почеће кроз балканска врата народа пристизати аварско-словенске ордије. Овај текст византијског писца нема карактер историографског дјела, већ најприје, политичке инструкције његовом насљеднику, па су га стари српски историчари забацивали као непоуздан извор за средњевијековну историју Срба .

На територији Боке није се до данас уочило каквих знатнијих материјалних трагова ових придошлица, нити у вријеме њихове хипотетичке експанзије, нити из наредних вијекова, дакле из доба када би придошло словенско становништво већ чврсто стајало у Боки. Грађа о двовалентној словенско-аварској колонизацији источнојадранске обале и Боке одвише је оскудна. Недостају гробља, недостају епиграфски споменички подаци са територије залива, али зато, са читаве територије Травуније посједујемо чврста сазнања о средњевјековним укопавањима Срба у гробне гомиле, као и везивање српских средњевјековних гробаља и цркава за оваква гробишта која су на нашем простору приписивана искључиво праисторијским Илирима.

На просторном опсегу Кута веома је значајан број цркава које се везују уз гробне гомиле (црква Светога Ђорђа у Глоговику, црква Светога Архангела Михаила у Брајковини).

Између 797. године, па могуће до друге деценије 9. вијека, хришћанску мисију у Боки предводио је епископ Јован, и за његове катедре, вјерује се, бијаше подигнута црква Светога Апостола Петра у Бијелој, Светога Томе у Прчњу и Светога Стефана у Врановићима у Грбљу. Баш у то доба, опустошише Боку Сарацени који су уништили Росе и Будву (840), а 867. и град Котор. Ово пустошење остало је Бокељима у снажној успомени и сасвим је могуће да је задобило регионални обим. Стари Кућани говорили су свештенику Саву Накићеновићу о овим догађајима и бјежању народа у горе.

У 10. вијеку византијски темат Далмација обухватише и Котор. У Рисну живљаху већином Срби, као и на свим отоцима у Заливу, а градска управа допираше мало ван зидина. У томе вијеку успостави се чвршћа спрега српских области за владе великог жупана Часлава (931-960). Послије њега, одвоји се Босна и Приморје, а Дукља бијаше најјужнија област. Главним њеним градом бијаше Скадар а српске столујуће владаре Византинци називају "кнезовима Далматинаца". Тако их назива и Ана Комнина.

И опет дође тешко пустошење Боке. Самуило похара Рисан и Котор. Како су Кути прошли у овоме пустошењу не може се рећи.

У 1005. години Самуило одведе дукљанског кнеза Владимира у Преспу, а кћер му Косара ослободи кнеза и дође с њим у Дукљу. Самуило му поврати драчку земљу и Котор. Када је Самуилов синовац погубио Владимира на вратима цркве у Преспи, у 1015. години, диже се требињски жупан Драгомир да поврати српско земљиште.

У часу када се жупан приближио Котору, његова се властела кобајаги подложи, а заправо, вребаше прилику да се ослободи Жупана. На отоку Светога Гаврила у кртолском архипелагу светаца, Драгомир би погубљен. Послије овог догађаја, Котор се вратио Византији. Бокешко предање казује да је Драгомир укопан у цркви Светога Сергеја и Вакха у Подима. Заиста, у оближњим Сасовићима, на размеђу ка предјелу Кута, стоји топоним "Драгомир".

Кути сигурно у то доба стоје под управом требињског жупана, сина Драгомировог, Стефана Војислава, као уосталом и читава Драчевица. За његове владавине избила је побуна у Дукљи и Требињу против "Грка". Стефан војеваше са Византијом и Срби под Баром задобише сјану побједу 1043. године, па се Котор врати српској власти.

Војислављев син Михаило (1051–1081) изнова је својој држави придружио Рашку. Он се прозва краљем 1077. године, а његов насљедник краљ Бодин припоји и Босну, па као у доба великог жупана Часлава, све се српске земље нађоше на окупу. Овдје ћемо поменути још краља Градихну јер уздржа мир у земљи, а њега наслиједи Радослав који у окриљу Византије управљаше српским Поморјем. Он је сједио у Котору по коме прими 1159. године титулу кнез которски (Conte di Cattaro).

Док је Радослав управљао земљом, а то бијаше све до 1170. бијаше у Рашкој велики жупан Деса, а за њим Радослав (1168–1169), син Завидин, а брат Мирославу, Страцимиру и Стефану Немањи.

Прије него пређемо даље, на излагање о најсјајнијем добу Поморја, напоменућемо да Бока, па тиме и Кути дуго лежи у саставу Травуније. Византијски хроничар Георгије Кедрин указује да су Византинци приморске владаре помињали са титулом: "Хо тон Сербон архон" – кнез Срба или првак Срба. Бока је била под приморским српским владарима док рашки нису стасали. Г. Ђелчић пише: "У средњем вијеку су Котор и Пераст биле општине са сопственом владом, засебним статутом и апсолутном аутономијом, док су Рисан и крај гдје сада Херцег-Нови стоји биле ивице малих брдских држава."

Овдје је Ђелчић у супротности са основним обавјештењима о једном сјајном периоду травунијских жупана у вријеме великог окупљања српских области у 12. вијеку.

Дакле, тек послије успоставе једне велике српске државе, дођоше још знатнија прегнућа светородне династије Немањића. Ево како о Немањићима пише Ђорђе Стратимировић: "Немањићи су по народном предању из Требиња, недалеко од Боке, чија је сјеверна обала (као што већ изнесосмо) Травунији припадала. Испореди: Стојан Новаковић, Србске области X и XII вијека, Гласник Уч. др. књ. XLVIII, стр. 24..- У тој Луци у Трећици на крај Требињског поља све показује трагове веома старе насеобине. Више села, на вису, налазе се развалине града, у селу је развалина цркве Св. Петра и старинско гробље. Та Лука јесте оно село Лука, за које је по народној традицији још М. Орбини забележио да су из њега Немањићи.""

Од 1243. до 1276, на власти у Србији је најмлађи син Стефана Првовјенчаног Урош Први који носаше титулу краља српске и поморске земље, која истиче високи ранг Поморја, а не одијељеност како то сугеришу неки историчари. Њега свргну син му Драгутин у савезу са маџарским краљем Ладиславом Четвртим. Драгутин је поморске земље уступио мајци Јелени са великом славом. Јелена, "света краљица", је овим крајевима управљала, тридесетак година (1276-1309), особиту пажњу поклонивши обалском земљишту. Данило Други, српски архиепископ, помиње потребу коју је пружала црквама у Србији. Краљица је подупирала и фрањевачки ред у Боки, а 1288. оградише се њихови самостани у Улцињу и Скадру, Краљица Јелена је несумњиво поштовала микрореонске особености и потребе на укупној територији своје земље градећи односе међуконфесионалне толеранције.

Пола вијека касније, пробија се агресивни католички ред Доминика Гусмана из својега језгра у Дубровнику, и положај многоучених и заслужних Венедиктанаца се погоршава до ишчезнућа.

Венедиктанске опатије су у Боки подизане на темељима византијско-православних манастира.

И када је Драгутин уступио престо млађем брату Мирославу, краљица Јелена остаде да управља Приморјем. Српско Поморје насљеди унук Јеленин и Драгутинов старији син Стефан, према млетачком попису из 1310/11, краљ: "Диоклије, Албаније, Хума и Приморске области", но он ће управљати само пет година (1309–1314). Када се упокоји Милутин, Стефан је устоличен за краља Србије (1322 –1331), а његов син Душан проглашен је за очевог савладаоца.

Српско Поморје било је урбано развијено, "краљевство од испрва" и у културном и привредном смислу ово је земљиште било од највишег значаја. Само су његови владари на узлазној владарској линији могли наступати као одлучујући политички чиниоци у дефинисању укупне националне политике. Ту лежи значај српског Поморја у средњем вијеку. Бијаше то државотворна језгра српског народа..

Са угаснућем немањићке династије, континуитет српске државности продужиће српске босанске династије, које ће попут својих представника, своје прве државотворне искораке начинити на Поморју.

Од Твртка и Котроманића до херцега Влатка Косаче
(1382 –1482.)

Од доба када је Томо Крстов Поповић објавио своју хронику Новога, историографија о нашем граду није рекла озбиљнијих ријечи којима би синтетизовала поглед на његову средњевјековну и нововјековну прошлост. Озбиљне научне приносе расвијетљавању касније новске историје учинио је др Глигор Станојевић, објавивши катастре Херцег-Новог и Рисна из 1704. године. Данас, уколико би покушали начинити један, макар и кратак поглед, најприје на средњевјековну прошлост Херцег-Новог, на темељу грађе расуте на страни, у архивима Котора и Дубровника, уочићемо, уз недостатност слике коју пружа и омогућава гледање на Нови из ових тачака средњевјековне регионалне моћи, и искривљености те слике. Нови град у Драчевици само се упиње да заживи и да отпочне свој историјски живот на мору, да прекорачи море, јер само се дужином оваквог искорака мјери успјешност његова делања. Све до великог вијека Срба, 18. вијека, неће се Нови град везати за обалу чврстим везама извозног емпориона, него ће таворити ометан од најближих сусједа устрашених за своје монополске положаје.

На средокраћи доброг пута уз обалу, он ће се, задуго, само укључивати у туђу знатнију и организовану трговину, како легализованим размјењивањем добара, тако и разашиљањем богатства свога широког херцеговачког и црногорског континента и одважним задирањем у предмете монопола трговачких средишта свога сусједства кријумчарењем соли, на примјер, те скидањем понеког товара са дубровачких каравана који путоваху далеко ка Србији и Босни.

Историографија о Новоме није се до данас изјаснила нити у погледу народносног карактера најмлађег јадранског града. Ако би сасвим необавјештен читалац, Енглез или Њемац на примјер, ишчитавајући историографску литературу о нашем граду, пожелио на узлазећој вертикали његовог материјалног развоја и историјског тока оцртати час отпочињања популацијске и културне доминације српског народа, он ће га идентификовати часом млетачког заузећа Новога у 1687, часом тако јасно маркираним од наших историчара који га гледаху као добро уочљиву тачку лома у којој се наједном мијења етничка слика региона и херцеговачки и црногорски Срби почињу насељавати Драчевицу. Овакви погледи на ограничена миграторна помјерања становништва Старе Херцеговине у вријеме Морејског рата представљају опасно искривљавање гледања на новску историју од, опет, најближих сусједа који Нови познају боље него било ко и било када у самом Новом.

Нови је најмлађи бокешки град и до наших дана није се успјело уочити трагова неке, старије од Тврткове средњевјековне агломерације. Управо у томе лежи велика важност новског предјела за српску народну историју. Градови у унутрашњости залива сачињавају старовјековна урбана средишта која су у своме развоју непрекидно асимилирала богатство и знање њиховог окружења, у многоме их поништавајући. Историја унутрашњег бокешког залива је историја његових урбаних средина са њиховим непрекидним узлазећим током, док је историја Новог дефинитивно историја његовог села. И то села обалског и села горског, насеља трговаца и насеља сточара-козара у вишем планинском предјелу на изразитом карсту, насеља која додирују море да на њему доста рано почињу биљежити своју историју – историју мора која се пише непрекидно, и насеља планине које живи ван токова биљежене стварности. На новском планинском предјелу леже материјални трагови особене културе бокешког – новског села, трагови који оцртавају одређени модел српско-православне културе обиљежен примарно темељним тековинама српско словенског демократизма и етничке религиозности Срба. Овај предио представља изолат традиционалне културе и за српску народну историју он носи неоцјењив значај.

Сам град Нови, током његове средњевјековне историје доживјеће, барем два пута, извјесне узлете потицањем његовог градског раста. Први пут, у вријеме српске босанске државе почевши од краља Стефана Твртка I, а други пут тек у вријеме Аустро-угарске монархије када задобија изглед сличан данашњем, И у вријеме несумњиво снажног економског раста овога краја током 18. вијека – вијека млетачке управе Драчевицом, овај раст неће понијети сам град Нови (дефинисан опусом његове средњевјековне изградње) већ друго једно насеље које такође лежи уз обалу. То је Топла. У нашој историографији о Новом и овдје је начињена грешка, па се већ и економски далеко снажније насеље Топла напросто утапало у Нови у којем је сједио новски провидур са осталим носиоцима регионалне млетачке власти, са нешто својега, током Морејског рата, пристиглог становништва.

Љета 1353. упокојио се бан босански Стеван II Котроманић не оставивши насљедника, па на босански трон сједе привремено његов брат кнез Владислав, односно његов петнаестогодишњи син Твртко. Кнез бијаше снажан да задржи власт у земљи, но како ни он не надживје брата, него за непуну годину, удовица Стеванова нађе се без потпоре. Стога, удовица Стеванова отпутова мађарском краљу Лајошу, и у Босну се врати да се одлучном спремношћу, већ 1354,. сабере у Милама све регионалне великаше који се сагласише да подрже начело династичког насљедства и младога Твртка. Но, несумњиво, још у Босни, и након сабора у Милама, трају унутрашње међусобице. Знамо посигурно да су у Трогиру били забринути због прилика у њиховом континенталном полеђу, као и у сусједној Хрватској. У сљедећој, 1355, Твртко се скупа са мајком укључује у активну политику гдје се супротставља настојање српског суверена Душана и сестре му Јелене, која је била из чувене хрватске властелинске фамилије Шубића, за уступање Млетачкој републици градова Скрадина и Клиса. Тада је краљ Лајош употребио Твртка који је у овим сукобљавањима пожњео извјесног успјеха. Овај савез неће бити дугог вијека, и у 1356, током великог отимања о Далмацију од стране Венеције и Мађара, Твртко ће упасти у неспоразуме са краљем Лајошем. У то доба, то поуздано знамо, Угарска ће већ увелико подупрта од Ватикана планирати свој велики искорак против српске Босне и саме Србије. У Босни је фебруара 1356, стигао нови бискуп, Мађар Петар Сиклоши, који ће дјеловати са снажним осјећањем последња од великог понтифекса носећи писмо које је овај упутио босанским угарским редовницама. Св. Доминка (Гусмана). Иноћентије IV позивао је доминикански ред у отворени сукоб са Србијом и Босном. У то доба живио је у Босни извјесни Иван, лектор цркве католичке у овој земљи, који ће послушати Твртка и иступити против новог бискупа. Тако се Иван нађе у пуној немилости бискуповој и убрзо буде ухапшен. Краљ Лајош, успјешан против Млечана у Далмацији, устраши Твртка и овај се измири с њим уступивши Угрима западни дио хумске земље до ријеке Неретве. Концем маја краљ Лајош издаде повељу Дубровнику у којој га прима под свој протекторат и одређује да Република њему, умјесто Твртку, плаћа стонски доходак. Интересантно је да се краљ обавезује за одбрану Дубровника од српског и босанског суверена!

Сада се Твртко труди да поступно у земљи јача српски народносни елеменат, свакако у вјери која је у културном изолату Босне у срастајуће хришћанство, још увијек, уграђивала живих образаца старе српске религиозности.

Најбоље се на тај начин могло потицати и чувати народносни карактер Босне, кроз њену етничку вјеру која је изразито, чак и у наше вријеме, антиклерикална. У покрету отпора угарском суверену и римокатоличкој цркви у њеном настојању физичким овладавањем српско-православног простора у овоме културном изолату Босна ће се снажно супротставити својом народношћу а потом својом вјером. Али, управо из српске етничке вјере која уграђује тако пуно из корпуса пријехришћанске религиозности, која се могла одржавати по областима, вјероватно без организованог система, Босна ће пружити повода Римокатоличкој цркви и угарском суверену за изрицање тешке оптужбе за јеретичност њене цркве! У томе часу зачеће се на томе простору сукоб који ће за Босну, па и друге српске земље, имати веома крупне и немјерљиве посљедице, немјерљиве и са тачке посматрања најупућенијих српских истраживача средњевјековне босанске цркве данас. Римокатоличка црква ће искористити чињеницу различитости оновремене босанске цркве која је напросто обједињавала елементе старе српске вјере и специфично хришћанско-православне догматике, за оптужбу за њену јеретичност, а све у жељи да овлада српским етничким простором те распрострањењем праве вјере. Краљ Лајош кренуће одлучно, масовно снагом и збијеним редовима против српске Босне и – биће заустављен. Краљ је говорио о небројеној множини јеретика. Његова експедиција коју је лично предводио запутила се долином Врбаса ка жупи Пливи и доспјела до града Сокола. Но Твртко се на овој тачки одупире и успијева у одбрани града. Половином јула 1363. краљ Лајош бијаше у одступању у Вировитици. Но, краљ је кренуо класични крсташки рат, па је ангажовао и другу експедицију коју је водио острогонски надбискуп Никола, но и она пада под Сребреником. Побједа Тврткова је побједа босанског Српства над установама римске цркве.

Послије сукоба са краљем Лајошем, Твртко ће се за неколико година занимати унутрашњим међусобицама. Најозбиљнији Твртков противник бијаше жупан Никола Алтомановић који не презаше ни од амбиције запосједања српскога трона. Његова се земља распростирала од планине Рудника до мора. Но може се не довести у везу са овако крупном владарском амбицијом потпора Римокатоличке цркве. Н. Алтомановић допушта да Рим подигне на Руднику два католичка манастира. Њега ће против кнеза Лазара помоћи Млетачка република која ће посредовати да се измири са Балшићима. Н. Алтомановић је уништен једном синергичном акцијом угарског краља, Твртка и кнеза Лазара, у 1373. години. Управо је Никола Алтомановић држао територију за коју смо ми превасходно заинтересовани. Он је господарио Требињем, Конавлима и Драчевицом, све до свога коначног пада 1373, када у јесен, ову област, за кратко, запосједају Балшићи.

Не може се на овом мјесту заобићи и не рећи неколико ријечи о ширим вањско политичким концепцијама Твртковим. Он ће, нема сумње, посећи за веома широким просторима и након уништења жупана Николе Алтомановића и начињеног сигурног искорака преко Лима у рашку земљу, црпећи своје увјерење из фактора непосредног настављача немањићког рода по женској линији, Твртко ће у своме настојању да сабере расуто и расипано босанско Српство, одабрати ваљан метод: стварати везе и не отварати спорна питања, ожениће Доротеју, кћерку бугарског владара Страцимира, у 1374. години. Окупљаће а не расипати снаге. Ствараће и Твртко и Лазар Хребeљaновић породичних савеза. У њихово вријеме начиниће српска црква веома крупан корак измирења са грчком црквом у којему ће помоћи старац Исаија из Свете Горе Атонске, Теофан, бивши прота светогорски и Никодин Грчић, веома учени теолог. У 1375, стигли су двојица грчких изасланика у Србију и у Призрену одслужила са Србима службу у цркви.

Сљедећи Твртков корак биће запосједање Требиња и Конавла. Твртко је највјероватније испровоцирао устанак Конављана против Балшића. Тако се у 1377. години приближио својему будућем домену – Драчевици. Највјероватније на Митровдан 1377. године, Твртко се у Милешеви крунисао на гробу српског архиепископа Саве узевши и истакавши титулу: "краљ Србљем, и Босни и Поморју и Западним Странама". Твртко је, нема сумње, тражио могућности везивања уз немањићко наслијеђе. Не треба губити из вида да је он на то наслијеђе полагао и легитимно право. Од тога се часа он назива Стефан Твртко. Једно је сигурно: Стефан Твртко I узвисиће своју државу до највећег значаја у рангирању балканских држава на концу 14. вијека.

У доба млетачко-ђеновешког рата, Република Св. Марка начиниће пар озбиљних искорака на динарској страни јадранске обале све у настојању да прегази и опкорачи Јадран који је одувијек био тијесан поморској републици у њеноме непознавању физичких граница што је доносила њена главна дјелатност: пловидба. Писанијева млетачка флота стиже 1378. године у узани Которски залив и започе невиђено пустошење града заједно са стоном црквом которског протектора Св. Трифуна. Ово бијаше час тешког угрожавања слободе малог града који уживаше високе привилегије српских краљева који су дефинисали и растеретили његов дистрикт. Да ли су мошти из столне цркве овом приликом спашаване и склањане на Твртково подручје, можда негдје у просторном опсегу бокешког залива, не може се сигурно рећи. О томе можемо само нагађати. Једно је сигурно: у планинском селу Мокрине у Драчевици, и данас живи предање о чувању моштију св. Трифона, заштитника которског у малој цркви Св. Илије и Црљеном брду, средњевјековном мокринском одломку који се у 14. вијеку помиње у дубровачким листинама.

Узнемирени Которани позваше Твртка у помоћ. Но, прије него је овај кренуо у какву озбиљнију акцију, млетачка флота је поражена 7. маја 1379, код Поле. Твртку је из више разлога измакао протекторат над Котором, но у то доба започе промишљати могућности отварања једне слободне луке на Јадрану.

У јесен 1381, он ће почети да гради једно насеље у жупи Драчевици. Гдје је у јесен 1381. боравио Твртко, гдје је, у којем насељу, међу свим драчевићким насељима, сједао босански краљ, не можемо рећи. Да ли је Твртко зачео град Нови негдје у Суторини, како би могла сугерисати нека дубровачка документа, или мало даље од обале, око насеља Св. Стефана, Сушћепана, не знамо.

Сигурна убикација Твртковог града, уколико је то био сасвим нови град, није још увијек могућа. Константин Јиричек у своме дјелу "Трговачки путеви и рудници Србије и Босне у Средњем вијеку", каже: "Драчевица звала се област око Новог до 15 в. Тамошњи жупани спомињу се често у дубровачким архивалијама. Један дио ове жупе зове се и звао се у средњем вијеку Суторина или Субторина. Град Нови на морској обали (castrum Novum Sutorine), Нови (град) у Драчевици основао је тек Стефан Твртко, краљ босански, у 1382. години. Пријашњи град жупе стајао је можда код данашњег села Драчевице..."

Веома је необична претпоставка К. Јиричека коју он гради на посве несигурној убикацији села "Драчевица". Нејасно је одакле К. Јиричеку обавјештења о овоме насељу. Нигдје у новској околини не срећемо таквих обавјештења. Оваква претпоставка би се, свакако, могла градити на регионалној традицији о имену жупнијих предјела између конавоске границе и Бијеле, гдје, истина, у Суторини и Кутима, житељи одломака на горском оквиру ових алувијални равњака, дакле житељи хипотетичких античких језгара ових насеља, предјеле уз обалу мора зову "Драчевица". Но, мјесна традиција није достатан оквир за сигурније убицирање каквог градског насеља новскога прије познате Тврткове творевине из 1382. године.

Исти аутор цитира документ од 30. јула 1283.; "castrum novum Sutorine".

Дубровачке исправе које доноси К. Јиричек, упућују на одређену примарност ширег простора Суторине код хипотетичког убицирања старог језгра новског насеља прије Стефана Твртка I.

Други наш истраживач који је учинио крупан искорак у разјашњавању запретених и оскудних обавјештења из средњевјековних наших листина о смештају крупнијих насеља српских земаља је академик М. Динић. Овај аутор црпи обавјештење из повеље Алфонса. В: " Vdazanich castello con lo contato ala marina vicino de Ragusa la via de Albania (1444)... наизван и Castrum de Suttorina". Стефан Вукчић је имао замашне планове да Нови преузме улогу Дубровника у његовим земљама."

М. Динић обавјештава да у састав Драчевице улазила насеља: Морињ, Мокрине, Крушевица (!) Св. Никола, Сушћепан, Пријесек, Црљено брдо, Кути Жвиње, Вијековић. Аутор цитира документа из дубровачког архива: 1443: in Draceviza in villa dicta Mocrine: 1442: de Draceviza de vila S. Steffani: 1440: Radassinus Ratchouich de Draceviza de vila Crusseviza: 1414: Ratcchus Milossevich de Draceviza de Cerglena berda: 1446: de Dracevizca de Cerlieno Berdo: 1398: Bogavec de Suigne de Draceviza: Radgona Novachovich de Draceviza de Presech...

М. Динић прави једну грешку код убицирања насеља "Подоштро" у Драчевици, будући ослоњен на топографске карте које оскудијевају валидним топономастичким подацима. На стр. 205. нпр. 107. цитира докуменат из 1397: "Mildrugo Bogoevich de Draceviza de Podostro (свакако испод рта Ошто на улазу у Боку)" Овдје је, међутим, у питању неко насеље крај брда Оштро у Суторини, може бити Лучићи или Пријевор и неки његов одломак.

Даље, ваља напоменути да је тешко из средњевјековних листина и имена насеља помињаних у њима докучити њихова смјештаја. М. Динић цитира документа у којима се помињу насеља "Caspa" и "Poglica" у територијалном оквиру Драчевице. Топоним "Пољице" може, свакако, бити препознат у имену дола Пољице у полеђу планинског насеља Петијевића, мада је данас, као и у прошломе вијеку, овај до са својим сезонским насељем, у посједу једног сеоског одломка који од 1699, односно формирања граничне Гримани линије између Турске и Венеције, припада селу Бајкове Крушевице.

Из каснијег доба сачуван је један документ који говори како се гледало на новско градско насеље на измаку 16. вијека. Турци су приликом једне расправе позвали свједоке "из града Старога Новог и из града Новог".

Извјесно је да до у високи средњи вијек у Драчевици фигурирају два градска насеља, старије и млађе, при чему се ово млађе може везати за Твртка I. Савремена документација из дубровачког архива може сугерисати важност Суторине као хипотетичног средишта старијег средњевјековног насеља.

Обилажењем свих херцегновских насеља и њихових најстаријих одломака, најзначајнији комплекс архитектуре који импонује својом монументалношћу и архаичношћу својих облика, срећемо у селу Пријевор у Суторини, уз границу конавоску. Старо језгро села Пријевор без икакве сумње сачињава остатке ансамбла грађевина које представљају неки значајнији средњевјековни двор. Читав предио подно села зове се и данас "Придворница"

Још једном ваља истаћи важност древних материјалних трагова високе културе јадранске обале који ће у будућности омогућити писање историја медитеранских насеља. Оскудност писаних извора и богатство материјалних остатака јесте карактеристика медитеранског села уопште и само ће се на темељу изучавања ових остатака, који се, у правилу, групишу око црквених грађевина, моћи једним синтетизованим погледом обухватити живот средњевјековног села Боке.

Архивска документација 18. вијека, најприје извори примарне важности, – пописи, сугеришу значај једног древног кућанског сеоског одломка – Пресјеке, што ће се добро наслонити на податке из средњевјековних дубровачких листина. У Пресјеци стоје остаци цркве Светога Томе, која припада значајној групи предроманичких црквених зграда у бокешким брдима. Низ старих цркава која све припадају средњем вијеку лежи на кућанском предјелу Богљеновићи (Св. Тома – Св. Јован – Св. Андрија). Оне својим посветама сугеришу древност својих првобитних грађевина.

Насеља у кућанским брдима (Глоговик, Рујево, Обалица) свакако нису због ћутње старих листина обавезно и млађи одломци Кута. У кућанским брдима леже остаци једне веома древне културе планинског медитеранског села која се сва груписала на простору гробља и веома упечатљивом простору загробне симболизације гробних споменка Кута. Ова симболизација, о којој ћемо послије детаљније обавијестити, припада културном кругу Медитерана и сва је обиљежена свјетлошћу, небесношћу, и надасве, древношћу, јасношћу и грубошћу знакова урезиваних на гробним споменицима најстаријих партија кућанских гробља. (Св. Ђорђа, Глоговик).

Но, вратимо се сада познатом ходу историје оне средишње балканске земље којој је овај крај припадао вјековима.

Мало послије упокојења угарскога краља Лајоша Великог, 2. децембра 1382. издаде краљ Твртко једну повељу у мостарском Бишћу о оснивању новога града. Он у повељи зазива Св. Стефана Архиђакона а наслања се на своје "свете родитеље" српску господу. Твртко је овај град назвао именом Св. Стефана. Свакако, град Дубровник оштро се и великом упорношћу супротстављао оснивању новога града у Боки Которској. Ваља се подсјетити ваздашње жеље Дубровника да својој територији присаједини Драчевицу, но то се могло помишљати тек када је дефинитивно град Св. Влаха ушао у Конавле. Такође, мора се поменути да све до коначне продаје Конавала Дубровнику, на прелому 15. вијека, овај крај лежи у дубокој сјени дубровачке властеле која је држала читаву област Требиња и Драчевице. Грубача из рода Волкашевића краљ је именовао за својега прокуратора кад је из Драчевице, Конавала и Требиња потиснуо Балшиће. Дакле, Конавли и Драчевица једна је административна цјелина у вријеме оснивања новога града. Забиљежено је случајева сељења знаменитијих родова на ову и ону страну. М. Динић помиње властелинске фамилије Дабижића и Медошевића из прве половине 15. вијека у Драчевици. У часу када Сандаљ Хранић продаје свој дио Конавала Дубровнику, Медошевићи прелазе из Конавала у Драчевицу. Б. Храбак се у својем раду о Новоме у доба босанско-херцеговачке управе ослања на казивање К. Јиричека који ипак фиксира неко хипотетичко насеље у ближем суторинском полећу као неки условни урбани агломерат, па говори о његовом статусу у вријеме оснивања новога Твртковог града. И он, некритички преузима податке К. Јиричека који, посве децидирано, стари град смјешта код негдашњег села Драчевице.

О привредном животу Драчевице прије Твртковог замаха говори се да се исцрпљивао у живој трговини са которским патрицијатом и пловидбом на которској морнарици. Још су се Драчевићани сналазили упошљавањем у дубровачком занатству. Б. Храбак прави грешку када каже како " Драчевица није доживјела запостављање оснивањем Херцег Новог, него је и даље самостално наступала". Драчевица је, нема сумње, име за читаву крајину око данашњег Новог на читавом просторном обухвату сјеверозападног бокешког басена.

Нема, заправо, ниједног доказа да је у доба оснивања града Св. Стефана, стајало негдје насеље са именом Драчевица, а још мање да данас негдје стоји, како то изричито говори К. Јиричек. Какво је име могло носити административно средиште Драчевице у средњем вијеку то не знамо. Није јасно чак и да је овдје стајало једно административно политичко средиште, већ је можда било административних парти, формираних према изразитијим ортографским размеђама, тако изразито уочљивим у бокешком заливу, или чак и некој ранијој подјели на темељу племенске-братственичке припадности бокешкој раносредњевјековној властели. На овакву могућност опомиње нас и данас веома изражени и вазда живући бокешки партикуларизам.

Биће у вези с тим занимљиво поменути распре око имена града који је подигао Твртко. У првој половици октобра 1382, у Дубровнику се зна само за Castrum Novum и ово се име у дубровачким службеним списима неће никада мјењати. Нема сумње да је име Светога Стефана поменуто у повељи из 2. децембра 1382. године. Култ Светог Стефана Архиђакона нарочито је раширен у ширем опсегу Суторине. Цркве са посветом Св. Стефану леже управо у овоме дијелу Драчевице и све су то старе средњевјековне црквене грађевине међу којима се истиче црква у Сушћепану која својим првобитним опусом припада прероманичким грађевинама у Боки подизаним далеко прије Твртковог дјела. У Суторини лежи старо насеље Шћепошевић са црквом Св. Стефана, као и у Каменоме гдје је парохијална црква посвећена овоме свецу.

Сусједна српска држава доживљава послије 1381. године рушење својега феудалног поретка и то ће дати нарочит подстрек Твртковом прегнућу. Он одлучи да у Боки формира трг соли уз нови град, но у томе га ометаше окретна дубровачка дипломатија. Твртко нарушаваше повластице дубровачке а кад започе довожење соли из сјеверне Далмације у Нови град, Сенат упути једно посланство Твртку, а поред њега и гласника у сјеверно и средње-далматинске градове Трогир, Сплит, Шибеник и Задар. Чак сенатори задржаше два задарска брода пуна соли. Равно стотину година новске историје обиљежиће непрекидно надметање са сусједима, или још прецизније упињање новога града да заживи и укључи се у живот мора – историјски живот Медитерана.

У зиму 1382. године Дубровник се поплаши да краљ не угрози његову слободу па чак приступи организовању савеза далматинских градова. Ово је изазвало ембарго од стране босанске државе. Твртко се окренуо Републици Св. Марка и тражио помоћ за образовање једне флоте. Такође, Твртко ће 1383. добити млетачко грађанство.

У вријеме када у Боки израста Нови град, босанска држава се припрема против Балшића на једној страни и за једну озбиљну кампању у Далмацији, на другој страни. Још у јесен 1382, далматински се градови уплашише Тврткових припрема и великог његовог оружања. У вријеме босанске кампање у Далмацији креће се према Босни у љето 1388, Турска експедиција невелике снаге. Ипак, у Дубровнику се одлучило да се пусте у Стон сви бјегунци. Са отока се започе сабирати народ за одбрану, а Твртко упути своје снаге у помоћ. В. Ћоровић помиње један турски извор који казује да је турску експедицију упутио Ђурађ Балшић. Но, убрзо, концем августа десио се окршај у близини Билеће у којему је Влатко Вуковић успио да потпуно потуче Турке.

У јеку далматинске кампање у 1389. години Твртко бијаше озбиљно окружио градове уз обалу који позваше краља угарског Жигмунда у помоћ. Мало прије него ће Твртко учинити одлучни корак и прикључити ове градове растућој босанској држави, дође нова пријетња у лику турског султана Мурата I ријешеног за одсудни окршај. Побједник из Херцеговине, Влатко Вуковић биће упућен на Косово, да на Видовдан 1389. узме учешћа у сукобу и извијести свог краља о побједи српског оружја.

Како дознаде Твртко за побједу и повлачење Турака, он појача своју кампању у Далмацији не би ли сломио отпор обалских градова који нијесу могли добити од угарског краља. Чак се и Млетачка република повлачи из надметања за богате градове на обали. Чим је град Сплит одлучио покорити се Твртку и он издао на Сутјесци повељу 2. јуна 1390. о потврди њихових повластица, сви се остали подредише. У биљешкама из Трогира јавља се 10. јула 1390. нова Тврткова титула "краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја".

Тако се Нови град и Драчевица нашла под окриљем једне веома простране Српске државе, која се уз обалу, протезала од Зрмање до Котора. Сигурно је да босанска држава никада није задобила већи опсег.

У пуној снази, у 52. години живота Твртко се ненадно упокојио. Бијаше то 17. март 1391.

Од тога тренутка Нови улази у састав државе Сандаља Хранића који ће потрајати све до средине тридесетих година 15. вијека. У Херцеговини се установљава власт породице Косача.

Твртка је у Босни насљедио синовац му Дабиша, особа без већег ауторитета. Дубровчани се постараше и већ мјесец дана послије упокојења Твртка, задобише од Санковића конавоску жупу. Влатко Вуковић и Павле Раденовић одмах по томе здробише Санковиће и њихову област подјелише. Ситуација у Босни изгледала је овако: пространа област Раденовића захватала је простор од Врхбосне, преко Романије и Дрине, па све до Конавала. Влатко Вуковић држаће Хум који ће послије у 1392. наслиједити Сандаљ Хранић његов синовац. У западној Босни сједао је Хрвоје Вукчић.

Чим су у зиму 1391/92 у Босну изнова продрли Турци Дабиша је успио да их сузбије. Овај владар упокоји се 1395. године на Сутјесци.

У то доба Твртково се дјело распадало. Сандаљ Хранић затражио је од Дубровника Светодимитровски доходак који су тражили само владари. У непосредној близини Новог града, у Попову, Гргур Николић постављаше на своју руку нове царине. Овај регионални господар подржаће кандидатуру удовице Дабишине, заједно са Радивојевићима са Неретве и родбином. Твртко II, незаконити син босанског краља, истакао је своју кандидатуру у прољеће 1397, а против њега јави се и нови кандидат Остоја, такође Котроманић.

Већ у јануару 1397. упаде велика турска експедиција у Босну, но наиђе на велики снијег и зиму. У томе комешању истакао се Остоја који се одржао и изашао као побједник. Дубровчани који све пажљиво посматраху пожурише да му упуте посланике и поклон.

У непосредном новском сусједству озбиљнији немири осјетиће се изнова у љето 1403. У жељи да искористи унутрашња сукобљавања у Угарској, Ладислав Напуљски одлучио је да прекорачи Јадран. Напуљска је флота допловила у Далмацију средином августа 1402. Напуљској експедицији придружио се Хрвоје који је фигурирао као неки Остојин сувладар. Велики понтифекс из Рима подржа Ладислава Напуљског и упути инструкције угарском свештенству па овај у зиму 1403. постаде краљ. У вријеме његовог бављења у Далмацији, Остоја затражи од Дубровачке републике да призна његову власт и упути у Конавле и Жупу Радича Санковића.

С друге стране, у Зети, Млечани су 1402. организовали погубљење Константина, сина Ђуре Балшића, а у априлу 1403. упокојио се и Ђурађ Страцимировић Балшић. Балша III који је наслиједио Ђурађа сукобио се са Венецијом и у јесен 1404. и поред подршке српског деспота Стевана, Република Св. Марка узе градове Бар, Улцињ и Будву. Сандаљ Хранић је протестовао, но без успјеха. Он је наиме, полагао право на Будву. У Зети у то доба отпочињу озбиљни унутрашњи немири и народ се дијели. Уз Венецију ће пристати српска фамилија Црнојевића која ће кроз 15. вијек владати у Зети.

Први истакнути члан фамилије Хранића-Косача бијаше Влатко Вуковић који се истакао у сукобу са Турцима крај Билеће. Нема сумње да је он градио темељ за будући успон његове фамилије која ће, ето, досегнути највишу власт у Босни, но која никада неће са свом уградњом у државност босанску својих чланова окупљених у непрекидно династичко управљање овом српском земљом, изнаћи начин за онако крупне државничке замахе какве је остварио Твртко Котроманић. Сигурно се зна да су области Влаткове биле негдје близу Дубровника и да су баш те области чиниле језгру око којег ће се сабирати земље каснијег херцега од Св. Саве. Нема разлога да не вјерујемо да је баштину његову чинила Драчевица.

Влатка је насљедио синовац му Сандаљ Хранић. Он је члан династије Косача који ће успјети у проширењу граница своје земље. У вријеме када Сандаљ веома често борави у Новом, а скоро редовно зими, доминантна фигура босанске политике је Остоја Дабиша. Објављена документа говоре да је сигурно Сандаљ у Новоме боравио маја 1405. Угарски краљ Жигмунд, иако сукобљен са Аустријом, не даваше ни Босни мира. Он 1406. упути у Босну Филипа де Сколарис (Пипа Спана), особу искушану у ратовима за кога се вјерује, каже В. Ћоровић, да га је упамтила наша народна епика у лику Филипа Маџарина. Пипо је ушао у Босну до Бобовца. Турци су покушали да успоставе мир, но Маџари 1407. августа крећу двије амбициозне експедиције старим путевима дуж босанских ријека. Снажан, а можда и одлучни подстрек овоме корпусу пружа папа Гргур 12 који у јесен даде угарском краљу благослов. Жигмунд је спалио Босну, а Дубровник му честита већ 24. октобра 1408. Но, главни српски великаши се извукоше. У Босни насташе унутрашње размирице. Сандаљ и кнез Павле Раденовић пристадоше уз Остоју.

Напуљски краљ Ладислав видјевши пораз и губитак својих домена у Далмацији, он их продаде Венецији 9. јула 1409.

Сандаљ Хранић почеће се све више подизати. Он је 1406. сигурно господарио Котором. Он сједаше у Кључу код Гацка. У јесен 1410. Сандаљ ће се одважити да отпочне самосталну вањску политику и у сукобу између Напуља и Угарске остаће вјеран краљу Ладиславу, и од 1410. почеће се окретати Турској.

Из тога доба, тачније из 1411. чува се у дубровачком архиву помен сеоског насеља са именом Немањићког патрона Св. Стефана, Villa Sancti Stefani. Већ од раније Дубровчани знају за Castrum Navum. Нема сумње да наше село Сушћепан чува име града, мада не и његове материјалне остатке. Једно је, дакле, град "Castrum de Suttorina" или Castel Nuovo, а друго је сеоско насеље које су Дубровчани морали познавати.

У годинама које долазе Босну ће захватати метеж цивилних сукоба. Барем два пута у Босну ће ући Турци. У доба овога грађанског рата, Сандаљ је изгубио Котор. Которани су 1420. пришли Млецима, сачувавши пуну градску аутономију коју уживаху под Србијом. Ипак, Сандаљ ће све до краја живота, негдје од 1421, фигурирати као најважнија личност босанске државе.

И Сандаља ће насљедити синовац Стјепан Вукчић (1435-1466). Он продужава тренд проширивања и увећавања босанских посједа. Драчевица, сада са Рисном, улазила је у његову државу. Тако је читава обала Јадрана од Омиша до Рисна припала овоме Косачи. Наравно, без дубровачке обале. Овај је босански владар узео 1448. титулу "Херцег" па ће се земље којима је управљао почети звати Херцеговином.

Нови замах у градњи Новог града везује се баш уз име овога Косаче. Он ће у вањској политици потражити потпоре у Турској све до часа када почетком шесте деценије 15. вијека Турци почну веома озбиљно улазити у Херцеговину. Одлучујући корак ће начинити у љето 1465. године када акцијама руководи босански санџак Иса-бег. За нашу радњу важно је да се у то доба биљеже велики покрети становништва Босне и Херцеговине ка приморју. Ово новско полеђе Херцеговине, укључујући Попово и Зупце пашће за живота Херцегова у турске руке. Одмах послије Иса-бегове акције, у септембру 1465. стиже вијест да је и сам Нови град угрожен. Венеција у страху да Нови не падне у руке Турцима, али и усљед бојазни од угарског краља, поможе Новоме једном галијом. Овом приликом Херцег је сачувао Нови. Упокојио се у Новом 22 маја 1466. године.

О унутрашњим приликама у Новоме у доба владавине старога Херцега дознајемо посредно из листина дубровачких које говоре о трговачким везама наших обалских градова.

У 1435. Венеција је озбиљно угрожавала српски босански домен Нови, и опет, 1442. у покушају узимања Бара промишљала могућност организовања акције према посједима Стефана Вукчића Косаче у Драчевици.

У бојазни од губитака Новога који као да није могао бранити и уздржати без помоћи, Стефан се 1445. обраћао за помоћ арагонском краљу Алфонсу. Велики број његових галија стигао је под Нови у љето 1445. Нови је и прије и послије, под собом, у водама залива гледао велике флоте, но овом приликом окупила се снага двадесет и четири арагонске галије.

Отклањањем опасности по најважнији херцеговачки град, могао се Херцег окренути унутрашњим пословима и, као и његов предшаставник, сабиратељ српски Твртко, подизати сопствену фабрикацију чохе конкурентну околним старовјековним трговачким средиштима. Негдје око 1449. када су већ успостављене солидне везе босанске државе са Фиренцом, у нарастајућој потреби, Херцег је у новском подграђу, отворио радионицу. Новске тканине стизале су у то доба и на которско и дубровачко тржиште. Узнемирен, Дубровник ће затварати своје грађане који довожаху вуну из Абруција под Нови, но Новљани су вуну набављали и са которског подручја.

Ваздашња опасност која се вјековима надносила над слободу обалских градских комуна, и која је одавна наткриљујући српски домен у Боки – Котор, коначно га 1420. и посвојила, сада је Нови град, важну отпорну тачку друге српске државе преко Дрине, држала у царинском ембаргу. Преко которских цариника, путем суда, Венеција је наплаћивала царину новским трговцима. Но, упорни Херцег слиједећи као прави настављач дјела недостижног свога претходника Котроманића, политику самосталног економског уздизања, он је организовао довоз соли под Нови. Познато је да је трговина сољу доносила приморским градским комунама значајан приход. Потреба за сољу пространих полеђинских и континенталних предјела који се одважаваху традиционалним сточарењем, била је непрекидна и велика. И Дубровник и Венеција квалификовала је довоз соли под Нови као кријумчарење.

Баш у то вријеме када се Нови упиње да се искобеља испод упорног ембарга околних регионалних средишта моћи, биљеже се крупнија миграторна помјерања ка Новоме, особито 1454. и 1455. К. Јиричек ово помјерање динарског становништва ка обали оцртава као масовније груписање босанскохерцеговачког свијета у обалским градским агломерацијама. У то доба било је и захтијева одбјеглог становништва за пребацивање и настањивање у Апулији. За наш рад од важности је опаска Љ. Глушца у одличној студији о богумилима, о правовјерности миграната. Љ. Глушац опажа оно што његови претходници нигде нису написали. У регионалним архивима јадранских градова, примјерице Дубровника, нигдје се у савременој документацији не помињу јеретици босанске цркве. Уколико је у овим комунама владало у то доба увјерење да је црква босанска јеретичка, онако како тврде готово сви наши и хрватски истраживачи богомилства, онда се то у овим мјестима која представљају мјеста великог обрта, мјеста упућена у регионалне прилике, најприје са своје велике и живе трговине с континентом и преко континента, морало знати боље него било гдје друго. У савременим документима из тог доба која говоре о приливу босанско-херцеговачког становништва, које је свакако било српско, нема нити у контексту нити у подконтексту никакве специфичне бојазни од прилива богумилског јеретичког становништва. Уколико се тако нешто може очекивати, тада би таквих свједочанстава најприје нашли у клерикалној средини Дубровника у којему је владао ред и помно осматрање свих превирања и помјерања на његовој дугачкој обали. Његова слобода и пуна самосталност, угрожавана од свих одржа се управо захваљујући спремности његове окретне дипломације да предупређује ствари, да дјелује прије него се ствари догоде. Ако се у Дубровнику вјеровало да ће прилив становништва из његовог ширег полеђа, иако етнички истородног, но конфесионално супротстављеног, угрожавати његову територију која је да подсјетимо, ипак доста пространа, тада би то у архивима града било записано.

У обалске градове стижу правовјерни хришћани српске народности да оснаже њихове дистрикте и увећају њихово становништво. Дубровник који је народносно вазда био српски, но католички, није у томе приливу могао налазити било чега што би га угрожавало. Његов клер ће делати да своје православно становништво преведе у католичку вјеру, но град, очигледно не налази да је то мигранатско становништво расположено јеретички и антиклерикално. Његов антиклерикализам је карактеристика брђана који се опиру институционалним ефектима обје цркве, но у овоме расположењу није се могло тражити специфично јеретичког, неоманихејског става.

Нема сумње да је у то доба и Нови са његовом околином оснажио своју популацију. Такође, морамо се сјетити да је доба о којему овдје говоримо, половина 15. вијека, класично доба стећака – надгробних споменика српског динарског етничког територија. Како ћемо послије видјети управо стећци представљају најочигледније и најсигурније маркере српског етничког простора. У новској околини уочено је на много мјеста читавих некропола стећака. Када погледамо њихов распоред, видјећемо да су разастрти на читавој територији Драчевице, од Бајкових Крушевица до Убала, од Суторине до Репаја. Никакве дакле разлике нема у начину израде надгробних обиљежја између Херцеговине, Конавала и Драчевице.

И Котор се у то вријеме оглашавао због нарастајуће улоге Новога у трговини сољу. На понављане оптужбе, Венеција је 2. јула 1457. издала дукал којим изричито забрањује увоз соли из Будве. На списку либерализованих артикала, неће се наћи со. Половином 15. вијека и Дубровник ће учинити један веома одлучан искорак у тежњи овладавањем простором у своме херцеговачком полеђу, па ће наћи снаге да зарати са Босном око Конавала, не устежући се од истицања захтјева за Новим и Требињем! У томе рату мала република чак успијева да омета старе привилеговане трговачке путеве у јужној Херцеговини.

На прелому 15. вијека биљежи се и исељавање из Новога, углавном према Котору.

У 1450. години, дакле у доба Стефана Вукчића Косаче, у једноме женидбеном уговору пред судом у Котору, помиње се село К у т и . Према овоме уговору, Анулка, кћер Стевана Николића морнара, склопила је барк са кројачем Добрилом Радоњићем из Кута, тада настањеном у Котору. (). Ово је докуменат од огромне важности за Куте, јер Радонићи су стари кућански род настањен по старини у Рујеву, посвједочен и у вријеме Морејског рата и у сва времена до дана данашњег.

Мало касније, 1. децембра 1452. године, Радослав из Драчевице је насљедио добра Радивоја Куловића, капетана брода из Котора. Он се обавезао пред провидуром у Котору да ће исплатити попу Добрашину из Кута (попе Dobrasino de Cuti) шеснаест перпера које је дао да се купи свила за попа Божика. ()

Може се на темељу ових крајње оскудних и фрагментованих обавјештења вјеровати да су житељи Кута у доба старога Херцега настојали на изналажењу могућности за привређивање у граду Котору. У сваком случају све што могу понудити регионални архиви о историји и култури Драчевице у доба босанске државе у Боки, као и међусобним односима градских агломерата унутрашњег залива и краја којим се овдје занимамо, одликује крајња исцјепканост. Напросто, изостају директне вијести о стварним и економским приликама Драчевице у то доба. Неће зато бити могуће доносити закључка, него ће се моћи гајити нада у ваљаност систематских археолошких ископавања драчевићких старина које ће проговорити јасним гласом ископаних старина. Не може се сумњати да је то очекивање, које Кути дијеле са свим медитеранским брдско–планинским насељима, сасвим реално.

У органима власти у Новоме у вријеме старога Херцега, може се рећи да обједињују и осликавају пуни паралелизам власти старе Херцеговине гдје се одржавају традиционалне установе, и уобичајених института приморских комуна тога времена. Наиме, Б. Храбак сматра да Драчевица и Нови нису имали заједничке органе власти. Није нам јасно на чему се суштински темеље овакве тврдње. Драчевицом су управљали жупани, као и у областима сусједне Херцеговине. Помиње се у 1420. жупан Стефан. Средином 15. вијека биљежи се војвода Гојко Сладановић, кнез Вук и кнез Владоје Новаковић. У залеђу Новога институт жупана одржаће се до почетка турске владавине. Радован Радојковић из Кута посједовао је половицом 15. вијека земље у Кавачу!

У савременим документима није баш потпуно јасно да ли је на нижим нивоима, по партама, установљена власт по принципу субординације. Вјерујемо да је тако морало бити ослоњени на сазнања о тврдом традиционалном бокешком партикуларизму.

У вријеме када је у Новоме стари Херцег диктирао своју опоруку, бијаше крај њега, поред госта Радина Бутковића и зетски митрополит, Давид. Ово је необично важан податак, јер говори о организацији цркве у доба Херцега Стефана. У Новоме, главноме граду Херцеговине, бораве један херцеговачки свештеник у чину госта, из познате јужнохерцеговачке фамилије Бутковића, од које остадоше до наших дана препознатљиви топоними, и један митрополит зећански. Потпуно је очекивано да оба представника Цркве сједе уз старога Херцега јер они бијаху носиоци црквене власти на двама нивоима црквене хијерархије. Гост Радин, православни српски свештеник, а како то говори његова опорука, бијаше истакнути носилац регионалне власти, ближи Новоме и Драчевици, а милешевски митрополит, свакако највиши представник Цркве близак Херцегу. Радинова титула гост је у Босни раширена титула из пријехришћанских времена или времена прије практичне хришћанизације тога културног и географског изолата.

Када је Мехмед II Освајач ријешио да докрајчи Албанију и тврди Скадар који бијаше мјесто за распростирање млетачког утицаја у Зети, он се ријеши на одлучни корак 1479. Послије Скадра дошао је ред на Жабљак и Иван Црнојевић се склони у Италију .

Послије упокојења старога Херцега, који је био у оштрој завади са најстаријим сином Владиславом, мало по мало, подићи ће се као стварни му насљедник средњи син Влатко. Владислав је тражио потпоре од Млетака и република га је 1466. именовала као "capitaneus generalis" њених цјелокупних снага на динарској страни Јадрана. Такође, немирног Владислава помоћи ће и напуљски краљ Феранте. Он је у јулу упутио своје емисаре међу којима Дубровчанина Денка Котруљевића који ће, када стиже у Херцеговину, агитовати у име краља како султан жели да се ороди са краљем напуљским, те да је спреман дати му у мираз Босну. У међувремену, напуљски краљ затражио је од херцегових синова њихову резиденцију, град Нови. Овај му бијаше тако важан да је, наводно, за њега био приправан дати четири своја града!

Овај корак напуљског краља ваљало би посматрати као неозбиљни политички акт, чиме се он ставља у ред бројних владара који су само истицали неутемељену намјеру за господарење овим важним јадранским доменом. Таквих није било мало. Озбиљни кораци, од ма кога да су чињени, тражили су увијек жртве.

И Венеција дознаје, преко својих регионалних власти, али и удовице старога Херцега која сједаше у Новоме, о намјерама краља Феранта, па ће неодложно из албанских вода пребацити своје три галије да се нађу под Новим "ради сигурности и очувања Новог и других поменутих мјеста". И забринути кнез Котора упутиће вјесника са вјеровним писмима и сугестијом насљедницима Херцеговим да чувају "сопствена мјеста и очевину".

Владислав, кога је подржавао напуљски краљ држао је за живота очева доста респективну територију, укључујући и дубровачко залеђе. Но његове баштине никада нису обухватиле Нови и Драчевицу.

Сматра се да Влатко, којега подупираше Венеција, у то доба није боравио у Новоме, већ негдје у западној Херцеговини. Када је наговјестио премјештај, вицеконзул и Мало вијеће дубровачко добили су инструкцију да упуте једног властелина да га причека код Пељешца. Иначе, још увијек Дубровник Влатка неће титулисати као "херцега". У вријеме Влатковог одсуства, у Новоме је сједио Гост Радин Бутковић, особа од нарочитог повјерења старога херцега. Овај српски свештеник пресуђивао је у грађанским споровима, како се види, сасвим сигурно, у јулу 1466.

Како је нови херцег Влатко ступио на власт, нове немире у његовој земљи изазиваће поново Угари. Сам Херцег суочиће се са озбиљним тешкоћама око преузимања депозита његовог оца који се чувао у Дубровнику. Угарска је у својему потраживању из Херцегове заоставштине забранила да се било шта исплаћује. Овај акт о секвестру, којима започињу озбиљне тешкоће Влаткове око депозита, изазваће код њега формирање одређеног генералног вањско политичког курса и несумњиво оставити снажан печат.

Овај насљедник Херцега Стефана је још за очевог живота ратовао са Турцима у Херцеговини, највише средњој и источној. У марту 1468. отпочеће озбиљни сукоби, а почетком маја турски војвода Ахмет биће спроведен у Новски затвор. У општем ратном метежу у залеђу, биљеже се ускакања Новљана у Конавле и Жупу, те ситније отимачине.

Неколике године касније Херцег ће се приближити Порти. Половином априла 1470. пуштен је из новског затвора Ахмет, Султан је вратио Влатку изгубљене територије у Херцеговини: Требиње и Попово, које су раздвајале Нови од његове унутрашњости. Брдо Бјелотина крај Мокрина у херцеговим је рукама септембра 1470 и јула 1475.

Утисак је, читајући историју Новога, да никада овај млади приморски град није могао остварити пуни економски раст када год је било запречено његово живо саобраћање са широком херцеговачком земљом којој је припадао. Све конкурентске амбиције његових најближих сусједа који су од подизања његовог гледали да га омету, нису могле уставити његов незадрживи популациони и економски развој, када је лежао на обали Херцеговине чврстим и многоструким везама укључен у живот његовог континенталног залеђа.

У 1471. биљеже се велике штете у Конавлима које ће у више наврата починити Турци и сам Херцег.

Нови је у то доба у пуном смислу административно средиште Херцеговине. Херцег из Новог 1472. упућује своје посланике у Венецију.

У оквиру политике зближавања са Херцегом, пред нарастајућом турском опасношћу, Дубровник 1472. доноси одлуку о помоћи Херцегу код изградње нове цркве у Херцег-Новом. У мају су одређени официри за градњу цркве у Новоме коју је град подизао сопственим новцем: Стјепан Градић, Никола Рањина и Паладин Гундулић. Када је августа 1472. Херцег тражио доградњу цркве, Дубровачка републике изашла је у сусрет са 1500 перпера. У марту 1447. начињена је у Конавлима кречана, а Michaglius Гојковић се обавезао да ће за цркву која се подиже "sub Noui" испећи креч и допремити га у Нови, Планирано је да се уради десет миљара камена са по двадесет угловњака на сваки миљар. Клесари су познати: Радић Остојић, Радивој Богосалић, Никола Марковић, Ђурађ Вукојевић. Они су начинили уговор " да за цркву – de la chiesa de Sancta Stephano sotto Noui, обавити посао квалитетно као на Св. Себастијану у Дубровнику".

Црква Св. Стефана коју подиже "под Новим" Херцег Влатко, највјероватније је лежала код данашње католичке парохијалне цркве св. Јеронима, заправо између цркве и самостана Св. Франа, подигнутих концем 17. вијека.

В. Атанасовски обавјештава да у Херцег-Новом нема никаквог трага од некадашње цркве Светога Стефана ослањајући се на В. Ј. Ђурића. Темељи цркве, и то доста велике цркве, откривени су тик уз данашњу црквену зграду из половине прошлога вијека столне католичке цркве. Документација о овом сондажном ископавању је оскудна и непотпуна.

У 1473. Турци су одузели Влатку Требиње и Попово. У тој је години Херцег саопштио одлуку о женидби. Изабраница је била Margarita de Marrano de Aragonia, унука напуљског краља Алфонса В. По невјесту је ишла Херцегова сестра Катарина. М. Орбини пише како је невјеста била "molto bella" Сачувана су и непоуздана обавјештења да је Дубровник превезао младу из Барлете у Дубровник.

Из 1475. сачуване су нејасне вијести о једној озбиљнијој турској експедицији упућеној пут Новога. В. Атанасовски казује, позивајући се на Nagy-Nyary, Magyar dipl. emlekek II 266, како је извјештач миланског дуке Ф. Малета јављао да је један паша кренуо сувим на Нови Херцега Влатка, те да није заповједник напуљских галија пришао у помоћ, Нови и био изгубљен.

У јануару 1479. Влатко ће изгубити потпору у Венецији која склапа мир са Турском. У то доба Турци стварају веома амбициозне планове за прекорачење Отранта и овладавање Апенинским полуострвом. Папа Сиксто I склањао је новац из Богородичне цркве у Лорету, а краљ Феранте и Л. Медичи, господар Фиренце се измирише. У Италији завлада велика узнемиреност. Ипак, 3. маја 1481, изненада премину султан Мехмед II и у септембру напуљски краљ збаци Турке са Отранта у часу када су они већ начинили први корак на Апенинском полуострву.

Већ половином новембра Ајаз паша је путовао ка Новоме са задатком да узме главни град Херцеговине. Одбрану Новога помогао је краљ Феранте са двије галије. Одбрана се темељи на двије тачке: доњој тврђави за коју се вјерује да је на мјесту данашње Форте маре и горњој тврђави која би могла бити на мјесту Канли куле. Ајаз је тражио помоћ од Дубровника у очекивању да ће помоћ Новоме стизати са мора, но Дубровчани нису изашли у сусрет. О отпору Новога дознаје се из писама дубровачког властелина Бара Лукаревића упућиваних на двор војводе од Фераре. Кампања око Новога довршена је концем јануара 1482. Херцег Влатко примио је у својој резиденцији, вјероватно негдје у доњој тврђави, побједничког Ајаз-пашу.

Турци (1382–1687)

Падом Херцег-Новога 1482. године сва Херцеговина долази под османску власт. Драчевица ће бити организована као нахија Фочанског кадилука, а од 1485. новског кадилука у оквиру херцеговачког санџака. Ваља знати да је нахија најнижа управна јединица у Османском царству. Ове су нахије чиниле и уклапале су у одређене географске области. У жупама је обично задржавано старо име. Познато је да се жупа Драчевица помиње још у Љетопису попа Дукљанина (Барски родослов).

Нови је био повремено сједиште санџак бега и стално сједиште кадије, а уз то у Новоме сједе војвода, субаша, емин и назир султанових добара. У оквиру Османског царства Нови је уживао високи значај, најприје због својих солана у Суторини, али и због луке преко које је текао велики дио извоза из унутрашњих области.

Српско становништво Драчевице било је у доба ратова, а њима је читав период турске управе обиловао, оптерећено обавезом давања својега људства за рат: по један човјек на коњу и под оружјем на сваких десет кућа. Осим ратова, крупан терет представљало је само присуство војске, а ње у Новоме није недостајало. Средишња власт је напрегнуто мотрила Нови као истурену тачку Херцеговине.

Влашко становништво Драчевице није као раја имало обавезе давања људске и сточне хране, али је и код њих могло бити откупљивања те и друге робе. Био је то несумњиво озбиљан терет јер су и сопствене потребе за животом тешко подмиривали.

Величина џемата у Драчевици кретала се између 35 и 190 домаћинстава. Највећи џемат био је 6 чији је катунар био Павал, син Марка, син Ивана. Ј. Ђорђевић вјерује да је то старинарска породица или је у Драчевицу стигла рано.

Муслимани су у Драчевици половицом 16. вијека чинили 11,4% домаћинстава.

Турци кад узеше Нови почеше градити и дограђивати његове тврђаве. Има знакова да је овај посао озбиљно окупирао државни апарат. До данас се није успјело прикупити ваљаних обавјештења о изгледу града и његових тврђава које су Османлије наслиједиле из времена Херцега Стефана и синова му.

Необично је да је дрво за градњу у Новоме довлачено са Неретве, управо за подизање града. Током 1511. Дубровчани су упутили три мајстора да погледају оштећења на зидинама. Б. Храбак вјерује да су Турци, међу замашнијим работама, најприје подигли Канли-кулу. Половином 15. вијека, радови теку врло интензивно. Тврђава Шпањола грађена је у вријеме владавине Сулејмана Законодавца (1520-1566).

Зна се посигурно да у часу заузимања Новога Турци нису располагали флотом. Али, од тога часа, од почетка османлијске управе у Новоме, они ће овдје градити бродове и то углавном фусте, мада неће бјежати и од градње већих бродова типа бригантина.

Негдје 1493. дознало се у Венецији, која је располагала тромим дипломатским апаратом, али озбиљном способношћу за напрегнуто проматрање сваке кретње опаснога сусједа, о некаквој већој изградњи у Новоме. Иако се не зна тачно шта, било је руковођено са највишег нивоа, од Порте.

Наредне, 1494. стигле су вијести о покрету француског краља Шарла VIII ка напуљској краљевини, Драчу, Валони и Цариграду, а јула 1504. погубљен је у Новоме маркграф Кратоне и седам слуга.

У прољеће 1572. биљежи се један покушај Млечана за упад на територију Драчевице. Био је то повод да Турци на овој истуреној тачки Херцеговине појачају тврђаве. Они оградише тврђаву Врбањ на кумборском рту да не може ништа безбједно пловити кроз канал. Бијаше ограђена од крупнијих храстових греда, а њено се подизање везује уз име херцеговачког Хасан–бега. Вјерује се да је ова тврђава лежала на мјесту које и данас Кумборани називају "У Врбе".

Пошто је Нови морао располагати могућношћу оправке бродова и изливања топова сигурно је у 16. вијеку стајао као добро брањен град. Султан Бајазит је још 1498 наређивао Дубровчанима да за потребе државе купују коситар и гвоздену жицу и да је шаљу склаву спахији Хамзи.

У првој години 16. вијека помишљало се на освајање Новога. Которски провидур је предлагао да се са дванаест до четрнаест галија крене на Нови. Андреа ди Вивиани ступио је са млетачке наве у преговоре са кнезом Новога, Рисна и дијела Херцеговине (могуће Зубаца јер и касније под влашћу Венеције и Драчевице, знамо за покушаје обједињавања народне регионалне власти на двијема територијама. Драчевице и Зубаца). Овај је кнез тражио поморску потпору за учешће херцеговачких Срба у ослобађању Новога.

Турска управа тешко да је донијела каквога добра Боки. У 1527. биљежи се тешка похара села Ораховац у унутрашњем заливу, старе угледне бокешке кнежевине. Ова се акција пренијела, као и обично, на дубровачку обалу. У то доба истицао се у гусарењу Новљанин Мистан–рајс. Скупа са брзим мароканским фустама пустошио је Апулију, Калабрију и Сицилију. Последњих дана априла 1525. афрички гусарски бродови су са великом снагом уочени гдје плове испред Боке ка горњем Јадрану. Бока је сигурно преживјела велики страх, али ни Османлије нису могле увијек мировати у сигурности својега вазда дограђиваног и ојачаваног града. У прољеће 1532. Турци су ужурбано припремали Нови за одбрану плашећи се флоте Ђеновљанина Андрије Дорије, а маја 1533. турском је упоришту пријетила шпанска флота. Заиста, 27. октобра 1538. Нови ће заузети удружени Шпанци и Млечани.

У љето 1566. биљежи се долазак флоте паше Пијале Мехмеда у Боку. Овај је паша у то доба пустошио по читавом Јадрану, Дубровачкој обали, Апулији и Абруцију. Када у 1570. избија нови велики метеж познат као Кипарски рат, вођен између хришћанског савеза и Турака, Бока Которска и нарочито села на обали у унутрашњем заливу трпјеће велике штете. Фусте нису никога штедјеле и Турци ће чак пожељети да узму Котор. Венеција је наредне године преговарала да замијени Кипар за Нови, Валону и Драч чиме се више него јасно истиче високи ранг најмлађег јадранског града међу свим обалским доменима османлијске државне творевине. У августу ће у Боки боравити турска морнарица. Венеција ће исте 1571. с јесени, покушати да са мора заузме Нови, но без успјеха. Утисак је да је ова акција вођена узгредно током деблокаде Котора. Видјело се да овакво предузеће није могуће без масовног садејства околних Срба, како ће Нови и бити заузет послије равно 116 година за савезничке кампање Морејском рату. Ипак, 1606. године, пет година послије објављивања у Песари великог дијела Дубровчанина, фрањевца Маура Орбинија о краљевству Словена, у Напуљу су стварани планови о заузећу Новога и Рисна. Успостављене су везе са херцеговачким главаром Грданом, а 1608. у Напуљ су путовали неки Бокељи и калуђер Дамјан из Пећи. Српска делегација је јављала да ће се на Нови поћи пуном ријешеношћу у јесен. Стварно је необично да су се све крупније кампање око овога града одиграле у јесењим данима.

У 1604. години Кути су тешко похарани од сењских ускока. Одведено је 40 особа.

У доба турске управе у Драчевици стоји већинско српско становништво. Которски архив чува документацију која настаје у кореспонденцији грађана Републике са њиховим сународницима на територији Отоманске империје у Драчевици. Крајем 1600. године, помиње се неки Raoslavez који је своједобно удао своју синовичну Кату за Mihaila de Cuti, села које припада Турској. Након Михаилове смрти Кате се по други пут удала, након повратка у домовину, за Tomizu Nichcef-а. Међутим, још за вријеме првог брака супружници су продали Raoslavez-у имање које је тада покојна Кате наслиједила од покојног оца у Луштици као што је развидно из исправе од 12. марта 1592. Споразум је у томе да се Raoslavez обавезује и исплаћује Томизи 25 талијера као салдо дугованог заостатка из наведене купопродаје у износу од 77 талијера. Сачуван је и један уговор из прве половине 17. вијека у којем се помиње Donna Mare, кћер покојнога Marca Vuchzeva из Кута (territorio de Castelnovo), удова Ивана Раославзева из Кртола.

Послије крупнијих помјерања становништва у ратним метежима и отимањима о Нови у 1537-1539. години, настао је један дефтер који је објавила мр Јасмина Ђорђевић. Овај дефтер носи највиши значај за сликање демографских прилика, али и стварних економских односа у Драчевици током 16. вијека. Настао је у 1540. години. У Драчевици је било уписано укупно 43 села и једна варош: Рисан. Кути су спадали у групу села са 20 и више домаћинстава, но Пресјека је уписана као засебно село. Кути су у то доба спадали међу највећа села Драчевице. У Драчевици је 1540. године било девет џемата и у њима 792 домаћинства. У Кутима, у оквиру I, IV и VIII џемата било је укупно 37 домаћинстава од којих је било стварно присутно 15. Од ових 15, било је 2 муслиманска домаћинства. Баштина је пописано 34, од којих су 3 биле у рукама муслимана. У Пресјеци је у оквиру IV и VIII џемата било 23 домаћинства од којих стварно присутних 6. Од тога, било је 7 муслиманских домаћинстава.

Венеција

У нашим крајевима није средњи вијек био увијек тамом обузет, него потоњи вјекови када се наш народ налазио раздијељен политичким границама најснажнијих медитеранских држава. Српски етнички простор је оквир непрекидног унутрашњег комешања и помјерања његовог живог тијела које у непрестаном међуобласном размјењивању становништва преживљава све своје историјске удесе. Необично је свједочење енглеског путописца Др Едварда Брауна који је обишао Срем и који тврди да су Срби у то вријеме становали у земуницама. На предјелима главног динарског била, Срби су подизали мање камене куће у сухозиду. Браун свједочи и о подизању црква које су укопаване у земљу. И данас се у Боки говори о мањим сеоским црквама које су затечене укопане у земљу. Може се с пуном сигурношћу утврдити да највиши цивилизацијски ангажман српски народ постиже у својим "окрајним" етничким областима. Црквена и стамбена архитектура града и села, високо прегнуће хришћанске културе и слика уредног живљења српског друштва у овим дијеловима етничке територије који су од својега главног народног тијела раздвојени политичким границама великих медитеранских и балканских држава. Највећи дио српског народа живио је у 17. и 18. вијеку под окриљем велике државе Османлије. Горе оцртана слика коју је пружио Енглез Едвард Браун јест слика живљења нашега народа под Турцима. Чим се закорачи мало преко границе отоманске државе, ка млетачкој Албанији, или било гдје ка аустријском и млетачком домену, угледаћемо слику високог реда у њеноме истинскоме одразу на једном пространом огледалу које ми Срби нисмо до дана данашњег успјели прегледати у свим његовим сегментима. Ово огледало је сачињено на пергаменту и камену сигурним ћирилским словима, старим српским писмом којима су исписивани тестаменти топаљских грађана републике Св. Марка и државе Новске, њихови уговори, и стиме њених народих судова.

Када је аутор ових редака започео са ишчитавањем ћирилских исправа које се чувају у херцегновском архиву, а које су настале у 17. и 18. вијеку, у вријеме млетачке доминације Драчевицом, његова научена убјеђења о слабо писменим сељацима који живе у потлеушцима, брзо се распршише и замијенише сликом високог реда, сликом мале српске земље живог обрта и крупне економске снаге. Врло би тешко било установити број трговина у насељу Топла кроз 18. вијек и још теже број стамбених зграда. Њихов број био би висок и ако би бројали само оне које држе власници који се становањем везују уз остала новска насеља. Ми данас, наравно, не можемо понудити документовану слику насеља Кути у његовом изгледу на измаку 17. вијека. Али, ваља истаћи слику реда у организовању најстаријих дјелова села који леже у прибрежном дјелу увале, на предјелу трију древних светоапостолских цркава. Свакако да све ове куће не могу припадати најстаријем грађевинском опусу Кута, али они који су градили цркву Светога Томе и наслеђивали цркву Светога Томе, који су градили своје куће од финога тесаника и раздвајали их степеништима и терасама једнако фине израде, нису ни раније, прије јаког економског узмаха 18. вијека, могли живјети у потлеушицама.

Новљани у 18. вијеку врше живу кореспонденцију вјероватно искључиво својом ћирилицом, но овдје није било потребе за неким чувањем и архивирањем исправа. Таква ће се потреба послије великог потреса који је 1667. задесио српско поморје, јавити у сусједном српско-католичком Дубровнику. Павле Поповић истиче напоре града да прибере и сачува све оно што је некада чинило славу Дубровника. Литерарна продукција се умањује, а расте активност на прикупљању и преписивању рукописа, архивске грађе. Кроз 18. вијек настају учена друштва која се занимају језиком и историјом. У српском Дубровнику снажи пресија исусовачког реда који инсистира на учењу латинског и његовању латинске књижевности.

Нови, односно Топла, као највеће насеље у Драчевици, развија се у пуној слободи под окриљем суштински грађанске Венеције која оставља реалног простора за инструментализацију свих напора топаљске аутономије. Може се сигурно рећи да се ова држава није бавила и окупирала фактом изразите или потпуне предоминације српског народа Боке у контексту његових високих политичких аутономија дуж обале млетачке Албаније. Нема доказа да је Венеција Србе у својим територијалним доменима преко Јадрана доживљавала као опасност, као што уосталом није ни оне на апенинској страни Адрије. Сада погледајмо, ако је српство Дубровника преживјело онолике вјекове у оквиру једне изразито клерикалне средине, у врло будном и напрегнутом осматрању свих видова народног живота дубровачких Срба на њиховој доста пространој територији, не би ли се затрпали специфично српски народни обичаји код дубровачког пука, а је та акција дала коначни резултат затирања народног одређења тек на измаку 19. вијека, каква је снага бококоторског српства и његове привржености своме народу и вјери у његовом слободном развитку. Дубровачка грађанска елита уздизаће своје народносно осјећање најфинијим умјетничким прегнућима одупирући се клерикалном окружењу римских установа за распростирање вјере које се у Дубровнику не баве пословима распростирања вјере него нације. Дубровачко римско свештенство заправо настоји на похрваћивању града и његове околине и то је његова примарна линија делања чак и на почетку 20. вијека! Ни једнога часа се не може сумњати да су ови послови успјешно довршени тек за доминације Хабзбуршке Монархије у њеним доменима на полуострву. Најприје је пласирањем тезе о Србима као пребјезима из њихове матичне земље, која се сужава на простор Рашке, који у хрватске крајеве стижу у доба турске експанзије половином 15. вијека, жељело потцртати дијацезни карактер ових српских земаља. Наравно, овакав модел није могао бити примјењен на Дубровник јер би се тиме срушио један пуно важнији ослонац хрватске историографије: Константин Порфирогенит и његово дјело "Моме сину Роману" – политичка инструкција насљеднику византијског суверена, који сасвим разговијетно пише о досељавању Срба у Конавле и околне области. А недодирљивост његова дјела уздигнута је на разину историографске догме, јер је поред проблематичног дјела К. Порфирогенита, и прије и послије њега, начињено још пуно респективнијих хроника које говоре о Србима као аутохтоном балканском народу много прије него ће кроз европска "врата народа" нахрупити словенско-аварске ордије.

Нови и његова аутономија живи према својим обичајима и његови народни судови у својим стимама редовито потцртавају факт грађанског судског поступка "по обичају од ове крајине". Топљани успијевају и у значајном проширивању прерогатива регионалне самоуправе захватајући у судске надлежности ванредног провидура.

Венеција признаје, још 1695. Саватију Љубибратића за епископа Новског и примаса цијеле Далмације. Новску аутономију настојаће, опет искључиво у домену црквене јурисдикције, ометати искључиво римски прелати Далмације и то онда када у регионалним провидурима нађу упоришта и спремност за паралелно делање.

Ето, велика је важност за нашу народну историју приморских аутономија. Под њиховим окриљем српски народ добио је прилику за незадрживи популациони и културни развитак, за продужење неометаног живљења у традицији. Оштре установе Рима овдје га једноставно неће моћи досећи. Биће онемогућен и покушај. Забринути бискуп Котора Марин Драго писао је концем 17. вијека како се млетачке власти у региону нису усудиле да предузму корак против Срба и њиховог клера. Римски прелати мораће, дакле, ангажовањем агентура из редова државног чиновништва, дјелујући у метежу Морејског рата, прибављати политичких користи у нади обраћања српских митрополита на пут унијаћења. Они су у томе послу, не тако давно, у сусједним областима, учинили и неких већих корака.

Отпорно српство новско одупријеће се снагом скучене српске земље топаљске која је фигурирала као најпроминентније и предњачеће мјесто старе Херцеговине, али бијаше то мјесто широком основом везано уза своју континенталну матицу. Везано многоструким везама које се нису могле покидати. И увијек када буду слабиле ове везе, када буде слабила Херцеговина, слабиће и Нови. Драчевица 18. вијека сличи више него је до данас примијећено другој једној блиској јој по народности земљи: Дубровнику. Како се мали Дубровник одржао крај толиких озбиљних пријетњи у својој независности? Свакако уз помоћ своје окретне дипломатије и високог обрта. Драчевица ужива и крупне предности. Најприје, ослонац на широку земљу Херцеговину која пружа снагу са смион наступ и добар узмак. Топљани 18. вијека граде, као Дубровчани, у оквиру своје аутономије, одређену методологију саобраћања са сусједнима која ће се, кроз сачувану документацију оцртати као дипломатија предупређивања: делај прије него се ствари догоде! То је, нужно, дипломатија изналажења компромисних рјешења и дипломатија високог активитета која никада не открива оно што је спремна бранити оружјем. Клерикални Дубровник је бранио спољни знак своје народности – своје писмо, чак и од самога Рима и његовог великог понтифекса! Топљани 18. вијека напросто засипају државне судске установе у заливу својим међусобицама које они, у исто вријеме, врло успјешно рјешавају на нивоу својих народних судова, све не би ли прибавили нових ингеренција које им првобитно, дукалом о оснивању аутономије из 1718. и не припадаху.

Обје скучене српске земље могле су градити овако дјелотворан систем кореспонденције са извањцима само захваљујући и ослоњене на један доста крути и озбиљни унутрашњи ред и поредак. Овај поредак препознаје се најјасније у писменим дјелима њихових грађана, у њиховој сачуваној документацији која никако не представља искључиво одраз савременог тренутка, већ и веома јасне реминисценције доста дубоке старине у сложеном систему одржавања унутрашњег реда српскога друштва, реда који се могао ослањати и у дугачкој културној вертикали сезати у доба пријехришћанске древности српског етничког тијела старе Херцеговине, које није оставило писаног трага. Зато је велики и неоцјењиви значај архивске грађе која нам стоји на располагању. Све стиме, све пресуде народних судова по топаљским партама, све опоруке њених грађана, сви уговори, начињени су по најстрожем обрасцу од којега се никада не одступа.

И сав тај замашни корпус архивске документације о Топлој представља дјела и аутентични производ народног живота Боке, са државним управним тијелима Републике Св. Марка везан сам неком флоскулом у заглављу исправе. Ригидност у придржавању шеми сваке грађанске исправе говори за древност система народног правосуђа које заправо, може се наслутити, стоји као организован систем у много дубљој страни од оне коју можемо испратити у документацији из доба Немањића. У српском народу тешко да је могла заживјети било каква реформа до одлучујуће потпоре аустроугарске монархије и њених српских експозитура. Свака пресуда суда добрих људи у оквиру топаљске аутономије јест коначна и не тражи ревизију. То је готова ствар.

Српски народни живот у Драчевици у вријеме доминације Републике Св. Марка, уз пуни паралелизам судске власти, задобиће свој пуни писани израз у стимама и порукама Топљана за великог вијека Срба који је за српски народ велики зато што се у живом његовом помјерању подиже и снажи аутентично српство српске "дијаспоре", српских окрајних области преко Босне и преко Црне Горе. Био је то вијек масовног повратка Срба њиховом матичном динарском земљишту, али и последњи велики чин народног сакупљања а не никако расељавања. Бијаше тада то српско етничко тијело тако снажно да је претекло свуда, да га је било довољно да попуни сваки динарски окрајак. Српски предводитељи тачно су знали, у часу када су покретали народ, гдје иду. Они су у то доба водили политику коју обиљежава смисао за реалистичност и своје озбиљне захтјеве за васпостављање аутономија по малим партама у мјестима њиховог најјачег миграторног домашаја, они су, као и владари великих балканских држава, темељили не само на значајној популационој снази своје заједнице, већ најприје, на праву насљедника. Питање континуитета које наши историчари једноставно нису уочили средишње је питање свих захтјева регионалних аутономија! Када се 1693. у Попову окупљају херцеговачки главари да договарају прелазак у млетачку Боку, Драчевицу, они траже да нико не дира у њихове старевине, цркве и манастире. На тај начин, као по неком неписаном националном програму, успостављена је у 18. вијеку једна огромна политичко-територијална српска аутономија без атрибута државности, снажнија и опаснија по најкрупније државне творевине тога времена, што је окрајнија, перифернија и удаљенија од своје унутрашње српске земље. Велика сеоба Срба под Чарнојевићима није била сеоба и проширење него најозбиљнији промишљени чин сабирања и окупљања народа, покушај повраћаја раслабљених и од нарастајуће Аустрије и прекоморске Венеције угрожаваних српских домена. Српско етничко тијело било је раслабљено класичним погромашким акцијама против народне православне цркве у Босни током средњевјековних папских ратова које у више наврата креће велики понтифекс под изговором да настоји на уништавању једне опасне по правовјерје неоманихејске јереси у културном изолату босанскохерцеговачких планина. Велики 18. вијек донио је народни покрет који ће задужити потоње српство чврстим територијалним и политичким позицијама једне респективне снаге на Балкану која је само тако окупљена могла издржати сва искушења коју је пред њу ставила Дунавска монархија.

У томе окупљању, јако видну улогу одиграла је топаљска аутономија.

Тестаментарна завјештања топаљских грађана чине најважнији корпус архивске грађе 18. вијека новске државе. Ни један тестамент није исписан или издиктиран рутински, мада се у свакоме тестатори строго придржавају одређеног шематског реда у конципирању документа. Необично су важни тестаменти који у својим капитулима посвећеним завјештањима црквама, далеко надилазе физичке оквире старе Херцеговине. Тестамент Јова Стеванова Делина из Пода, начињен у Венецији за његовог трговачког путовања, упућује прилоге манастиру Хиландар, манастиру Св. Саве Освећеног на Синајском горју, цркви Христовог Гроба у Јерусалиму и свим, ама баш свим манастирима у територијалном оквиру старе Херцеговине. У Драчевици, тестатор води рачуна о свим црквама, али висином прилога највише рангирање задобија манастир Савина и црква Св. Тројице у Ратишевни-Мојдежу. Може се рећи да нема топаљског тестамента који не оставља саландара манастиру Савина. Тестаменти богатих топаљских трговаца настоје на заокруживању и дотицању свих православних средишта источно-медитеранског круга.

Ови ће тестаменти настати на прелому 18. вијека, у доба највишег економског снажења Драчевице, у часу када овај српски крај надилази својом поморском снагом све чиме су располагала старовјековна поморска средишта у унутрашњем заливу. У томе часу, двије линије које маркирају границе физичког домета топаљске поморске трговине и њеног емоционалног допирања и брижења изражене најпотпуније кроз један снажни осјећај припадања необичном свијету источњачке ортодоксије који опчињава Топљане-Драчевићане 18. вијека да га тако потпуно оцртају у својим опорукама, дакле те се двије линије сада коначно приближавају и поклапају. Заиста је то вријеме великог и никада изнова досегнутог националног сабирања Срба. То је вријеме у којему се Драчевица врло препознатљиво указује на једином биљеженом историјском простору – простору мора и узаног и давно уређеног земљишта медитеранског обалског круга. Планински живот Медитерана тече ван токова биљежене стварности. Крупни народни сабиратељи 17. и 18. вијека потпуно јасно су сагледали историјску прилику за свој народ и у замаху окупљачког делања црквених прегалаца, у току међусобне размјене његовог живог тијела, нигдје не премашујући критичну масу у покренутом мигрирајућем корпусу да би се нека српска територија нашла угрожена, изводили свој народ на упуштене и раслабљене земље високе важности. Таква је српска земља Драчевица и када херцеговачки главари у Попову 1693. донесу одлуку о преласку под крило принципово, они ће превасходно настојати на освајању једног важног домена и задобијања боље позиције на смионији и дјелотворнији и историјски наступ на Медитерану.

Дубровачка средина говори о тврдој вјерности Срба својој народности и када пређу у другу вјеру. Ми данас можемо посматрати дубровачко градско и сеоско Српство 17. и 18. вијека, као елитно патриотско Српство под окриљем изразито грађанске средине мале републике. Оштро клерикално језгро дела у свакидашњем напрезању да уочи погодан час или погодну околност за конверзију Срба. Како се град, попут наше Драчевице, свако мало обнавља из околних крајева које обиљежава ретроградност њихове старобалканске српско-словенске културне средине, то ће уз обавезност признавања правила католичке цркве које наметаше дубровачки клер за све мигранте, успјети само у намјери конверзије. Не и промјени народности! Када је Сава Немањић установио Стонску епископију 1219, која ће дјеловати равно стотину година, чекаће Рим прилику за оштру агресију својих установа за распростирање вјере све до 1333/4. У то ће доба започети са акцијом покатоличавања по Пељешцу и Стону, те околним крајевима. Овакве ће радње успостављати у Конавлима тек у другој половини 15. вијека.

Отпорно дубровачко Српство је елитно грађанско Српство – снажни слој дубровачког друштва који је сталешки ошто оцртан а живи у изразито клерикалном окружењу града републике. Топаљско Српство је такође добро уочљиви слој града – вароши, како своје насеље називају сами Топљани 18. вијека, но овај народносни слој није сталеж у класичном смислу. Топла није ништа снажнија од Пода. Топла је културно, вјерско и економско сабиралиште Драчевице, 18. вијека. Ово је Српство чији развојни ток у окружењу демократичне средине Драчевице и старохерцеговачког друштва пружа прилике и својему сеоском становништву за озбиљан просперитет и успињање на скали топаљског друштва 18. вијека. У Драчевици влада потпуни старобалкански словенски демократизам, а у Дубровнику изразити црквени-вјерски и лаички радикализам који форсира властелински сталеж. Заиста, све ће акције Рима кретати од дубровачке обале (Рат, Конавли). Ваљало је прво уништити српско народно тијело у околини, на селу. Дубровачка српска властела остаће без потпоре и у клерикалној средини Дубровника преживјети у својој народности све до првих година нашега вијека, у броју који изазива дивљење.

Надаље, пописи становништва топаљског готово сви су насловљени као пописи насеља новске државе. Као и у низу докумената, најприје пресуда српских народних судова, гдје се припадајући територијално–политички опсег именује новском државом. Ако, ништа, то ће заиста говорити о томе како Топљани доживљавају своју аутономију. Тешко ће се наћи крај у којему се у савременим документима толико наглашава факт народносне припадности и тако оштро потенцира ниво политичко-територијалне самосталности, могуће, коначно и само као субјективни осјећај Топљана. Сигурно би се пуно више могло дознати о стварним дометима топаљске аутономије, када би се извршила тимска и систематична компаративна испитивања грађе у регионалним архивима и великим архивима Далмације, Дубровника и Венеције, свих приморских аутономија. Када би се жељело у томе контексту оцртати домета и значаја топаљске аутономије, тада ни овако велики посао не би дао пуног одговора, већ би се морало трагати у турским архивима да би се видјело на шта се наслањала Топаљска комунитад. Овим радом ми и желимо пружити крупних индиција из документације новског архива о континуитету ове аутономије, коју смо доживјели као високу аутономију. Нема бољег описа за новску државу и њен политичко-територијални положај, од описа Меда Пуцића његовог Дубровника: "као оток сред млетачког земљишта". Такав је и Нови под Венецијом. Мала српска земља високог обрта.

Херцеговачки главари у Попову 1693. године добро познају крај у који намјеравају прећи, па траже гаранције за сигурност њихових "старевина", као "цркава и манастира". Ово њихово писмо је један од најважнијих докумената за историју Новога. Утисак је да су сви наши поратни историчари бјежали и заобилазили најелементарније и очигледне капитуле свих представки херцеговачких и топаљских Срба млетачкој влади, заправо избјегавајући пружање валидних и потпуних интерпретација овог важног сегмента новске прошлости. Тако се, мало по мало, уз недовољност слике коју су пружали добронамјерни, а уз помоћ подупирача хрватске историографије из самог Новог, изградила крива слика прошлости нашега краја, која је у њеним најважнијим сегментима потпуно погрешна. Изостала је, дакле, валидна интерпретација догађаја.

Када се, на примјер, пише о прошлости и догађајима у сјеверозападној Боки током 18. вијека, тада се нипошто, у име краја, ако се жели овај крај назвати према својем административном и популационом средишту, а свакако се то жели, не смије употребљавати име "Нови". Много је тачније употребити име "Топла", "топаљски". Ово је мјесто највеће насеље у Драчевици и стварно сједиште живог трговачког обрта и културног живота сјеверозападне Боке, колико за сада знамо, сасвим сигурно, током 18. вијека. Ако би се жељела писати специјална историја Херцег Новога и његовог етничког конгломерата кроз 18. вијек, тада је употреба одреднице "новски" оправдана и тачна. Дакле, само у случају писања посебне историје уског градског језгра Новог кроз период млетачке управе. Ова два насеља стоје оштро одијељена, а упућена једно на друго онолико колико то захтјева нужност обављања међусобних индивидуалних послова. Млетачки гувернатор Новога Иван Буровић неће тек тако написати како је Топла средиште отпора млетачким властима. И неће случајно француски експедициони корпус у Боки, као прву административну мјеру укинути Топаљску комунитад и основати Новску општину. Новску општину је основала француска окупациона власт! Побједнички Французи су одлично знали шта представља и шта је за Венеције представљала топаљска аутономија за читаву сјеверозападну Боку. Она је, најприје, чинила језгро окупљања и сабирања етничких Срба у Драчевици, али и пуно шире. Она сигурно наставља велику традицију из доба босанске државе и она ће за српски народ Херцеговине фигурирати као једина херцеговачка држава у држави у својим високим аутономијама.

За историју Срба у сјеверозападној Боки, највиши интерес имају њени сеоски и планински предјели са насељима која фигурирају као изолат традиционалне културе Старе Херцеговине и њеном приморском домену. Ова су насеља, стога, веома занимљива, јер је у њима кроз читав њихов развојни ток долазило до прожимања културних утицаја дубоког динарског континенталног предјела и устрепталог и промјењивог Медитерана. Ова се насеља, међутим, драматично мијењају и губе атрибуте изворности, чак мијењају своје становништво у савременим миграционим токовима. Тешко да може бити важнијег задатка за наше историчаре и археологе од изучавања и заштите богате културне баштине новског села. Село Кути крај Херцег-Новога свакако спада у крајеве које би ваљало неодложно истражити. Најприје, због тога што неколико његових старих одломака јако пропада. Необично је занимљива архитектура и организациони склоп одломка Обалица, као и Перушковићи.

Средњевјековна српска књижевност бијаше, кажу, искључиво црквенога карактера и не обраћаше се ширем кругу читалаца. нема сумње да то стваралаштво литургијских требника, типика и канона или хагиографских текстова и није књижевност у правоме смислу ријечи, али ваља добро водити рачуна о озбиљним и врло уочљивим оквирима друштвене свакодневице која у својим изразито хуманитарним и рационалистичким философским назорима током великог 18. вијека, допушта да, рецимо, у великом броју опорука начињених од топаљских јадранских и медитеранских путника-трговаца препознамо темељних начела хуманизма. Познато је да је током 14. и на почетак 15. вијека српска књижевност почела напуштати оквире црквенокњижевног стваралаштва и улазити у народ, но у томе часу дође турска експанзија. Када се процјењује домет и карактер српске књижевности тога периода ваља водити рачуна о чињеници да наш народ на сеоском простору нема потребу архивирања било чега. Ми смо и данас свједоци да се у неким деловима Херцеговине чува документација сеоских кнежева или једно-ставно фамилијарна документа – уговори, опоруке и слично. Ми данас дефинитивно погрешно гледамо на културне домете нашега села. У Боки, у њеним планинским селима биле су на више мјеста формиране доста респективне библиотеке. Још је занимљиво да те библиотеке не везујемо искључиво уз вријеме аустроугарске владавине у Боки. Породица Радовић у Каменом чувала је рукописну књигу Јокана Радовића која је садржала хронику њихова рода од Косова, али и преписку са митрополитом црногорским Петром I Петровићем.

Напросто, мора се, када се говори о културном животу бокешког села, цијенити факат да је село претрпјело потпуно демографско расипање, а одређени крајеви и потпуно физичко уништење. У 18. вијеку нешто се мало зна за старе српске споменике. Црногорски владика Василије када написа своју Историју О Црној Гори (Москва 1754), послужиће с старијим рукописима и родословима а помињаће и древне српске историје. Јован Рајић, путоваће 1758. у Хиландар да чита старе српске рукописе. Било је Срба историчара и у 18. вијеку, али они су своја дјела градили на достигнућима талијанских, њемачких, маџарских писаца, не знајући за радове Св. Саве, Доментијана, Григорија Цамблака, Константина Филозофа.

Опоруке топаљских грађана 18. вијека, писане су у средини која је баштинила снажно народносно осјећање. Оне, заиста, морају да се посматрају и као књижевна дела. И у сусједном Дубровнику и даље, по Далмацији, књижевност је територијално ограничена на узано земљиште под млетачком Далмацијом. Ова књижевност се развија под талијанским утицајем, истина на народном језику, али, како каже Ј. Скерлић, без "правог и одређеног националног осећања".

Прије него пређем на сликање прилика у Кутима под влашћу Венеције (1687–1797) морам се осврнути на крупне догађаје у Европи и Балкану који ће наћи доброга одјека у Боки и околним крајевима. На царским дверима мале Госпођине цркве у манастиру Савина, стоји један натпис у којему се помиње покрет великога везира Кара Мустафе који у 1683. стиже до Беча.

Велики везир, пун амбиције за дубоки продор у средишње дјелове континента окружи Беч. Но, овдје, доживје пораз. Овом ће се хришћанском побједом измијенити укупне политичке прилике у Европи. У наредној години у савез Аустрије и Пољске ступиће и Венеција не би ли проширила своје територијалне домене у Далмацији, односно њеном широком полеђу које припада ниском планинском земљишту крашких поља са њиховом високом продуктивном способношћу.

У овом дешавању, мала, но спретна Дубровачка република, наћи ће се угрожена и ступиће, изнова, под протекторат угарског суверена. Република је у Аустрији, Леополду Првом Хабзбуршком слала својега посланика Владислава Гучетића, да би већ 1684, ступила под заштиту угарског суверена који бијаше у снажном замаху. У томе часу, Млечани су се приближили Новоме. Стигли су до Кумбора, али ће се на тој тачки задржати још пуне три године. И то је једна јако важна чињеница јер ће ове три године, за Србе у околини града представљати вријеме пуне неизвјесности, опасности и паљевина. Њихов је положај постао неодржив.

Уговор што га је Дубровник склопио са Леополдом утемељен је у настојању ослобађања од турске и млетачке репресије. Важно је поменути, а то ће бити од важности за српску Херцеговину и њене крупне историјске искораке на крају 17. вијека, како Република Светога Влаха помишља на проширење својих територија у дубини континенталне Херцеговине, не би ли се домогла жупних предјела Требињског и Поповог поља.

У исто вријеме Дубровник је турском гарнизону у Новоме, око којега су текле ужурбане припреме Венеције, достављао муницију и храну.

На Јадрану, на прелому вијекова, снажи утицај Аустрије. Млетачка република у то доба бијаше слаба, а слабост њена долазаше од немоћи њене средње класе која није била правно дефинисана нити је носила било какву политичку снагу. У Венецији, у то доба, готово непрекидни низ празника окупираше државни апарат и економију земље.

Ова је држава изградила ригидну дипломатију, за разлику од малога Дубровника којему, због сићушности његове, то бијаше искључива потпора и ослонац. Окретна, спретна дипломатија уз ноту одлучности и генерално опредјељење за дјеловање прије него се ствари догоде.

У то доба новљански Турци упадали су у сусједне Конавле и друге дубровачке домене. У томе су, како ће се касније видјети, учествовали и муслимани из Кута.

У 1686. години Дубровчани су се жалили Великом везиру како их угрожава лука у Драчу, те да трпе велику штету од новских Турака које су они недавно помагали.

Током ове године, пашће у руке Леополдове и град Будим, но Отоманска империја и даље чврсто држи Херцеговину и град Нови – најистуренију тачку Херцегове земље. Тек у септембру 1687, турски гарнизон под часним условима напушта Нови, ваљда оптерећен сазнањем о поразу експедиције Хусин Топал-паше у Каменоме, те новцу који је генерални провидур Албаније и Венеције Ђероламо Корнер убацио у град подмитивши арбанашку посаду.

Дубровник је, чим је дознао о паду Новога, почео агитовати у Херцеговини да тамошњи Срби приђу Леополду. У томе часу Дубровачка република је настојала пружити објашњење Великом везиру у вези својега држања у вези догађаја око Новога. Посланици М. Кабога и С. Бућа добили су инструкције: "Ако Вам спомене нешто о мисији упућеној у Беч и о данку послатом Цару, рећи ћете да је млетачка армата страшна, као што му то могу посвједочити Турци који су је видјели овуда проћи"...

Венеција у то доба постиже на све стране сјајне успјехе у Грчкој, на Мореји, Далмацији и Херцеговини. И прије но што је пао Нови, Дубровник је настојао да Леополд Први Хабзбург прокламује своје право на Босну и Херцеговину, све да би се начинила запрека млетачком замаху ка тим областима. Дубровачка дипломатија у лику М. М. Бунића чиниће јасне и одлучне кораке и непосредно по паду Новога.

И заиста, поткрај 1687, Млечани заузеше Царину, мјесто на турско-дубровачкој граници преко којега иђаше сав дубровачки каравански транзит и који подупираше богатство Републике. У тој години, житељи Мрцина, села уз границу бокешку, учествоваће у регуларној млетачкој акцији у Херцеговини, гдје ће скупа са својим сународњацима из Боке наступити ка турским упориштима у околини Требиња.

Током 1688. очекивао се пад Београда. Дубровачки посланици жалили су се због блокаде Дубровника од стране Венеције. У тренутку пада Београда, Венеција се спремала да упадне дуж Неретве у дубровачко залеђе. Већ у том часу, то се у нашој завичајној историографији забацивало, многи Херцеговци су се изјашњавали за аустријски протекторат. У јесен ће Леополд Први Хабзбург издати парент којим узима под заштиту Херцеговину и објављује вето према намјери Венеције да узме ове крајеве.

Читав овај увод начинио сам у жељи да сугеришем неопходност гледања ових догађаја у контексту дипломатских и пропагандних активности сукобљених и заинтересованих страна у региону, а много их се скупило око ове мале земље. Ни једној није одговарала власт Венеције у Херцеговини. И Дубровник и аустријски резидент увјеравали су њене житеље да се опредијеле за Аустрију. Управо се овим путем, путем проматрања интереса и тачака сусретања политичких силница великих балканских држава у Херцеговини, може наћи објашњење за појаве које у Драчевици последње деценије 17. вијека иначе нећемо моћи објаснити. Зато ћу овдје кратко само указати на једно од кључних питања за оцртавање социоаграрних односа у Новоме под влашћу Венеције. Главарски слој херцеговачких крајева који су дали својега становништва за Драчевицу, а који је једини имао извршну моћ за покретање становништва у једном доста неизвјесном смјеру, заиста је веома задужио Републику Светога Марка.

Кампања око заузимања Новога почела је 1684, години у којој је заузет Рисан и обала до Миочевића. У овом прегнућу истакао се један Кућанин, Јово Накићеновић који је уз помоћ својега брата Вука, у 1684, пред судом у Котору, тврдио да је ангажован од генералног провидура да у Новоме, на Абашиној кули, уништи четири топа. Јово је прије него је ухапшен био заставник (алфиер) на галији Ђорђа Црнице, а у часу хапшења у саставу чете мајора Тануси. Јово Накић, како је у документима исписано његово презиме, учествовао је у окршајима око Новога још у вријеме млетачког заузећа Рисна и обале до Миочевића (Кумбор) као диверзант. Из докумената се види да су ови Накићи у то вријеме живјели у Кутима.

Послије савезничког заузећа Новога, постављен је провидур Јероним Дона, бивши кнез и провидур Хвара. Установљен је и канцелар и управник двора, те гувернатор-надинтендант Перини, како обавјештава Дужда главни заповједник савезничке флоте Ђероламо Корнер.

Главни интерес Венеције за демографско опустошење јужног окрајка Херцеговине, коју сви настоје придобити за себе, покушаће њени високи експоненти у Далмацији, остварити придобијањем херцеговачких главара за прелазак под крило принципово. Ова кампања почеће одмах, по заузећу Новога.

Током 1694. Венецији успијева да изађе у Попово, Зажабље, Требиње и друге крајеве у дубини Херцеговине .

У сукобима око Требиња млетачки гувернатор Иван Буровић Пераштанин, лагумаће и уништити манастир Тврдош старо српско-православно средиште Херцеговине. Гледано у контексту политичких тежњи Венеције тешко може бити сумње у упућеност и намјерност у делању бившег пераштанског капетана.

У настојању придобијања Херцеговаца за Венецију, у те крајеве су упућивани Буровић и Перини. Лоренцо Контарини извјештава провидура да је упутио у Херцег-Нови Буровића и Перинија са једним калуђером из околине Требиња ради придобијања херцеговачког народа за Републику. Бијаше то отац Теофил (Радуловић).

Прве године по заузећу Новога обиљежиће брижљиво осматрање турских територија и покрета. Лоренцо Контарини је издао наређење Ивану Буровићу да испита стање у непријатељским земљама. Стварни носиоци оваквих активности кроз стотину година Венеције биће погранични Срби из обје стране турско-млетачке границе.

Иван Буровић ће као важни млетачки чиновник бити именован за сопраинтенданта Новога у 1691. години. Он је извјештавао о турским пустошењима у околини Требиња и у овим догађајима треба тражити повода за даље прелажење Херцеговаца у Драчевицу. И Буровић је одиграо одређену улогу у католичкој акцији сузбијања српских епископа у Новоме током деведесетих година 17. вијека. Будући родбински везан са веома истакнутим протагонистима с обје стране границе и у обје религије, стекао је огромни иметак у околини Новога, па се чак јавила потреба за израду посебне земљишне књиге Ивана Буровића. На томе послу ангажовао се већи број савјетника из новских села, па и из Кута.

Драчевицу као погранични крај оптерећују све тешкоће и опасности које носи ратни метеж. Концем августа 1691. новски провидур је наредио главару села Пријевор да не дозволи улазак хајдуцима који су четовали на подручју Љубомира гдје се појавила заразна болест. Писмо исте садржине упућено је главарима осталих села у околини Новога, а међу њима и главарима Кута: Николи Кочетановићу, Павлу Ожеговићу и Ђуру Вучетином (Nicola Gocetanovic, Paulo Odzegovich et Giuro Vucetin).

У 1692. години Кућани су, као и остали, пружали потпору организованом отпору турским притисцима. Овом акцијом руководио је гувернер Иван Буровић.

У которском архиву чува се један документ који свједочи о учешћу Кућана у пограничним и прекограничним активностима млетачке војске. Павле Ожеговић из Кута истицао се у војној служби. У записничком исказу Павла Ожеговића, датираном 2. јула 1693. године, стоји да је он са осталим момцима из новске крајине био на војној станици у Зупцима када су наишла четири војника Француза. Један од њих, који је нешто мало разумио талијански, након што је свједок приказао себе и своје другове као Турке, повјерио је да иду за Цариград. На свједоково питање, казао им је да херцегновски гарнизон не броји више од двије чете и ако већ намјеравају тамо ударити, нека се пожуре, јер читава ствар није тешка, већ лако изводљива. Када су Французи након тога угледали сопраинтенданта Буровића спопала их је зебња. Наши другови спровели су касније ове Французе у Херцег-Нови.

Одбјегли Французи били су у саставу стражарског одреда у приморској тврђави, а одбјегли су због свога биједног стања.

Двојица одбјеглих су осуђени на смрт вјешањем, као и Филип Миол који је осуђен на смрт стријељањем. Миол је био из Провансе. Остали Французи су осуђени на седам година робије на галији као оковани веслачи. Пресуду је донио провидур Николо Ерико.

Погранична узнемиравања долазиће повремено до почетка мировних договарања у 1698. години. На преговорима у Сремским Карловцима Млечани су истакли захтјев за припајање читаве територије од Новога до Габеле. Венеција је своја потраживања градила на припадности читавога краја око Требиња Новоме, па како је добила Нови, треба да јој припадне и Требиње, односно све оно што Новоме припада. Становиште Дубровника заговарао је гроф Марсигли. На овим преговорима установљена је једна одлука која је изражена у глави 9. мировног уговора у којој изричито стоји да ће се Дубровачка република наслањати на територију Турске.

Посао на разграничењу започет је 1699. Априла 1699, стигло је наређење из Задра у којему генерални провидур наређује да се погранични комесар Гримани прими са највећим почастима пуцањем из топова и пушака.

Овим разграничењем које је са млетачке стране водио комесар Ђовани Гримани а са Турске Осман паша, а које је довршено тек у 1701. години, Отоманска империја ће задржати узано парче обале у Суторини, али зато читаве Бајкове Крушевице и алувијалну раван Суторине.

Током љета 1701. године у Нови стижу вијести о доласку ћехаје скадарског паше у Црну Гору. И сљедеће године Ходаверди -паша јавља Ивану Болици у Котор да ће доћи у Црну Гору. Помиње се чак и његов упад у Грбаљ.

На прелому вјекова, Драчевица и Кути у њој улазе у једно нешто мирније раздобље у којему ће стварати своје богатство, снажећи утицај својих проминентних представника који ће заиста готово редовно учествовати у њеном управном тијелу.

У сусједној Црној Гори, управо у 1700. години, јеромонах цетињски Данило Петровић одлази у Сечуј да га, као и све његове предшаственике, српски патријарх посвети за владику. Из синђелије коју му је Арсеније III дао, види се како је оцртан територијални домен цетињског митрополита. У бокешком заливу, под јурисдикцијом Данила Првог наћи ће се унутрашњи залив и Луштица, без Новога.

Овај ће црногорски митрополит учинити знатне напоре да успостави елементарни ред у својој земљи. У његово доба биће наговјештен одређени курс цетињске митрополије која ће настојати анектирати територију Драчевице у једној управној колаборацији са Венецијом, а која ће у вријеме владе епископа Стефана Љубибратића у Боки и Далмацији дати и очигледне резултате.

Новски Срби живјели су у то доба у својој чврстој унутрашњој самоуправи, у своме унутрашњем реду, у којем, уз минимум кооперације са регионалним млетачким властима, остварују простор за снажни економски раст. Новљани на почетку 18. вијека веома живо тргују и путују. Вуко Сикимић из Жлијеба добиће у 1711. години кућу и виноград у Сопоту у Кутима .

У Кутима се сјекло дрво за градњу бродова, управо у одломцима Обалица, Рујево и Ластва. Овдје се, као и у одломку Богљеновић, и данас виде остаци крупних храстових шума.

Трговачка путовања новских и кућанских предузетника теку непрекидно и када се матична Херцеговина узнемири. У 1703. Реџеп паша Шехић кренуо је пут пограничне Херцеговине и негдје у Дробњацима доживио пораз у којем је изгубио живот. Средином те године, на извору Требишњице, окупило се тридесет и шест херцеговачких кнезова који су утврдили споразум о супротстављању новоме намјеснику за Херцеговину ако покуша са увођењем каквих високих дажбина. Посве смо сигурни, ако би каквим случајем била сачувана презимена ових кнезова била би то иста она презимена ових главара који се коју годину раније упутише ка Боки. Знатан је дио родова који су дали понеког за Драчевицу. Овај се народ подизао уз чврсте гаранције народних сабиратеља за живот у пуној слободи. У стотину година Венеције ова су обећања у потпуности, суштински испуњена. Херцеговачки Срби кренули су у слободу да се задрже у својој Херцеговини.

Коначно, опште прилике у Босни и Херцеговини током овога великог вијека драматично ће се мијењати. У 18. вијеку ови крајеви постају периферним областима непрегледне Отманске империје. В. Ћоровић пише како су се муслимански редови збијали и постајали све гушћи, јер су се у земљу повлачили потиснути муслимани. Они су видјели опадање ауторитета средишње власти и босански бегови, господари градова и области, почели су да све више раде на своју руку и да на неки начин у атавистичкој традицији, стварају нове организације средњевјековних жупских јединица.

Присуство великог броја кнезова на Требишњици у 1703. години, уз испољену одлучност конференције, говори за озбиљну популацијску снагу заједнице.

Топла је нарастала и улазила у вријеме мира и стварања. Али, у околини, никада није било мира. У црногорским брдима опет избијају немири. Током 1704. одлучни Ходаверди-паша крену пут Чева и опустоши Озрниће и Бјелопавлиће. Овом приликом су пуно претрпјели Озринићи који ће се као сасовићки род утемељити и отпочети своју бокешку историју у овим догађајима.

Генерални провидури додјељивали су крупне баштине заслужним фамилијама. Данас, након сагледавања опште политичког оквира догађаја у Старој Херцеговини на измаку 17. вијека, у отимању о живо тијело ове земље, свих јадранских држава па и нарастајуће Аустрије, могуће је да је у дукалима исписана синтагма " веома заслужни" само одмјерен израз дипломатског признања најутицајнијима који су имали могућност подизања народа. Биће тај моменат важан за сагледавање кључног питања које освјетљава миграциони аспект дешавања у Драчевици у Морејском рату и послије њега. То је управо привилегијално питање.

Генерални провидур Алвизе Мочениго Трећи, додијелио је декретом земље у Кутима, Мељинама, Подима, и Топлој заслужној породици конта од Казимира.

Кућанин, капетан Ђуро Огурлић, добиће у другој половици 1704, земље у Сушћепану и Дреновку.

И наредно љето 1706, обиљежиће у матичним областима бокешких миграната озбиљне турске припреме и пријетње. У то вријеме Драчевица излази на море и отпочиње свој поморски, историјски живот. Како је сплитска скела тада губила на важности, Венеција је још у првој години 18. вијека отварала новску не би ли се како надметала са Дубровником. Уз све почетне погрешке код образовања лазарета, стећи ће ова скела крупне предности, мада је Венеција каналисала сав транзит ка граду Светога Марка. Један од крупних резултата образовања топаљске скеле биће брзо увећавање насеља Топла које ће у 1718. години постати административним средиштем Топаљске комунитади.

Веома крупна тековина млетачке управе у Новоме јест земљишна књига из 1704. године, довршена за владе провидура Фериго Бадоера. Овај катастар довршили су мјерници Бартоломео Агустини и Пјетро Роси. Израда овога катастра који је био трећи по реду начињен од млетачког заузећа Новога, придоносиће бољем осјећању Новљана за правичност једног другачијег типа и ред установа државе наспрам установа обичајног права.

У првим годинама 18. вијека, биљеже се стиме у новским селима, које праве заклети процјенитељи. Половицом јануара 1706, процјењивана је штета на земљишту Тома Бијелића из Кута, дакле, на земљишту једне фамилије која је у Кутима прве половице 18. вијека уживала велики посјед.

У сеоским међусобицама, понекада су интервенисали највиши достојанственици Цркве. И у оваквим озбиљнијим споровима оцртавао се искључиво аутономни пут рјешавања.

У то вријеме Кућани су путовали у турске области и оваква путовања бијаху главним извором благостања и напретка краја. Широки простори континенталне Херцеговине подупиру свој град у часу када би сваки прекид у снабдијевању његове нарастајуће трговачке морнарице водио натраг у оквире аутархичне сеоске економије. Трговачка путовања се управљају ка веома удаљеним предјелима, обично у крајеве из којих потичу новски подузетници.

У Кутима се уређују млинови. Било је власника из Рисна али и других мјеста у унутрашњости залива. Вуко Весковић речени Калуђеровић из Рисна уступио је априла 1706. Вуку Петкову из Кута један читав млин.

Драчевица је ипак у наредним годинама осјетила превирања и немире у околини. Током 1707. године долазе нови немири у ширем региону. Млетачко-турски односи се озбиљно ремете. Генерални провидур Рива нудио је Црној Гори могућности договора о сарадњи. Састанак је одржан у Новоме. Обје стране су настојале, најприје, на оживљавању трговине, а остала питања су остала пасивна. У то вријеме у великој Русији Петар Први успијева да оштрим реформским захватима економски и политички стабилизује своју огромну и пасивну земљу. Врло брзо он ће начинити искораке према вани. Почеће се занимати за Балкан. Још код Карловачких преговора руска страна се залагала за права и вјерске слободе православних на Балкану и отворено наговијестила жељу за успоставу протектората. Оваква одлучна руска политика у старом балканском питању донијела је Боки и њеном залеђу нове националне узлете.

Кућани су формирали свој добро видљиви економски фундиран главарски слој. Ожеговићи су у Кутима посједовали млинове. Провидур Капело наредио је маја 1710. да се насљедници Луке Ожеговића уведу у посјед једнога млина.

У Херцеговини 1711. избија устанак. У истој години Турска је објавила рат Русији. Шведски краљ Карло ХII прешао је у Турску како би наговорио отоманску државу да крене против Русије и у томе је успио. Петар Велики одлучио је да употреби српске области против Отоманске империје, па чак и изда манифест који у ове крајеве донесоше Михаило Милорадовић и Иво Лукаревић. Владика Данило, понесен Петровим манифестом гурну Херцеговину у неизмјерни сукоб у којем она претрпје велику штету. Нешто херцеговачке властеле у овим догађајима пређе у Драчевицу.

Пред љето 1712, султан Ахмет Трећи издао је ферман о општем покрету на Црну Гору. За заповједника је изабран босански везир Ахмет паша. Са снагама које су прикупљане по Херцеговини, он се стационирао у Гацку. Овај је турски покрет од Млечана доживљен врло озбиљно и генерални провидур Писани је из Задра долазио у Нови. И Дубровник је напрегнутом пажњом посматрао турске припреме. Током ове турске експедиције порушен је потпуно цетињски манастир, обнављан 1701. године.

У прољеће 1714. стигао је у Далмацију српски патријарх Мојсије Рајовић. На пропутовању кроз Херцеговину упутио је у Цетиње једно писмо које ће оштрином протеста, изреченог у неколике реченице, превазићи све што је од високих протагониста икада речено о катуњанским пустошењима Боке, Дубровника и Херцеговине. Заиста, ове су активности веома појачане током 1713/14. године.

Генерални провидур Вендрамино био је јако активан у жељи да придобије Србе за Венецију, за њене обалске крајеве на динарској страни Адрије. Све то треба имати у виду када се оцјењују могућности миграторног замаха у последња два велика млетачко-турска рата. Ако је дошло до озбиљнијег иницијалног прилива становништва током Морејског рата, вјерујем да се доста досељеног свијета расуло и вјероватно враћало у Херцеговину. Мора се објаснити факат да огромна већина власника земље у Драчевици, укључена у млетачке земљишне књиге, недостаје у другој половици 18. вијека.

Грбаљ је 1715. прихватио млетачки протекторат, а на темељу аутономије из Кандијског рата 1647, и за то је издат дукал 30. новембра исте године.

И Црногорци су сишли у Грбаљ, а потом, у 1716, двије су делегације ишле у Котор и начиниле двије представке које су се носиле у Венецију. Обје су доста брзо ушле у сенатску процедуру. Овај меморандум је концепцијски и садржајно веома сличан онима које су донијеле херцеговачке конференције у Морејском рату. Ове представке обухватају три групе питања:

а) политичка димензија – захтјев за аутономијом

б) економске концесије и повластице

ц) вјерска права

Негдје почетком 1716. Кути су живјели ван ратних догађаја. Нови коначно улази у једно дуго раздобље мира и напретка. Стефан Сеферовић добио је дозволу у 1716. години да увезе из Далмације у Боку триста баријела вина.

У следећој, 1717. години, извршена је судска диоба нарастајуће фамилије Перушковића у Кутима .

Јован Вујновић из Обалице трпио је штете од сељана Ластве. Сигурно је стока пролазила негдје у баштине Вујновића на Обалици, па је 3, априла 1717, стигла наредба сељанима да се не пачају у посјед Јована Вујновића.

У марту 1717. млетачки Сенат је прихватио захтјев црногорских меморандума о прихватању млетачког протектората. Венеција ће у тој години измијенити политички курс према владици Стефану Љубибратићу који је резидирао у Топлој и у Савини. Сенат је погазио сопствену одлуку из 1716. године и одлуку из 1695, којом га је признао за вјерског старјешину православних у читавој Далмацији и Боки. Као и његовог претходника, владику Саватија.

У Нови је 30. августа стигао проглас о склопљеном миру са Турцима у којем се народ позива да не нарушава одредбе мировног уговора.

Већ првих дана септембра у нови је стигао владика Данило. Генералном провидуру Моченигу се жури да обезбједи колаборацију са Аустријом која побјеђује.

Када је 1718. владика Данило затражио ревизију неких формулација из дукала од маја исте године, које се односе на вјерска права Срба у млетачким доменима, Република, чинећи уступак, ипак оставља питање јурисдикције над Драчевицом нејасно.

У Пожаревцу, Венеција постиже тек одређене концесије и историја се понавља. Република Светога Марка добија врло мало. Тек Убле, Леднице и Крвошије.

У Новоме, у последњој години рата Драчевићани успијевају да издејствују аутономију за свој крај. Депутација од четири члана: Илије Цвијетовића, Николе Злоковића, Драгутина Магазиновића и Михајла Комненовића, подастрла је Сенату молбу за оснивање комунитади.

Први капетан комунитади био је Никола Злоковић из Бијеле, а замијенио га је знаменити капетан Симо Милутинов Томашевић. Кућанин је постао капетан комунитади у 1752. години, и то Вукоје Вуков (Ожеговић). Капетани и суђе Топаљске комунитади из Кута били су и Марко Ожеговић (1759), Симо Кочетановић (1766) и Јаков Накићеновић (1774).

Топаљска комунитад је користила печат Саборне цркве Светог Вознесенија Христовога у Топлој.

И управо у часу када Драчевћани успијевају у инструментализацији својих захтјева Сенату, ова ће република у питању вјерско-црквене аутономије Срба у Далмацији порушити сопствене аутохтоне политичко-демократске тековине и започеће оштри прогон Стефана Љубибратића из Далмације и Боке. Тешко да се у историји Српске Православне Цркве и цјелокупном приморју може наћи прогоњеније личности према којој су високи репрезенти римокатолицизма у Далмацији наступили са већом количином безобзирности и упорности и поред снажне заштите све толерантне и демократске Млетачке републике у лику Николе Пападопула и Алвизе Моченига Трећега.

Рат је завршио и Кути се увелико окрећу трговини и својој млинарској индустрији. Ушло се, заиста, са завршетком последњег великог млетачко-турског скоба у период стабилног економског и социјалног раста и напретка. У Кутима, архиве сигурно казују, захваљујући добрим условима за виноградарство и маслинарство. Бока у то доба није увозила уље. У кућанским брдима, на уређеном терасираном земљишту гајиле су се житарице и тешко да је овај крај имао потребу да се замара било каквим озбиљнијим увозом.

Од млинова су Кућани сигурно имали знате користи. Било их је у Пресјеци али и Ластви. Сваки, и најмањи извор воде пружао је могућност градње и рада млинова јер се вода сакупљала путем јажа.

Млинови у Пресјеци добијали су воду са Врела. У 1723. години регионални провидур Никола Ерико издао је један проглас у којем је све изворе означио опште народном имовином. Ипак само годину касније капетан Јован Даниловић помињао се као власник извора Врело чију су воду настојали користити и Чукваси у Пресјеци. Кућани су одвраћали воду са Врела са његовога природног тока. У више наврата је интервенисао которски провидур.

Поред Мојдежа и Пода, Кути сигурно стоје као мјесто са значајним капацитетом уљаних млинова, а свакако је ова дјелатност ослоњена и на одличне услове за узгој маслина у самоме селу. Кућанске маслињаке помињао је и Евлија Челеби у својем путопису.

Послије пада Млетачке републике

Како се поруши стара и занемоћала Република наступише у заливу крупне и драматичне околности у којима се бокешко народно тијело јасно политички поларизовало.

У 1796. години, млетачки Сенат је, у часу када су Наполеонове снаге биле на корак од Венеције, наредио мобилизацију. Веома је озбиљан број Бокеља који су пребацивани у Млетке да бране Републику Светога Марка. У тој години ангажовао се Новљанин, капетан Јован Стратимировић на прикупљању снага за помоћ Дужду. Последњи бирани капетан Топаљске комунитади бијаше Александар Војновић Сердаревић из Топле.

Послије мира у Кампоформију 17. октобра 1797. дознало се у Боки да је Француска сагласна да Бока Которска припадне Аустрији. У народу се јавило велико комешање, а има знакова да је у први час наступио неред и безвлашће.

Концем маја 1797, сазвана је од регионалних млетачких власти у Котору једна бокешка скупштина од представника свих општина на којој је донијета одлука да се ништа не мијења у управном апарату докле се не развиде све наступајуће околности. Такође је донесена одлука да се призна француска власт.

Бока се у то доба издјелила на три политичке групације: аустријску, црногорску и групацију која прижељкиваше поновну успоставу нове демократске републике под доминацијом Венеције.

Када је аустријски генерал Матија Рукавина стигао у Сплит, Бокељи су му упутили депутацију састављену од Драчевићана: Стефана Чупковића, Стефана Црногорчевића, Стефана Шарабаће и Данила Павковића. У то доба су у Сплит стигли и депутати Котора па су преговори текли у правцу развиђања могућности признавања аустријске власти уколико се гарантују привилегије по обрасцу по којем је Котор 1420. признао власт Венеције.

Но, врло брзо, Наполеон се почео предомишљати због иступања Боке Которске Аустрији, па започе са оспоравањима, на што Аустрија упути у Боку своју доста снажну флоту која стиже под Нови 20. августа 1797. Генерал Рукавина искрцао се сјутрадан са ратног брода Аустриа, доживјевши свечани дочек. Благодарност је изражена службом у топаљској саборној цркви Светога Спаса и цркви Алдоми Светога Јеронима.

Када је убрзо потом Наполеон упутио у Боку флоту са контра адмиралом Бријеом на челу, аустријски заповједник луке генерал Бради му одговори да је Аустрија запосјела Боку на тражење њенога становништва и приде му посла преписе разних привилегија уз захтјев за рок од десет дана за напуштање залива.

Утолико се брже боље сазва скупштина све Боке у Новоме и паде одлука о одупирању Французима. Гроф Турн позвао је и владику Црне Горе Петра Петровога Петровића. Удружени Бокељи и Црногорци спремили су се потпуно за сукоб, но у међувремену, би закључен мир по којему Бока припаде Аустрији.

Услиједила је прва аустријска владавина од 1797. до 1806. године која је била испуњена немирима. Једно је сигурно: прва аустријска владавина није донијела ни близу онолико слобода колико млетачка управа. Због тога је долазило до отворених негодовања Новога.

Једна од најкрупнијих посљедица аустријске управе у Новоме, са најдалекосежнијим посљедицама за даљу политичку историју залива је укидање Топаљске комунитади са њеном администрацијом која је вођена ћирилским писмом и народним српским језиком, и оснивање Херцегновске општине са службеним италијанским језиком. Укинута је једна велика тековина политичко-економског развоја Драчевице 18. вијека да се никада више не успостави, нити у блиједим обрисима.

Драчевица под аустријском управом успијева и поред свих сметњи да задржи високи привредни потенцијал. Њени бродови плове. Помиње се на почетку 19. вијека поморски капетан Филип Сава Ђермановић (Ђерманчић) из Кута.

Миром у Пожуну 1805. године, Бока Которска је као и читава Далмација припала Француској. У томе часу Бока је посједовала 396 једрењака, од чега је велики дио припадао Драчевици.

Француски генерал Молитор који је ушао у Задар 23. фебруара 1806, пошао је пут Боке обалом јер није смио морем због руских бродова.

Али, првих дана марта 1806, упловила је у Боку руска флота адмирала Хенрика Белија. Заповједник аустријских снага предао је Нови представницима народа, а у Савини је одржано велико народно весеље свег бокешког Српства.

Капетан Лука Црногорчевић из Баошића проглашен је за капетана нове Новске комунитади. Саво Ожеговић из Кута био је један од четворице судија ове нове комунитади.

Но, Французи нису мировали и првих дана септембра 1806. притисли су савезнике све до зидина града. Услиједио је снажан отпор и контраакција у другој половици септембра у којој је заузета Витаљина. Но, француски генерал Мармон опустошио је околину Новога укључујући предграђа. Овом приликом уништен је манастир Потпланина у Ратишевини.

Бока Которска је миром у Талзиту припала Француској. Бијаше то 25. јуна 1807. Концем јула, француске снаге су запосјеле читаву Боку. Одупирући се француској владавини Драчевићани су се одали корсарству уништавајући француске бродове. Французи су у Боки уништили и манастире. Није остао поштеђен ни манастир Савина у Мељинама.

Након ослобађања Херцег-Новога, одржана је 29. октобра 1913. у Доброти велика скупштина од депутата бокешких општина и црногорских главара под предсједавањем владике Петра Првог Петровића. Овом приликом је образована Централна комисија која је у Боки трајала осам мјесеци, све до часа спровођења одлуке великих држава о уступању свих илирских покрајина Аустрији. Ову одлуку санкционисао је Бечки конгрес 1815. године.

Друга аустријска управа

Видјели смо да је за прве аустријске управе Боком још увијек нарастала поморска трговина, али друга аустријска владавина, након Наполеонових ратова и енглеске поморске блокаде, доносе тешко економско пропадање. Зачеће се крупна емиграција из залива, пропадање капитала бокешких помораца у аустријским банкама. Бока је и у таквим околностима настојала на стварању нове трговачке морнарице.

Може се чак казати да Бока као регион стоји кроз читаво доба друге аустријске владавине боље него други крајеви Далмације.

Од посебног интереса су одрази великих револуционарних покрета у Европи у 1848. години. Политичка помјерања добише свој очигледан израз управе у Боки и Дубровнику. У Грбљу се отворено побуни сељаштво због пореске политике аустријских власти.

Како је сломљен Метернихов полицијски начин управљања државом, тако су у Далмацији и Боки, као њеном саставном дијелу, постајали живљи национални покрети који су донијели и неке приносе. Наиме, у то доба отпоче се патриотско бокешко грађанство упињати да се уводи народни језик у школе, да се понародњачи школски систем уопште, једном ријечи, да се потражи реални простор за очување културног индивидуалитета Боке и њене српске народности. Бијаше то искључиво културно дјелатништво и просвјетно уздизање.

Током револуционарне 1848. десиће се у Боки велико узнемирење које ће изазвати владика црногорски Петар Други Петровић Његош. Ови су догађаји у нашој културној јавности мало познати а изазивали су сазивање неколике бокешке скупштине на којима је дефинисан став региона према темељном политичком захтјеву хрватско-далматинског националног покрета који тежаше прикључењу ове покрајине прековелебитској Хрватској. Црногорски владика је покушао да једним необично оштрим ултиматумом штампаним на Цетињу, примора Боку и Дубровник да се прикључе и признају бана Јелачића као својега лидера.

Политички резултат из неколика састанка депутата из читаве Боке био је одговор црногорском владици и Сабору Хрвацко-Славонскому.

Овај одбијајући одговор Боке карактерисала је нота дипломатске умјерености са снагом темељног аргумента изреченог у ријечима: "...ми никако противје немамо сјединити се са свијем државама славеносерпскога (народа), кад оне постану самосталне, а без туђег уплива под Царском Круном, уколико ни обећавате руку помоћи протива сваког иностраног нападенија ми Вам за то благодаримо на име свега народа."

У одговору Хрватском Сабору стоји: "Без сумње кад би надстојећи догађаји до тога корачали да се државе славено-српске то јест југословенске у једно саједине под штитом ћесарскијем, без уплива никакве туђе народности као на примјер талијанске, мађарске, њемачке и тако даље, без сумње Бококоторска противна бити неће да се жеља Ваша испуни што се саједињења тиче."

Овај је одговор начињен 13. јуна 1848.

Уставни поредак заведен у Аустрији 1860, донио је већу самосталност и промјене у организацији општина. Општинске управе бирали су сви бирачи који су плаћали порез. Јануара 1865. донесен је Опћински правилник и Изборни правилник за опћине које је усвојио Земаљски далматински сабор. Послови општина били су подијељени на властите и повјерене од стране државне и покрајинске власти. Била је у то доба пракса да општински вијећници траже за све предлоге Земаљског одбора из Задра који се тичу општинске самоуправе, детаљна разјашњења, па су тек тада давали своју сагласност.

У Новоме бијаше бирано тридесет и шест вијећника. Вијеће је бирало начелника и шест предсједника који сочињаваше Општинско управитељство.

Житељи свих новских насеља крупна питања су рјешавали на стари начин на сеоским зборовима. На челу свакога насеља стајао је кнез са два подкнеза.

Забиљежена је жива активност на уређењу и градњи сеоских путева, као и бујица. У овим пословима, као да су почетком 20. вијека предњачили Кућани.

Власници земље у Кутима у 1690. години

Земљишна књига из 1690. године (Корнерова)

Нота од Кута из 1719. године

Село Кути и Пресјека
Кућа -
Пушкара 109
Ђетића 124
Жена 136
Ђевојака 134
()
Сума душа 503

-------------------------------------------------------------------------------------------------------

() у истом арх. фонду се чува и један некомплетни попис сусједног села Сасовићи које је у томе часу бројало 187 житеља, што објашњава прикључивање тога насеља Кутима у најстаријој сачуваној млетачкој земљишној књизи из 1690. године. Касније, током друге половице 18. вијека Сасовићи ће израсти у снажно поморско насеље.

С/лава/. Г/осподу/. Б/огу/. на 25 мађа на Топлој

Нота како изнутра колико је кућа у отсјеку кућскому Пресјеци

Казимир Сасојевићи кућа како изнутра 129 каде се саста сва комунита за виђети што су слати инбашадури у преузвишени Сенат и што су се зајмиле јаспри за њихове спензе што су потрошили а заимате у дивершијех како по скритима и нотам и расјекосмо речени динар што на коју парту пада на Куте на Пресјеку на Казимир на Сасојевиће пада цекина у злату Н^о 49 З 18:

тада и бјеху цекини по либар 40 –

17 ђенара 1724 по србскому нота колико донијеше речена села и парта јаспри кнез Иван Ожеговић Лазо Кочетановић судија од исте парте Јово Трипков и алфијер Гаврило Чупковић Вуко Павлићевић.

Прво што су платили синовима покојнога кнеза Милоша што се зајмило за исту потребу дали су цекина – Н^о 10 З

Г/осподи/ну кавалијеру Буровићу дали на конат што је зајмио у исту потребу дали му цекина – Н^о 3 З 8: 6

Г/осподи/ну владици Стефану што су били узајмили у исту потребу дали исти Иван цекина – Н^о 7 З

Г/осподи/ну капетан Ђуру Огурлићу што је узејмио у исту потребу дали му на конат што има имат це/кина/ Н^о 4 З

-------------------------------------

Н^о 24 З 8 : 6

Г/осподи/ну капетану од комунитади у руке и суђама ко/ј/и су с њиме а то је г/осподи/ну капетану Николи Кецојевићу Драшку Петровићу Тому Маркову Савици Радмиловићу Лазу Кочетановићу дадоше у муниди цекина 25 З 4 : 18 по либара 48 за цекин то је цекина – Н^о 25 З 9 : 18

и ове што узе капетан и суђе разумије се 49 З 18 : 4 З 49 З 18 : 4

узеше да плаћају онијема ко/ј/и су зајмили речени динар за потребу што је слано у Млетке ----------------------------

С/лава/. Г/осподу/. Б/огу/. на 18 ђенара 1724 по србски –

Састаше се сви главари на вароши з господином капетаном и суђама у кући јединокупно рекоше да подјеле бандијере што су донесене из Млетака дао преведри принцип инбашадурима како у превелеђу и подјелише на парте и како која парта предаје аспри узимље бандијеру

Кути Пресјека Казимир Сасојевићи капетан Ђуро Огурлић кнез Иван Ожеговић суђа Лазо Кочетановић Алфијер Гаврило Чупковић Јово Трипков и дивершиснима примише бандијеру и копље и ките како је и донесено и међу њима рекоше и оставише на /а/манету у го/споди/на капетана Ђура Огурлића једну

Ноте од соли државе новске парохије Кућанске

Марча на 1 на 1758

нота од Кута колико душа у кнежини кнеза Ђура Ожеговића

колико има грације от соли
кнез Ђуро Ожеговић душа 8
Митар Лучин душа 6
Марко Ђурић душа 4
Трипко Ђурић душа 8
Јово Адрин душа 8
Шћепан Лучин душа 9
Јово Милошевић душа 2
Стана Томова душа 2
Тривко Марић душа 7
Јово Марић душа 6
Никола Перов душа 6
Никола Милов душа 10
Симо Сушић душа 12
Марко Перишић душа 5
Костадин Вуков душа 16
Симо Митров душа 9
Јово Кулов душа 10
Гаврило Симов душа 16
Васил Ђуров душа 5
Јован Митров душа 5
Митар Огурлић душа 14
Дамјан Огурлић душа 8
Ђуро Попов душа 4
Сава Марков душа 5
Петко Марков душа 15
Петар Марков душа 6
Јово Николин душа 14
Илија Лучин душа 7
Марко Ђуров душа 8
Мато Ву/ј/ачић душа 5
Митар Ђуров душа 5
Шћепан Савин душа 5
Јово Петков душа 6
Симо Томов душа 13
Андрија Комленов душа 5
Јово Савов душа 8
Стана Јовова душа 4

----------------------------------- – --

АХ, ТК, фасц. 1, 7-8

Симо Јакобов душа 5
Јово Ђуров душа 4
Симо Јованов душа 9
Достина Јованова душа 3
Гаврило Ђуров душа 8
Јово Митров душа 9
Јована Вукашинова душа 1
Ђуро Вуков душа 7
Никола Аћимов душа 3
Тодор Јованов душа 5
Перо Јованов душа 3
Марко Живков душа 4
Јаков Ђуров душа 8
Танасие Томов душа 6
Јован Савин душа 14
Андрија Перов душа 4
Шћепан Симов душа 2
Андрија Вуксанов душа 11
Стефан Иванов душа 8
Средан Јованов душа 8
Симо Перов душа 10
Петко Вуков душа 6
Јово Иванов душа 6
Лазар Вуков душа 9
Тодора Перова душа 2
Станиша Митров душа 7
Јаков Ђуров душа 12
Шћепан Вуков душа 5
Васиљ Стојанов душа 11
Јово Божов душа 10
Марко Иванов душа 14
Ђуро Перов душа 11
Томо Лучин душа 7
Панто Вуков душа 6
Станиша Иванов душа 8
Илија Марков душа 8
Давида Матова душа 3
Илија Симов душа 2
Ђуро Бошков душа 8
Анто Јова душа 2
Крсто Јовов душа 5
Стана Мијова душа 3
Вилип Јованов душа 8
Петар Јовов душа 6
Тодор Лучин душа 5
Петар Јованов душа 7
Васил Николин душа 5
Петко Вуков душа 8
Сава Марков душа 7
Павао Вуков душа 3
Достина Среданова душа 5
Остоја Иванов душа 4
Лазо Мијов душа 7
Иван Адрин душа 6
Лазо Николин душа 8
Бошко Никић душа 5
Остоја Јованов душа 5
Симо Петков душа 8
Лазо Петков душа 5
Јово Николин душа 5
Танасије Савин душа 12
Никола Симов душа 6
Васиљ Шћепанов душа 4
Томо Тешов душа 4
Ђуро Матов душа 6
Трипун Јованов душа 6
Мијат Петков душа 11
Никола Шћепанов душа 3
Јово Перов душа 4
Станиша Перов душа 5
Марко Лучин душа 5
Лазо Јованов душа 6
Анета Јова душа 1
Јован Петков душа 7
Лука Петков душа 10
Шћепан Кишић душа 6
Трипо Кишић душа 5
Јован Вукосављев душа 6
Симо Митров душа 6
Иван Вуков душа 2

--------------------------------------

Сума 796

Марча на 1 на 1758

Ђуро Ожеговић главар от Кута авермавам ову ноту от душа седам стотина и деведесет и шес по мојој души примам на исте душе соли стара сто и деведесет и девет. Ја Марко Ожеговић потписа за истога будући од њега мољен неумијући он писати

На 4: марча 1758 по грчански

Презента ову ноту одуша седам стотина и деведесет и шес у овициу нашу цивил од комунитади о Топле државе новске Ђуро Ожеговић главар од Кута Симо Вукадинов
канжалијер од Комунитади
Марча на 3 1763 у Кутима погрчански
Нота од кнежине кнеза Ђура Ожеговића од Кута од грације соли

Јово Адрин душа 8
Марко Ђурић душа 4
Тривко Ђурић душа 9
Јово Шћепанов душа 8
Мато Марков душа 3
Стана Николина душа 1
Јовио Ми/ј/ов душа 3
Тривко Марић душа 8
Никола Перов душа 7
Никола Мијов душа 10
Симо Сушић душа 12
Митар Лучин душа 8
Симо Митров душа 10
Јово Кулов душа 8
Адрија Савин душа 13
Васиљ Ђуров душа 6
Митар Јованов душа 2
Дамјан Огурлић душа 5
Остоја Митров душа 5
Поп Ђуро душа 3
Сава Силеговић душа 4
Митар Петков душа 3
Мијо Марков душа 5
Лесо Петров душа 5
Цвијета Иванова душа 3
Адрија Николин душа 12
Јово Николин душа 6
Илија Лучин душа 7
Аћим Матов душа 4
Марко Ђуров душа 7
Марко Перишић душа 4
Васиљ Лучин душа 11
Остоја Шћепанов душа 3
Крсто Стојанов душа 3
Јово Среданов душа 4
Симо Петров душа 11
Јово Иванов душа 6
Петко Вуков душа 5
Станиша Митров душа 7
Јаков Ђуров душа 13
Шћепан Вуков душа 4
Васил Стојанов душа 9
Јово Божов душа 12

------------------------------------- – --

() АХ, ТК фасц. 1, 37-38

кнез Ђуро Ожеговић душа 8
Марко Ожеговић душа 12
Васо Гајов душа 2
Ђуро Перов душа 4
Томо Лучин душа 6
Панто Вуков душа 6
Тодора Перова душа 1
Станиша Иванов душа 8
Тодора Матова душа 1
Илија Марков душа 5
Вилип Јованов душа 6
Томо Јовов душа 3
Петар Јовов душа 3
Тодор Лучин душа 5
Наста Шћепанова душа 2
Томо Ђуров душа 5
Јово Петков душа 5
Данило Матов душа 9
Андрија Комленов душа 4
Стана Јовова душа 2
Симо Јаковов душа 3
Андрија Савин душа 3
Гаврило Ђуров душа 7
Симо Јовов душа 3
Васо Јовов душа 3
Марко Симов душа 2
Достина Јованова душа 1
Јово Митров душа 4
Ђуро Вуков душа 6
Костадин Вуков душа 10
Никола Аћимов душа 4
Марко Живков душа 3
Јаков Ђуров душа 6
Тодор Јованов душа 2
Перо Јованов душа 3
Танасије Томов душа 6
Ђуро Моровић душа 8
Сава Моровић душа 5
Петар Моровић душа 5
Васиљ Моровић душа 4
Петко Вуков душа 9
Сава Марков душа 6
Јово Среданов душа 2
Остоја Иванов душа 9
Лазо Николин душа 5
Лазар Вуков душа 6
Иван Вуков душа 4
Јово Остојин душа 2
Гаврило Јованов душа 2
Јово Николин душа 4
Танасије Савин душа 12
Лазо Петков душа 5
Симо Петков душа 8
Остоја Митров душа 5
Томо Тешов душа 3
Ђуро Матков душа 4
Трипун Јованов душа 4
Јово Перов душа 5
Марко Лучин душа 5
Златана Симова душа 3
Павао Лазов душа 4
Јован Петков душа 7
Лука Петков душа 10
Јован Вукосављев душа 9
Шћепан Кишић душа 4
Симо Митров душа 7
Јово Милошевић душа 2
Васиљ Шћепанов душа 3
Тривко Кишић душа 5
Ђуро Мишевић душа 6
Илија Симов душа 2
Маре Мијова душа 2
Стана Томова душа 2

Сума душа Н^о 630

С/лава/ Г/осподу/ Б/огу/ на 3 марча 1763 по грчаски

Презента ову ноту о/д/ душа шес стотина и тридес у офици/ј/у цивил од комунитади од Топле државе новске – душа 630

Кнез Ђуро Ожеговић од Кута

Сава Мирковић канц/елије/р. од ком/унитади/.

Нота од Кута на 2 Марча 1771

Мара Маркова Ђурића душа 2
Данило Јовов Ђурић душа 2
Павле Јовов Ђурић душа 4
Трипко Јовов Ђурић душа 6
Саво Андин Вучетић душа 8
Шћепан Лучин Перчиновић душа 6
Мато Марко Поповић душа 1
Стана Николина Петровића душа 1
Кнез Јаков Марић душа 6
Вилип Николин Вукоса/в/левић () душа 5
Никола Мијов Ђајић душа
Тодор Трипков Сушић душа 9
Симо Митров Ногуловић душа 12
Ђуро Јовов Коловић душа 2
Андрија Савин Пиклијеровић душа 16
Ђуро Васиљев Троповић душа 5
Никола Митров Троповић душа 3
Остоја Митров Огурлић душа 5
Дамјан Ђуров Огурлић душа 7
Јаков Ников Ногуловић душа 4
Митар Ђуров Берсаћ душа 3
Марко Ђуров Берсаћ душа 5
Јово Матов Вујачић душа 5
Јово Николин Шиљеговић душа 6
Андрија Николин Шиљеговић душа 4
Лесандро Петров Шиљеговић душа 3
Мића Маркова Шиљеговића душа 5
Митар Петков Шиљеговић душа 7
Сава Марков Шиљеговић душа 1
Поп Ђуро Чуквас душа 7
Петко Марков Перишић душа 5
Васиљ Лучин Вуксан душа 15
Симо Петров Кочетановић душа 12
Јово Среданов Краљевић душа 6
Крсто Стојанов Краљевић душа 2
Остоја Шћепанов Шуман душа 3
Јово Иванов Ђерманчић душа 7
Петко Вуков Ђерманчић душа 4
Арсеније Станишин Вулина душа 7
Кап. Јаков Ђуров Накићеновић душа 12
Шћепан Вуков Ђерманчић душа 4

--------------------------------------

() На надгробном споменику код цркве Св. Илије у Ластви кућанској Тома Вукосављевића презиме је исписано управо као у ноти! Споменик из прошлога вијека.

Васиљ Стојанов Накићеновић душа 10
Панто Божов Накићеновић душа 3
Тодор Божов Накићеновић душа 5
Јово Божов Накићеновић душа 9
Игњо Ђуров Ожеговић душа 2
Шпиро Вилипов Ожеговић душа 2
Кап. Марко Ожеговић душа 6
Ђуро Перов Ожеговић душа 7
Томо Лучин Ожеговић душа 8
Остоја Пантов Ожеговић душа 7
Станиша Иванов Зизер душа 10
Симо Јовов Мунић душа 4
Перо Илин Перушковић душа 4
Илија Симов Мишевић душа 1
Мијо Вилипов Марић душа 3
Лазо Вилипов Марић душа 5
Петар Јовов Марић душа 5
Томо Јовов Марић душа 5
Тодор Дучин Укропина душа 5
Наста Шћепанова Мушугуина душа 1
Томо Ђуро Марић душа 5
Јаков Јовов Марић душа 3
Данило Митров Глушчевић душа 14
Нико Комленов Глушчевић душа 4
Андрија Комленов Глушчевић душа 3
Стана Јовова Ђурановић душа 2
Симо Јаковов Ђурановић душа 3
Максим Шћепанов Перчиновић душа 2
Гаврило Ђуров Шумица душа 5
Симо Ђуров Шумица душа 6
Марко Симов Лупур душа 5
Симо Јовов Лупур душа 2
Јово Митров Чиналија душа 4
Ђуро Вуков Цуланчић душа 7
Никола Аћимов Љубомирац душа 5
Марко Живков Перушковић душа 5
Јаков Ђуров Перушковић душа 8
Тодор Јованов Перушковић душа 2
Перо Јованов Перушковић душа 4
Атанасије Томов Никић душа 5
Ђуро Јованов Моровић душа 7
Јоко Шћепанов Моровић душа 2
Сава Јованов Моровић душа 6
Петар Јованов Моровић душа 6
Васиљ Николин Моровић душа 4
Атанасије Остојин Бакрачић душа 4
Васиљ Петков Бакрачић душа 7
Сава Марков Руђић душа 4
Перо Гаврилов Квелић () душа 3
Лазар Николин Песторић душа 7
Мара Бошкова Никић душа 3
Лазар Вуков Перишић душа 6
Јоко Остојин Никић душа 2
Атанасије Савин Пувовић () душа 12
Васо Лазов Пувовић душа 4
Јово Николин Пувовић душа 4
Јово Петков Пувовић душа 6
Остоја Мијатов Пувовић душа 5
Јово Трипунов Масноглав душа 5
Ђуро Матков Ковачевић душа 5
Томо Пешов Вудраговић душа 3
Јово Перов Радоњић душа 7
Марко Лучин Јелић душа 5
Павле Лазов Северовић душа 4
Јован Петков Северовић душа 3
Петар Јованов Северовић душа 3
Лука Петков Северовић душа 9
Лазо Јованов Вукосаљевић душа 11
Шћепан Петков Кишић душа 4
Симо Митров Кокот душа 4
Јово Мијов Марић душа 1

С у м а душа 594

ја поп Ђорђије Чуквас учини
ову ноту по моије (!) души

ја кнез Ђуро Моровић
примих ове булентине
от соли от моје кнежине

-------------------------

На 1: марча 1772 нота од Ластве грације од соли ()

Данило Ђурић душа 3
Павле Ђурић душа 3
Трипко Ђурић душа 5
Јово Андрин душа 7
Шћепан Лучин душа 6
Јаков Марић душа 7
Вилип Николин душа 5
Никола Мијов душа 6
Тодор Трипков душа 11
Мато Марков душа 4
Мара Маркова душа 2
Стана Николина душа 1
Симо Митров душа 14
Ђуро Јовов душа 7
Андрија Савин душа 17
Петко Марков душа 5
Аћим Ђуров душа 5
Никола Митров душа 3
Поп Ђуро душа 9
Остоја Митров душа 7
Јаков Ников душа 5
Дамјан Огурлић душа 7
Митар Ђуров душа 3
Остоја Берсаћ Марков душа 4
Јово Матов Вујачић душа 5
Јово Николин Шиљеговић душа 6
Божо Николин Шиљеговић душа 3
Андрија Николин Шиљеговић душа 7
Сава Марков Шиљеговић душа 1
Митар Петков Шиљеговић душа 7
Мијо Марков Шиљеговић душа 6
Лесандро Петров Шиљеговић душа 3

Ја поп Ђуро Чуквас од Ластве авермавам како више: за заклетвом : -

Васил Вуксан душа 17
Остоја Краљевић душа 4
Крсто Лаконић душа 2
Јово Краљевић душа 8
Симо Кочетан душа 14
Јово Ђерманчић душа 4
Стана Ђерманчића душа 3

• -------------------------

() АХ, ТК фасц. 1, 85-86. Овој ноти придодат је попис осталога дијела насеља

Петко Ђерманчић душа 4
Арсеније Вулина душа 7
Јаков Накићен душа 14
Шћепан Ђерманчић душа 6
Васил Накићеновић душа 11
Панто Накићен душа 3
Тодор Накићен душа 5
Јово Накићеновић душа 8
Игњат Ожеговић душа 2
Марко Ожеговић душа 6
Шпиро Ожеговић душа 2
Ђуро Ожеговић душа 6
Томо Ожеговић душа 8
Остоја Ожеговић душа 4
Станиша Гвозден душа 10
Симо Мунић душа 4
Перо Перушковић душа 3
Михо Марић душа 4
Лазо Марић душа 5
Петар Марић душа 4
Томо Марић душа 5
Тодор Укропина душа 5
Наста Шћепанова душа 1
Томо Марић душа 5
Јаков Митровић душа 3
Данило Глушчевић душа 12
Нико Комленов душа 4
Андрија Комленов душа 3
Стана Ђуранка душа 2
Симо Ђурановић душа 3
Максим Перчиновић душа 2
Симо Лупур душа 2
Марко Лупур душа 5
Јово Чиналија душа 5
Ђуро Вуков душа 7
Симо Шумица () душа 6
Гаврило Шумица душа 5
Никола Љубомирац душа 5
Марко Перушковић душа
Јаков Перушковић душа 9
Тодор Перушковић душа 2
Перо Перушковић душа 5
Танасије Никић душа 6
Ристо Моровић душа 8
Сава Моровић душа 8
Петар Моровић душа 6
Васил Моровић душа 4

• -------------------------

() Укропина

Танасије Бакрач душа 4
Петко Бакрач душа 7
Сава Рућић душа 4
Лазар Перишић душа 6
Мара Никића душа 3
Јоко Остојин душа 2
Перо Квелић душа 3
Лазо Песторић душа 7
Танасие Вуксан душа 13 ?
Васо Вуксан душа 4
Јово Вуксан душа 5
Јово Вуксан душа 5
Остоја Вуксан душа 10
Јово Масноглав душа 5
Лазо Ковачевић душа 4
Томо Вудраг душа 3
Јово Радонић душа 7
Марко Јелић душа 5
Павле Север () душа 4
Јован Север душа 5
Петар Север душа 4
Лука Север душа 9
Лазо Вујновић душа 12
Шћепан Кишић душа 4
Симо Кокот душа 4

Ја поп Јован Аврамовић
Парок од Кута афермавам
како више со заклетвом

Нота од Ластве и Кута

грације од соли

1772

• ----------------------------- –

() Сеферовић, и данас надимак – Север

На 1: марча 1777: нота от Кута; грациа от соли кнежине Танасија Вуксановића;

Васил Вуксан душа 7
Томо Вуксан душа 10
Остоја Краљевић душа 4
Крсто Лаконић душа 3
Јово Краљевић душа 11
Симо Кочетановић душа 16
Сара Ђерманчић душа 2
Петко Ђерманчић душа 4
Арсеније Вулина душа 9
Јаков Накићеновић душа 15
Шћепан Ђерманчић душа 5
Васил Накићеновић душа 14
Панто Накићеновић душа 4
Тодор Накићеновић душа 6
Јово Накићеновић душа 8
Игнатије Ожеговић душа 2
Марко Ожеговић душа 8
Шпиро Ожеговић душа 2
Ђуро Ожеговић душа 8
Томо Ожеговић душа 8
Остоја Ожеговић душа 6
Станиша Гвозден душа 10
Симо Мунић душа 5
Перо Перушковић душа 5
Мијо Марић душа 4
Лазо Марић душа 7
Петар Марић душа 3
Томо Марић душа 6
Тодор Укропина душа 6
Наста Шћепанова душа 1
Јоко Марић душа 4
Јаков Матовић душа 4
Данило Глушчевић душа 14
Нико Комленов душа 5
Андрија Комленов душа 4
Стана Ђуранка душа 1
Симо Ђурановић душа 3
Максим Перчиновић душа 4
Симо Лупур душа 3
Марко Лупур душа 7
Јово Чиналија душа 6
Ђуро Вуков душа 8
Симо Шумица душа 3

• ----------------------------

() АХ, ТК фасц. 1, 118,119

Гаврило Шумица душа 4
Никола Лубомирац душа 7
Марко Живков душа 9
Јаков Перушковић душа 8
Тодор Перушковић душа 2
Перо Перушковић душа 5
Панто Никић душа 4
Ристо Моровић душа 6
Јоко Моровић душа 3
Сава Моровић душа 8
Петар Моровић душа 7
Васил Моровић душа 4
Танасије Бакрач душа 4
Васил Бакрач душа 7
Сава Руђић душа 3
Лазар Перишић душа 5
Мара Никића душа 3
Јоко Остојин душа 2
Перо Квелић душа 3
Лазо Песторић душа 9
Танасије Вуксановић душа 10
Ђуро Вуксановић душа 4
Васо Вуксановић душа 3
Јово Петков душа 6
Јово Николин душа 5
Остоја Николин душа 7
Јово Масноглав душа 6
Јана Тешова душа 2
Јово Радонић душа 7
Марко Јелић душа 6
Павле Север душа 3
Петар Север душа 4
Јоко Север душа 6
Лазо Вуиновић душа 7
Тодор Вуиновић душа 8
Крсто Кишић душа 4
Симо Кокот душа 7
Ђуро Мишевић душа 7

1. С у м а Н^о 477 ()

Ја поп Јован Аврамовић парок од Кута
афермавам како више со заклетвом;

На 3 ђуна 1777 у Новоме у овици/ји/ от Топле исповједа кнез Танасије Вуксановић како прими у Г/осподину/ капетана Мата Гојковића и неговија суђа и качалијера булетина 84 чини душа 477 года текуште Марко Ожеговић потписа за истога по његову ордену

----------------------------- – -

() Овдје је настала грешка у сабирању, треба: 470!

Слава Г/осподу/ Богу на 1 марча нота от душа грација от соли 1790 ()

Симо Митров душа 12
Крсто Шћепанов душа 6
Тодор Јованов душа 7
Лазо Јованов душа 7
Јоко Симов душа 10
Спасое Петров душа 2
Павле Лазов душа 7
Марко Лучин душа 6
Васо Тешов душа 4
Остоја Јовов душа 5
Остоја Мијатов душа 9
Јово Трипунов душа 9
Лазо Ђуров душа 5
Јане Тешова душа 2
Јово Петров душа 6
Васо Лазов душа 3
Саво Танасин душа 9
Ђуро Јаковин душа 8
Јово Николин душа 4
Лазо Николин душа 10
Јоко Остојин душа 6
Мара Иванова душа 2
Марко Лазарев душа 4
Перо Габрилов душа 7
Сава Марков душа 4
Симо Васиљев душа 6
Танасије Остојин душа 6
Ристо Ђуров душа 8
Никола Ђуров душа 3
Јоко Шћепанов душа 7
Лесо Савин душа 6
Марко Петров душа 8
Андрија Ђуров душа 3
Панто Танасин душа 6
Никола Перов душа 7
Јела Јаковина душа 4
Марко Живков душа 8
Никола Аћимов душа 13
Кнез Марко душа 12
Симо Лупур душа 4
Јово Митров душа 6
Божо Јаковин душа 6
Ђуро Вуков душа 5
Јане Симова душа 6

------------------------- – -

() АХ, ТК фасц. 1, 187-188

Гаврило Ђуров душа 9
Максим Шћепанов душа
Симо Јаковин душа 7
Андрија Комленов душа 4
Нико Комленов душа 4
Томо Матов душа 3
Данило Матов душа 8
Спасоје Матов душа 4
Јаков Јовов душа 6
Јоко Томов душа 3
Крсто Вуков душа 6
Томо Јовов душа 10
Кнез Петар душа 4
Лесо Лазов душа 5
Мило Вилипов душа 6
Перо Илин душа 9
Симо Јовов душа 8
Томо Станишин душа 10
Саво Остојин душа 6
Лазо Томов душа 6
Јоко Ђуров душа 3
Спиро Вилипов душа 3
Игнатије Ђуров душа 4
Јово Божов душа 6
Илија Тодоров душа 4
Лазо Пантов душа 3
Јован Стојанов душа 10
Јово Шћепанов душа 6
Капетан Јаков душа 17
Арсен Станишин душа 3
Марко Станишин душа 8
Ђуро Лазаров душа 3
Вилип Јовов душа 4
Суђа Симо душа 7
Саво Асетин (!) душа 6
Јовов Шћепанов душа 7
Јово Среданов душа 12
Остоја Шћепанов душа 5
Крсто Стојанов душа 6
Васиљ Лучин душа 9
Томо Лучин душа 9
Шпиро Мишевић душа 4
Марко Симов душа 4

Ластва и Пресјека

Данило Јовов душа 6
Тривко Јовов душа 6
Јово Андрин душа 4
Јово Шћепанов душа 6
Мато Лучин душа 4
Ђуро Марић душа 6
Тодор Николин душа 9
Суђа Јаков душа 11
Суђа Тодор душа 8
Јоко Николин душа 8
Марко Митров душа 5
Ми/ј/о Симов душа 9
Ђуро Јовов душа 6
Стево Тодоров душа 3
Вуко Андрин душа 5
Марко Габрилов душа 4
Симо Јоков душа 6
Павле Петков душа 8
Марко Ми/ј/ов душа 4
Лесо Петров душа 6
Шћепан Андрин душа 8
Мијат Шиљеговић душа 4
Јаков Ников душа 4
Јово Матов душа 7
Остоја Марков душа 3
Митар Ђуров душа 3
Јоко Дамјанов душа 6
Суђа Остоја душа 10
Никола Митров душа 2
Мато Аћимов душа 3
Ма/ј/стор Јанко душа 6
Петко Марков душа 5
Павле Јовов душа 2
Тони Бакрач душа 6

Ја поп Лазар Накићеновић парок
от села Кута и Ластве и Пресјеке афермавам
како више заклетвом. Марко Лопур главар
от Кута и Ластве и Пресјеке

на 15 априла 1790

Кнез Марко Лопур прими подпуно све
булентине од Кута Ластве и Пресјеке. Сава
Јововић подписујем за њега по његову ордену
не умијући он писати тако мољен од њега

Нота от соли от Кута и Ластве и Пресјеке 1790

На 1 марча нота от душа граци/ј/а от соли 1792

1. Симо Миров душа 12
2. Крсто Шћепанов душа 4
3. Тодор Јованов душа 7
4. Лазо Јованов душа 8
5. Јоко Симов душа 9
6. Спасоје Петров душа 2
7. Павле Лазов душа 8
8. Марко Лучин душа 6
9. Васо Тешов душа 9
10. Остоја Јовов душа 7
11. Остоја Мијатов душа 9
12. Јово Трипунов душа 8
13. Лазо Ђуров душа 6
14. Јане Тешова душа 1
15. Јово Николин душа 5
16. Јово Петков душа 7
17. Васо Лазов душа 3
18. Саво Танасин душа 9
19. Ђуро Јаковин душа 9
20. Лазо Николин душа 10
21. Стоја Остоина душа 5
22. Марко Лазарев душа 3
23. Маре Иванова душа 2
24. Перо Габрилов душа 7
25. Сава Марков душа 4
26. Симо Васиљев душа 6
27. Танасије Остоин душа 6
28. Ристо Ђуров душа 9
29. Никола Ђуров душа 4
30. Јово Шћепанов душа 7
31. Лесо Савин душа 6
32. Марко Петров душа 10
33. Андрија Ђуров душа 3
34. Панто Танасин душа 7
35. Никола Перов душа 8
36. Јела Јаковина душа 4
37. Марко Ивков душа 12
38. Никола Аћимов душа 12
39. Кнез Марко душа 10
40. Симо Лупур душа 5
41. Јово Митров душа 7
42. Божо Јаковин душа 6
43. Ђуро Вуков душа 6
44. Јане Симова душа 6
45. Габрило Ђуров душа 9
46. Ма/с/им Шћепанов душа 3
47. Симо Јаковин душа 6
48. Андрија Комленов душа 4
49. Нико Комленов душа 4
50. Томо Матов душа 3
51. Марко Симов душа 4
52. Спасоје Матов кап/етан/
53. Данило Матов душа 7
54. Јаков Јовов душа 6
55. Јоко Томов душа 3
56. Крсто Вуков душа 6
57. Томо Јовов душа 13
58. Кнез Петар душа 4
59. Лесо Лазов душа 5
60. Ми/ј/о Вилипов душа 6
61. Перо Илин душа 10
62. Симо Јовов душа 9
63. Томо Станишин душа 12
64. Саво Остоин душа 5
65. Лазо Томов душа 6
66. Јоко Ђуров душа 3
67. Шпиро Вилипов душа 2 (4?)
68. Игњатије Ђуров душа 4
69. Јово Божов душа 4
70. Илија Тодоров душа 4
71. Лазо Пантов душа 3
72. Јован Стојанов душа 18
73. Јово Шћепанов душа 6
74. Капетан Јаков душа 17
75. Арсеније Станишин душа 4
76. Марко Станишин душа 8
77. Ђуро Лазарев душа 3
78. Вилип Јаков душа 6
79. Капетан Симо душа 8
80. Саво Асетин душа 6
81. Јоко Шћепанов душа 7
82. Јово Среданов душа 12
83. Крсто Стојанов душа 7
84. Остоја Шћепанов душа 7
85. Васиљ Лучин душа 7
86. Томо Лучин душа 8
87. Шпиро Мишевић душа 3

Ластва и Пресјека

1. Данило Јовов душа 6
2. Тривко Јовов душа 5
3. Маре Јовова душа 3
4. Јово Перчиновић душа 6
5. Мато Лучић душа 4
6. Ђуро Јаковин душа 5
7. Тодор Николин душа 7
8. Суђа Јаков душа 12
9. Суђа Тодор душа 7
10. Јоко Николин душа 8
11. Марко Митров душа 5
12. Мојо Симов душа 9
13. Ђуро Јовов душа 6
14. Стево Тодоров душа 3
15. Вуко Андрин душа 5
16. Марко Габрилов душа 15
17. Симо Јоков душа 5
18. Павле Петков душа 8
19. Марко Ми/ј/ов душа 2
20. Лесо Петров душа 6
21. Шћепан Андрин душа 8
22. Мијат Шиљеговић душа 5
23. Јаков Ников душа 4
24. Јово Матов душа 7
25. Никола Марков душа 4
26. Митар Ђуров душа 4
27. Суђа Остоја душа 9
28. Јоко Огурлић душа 6
29. Никола Митров душа 3
30. Мато Аћимов душа 3
31. Јанко Милошев душа 4
32. Петко Марков душа 5
33. Тони Бакрач душа 6

Ја поп Лазар Накићеновић парок от села Кута и Ластве
и Пресјеке афермавам како више са заклетвом
Марко Л у п у р главар от села Кута Ластве и Пресјеке

Нота от соли от села Кута и Ластве и Пресјеке 1792

/на полеђини:/
Нота од села Кута и Ластве года 1792
Предата на: 15 Априла 1792
кућа – Н^о 120
у кућама душа 756
соли кв/арата/ 756
чини стара Н^о 187 1/2

Слава Г/осподу/ Богу на 1 марча. 1799 = у Кутима. нота от душа граци/ј/а од соли да се зна колико је душа у кућама у парохи/ји/ више реченој селу Кутима

1. Суђа Симо Митров душа 9
2. Крсто Шћепанов душа 4
3. Тодор Јованов душа 8
4. Лаз Јованов душа 11
5. Јоко Симов душа 11
6. Спасое Петров душа 2
7. Павле Лазов душа 6
8. Марко Лучин Јелић душа 5
9. Васо Тешов Јелић душа 7
10. Никола Јовов душа 4
11. Јоко Остојин душа 5
12. Јово Трипунов душа 6
13. Лазо Ђуров душа 8
14. Остоја Мијатов душа 10
15. Станко Јовов душа 5
16. Стане Лазова душа 3
17. Остоја Танасин душа 3
18. Ђуро Пуовић душа 9
19. Јово Николин душа 4
20. Саво Танасин душа 7
21. Мато Танасин душа 2
22. Стоја Остојина душа 5
23. Марко Лазарев душа 4
24. Перо Гаврилов душа 7
25. Лазо Николин душа 10
26. Сава Марков душа 3
27. Симо Васиљев душа 6
28. Танасије Остојин душа 5
29. Тони Бабић душа 6
30. Андрија Ђуров душа 3
31. Марко Петров душа 8
32. Јоко Шћепанов душа 7
33. Никола Ђуров душа 6
34. Ристо Ђуров душа 6
35. Лесо Савин душа 7
36. Никола Перов душа 7
37. Јела Јаковина душа 2
38. Марко Живков душа 7
39. Весо Николин душа 11
40. Божо Јаковин душа 7
41. Јово Ђуров душа 5
42. Кнез Марко душа 9
43. Стане Симова душа 4
44. Јово Митров душа 7
45. Јане Симова душа 4
46. Тодор Гаврилов душа 6
47. Максим Шћепанов душа 4
48. Симо Јаковин душа 7
49. Андрија Комненов душа 4
50. Нико Комненов душа 5
51. Томо Матов душа 5
52. Вуко Марков душа 3
53. Ђуро Јаковин душа 5
54. Јоко Томов душа 6
55. Остоја Крстов душа 5
56. Томо Јовов душа 6
57. Павле Јовов душа 4
58. Симо Јовов душа 5
59. Петар Јовов душа 3
60. Лесо Лазов душа 7
61. Мио Филипов душа 7
62. Ђуро Илин душа 4
63. Перо Илин душа 10
64. Симо Јовов душа 5
65. Томо Станишин душа 10
66. Саво Остоин душа 7
67. Лазо Томов душа 7
68. Јоко Ђуров душа 2
69. Шпиро Филипов душа 3
70. Игњатије Ђуров душа 4
71. Јово Божов душа 6
72. Илија Тодоров душа 7
73. Лазо Пантов душа 2
74. Кнез Тодор душа 17
75. Јово Шћепанов душа 6
76. Марко Симов душа 8
77. Поп Лазар душа 10
78. Ђуро Арсенин душа 5
79. Марко Станишин душа 7
80. Филип Јовов душа 8
81. Никола Симов душа 6
82. Илија Симов душа 3
83. Сава Асентин душа 6
84. Андрија Шћепанов душа 5
85. Јово Среданов душа 10
86. Крсто Стојанов душа 6
87. Симо Остоин душа 7
88. Васил Лучин душа 10
89. Томо Лучин душа 8

Су: 561

Село Ластва

1. Данило Јовов душа 6
2. Трипко Јовов душа 6
3. Божо Аћимов душа 5
4. Јово Шћепанов душа 3
5. Мато Марков душа 4
6. Ђуро Јаковин душа 8
7. Тодор Николин душа 8
8. Јаков Симов душа 13
9. Тодор Трипков душа 9
10. Јово Николин душа 3
11. Марко Митров душа 5
12. Моисије Симов душа 6
13. Ђуро Јовов душа 7
14. Томо Симов душа 6
15. Сенија Андрина душа 3
16. Марко Гаврилов душа 16
17. Симо Јовов душа 6
18. Павле Петков душа 5
19. Марко Ми/ј/ов душа 3
20. Лесо Петров душа 8
21. Шћепан Андрин душа 8
22. Мијат Шиљеговић душа 3
23. Остоја Митров душа 9
24. Илија Дамјанов душа 8
25. Јанко Милошев душа 4
26. Мато Аћимов душа 3
27. Никола Митров душа 3
28. Никола Јаковић душа 5
29. Јово Матов душа 6
30. Никола Марков душа 8
31. Митар Ђуров душа 3
32. Петко Марков душа 6

Поп Лазар Накићеновић парох од села Кута
авермавам како више са заклетвом
Тодор Накићеновић кнез од Кута
Примих булентине од Глига Петровића неумијући

Писат исти кнез подписах ја Нико Баларић
по ордену истога кнеза

Ноте од соли државе новске парохије Сасовићке

Слава Г/оспод/у. Б/ог/у – на први марча по грчански у Новоме нота од Сасојевића колико има кућа и душа с коијема прима: со – од грације года 1758 прво -

1 – Г/оспод/ин Кнез Томо душа – Н^о 8 -
2 – Перо Драшков 14 -
3 – Дамјан Ђуричић 12 -
4 – Абрам Аћимовић 12 -
5 – Симо Грлов 4 -
6 – Симо Петков 4 -
7 – Мијат Балтић 10 -
8 – Вилип Марков 6 -
9 – Томо Тривков 7 -
10 – Симо Стојанов 8 -
11 – Петар Вуков 6 -
12 – Илија Вуков 4 -
13 – Мијат Радоичин 6 -
14 – Сава Павлов 6 -
15 – Марко Кузманов 10 -
16 – Тодор Савин 4 -
17 – Дамјан Рашов 7 -
18 – Илија Јованов 8 -
19 – Суђа Стјепан Чувковић 10 -
20 – Јован Вукићев 6 -
21 – Јово Ђуков 5 -
22 – Јово Лазар/о/в 6 -
23 – Абрам Иванов 6 -
24 – Ћетко Вуков 14 -
25 – Божо Милошев 6 -
26 – Тодор Драгутинов 7 -
27 – Петар Вучићев 6 -
28 – Ђуро Стјепанов 5 -
29 – Лазар Јованов 6 -
30 – Петар Тодоров 7 -
31 – Јово Петков 2 -
32 – Тодор Петков 4 -
33 – Арсеније Аћимовић 14 -
34 – Вукић Вукашинов 6 -
35 – Глигор Јованов 3 -
36 – Ијаков Петков 6 -

сума душа 255 . .

И ја Томо Бокановић кнез од Сасојевића
авермавам ову ноту о/д/ душа двјести и пе
десет и пет по мојој души с коијема
примам нањ соли од гразије за ову годи
ну 1758 соли страна Н^о 63: . . . (нч) – -

(на полеђини:)

Слава Г/оспод/у Б/ог/у. на први марча по гр=
чански 1758 презента ову ноту од соли
у овици/ј/у нашу цивил од Топле
државе Новске кнез Томо Бокановић

Симо Вукадинов канчалијер
од комунитади

Кнез Томо Бокановић
года – 1758 – --

На: 1763: на дан: 2: марча у Сасојевиће нота од кнежине кнеза Тома Бокановића колико се наоди душа у његовој кнежини прво

Н^о: 1 У кнеза Тома Бокановића – душа 8 (6?)
+ 2 у Вукића Вукашинова 8
+ 3 у Лазара Ђуровића 6
+ 4 у Тома Ђуровића 3
+ 5 у Петра Вучићева 5
+ 6 у Митрта Раповца 3
+ 7 у Јова Раповца 4
+ 8 у Тодора Раповца 4
+ 9 у Тодора Раповца 6
+ 10 у Николе Јованова 3
+ 11 у Бошка Милошева 5
+ 12 у Лесандра Аћимовића 8
+ 13 у Глига Аћимовића 7
+ 14 у Баба Манда 1
+ 15 у Јевта Дамијанова 7
+ 16 у Пера Драшкова 11
+ 17 у Илије Тодоровића 6
+ 18 у Сима Грлова 4
+ 19 у Сима Петкова 4
+ 20 у Вилипа Маркова 5
+ 21 у Абрама Иванова 7
+ 22 у Алексе Ћеткова 5
+ 23 у Митра Озринића 9
+ 24 у Јова Ћукова 3
+ 25 у Јова Лазарева 5
+ 26 у Илије Јованова 7
+ 27 у Дамјана Рашовића 9
+ 28 у Тодора Савина 6
+ 29 у Марка Кузманова 3
+ 30 у Сава Павлова 5
+ 31 у Глигора Мијатова 3 / 179
+ 32 у Стјепана Чупковића 14
+ 33 у Петра Вучковића 9
+ 34 у Косте Илина 3
+ 35 у Сима Стојанова 8
+ 36 у Тома Трипкова 7
+ 37 у Ђура Озринића 3

214

Софронии Савинац парох от Сасојевића
потврђујем како више

С/лава/. Г/осподу/ = Б/огу/: на . 2. марча 1763 по грчаски
Презента ову ноту од душа
двјести и четрнаес у офици/ј/у циви=
л од комунитади од Топле
државе Новске – душа Н^о = 214

К/не/з = Томо Бокановић од Сасојевића -

Сава Мирковић
канз/алијер/: од ком/унитади/:

(на полеђини:)

Сасојевићи
Нота од Сасојевића кнеза
Тома Бокановића душа Н^о: 214
1763

Перо Драшкићевић понесе булентин
а не даде солдине ---

На 1 : марча 1771 = по сер/б/ски село Сасојевић и Казимир

Нота од душа у селу Казимир и Сасојевић колико је
у којој кући чељади и душа раз/а/брао потанко кућу
по кућу чељаде по чељаде право по мојој заклетви
има душа како ниже и прочаја – --

1 + Перо Драшкићевић има душа 10
2 + Јевто Ђуричић 5
3 + Мијат Богићев 3
4 + Илија Петров има душе 4
5 + Васо Аћимовић има душе 2
6 + Костадин Аћимовић има душа 9
7 + Јово Вучићевић има душа 6
8 + Митар Милановић има душа 7
9 + Петар Вукићев има душа 5
10 + Јово Вукићев има душа 5
11 + Никола Љубомирац има душа 5
12 + Тодор Раповац има душа 7
13 + Митар Раповац има душе 1
14 + Павле Раповац има душа 5
15 + Никола Косић има душа 4
16 + Бошко Павлићевић има душа 5
17 + Томо Бокановић има душа 9
18 + Јово Шимрак има душе 2
19 + Марко Головић има душе 3
20 + Јово Пјешивац има душа 7
21 + Тодор Озринић има душа 9
22 + Јово Рашовић има душа 10
23 + Илија Достинић има душа 5
24 + Марко Достинић има душа 7
25 + Сава Радоичић има душа 7
26 + Глигор Радоичић има душе 4
27 + Марко Бијеловић има душа 5
28 + Петар Вучковић има душа 12
29 + Коста Вучковић има душе 3
30 + Јово Гудељевић има душа 5
31 + Симо Гудељевић има душа 8
32 + Јово Бјеловић има душа 4
33 + Јово Озринић има душа 5
34 + Јово Терзић има душе 3
35 + Никола Озринић има душе 7
36 + Алекса Озринић има душе 7
37 + Аврам Огњеновић има душе 7
38 + Иван Огњеновић има душе 6

Душа 218

Поп Гаврило Ми/ј/атовић парох од Сасовића и Казимира чиним фед како више по мојо/ј/ души и ја Тодор Оздринић примик од ове ноте болентине све од моје кнежине како више (на полеђини:) 1771

Нота од села Сасојевића Казимира колико је душа за грацију од =
соли како у њо/ј/зи =
примих ову ноту на 1 :
новебра – 1771 по грчаски

На: 1 марча 1772: по сербски село Сасојевић и Казимир
Нота од душа колико је чељади у којој кући

1 = Суђа Перо Драшкићевић има душа : 11
2 = Кн/е/з Тодор Озринић има душа : 9
3 = Јевто Ђуричић има душа : 4
4 = Мијат Богићев има душе : 3
5 = Илија Петров има душе : 4
6 = Васо Аћимовић има душе : 2
7 = Костадин Аћимовић има душа : 10
8 = Јово Вучићевић има душа : 6
9 = Митар Милановић има душа : 6
10 = Петар Вукићев има душа : 5
11 = Јово Вукићев има душа : 5
12 = Никола Љубомирац има душе : 4
13 = Тодор Раповац има душе : 5
14 = Митар Раповац има душу : 1
15 = Павле Раповац има душе : 5
16 = Никола Косић има душе : 4
17 = Бошко Павлићевић има душа = 5
18 = Томо Бокановић има душа : 5
19 = Мијат Бокановић има душа = 5
20 = Јово Шимрак има душе = 3
21 = Марко Герловић има душе = 3
22 = Јово Пјешивац има душа = 7
23 = Јово Рашовић има душа = 10
24 = Илија Достинић има душа = 5

Душе Н^о 125

Преносимо суму како отрагу душа Н^о 125

25 = Марко Достинић има душе = 3
26 = Мијат Достинић има душе = 3
27 = Сава Радоичић има душа = 7
28 = Глигор Радоичић има душа = 5
29 = Марко Бијеловић има душа = 6
30 = Петар Вуков има душа = 12
31 = Коста Вучковић има душе = 3
32 = Јово Гудељевић има душа = 5
33 = Јово Гудељевић има душа = 7
34 = Симо Гудељевић има душа = 7
35 = Јово Бијеловић има душе = 4
36 = Јово Терзић има душе = 3
37 = Јово Озринић има душе = 5
38 = Никола Озринић има душа = 7
39 = Алекса Озринић има душа = 7
40 = Аврам Огњеновић има душа = 6
41 = Иван Огњеновић има душа = 7

Кнез Тодор Оздринић Н^о 219 =

Гаврило Мијатовић парох од Са =
сојевића и Казимира по души

На 4 марча 1772 по грчаски у Новом

Презента ову ноту у офиц/и/ју цивил од
превјерне ком/унитад/и = од Топле државе Новске
кнез Тодор Оздринић од Сасојевића и Казимира

Јово Милановић канз/алије/р од ком/унитад/и

На 28 мађа 1772 по тали/ј/ано ија Тодор
Озринић главар о/д/ Сасојевића и Казимира
примих све болентине од ове ноте
лумеро четрдесет и један за граци/ј/у
от соли у све душа 219

(на полеђини:)

Нота од села Сасојевића
и Казимира колико је
душа за граци/ј/у од соли
како у њојзи

На: 1: марча: 1789: нота от соли от села Сасојевића
и Казимира – -

1 : Тодор Озринић кнез не плати душа – 9 +
2 : Никола Озринић душа – 7 +
3 : Бошко Павлићевић душа – 12 +
4 : Јевто Вучетић душа – 10 +
5 : Јевто Ђуричић душа – 9 +
6 : Перо Вукићев душа – 6 +
7 : Митар Милановић душа – 9 +
8 : Јово Петров душа – 6 +
9 : Никола Петров душа – 7 +
10 : Митар Ијаковов душа – 8 +
11 : Мијат Николин душе – 3 +
12 : Јевто Тодоров душе – 2 +
13 : Ђиорђије Тодоров душе – 3 +
14 : Нико Павлов душе – 5 +
15 : Гаврил Перов душе – 4 +
16 : Никола Костадинов душа – 5 +
17 : Васо Аћимовић душе – 4 +
18 : Симо Мијатов душе – 3 +
19 : Нико Томов душе – 3 +
20 : Илија Петров душе – 3 +
21 : Мијат Богићев душе – 3 +
22 : Марко Герлов душа – 5 +
23 : Јово Симов душа – 6 +
24 : Остоја Филипов душа – 13 +
25 : Абрам Иванов душа – 6 +
26 : Иван Огњеновић душа – 7 +
27 : Алеха Озринић душа – 6 +
28 : Јово Ћуков душа – 6 +
29 : Јово Лазаров душа – 6 +
30 : Илија Достинић душе – 2 +
31 : Марко Достинић душа – 7 +
32 : Шпиро Достинић душа – 5 +
33 : Сава Петров душа – 6 +
34 : Јово Дамјанов душа – 5 +
35 : Митар Дамјанов душа – 6 +
36 : Марко Кузманов душа – 9 +
37 : Сава Павлов душа – 6 +
38 : Томо Петров душа – 7 +
39 : Марко Петров душа – 5 +
40 : Нико Ђуров душе – 2 +
41 : Јово Гудељевић душа – 5 +
42 : Наста Гудељевића душе – 2 +
43 : Лесо Гудељевић душе – 4 +
44 : Никола Глигоров душе – 3 +
45 : Томо Пјешивац душе – 3 +
46 : Митар Ћурић душе – 2 +

Поп Гаврило Михатовић парох од Сасојевића
афермавам по души како више

И ја кнез Тодор Озринић болентине све
како у ноти

(на полеђини:)

Нота от соли от села Сасојевића и Казимира – -
1789

На: 1 марча 1790 нота от соли села Сасовића и Казимира

1 Тодор Озринић душа 9
2 Никола Озринић душа 8
3 Бошко Павлићевић душа 11
4 Јевто Вучетић душа 10
5 Јевто Ђуричић душа 9
6 Перо Вукићев душа 5
7 Митар Милановић душа 9
8 Јово Петров душа 7
9 Никола Петров душа 7
10 Митар Ијаковов душа 8
11 Ми/ј/ат Николин душа 3
12 Јевто Тодоров душа 2
13 Ђорђије Тодоров душа 3
14 Никола Павлов душа 5
15 Гаврило Перов душа 4
16 Никола Аћимовић душа 4
17 Васо Аћимовић душа 4
18 Симо Бокановић душа 2
19 Нико Бокановић душа 3
20 Или/ј/а Тодоровић душа 3
21 Ми/ј/ат Тодоровић душа 3
22 Марко Герле душа 5
23 Јово Шимрак душа 6
24 Остоја Плешивац душа 11
25 Васо Огњеновић душа 5
26 Иван Огњеновић душа 7
27 Алекса Озринић душа 6
28 Јово Терзић душа 5
29 Јово Лазарев душа 7
30 Или/ј/а Достинић душа 2
31 Марко Достинић душа 7
32 Шпиро Достинић душа 5
33 Сава Петровић душа 7
34 Јово Рашевић душа 5
35 Митар Рашовић душа 6
36 Марко Бијеловић душа 8
37 Сава Радоичић душа 6
38 Томо Вучковић душа 7
39 Марко Вучковић душа 5
40 Нико Вучковић душа 2
41 Јово Гудељевић душа 7
42 Лесо Гудељевић душа 4
43 Томо Плешивац душа 4
44 Лазар Томин душа 9
45 Митар Ћурић душа 2

Поп Гавриил Михатовић парох од Сасојевића
и Казимира афермавам како више
изговара кнез Тодор Озринић примик све болентине
како у ноти зазивље од канзелијера Глига Петровића

кућа Н^о 45
душа 257
соли стара Н^о 84 : 1/2

На: 1: марча 1792 нота от соли от села Сасовића и Казимира

1 Тодор Савин душа : 9
2 Никола Озринић душа : 6
3 Бошко Павлићевић душа : 9
4 Јевто Вучетић душа : 10
5 Јевто Ђурићић душа : 9 / 43
6 Перо Вукићев душа : 5
7 Митар Милановић душа : 8
8 Јово Петров душа : 7
9 Никола Петров душа : 7
10 Митар Јаковов душа : 8 / 35
11 Јевто Тодоров душа : 2
12 Ђорђије Тодоров душа : 3
13 Нико Павлов душа : 5
14 Гаврило Перов душа : 4
15 Никола Аћимовић душа : 4
16 Васо Аћимовић душа : 4
17 Симо Бокановић душа : 3 / 25
18 Нико Бокановић душа : 3
19 Или/ј/а Тодоровић душа : 3
20 Ми/ј/ат Тодоровић душа : 3
21 Марко Грле душа : 5 = 4
22 Симо Јовов душа : 5 = 4
23 Остоја Филипов душа : 11
24 Васо Огњеновић душа : 4 / 41
25 Иван Огњеновић душа : 7 = 144
26 Алекса Озринић душа : 6
27 Јово Терзић душа : 7 / 7
28 Јово Лазарев душа : 7
29 Или/ј/а Достинић душа : 2
30 Марко Достинић душа : 7
31 Шпиро Достинић душа : 5
32 Сава Петров душа : 6 х
33 Јово Рашовић душа : 6
34 Митар Рашовић душа : 7 = 6 / 54
35 Марко Бијеловић душа : 7
36 Сава Радоичић душа : 7
37 Томо Вучковић душа : 9
38 Марко Вучковић душа : 4
39 Нико Вучковић душа : 2
40 Јово Гудељевић душа : 7
41 Лесо Гудељевић душа : 4
42 Томо Пјешивац душа : 5
43 Лазар Томин душа : 9
44 Митар Ћурић душа : 2 х

Поп Гаврил Михатовић парох от Сасојевића
и Казимира по души

И ја кнез Бошко Павлићевић примик све булентине
како у ноти, од канцалијера атовалога Глига Петровића
и афермавам како ви/ше/

(на полеђини:)

Нота од села Сасојевића и Казимира
како у њојзи года . . . Н^о 1792 =
Предата иста на 20: марча – - Н^о 1792:
од села Пресјеке и Казимира
кућа – - Н^о 44
у исте куће душа Н^о 263
сли кв/арат/а = 263
чини стара – - Н^о 65 1/2

Нота од соли от села Сасојевића и Казимира 1792

На 1 марча 1799

1 Капетан Јевто Вучетић душа 10
2 Тодор Озринић душа 9 (8?)
3 Јово Рашовић душа 9 = 10
4 Митар Рашовић душа 7
5 Симо Милишић душа 6
6 Спиро Достинић душа 5
7 Марко Достинић душа 6
8 Марко Бијеловић душа 6
9 Митар Радоичић душа 7
10 Нико Вучковић душа 2 = 69
11 Марко Вучковић душа 6
12 Јово Гудељевић душа 4
13 Лесо Гудељевић душа 5
14 Наста Гудељевића душа 2
15 Томо Вучковић душа 11
16 Јово Дабовић душа 7
17 Симо Терзић душа 9
18 Никола Озринић душа 5
19 Алекса Озринић душа 7
20 Иван Огњеновић душа 5 61
21 Васо Огњеновић душа 6
22 Сава Петровић душа 7
23 Остоја Пјешивац Казимир душа 9
24 Томо Пјешивац Сасојевиће душа 4
25 Вуко Абрамовић душа 6
26 Митар Милановић душа 5
27 Јово Вучићевић душа 7 51
28 Никола Вучићевић душа 7 : 181
29 Лука Раповац душа 5
30 Јевто Раповац душа 5
31 Ђорђије Раповац душа 3
32 Нико Раповац душа 4
33 Митар Ћурић душа 2
34 Бошко Павлићевић душа 15
35 Петар Петровић душа 5
36 Никола Аћимовић душа 4
37 Васо Аћимовић душа 4
38 Јевто Ђурићић душа 7 : 44
39 Лазар Абрамовић душа 7
40 Илија Тодоровић душа 2
41 Мијат Тодоровић душа 3
42 Нико Боканановић (!) душа 3
43 Симо Бокановић душа 4
44 Нико Грловић душа 3
45 Симо Симрак душа 4

Јосиф Троповић парох от села Сасовића
и Казимира
Јово Рашовић
Главар од села Сасови
ћа и Казимира

Кнез Ивово (!) Рашовић примик булентине
у г/о/с/поди/н/а/ канцалијера Глига Петровића све

Остале ноте од Кута

У новском архиву лежи серија докумената из 18. вијека писаних народним језиком тога времена, а насловљени Ноте од соли државе Новске. Без ових листина није могуће оцртати обим и домашај сеоске биљне производње овога краја, и уопште продуктивне снаге бококоторског села 18. вијека. На први поглед може се видјети како сеоско насеље Драчевице може произвести све што му је потребно за самостални живот.

Надаље, ове су ноте важан компаративни извор за изучавање становништва Драчевице, и коначно, пружају топономастичких података који не леже у млетачким земљишним књигама укључујући окрајне и ситне баштине.

Ноте од жита, куђиштина и лазина, писане су од самих Кућана. Највећи дио нота начињен је у вријеме послије великог млетачко – турског рата 1718 – 1718. Од израде Бадоеровог катастра протекло је доста времена (1704), но састављачи нота каткад се позивају на ову земљишну књигу.

1.

Нота од Кута за земље и кућиштине

Кућиштина Сима Милашиновића
и нешто земље не знамо колико. Тијем
ужива Бошко Шаров са Жлијеба
у Вукичевићи ..........................
У Пудару кућиштина Јеле Радулове.
Баштине не знамо колико. Од ње није
никога. Ужива њоме Мијат Раов
сестрић.........................
Чардачина Петка Тоића из Пераста
Њом ужива Никола Оћа из Новога
с том баштином ...................
У Бућине лазине Миха Дџоровића
с К/р/ушевица кућиштина и нешто земље
..............................................................
Пера Косјерине кућиштина у Бућине
лазине и земља не знајући колико
Тијем не ужива нико.......................
На Ластви Саве и Лике Васиљевића
кућиштина и нешто земље. С тијем
ужива поп Иван Чуквас
и има вешиду од ђенерала...........
Маре Симова стрина Стојана Илина
Маре умрла Стојин ужива том
земљом........................ ()

Овим пописом кућа и баштина очигледно је присуство власника земље у Кутима који се становањем везује уз остала мјеста. У томе смислу Кути су кроз читаву своју историју били привлачни. Утисак је да ова нота укључује само власнике земље и кућа у Кутима који живе другдје.

2.

Нота што је заложено у Кутие (!) у
поцркаљу ниже Свете Госп/ођ/е Петко
Матков заложи земљу Ми/ј/у Петрову
и Луци Јованова за дециму принципову
не има/ј/ући они предати
................................................................
Иван Матијашев заложи Јовану
Перушкову у Кутие Братковину
не имајући одкуд платит
принципу дециму него за дециму
и паки опет заложи Падуклу
Иван Матијашев Вуку Ћурчи у Кути
То се нађе да је заложено веће није
ни заложено ни продано друго ()

У овој кућанској ноти пописани су власници земље који је залажу "за дециму принципову" чиме се ослобађају плаћања пореза.

3. Нота Кута от жита од Кута на – 1728
На Јову Савину овса оке – 2
и јечма ока – 2
На Марку Ручићу овса оке – 1
и шенице – оке 1
На Срдану Сеепанову (!) шенице оке – 1
на Ивану Вукову овса ока – 2
На Петку Сеепанову овса ока – 3
и шенице ока – 2
На Перу Јованову шенице ока – 2
и ражи ока – 1
и овса ока – 2
На Миладину Јованову овса ока – 3
и јечма ока – 2
На Луци Томову овса ока – 2
и шенице ока – 2
На Миладину Јованову
што је мјерио у Старо гувно
шенице ока – 3
и овса ока –7
На Луци Томову што је мјерио у Старо
гувно шенице ока – 2
и овса ока – 3
У Лазара Петкова у Аматовој њиви
што је мјеерио шенице оке – -
и у Столима шенице оке – -
У Срдана Јованова у Аметовој њиви
што је мјерио шенице оке – -
у Ровулебине за Ластву што је
мјеер/е/но овеса оке – 4
На Маричу у Баре што је мјерио
овеса оке – 2
На Мије Иванову у Баре
што је мјерио овеса оке – 2
На Ђуру Милошеву што је
мјерио у Баре овеса оке – 2
На Андери/ј/и Перову што је
мјеерио у Баре овеса оке – -
На Вуку Лучини што је мјеерио
у Баре овеса оке – 4

На Петеку Перову овса оке ()
што је мјерио у Баре – -

Ова Кућанска нота од жита носи неоцјењиву важност за изучавање пољопривредних могућности краја. Како се види у Кутима се у првој половици 18. вијека сије пшеница, јечам, овас и раж. Пољопривредни произвођачи житарица су: Јово Савин, Марко Ручић, Средан Шђепанов, Иван Вуков, Петко Шћепанов, Перо Јованов, Миладин Јованов, Лука Томов, Лазар Петков, Средан Јованов, Мијо Иванов, Ђуро Милошев, Андрија Перов, Вуко Лучин и Петко Перов.

Жито је сијано у Старом гувну (пшеница и овас) Аматовој њиви (пшеница) Столима (пшеница) Ровулебине (овас) и Баре (овас).

Такође, из ове кућанске ноте види се да је на пописаним земљама највише сијан овас.

4. Нота од Кута село Богљеновићи Ћетко Вуксанов
разбоине под житом Пећине канап у то му је дао
Бадовер по кампу мећемо толико инцерка
опет Ћетко Вуксанов на Вратич куће
под житом три кварта инцерко
Бјелило по/д/ житом Ћетко Вуксанов и Иван
Лакоњић разбоине кварат један инцерко

Ћетко Вуксанов Иван Лакоњић на Торцу разб
оине по/д/ житом по канпа инцерака (!)

Лазо Петков у Риду разбоине под житом
три кварта инцерка
Бошко Петков разбоине под житом у Страни
три кварта инцерка по/д/ Богљеновићи
Средан Јованов разбоине под житом у Страни
под Богљеновићи кварта три инцерка

У Вукичевићи Стојан Илин Раде Вуков разбоине
под житом кварат један инцерка
Ћуро Накићеновић и Митар Николин разбоине
под житом у Грашини по кампа инцерка
Јован Вучићев разбоине под житом Јакот
ина њива три кварта инцерка

Панто Вуков разбоине под житом у Сопоту
Дуга њива по кампа инцерка
Перо Петков разби/ј/а ове године ни под житом
по кампа инцерка

Ми/ј/о Петров Јован Николин Петко Симов
Јован Иванов Јаков Вуков Марко Перуш
ков Ђуро Перушков Јован Перушков
Мато Перушков разбоине под житом
У Камену заједно свије кампа два инцерка
Сава Моровића разбоине под житом Рад ла
зина на Кућерицам по кампа инцерка

У Саве Моровића разбоине под житом (!)
у Топлој до Водице канап један инцерка

Петко Ђуров Сава Ђуров разбоина под житом
Зариће више Водице три кварта инцерка
Сава и Петко Ђуров разбионе по/д/ житом
Веља купина по кампа инцерка
Јела Вукашинова разбоине под житом
у Вељој купини по кампа инцерка
у Томана Јелића разбоине под житом на Смоковју
њива по кампа инцерка
Саве Моровића разбоине под житом Смоковје

У Топлом долу канап инцерка
Средан Руђић разбоине под жтом на Смоковју
у Топли до кварат инцерка
Петко Вуков разбоине под житом Саморас
лица у Топли до по кампа инцерка
Сћепан Аукаловић разбоине под житом
Самораслица канап инцерка
Томан Јелић разбоине под житом Самораслица
у Топли до канап и по инцерка
Петко Ћуров Сава Ђуров разбоине под жи
том Самораслица по кампа инцерка

Томо Јелић разбоина под житом на Клач
ини кварат један паки у Веље брдо по кампа
паки на Подлокављу канап паки Локвени
бријег по кампа то је све у Топли до инцерка

Миладин Јованов Митар Николин Лука
Иванов Вукаило Радонић заједно лазине
под житом канап један инцерка

Петко Сћепанов лазине под житом у Клачи
не по кампа паки на Дријену према Рујевом
по кампа само другом паки у Долинам ква
рат један лазине паки под Гомиле кварат
један лазине у то његово инцерка
Вукаило Радонић разбоине под житом
Веља њива канап један паки Гредице ква
рат један према Рујевом инцерка
Лазо Томов у Солијенски бријег разбоине
кварат један паки кварат у Дочићи више
тога инцерка

Милутин Јовнов на Вељее/м/ брду разбоина
под житом по кампа инцерка
Никола Никић у Локвени бријег разбоине
кварат један инцерка паки у Бућине
лазине у Присоје на Николи Никићу по кампа
инцерка

На Миладину Јованову разбоина у Раванац
под Локве саде се разби/ј/а није под житом по кампа
инцерка

Петко Сћепанов Вукаило Радоничић Томо
Марков уједно што разбијају саде није под житом
канап и по инцерка

Вукаило Радонић разбоина у Бућине лазине
више Косјеринова кућишта по кампа инцерка
Миладин Јованов разбоина у Бућине лазине
Старо гувно по камп инцерка

Томан Јелић у Бућине лазине на Поданције
разбоине по кампа инцерка
Сћепан Јаукаловић Иван Вуков Никола Никић
МаркоВуков Никола Ми/ј/ов Сава Јованов
Петко Ћуров Сава Ћуров што су разбили сви
заједно саде ове године није под житом у Ли
пици више Буквице у све два кампа инцерка

Сава Ђуров ПеткоЂуров што саде разбијају
није посијано у Папратине више Свињишта
канап један инцерка
Никола Моровић Сава Ћуров што се саде
разбија није посијано канап инцерко у Ступишта

Ћуро Перушков разбоина под жито Млађенова
њива по кампа инцерко

Село Ластва Ђуро Вучетин синовцима код Пири
не воде разбоина под житом по кампа инцерка
Томо Перов Вук Петков Ми/ј/о Иванов за Ласт
вом код Плоче канап један инцерко разбоина

Пресјека Стћепан (!) Кул Митар Среданов Марко
Шиљеговић у Моцио рабоина под житом
уједно канап инцерка

Нека се зна како ми учинисмо ову ноту ја поп Иван Чуквас арамбаша Божо Павлов како сазвасмо све село и више немогасмо наћи ().

Уочава се, проматрајући кућанске одломке у њиховом традиционалном размјештају, да је ова нота од лазина биљежила родовска и братственичка кућишта од њиховог дијела који се у доба Венеције звао Б о г љ е н о в и ћ навише, ка високом земљишту, закључно са одломком Рујево. У овој ноти, као уосталом у свим документима 18. вијека, ово се село именује као "Рујево".

:___________

() АХ, ПУМА, ф 63,34

Ћирилска архивска документа села Кута
(18. вијек)

Нови (1706)

Уговор Илије Огурлића и Ђура Огурлића

Слава Господу Богу 1706 ђенара 31 у Новом
Нека се зна с овијем писмом али ти шкритом
како узе ја Илија Драшков Огурлић
узе у војводе Ђура Огурлића аспри хиљада
двадес реко хиљада 2000* аспри турскије
како куре (!) у Херцеговину ово
узе салво интера да речени војвода
не ризика никуда него да ми (!) дам
о/д/ данас до годину дана али ти када му
буде од потребе и да му
дам на нефајду како се пристоји
и за веће вјеровање учини ово
писмо ја Симо Милутинов будући
мољен од реченог Илије и биће његовом
руком подписано

ја Илија Драшков потврђујем горње писмо

шкрит Илије Драшкова од иљада 20000

АД, ПУМА, ф. 34, 3

Нови (1714)

Стима Лаза Петкова и Јеле Вукићеве

На 6 децем/б/ра 1714 у Новоме
Нека се зна по овому писму али ти шкриту
које ће бити вјеровано на свакоме
мјесту пред свједоцима како бисмо
мољени ми војвојвода (!) Ђуро Огурлић
и кнез Вуко Ву/ј/ов један
од стране Лаза Петкова а други
од стране Јеле Вукићеве да простимамо
по души што запада четврти дио
дио речене Јеле покојнога Вукића
од млина и млинова свега мјеста што
се зазивље млинова и простимасмо
да запада Јеле гроша двадесети (!) и два по либара: 8
а то продава за невољу Јела за дециму
принципову не имајући чиме платити
дециме писа ја војвода Драшко
Павковић бивши мољен одоље банде
неумијући они писати

Ја кнез Вујат Петров потписа за себе
и за Вука Ву/ј/ова не умићуши (!) он
писат
ово је сетенција
од добрије
људи што је
стимато
четврти
дио млина
брашњенога

АХ, ПУМА, ф. 50, 8

Кути (1719)

Стима Стојана Илијина

Сердар Ђуро Огурлић посла мандат
госпотске на арамбашу Ивана Павлова да би
Иван Павлов да се виде те
штете а по мандату госпотскоме
и то био Стојан Илин и видио је
што су били за добре људе
и пошли су исти речени стимадури и стимаше
винограда и смокве и маслине и чаир жита
мало много како виђасмо како је обичај
у овој крајини нађосмо штете дуката
десет које чини либара стотину и туу
и ту штету ко/ј/у смо нашли то се нађе да је учинио
Марко Шељеговић и Митар Средановић
и Петко Шељеговић и Митар Средановић
и Петко Среданов Раде Вуков и каде смо
наминали (!) сами су казали да су туу штету
учинили и да се мора његова штета срочати
на свакој правди

Мјесеца марча на 26 на 1719

АХ, ПУМА, ф 61, 15

Кути (1720)

Стима Аћима Огурлића из Кута

Слава Г/осподу/ Б/огу/ лула 20 на 1720

Нека с/е/ зна (!) по овому писму али ти стеци/ј/и
како бисмо зевани ми добери људи који ћемо бити
одизедоле подеписани од стеране Марка Шиљеговића
и Аћима Огурлића за стимати име неку штету
што бјееше учинио речени Марко Шељеговиће Аћиму
Огурлићу пред мелиноме и нађосмо ште/те/
вина боце терче 3 а у Меладикаме што му беев
погубио исти Марко једну међу и ту и
нађосмо штет/е/ либара 12 дванаес писа
ја алевиер Гаврило будући мољене од овије
доберије људи не умијући оно писати

ја поп Иван подписа будући мољен
од истије стимадура Рађа Вукова
и Вука Петкова не умијући они писати

АХ, ПУМА, ф.61, 12

Савина (1730)

Лука Леовић – Кућанин дарује манастир Савину

1730: году. – априла.

Да се знаде ва будуштје дом ва вјеки вјеком:
Како приложи здје ва монастир С/ве/то
Успенски Саввину г/о/с/по/д/и/н Лука Леовић
Слијепац ис Кута по његовој
см/е/рти и његове домаћице Анђе
своју кућу и баштину која је около
куће, све от мала до велика тако
же и виноград у Пржинам ко/ј/и се његов
находи. – виноград даде за опште
листове њему и его домаћици више
реченој Анђи и ако би Јо/в/ан Станић
ш њијем у послушанију био да се и њему
упише један обшти лист а кућу
и што је баштина и земља около куће
да му се поју сарандари за душу
Јо/в/анна његова отца и његове
матере Паве, и њему више
писатому Луци и његове речене
домаћице Анђе, и друга памето
творени/ј/а по црковному начину
и уставу.-. и ако би срећа изишла
да се уда његова сестрична
Јане по његовој см/е/рти да јој ми
от здје из монастира скроимо хаљине
како у овијем странам пристоји:-

АМС – Општи лист Тврдошки и Савински

Нови (1735)

Пресуда у спору Синова заставника Томића и Стјепана Владојевића са синовима

1735 С/лава/ Г/осподу/ Б/ог/у у Новоме ђенара на 28
Да се зна с овим истинитим писмом алити
сетенцом како бисмо звани и мољени ми
добри људи који буду подписани одиздол
и по заповједи преузвишенога г /оспо/д/и/на
провидура ординарија Штедано Балби за
виђети не/ке/ девере/н/це које имаше синови
алфијера Томића Стјепаном Владојевића
и браћом његовом и ми добри људи
сједосмо у граду у ба/ш/чи Милутина Марића
паке поменусмо Г/оспо/д/и/на Б/ог/а упомоћ и
заминасмо једну банду и другу и њиове
сједоке пота/н/ко и нађосмо што је Стјепан
Владојевић био сина Гаврилова да има
дати ку/м/ство сину Гаврилову
и дар обичајни а син Гаврилов да има
платити поару што је стимато штете
а што буде у камару процеса да плате
по пола у једно и заједно и спе/н/зе што су били
учинили да им је на пола свеколико и ко
не би послушао да има платити у град
двадесет и пет и ја Никола Павић
би мољен учинити ову сетецу од истије
добрије људи
и ја капетан Иване Ожеговић
би у ове добре људи
и ја Ђуро Накићеновић (!) би у ове ::: (тр)
и ја Митар Павковић писа бу ... (тр)

АХ, ПУМА, ф, 216, 130

Нови (1737)

Пуномоћ конте Васиљу Војновићу Сердаревићу

С/лава /: Г/оспод/у: Б/ог/у: на: 3 новембра 1737 у Нови по талијански

Нека се зна п/о/ овому писму како се облегавам ја
к/онт/е: Васиљ Војновић за свога рођака Тодора Вој=
новића поради феде што му чини комунитад
Новска капетан и суђе с му/ху/ром комунитади комунскијем
поради шкотана и сира и квардије што му је послао
брат Во/ј/ин у Млетке на: 1 лула 1734 и тако се об=
легавам више речени Васиљ ако би дошле која
стега комунитади да имам и ја исти Васиљ одгово=
рити за мога рођака Тодора и Во/ј/ина и биће подписа=
та и афермана од истога Васиља и ја Симо Лупешко=
вић учини ово писмо будући мољен од истога Васиља
и ја Васиљ Војновић афермавам горње писмо -

/ на полеђини:/

1737

Писмо. к/онте/. Васиља Ву=
јновића што се облегао
комунитади за фед
на скотан сир и гварди=
је, прије понесену у Млетке
сердар Тодор, и Во/ј/ин
Сердаревићи, ако би
суцедило што. од кога
му драго, комунитади
да има одговорити ре=
чени к/онте/. Васиљ, своијем
добрима,и проча-

и допуштена је и дата
фед, како више

АХ, ТК, Ф. II 315

Нови (1739)

Пресуда у спору Марића из Кута и Марка Ожеговића и његових ортака са Топле.

Ва имје Ис/ус/а: Х/ри/с/т/а: амин, године от његова прес/ве/тога рожд/е/ства.1739. на млетачку индикта римскога трећега на. 29. ђенера, дан истинити петак у Новому у вароши у бутизи г/о/с/подин/на Јована Радова –

Дићарива се с овом посебном сетенцом арбитрариом које оће се парте да може имати своју крепост колико да је учињена од руке госпоцкога писца, – Како ми ође именовати и одиздол подписати, судци и добри људи, бисмо звани и мољени, како по компромешу преузвишенога Марка Дариве провидуру (!) нашег от Новога 29. ђенара 1739. на млетачку, г/осподи/н: ко/нт/е сердар Тодор Вуиновић с Топле, од стране Марка Ожеговића, и Мата Драшкићевића, Јова Ђуричића од једне, г/о/с/поди/н – алфиер Јован Радов с Топле от стране, Саве и Сћепана оца и сина Вуина Марића, и од Ђура Јованова Марића, и Луке Иванова Слијепца, и Филипа Јованова Марића свије ис Кута од друге; за виђети неке деференције што су међу њима, а ово за крађбу што је украо Сава Гуин Марић, кључе из великога магазина г/о/с/поди/на: прес/вијетло/га: к/аваље/р/:а: Буровића на Зеленики дао га своме Сину Сћепану Марићу и Ђуру Марићу, и они Сћепан и Ђуро пошли и отворили мали магазин ко/нт/е: Буровића на Зеленици и покрали Марка Ожеговића, и Мата Драшкићевића, Јова Ђуричића од ортачине смокава су/ви/је литар дебелије шестотина, и најпотље провалили магазин исти за обезумит хи да није кључем отворато, и понијели хи у појату Луке Слијепца и Филипа Марића и казали хим, и Лука Слијепац рекао да не стоје добро у појати от миша, принијели хи опет у кућу истога Луке Слијепца, и Филипа Марића и они хи примили, и ту и/х/ нашли и отражили са сочбином соку цекин у злато; и тако ми добри људи потнаку испитовасмо њи/х/ исте и њиове сједоке и они исти лупежи исповиђеше да је тако било све како озгар изговара, и ми призвасмо Г/оспод/а: Б/ог/а: у помоћ и сједећи осуђујемо и сетенци/ј/авамо како одиздол насљеђује; смокве више речено Н 600 валутајемо по З 44:15 стотину како по души кажу да су остале продали које чини З 268:10, ово осуђујемо како је обичај од наше земље за лупештину седам заједно то је З 1879:10, од овога ми добри људи како је обичај батимо трећи дио З 626:10, то остаје З 1253 – пака батимо од овије за јестиво што су јели који су притражили з дружбом, у Луке Слијепца и Филипа реченога, како кажу обје парте З 193 – перо у ове од јестива да поможе Луку Слијепца и Филипа Луку Слијепца и Филипа (!) реченога, Сава и Сђепан отац и син Гуин Марић З 65. а Ђуро Марић З 65 –у рок мјесец дана а њима Луци и Филипу остаје да приме њиова дијела 63 – то излази како више З 193. које батимо од горње суме и остаје чисто осудбине свем сочбине и проча З 1060 -; од овије прво осуђујемо Саву и Шћепана оца и сина Гуина Марића З 490, и сувише да даду Г/о/с/поди/ну: ко/нт/у: Буровићу једну добру јаловицу о првом ускрсењу, за крађбу кључ и проваљивање његова магазина и афронат, сувише да даду Јову Ђуричићу кумство и дар обичајни о првом Божићу; друго осуђујемо Ћура Јованова Марића З 330 – и сувише он да да за сочбину цекин у злато у рок од мјесец дана и сувише Мату Драшкићевићу кумство и дар обичајни о првом Божићу; треће осуђујемо Луку Иванова Слијепца, и Филипа Јованова Марића уједно и заједно порад ђе су заједно и примили спремили и сакрили у своју кућу сву исту лупештину осудбињенима З 240 – и сувише Лука Слијепац и Филип речени да даду Марку Ожеговићу побратимство и дар обичајни о Божићу првому. перо Лука Слијепац ујамчио се са заклетвом за Филипа Марића да је и за његов дио јамац и платац за све: тако сувише от кумства и побратимства и јаловице и сочбине излази чисто осудбине како више З 1060 – перо да имају дат кумства и побратимства и јаловицу и сочбину на исте рокове како више а јаспри главне З 268: 10 у рок петнаес дана о/д/ данаске, Сава и Сђепан Марић З 100 : – а Ђуро Марић З 100 – а Лука Слијепац и Филип Марић З 68=10, а они њима тадај да врате оружје и коже, а остало решто сваки до своје испуните осудбине како више да даду у рок полак о С/ве/том Димитрију ко/ј/и дође ове године 1740. а полак пак до године о другом С/ве/том Димитрију год/ине/ 1741 и мећемо пијене коија парта не би послушала ове сетенце сваком непослушнику да да у камару принципову дуката Но 25. а у цркву нашу главну С/ве/то: Вазнесеније Х/ри/с/то/во: на Топлу дукат/а/ 25. и с овијем чинимо доспитак и мећемо вјечни мир на славу Божију амин.

Ја Васиљ Тодор Вујновић би у ове добре људи ја Јово Делин подписујем за Јована Радова како је био у ове добре људе тако мољен од истога не умијући он писати

ИАК, УП 60, 379

Кути (1740)

Стима Митра Огурлића из Кута

Слава Г/осподу/ Б/огу/ на 1740 лула 20
Н/е/ка с/е/ знна (!) по овому писму алити стими како бисмо зевани и мољени ми стимадури ко/ј/и ћемо бити одизедоле подписани
зева нас Митар Огурлић да му видимо и стимамо неко жито
што бијаш/е/ на земљи Лаза Бијелова на Орашеју у Казимиру
заложио Лазо Бијелов Митеру Огурлићу за цекина пет – 5
и ту би Ката жена Лазова и ми стимасмо овеса ока – 44
а што бијаш/е/ потерно ока 8 и стимасмо шенице ока – 8
и да има ово жито стати у истога Јова Кулова који је сијао
до пераведе будући тако пераведа и међу нама
тако погодили заповиђела учини ово писмо ја алевијер
Гаверило Томин будући мољен оде стимадура и ја Ћетко Озчинић
бих стимадур и ја Симо Лупешковић подписа за истога
Ћетка будући мољен не умијући он писат и ја војвода Абрам
Аћимовић бих у /о/ве добре људе и ја Симо Иванов подписах за војводу Аврама не умијући он писати

Сетенција Лаза Бијелова

АХ, ПУМА, ф. 140, 25

Нови (1740)

Уговор Јова Делина из Пода и Марка Ожеговића из Кута

Слава Г/оспод/у Б/ог/у на 15 августа 1740 у вароши по талијани

Даћарива с овијем писмом алити фитанцом како ја Јово Делин с Пода афита магазин на Мељину од разлога Сима Бајовића афита га го/споди/ну Марку Иванову Ожеговићу ис Кута и погоди фита на годину сваку по цекина два реко ну/мером/.: 2 и да се има служити исти Јово Делин слити вино своје из Кута и Мељине за конат мој а друго све да је за Марка а на крај од године да је господар Марко гуштити али Јово не дати за више тако се облега један другому ја Јово Делин учини ово писмо и афермавам имантена/вам/ како више и биће афермано с руком Марка Иванова за два цекина

ја Марко Иванов Ожеговић авермавам мојом руком

и Бо/г/ дао добро

АХ, ПУМА, ф. 166, 46

Кути (1741)

Уговор Сима Мишевића из Кута и Петка Мијова

Слава Г/осподину/ Б/огу/ на 2 ћула на 1741
Н/е/ка с/е/ зена (!) по овому писму алити шкериту како узе
и перими у моје руке ја Симо Бошекове перзим (!)
Мишевић из Кута узе и перими у моје руке у господина
кенеза Петека Мијова либара сто и десет – 110
мунида далематиске (!) у свакој либери по динара
пет – 5 и мећемо овијеме јасперима роке
периви дође св/е/ти Димитерије ове године
по јаспери и ваједу свуколику безе ника/к/ва
инада и пераведе и биће ово писмо подеписано
о/д/ дева сјеедока који с/е/ подепишу да су вјееровани
на свакој пераведи кому рече Симо Мишевиће

Учини ово писмо ја алевијер Гаверило Томин
будући мољен од истога Сима Мишевића
ја Никола Митров сједочим горњем писму
ја Јово Лакетић јесам сједоко како више

АХ, ПУМА, ф. 140, 50

Кути (1741)

Стима Павла Радоичића

Слава Г/осподу/ Б/огу/ на 13 лула 1741
Нека с/е/ зена (!) по овому писму алити
стими како бисмо зевани и мољени ми
стимадури који ћемо бити одизедоље
подеписани бисмо зевани о/д/ стеране
Павела Радоичића да му видимо и
сти/ма/мо неку шетету што му је бија/х/у учинили
Ластовељани у умиму (!) на Јарчинама
потерли жито говеда и животила (!)
Николе Ђеаића кога саме уитио и његова
берава закелао а оне ако кога зена
нејага (!) и ш/т/етте (!) се мор/е/ помоћи и тако
ми стимасмо и осудисмо по нашој
кушенци/ј/и да има дати Никола Ђеаиће Павелу
Радоичину овеса ока ш/е/сте (!) – 6
и стимадурима за њи/хове/ теруде
либара десте – 10 а да има дати Павел
Николи Ђеаићу овечу девизицу
и овому свему рок је о светому Илији
који перви дође учини ово писмо ја алевер (!)
Гаврило Томин будућ мољен о/д/ стимадура
ја Митар Огурлић бих стимадур
ја Симо Лупешковић подписа за истога
Митра будући мољен не умијући он писат
ја Петар Вучковић би стимадур ја Митар
Павковић подписа за истога Петра будући
мољен од њега

АХ, ПУМА; Ф. 166, 20

Кути (1741)

Потврда Марка Ожеговића из Кута

Сетебра на 15 у Новому на 1741
Исповједам ја Марко Иванов
Ожеговић како узе и прими у моје руке
у Ника Јованова магазин Јова Делина ... (тр) на ..(тр)
на три мјесеца на разлог од два цекина
на годиште и тако се облега и
Марко Иванов да му имам палаћа/т/

Подписато од истога Марка с руком
мојома ја авермавам како виће
Марко Иванов Ожеговић

Витанца
Марка Иванова
Ожеговића

АХ; ПУМА, ф. 166, 48

Кути (1749)

Сетенција браће Шиљеговић и Андрије Вуксанова из Кута

Слава Г/оспо/ду Б/о/гу у село Кутима априла : 28 – на 1749
Нека се зна како дођоше Петко и Михо Марков Шиљеговић
из Пресјеке и Андрија Вуксанов из Богљеновића к нама
капеланом од Кута да им учинимо писмо за неке деверенције
што имадијају међу собом што имају одаван и тако се погодише
и жустијаше и пред нама и простише се да не имаду веће ни они
ни ђеца њиова за ово споменути никад на ва вјеки него да живе
у љубави а за ону земљу ђе се бијаше сломио с коња
Ђуро Шиљеговић брат Петков и Михов уговорише
да не има Андрија сијати веће од напредка него једном
а да је гради и пасе и сјече драчу а они Шиљеговићи камен
што га бијају посадили извадише и бацише и тако да живу
у љубави вазда и они и њиова ђеца и да зато не имају
веће нигда споменуту ни једна банда ни друга него како кумови
и браћа и ту бише сједоци два који су слушали и виђели
ту земљу и камен каде су извадили и каде су се нагодили
и простили први је сједок Баидишера Маролић а други
суђа Јован Моровић и уговорише обље банде да се
метне пијена по канђелери колико буде воља
преузвишенога г/осподи/на провидура за бољу тврђу за не
ослободит се од напредка за ово споменут ни једна банда ни
друга и Бог дао добро –

учини ово писмо ја капелан Јоаниђије Чуквас будући
мољен од обље банде
ја поп Ђеорђије Лазаревић капелан од Кута
би на то мјесто
ја суђа Митар подписа за истога суђу
Јована Савина будућући (!) мољен
от нега не умијући он писати

АХ, ПУМА, ф. 210, 289

Нови (1752)

С/лава/ Г/осподу/ Б/огу/ на 2 ћуна 1752 по талиано у Новому

Дићарива се с овијем истинитијем писмом алити
сетимом (!) како ми одиздол подписати сти (!)
стимадури како бисмо звани и мољени од стране
г/осподи/на Франчешка Палини и по /о/рдену пупликому поради
његова мијобрамента што му има у Миочевиће тако
пошто имасмо орден и заповјед преузвишенога
г/осподи/на Луке Миниа и његова мандата учињена 23
истога тако пођосмо и обедисмо и пођосмо на
исто мјесто и виђосмо сваку ствар колико мора
бити по правици прво стимасмо у Миатовини
и то је сијао Мијаило Видовић стимасмо кварата
шенице осамнаест перо млетачке кварте: 48
сувише у Бобовишту како држи Томаш
Укропина стимасмо шенице кварата – 11
сувише на исто мјесто овса кварата 13
сувише ока сочивице на исто мјесто ока : 8
сувише на исто мјесто Ручица лана : 45
сувише на Миаилу Видојевићу што држи земљу
у Зградама стимасмо кварата на њему јечма : 8
сувише у истога овса кварата чисто 4
и ову стиму учини ја Нико Радуловић бивши
мољен од ниже подписатије стимадура
ја војвода Аврм Ачимовић бих стимадур
ја Нико Радуловић подписа за истога тако
бивши мољен од њега неумијући он писати
и ја Митар Огурлић јесам стимадур

АХ, ПУМА; ф. 177, 15

Нови (1753)

Потврда Лазара Конопљића из Сасовића

С/лава/ Г/осподу/ Б/огу / на 18 фебрура 1753 у Новому

Лазар Конопљић из Сасојевића исповједа своијем устима
како узе у г/осподи/на војводе Аврама Ачимовића из Сасојевића
како узе у своје руке либара газета тридесет
и двије рекоћ за које исте јаспре узе асалдо интера
које исте јаспре узе од сада до двије године дана
полак до године а полак од друге године и сувише
да има купити одкупити један прстен што је узео
у истога Аврма а заложио с невјестом Мандом
г/осподи/ну Јову Жарковићу да га и он и невјеста му
по пола плате и одкупе и врате исти прстен
што пријед могу тако се облагаје испунити
и мантенати без никакве правде ни инада
под облег свој и своије добара најтврђије
и ова за ње/ну/ јакост биће подписана шу два
сједока коијем буде речи (!) ко/ј/и приме јаспре

и ово писмо учини ја Нико Радуловић бивши
мољен од Лазара Конопљића и прстен одскуп
како нећу
ја Или/ј/а Радибратовић јесам сједок како више
и ја Никола Јововић јесам сједок како виче.

АХ;ПУМА; ф, 168, 41

Кути (1757)

Пресуда у спору Атанасија Вуксановића и Сима Вуксановића из Кута

Слава Г/оспод/у Б/ог/у на 24. ноембра 1757 по талијано у вароши Новској

Нека се зна по овој сетенци арбитрарији, како по препоклонитому компромешу од П/преузвишенега/ г/осподина/: Зан Батисте Дамошто, провидура нашега од Новога, бисмо звати ми одиздол подписати судци кметови од стране Атанасија Вуксановића који чини зањ и за стрица Јакова и рођака и за браћу из Кута од једне и од Сима Вуксановића из Кута чинећи зањ и за браћу друге, за ђуштати им све њихове деференце што су до дневи данашњега, и тако ми више речени судци кметови били смо у Куте у кући и на баштине реченије Вуксановића прошлије дана и чули смо разлог једне стране и друге и њи/хове/ књиге разабрали и дали заклетву кога је тицало, и призвасмо Г/оспод/а Б/ог/а у помоћ и сједећи осуђујемо и сетенци/ј/авамо како одиздол насљеђује и проча

1 = Прво осуђујемо бивши се прије подјелили и ми им потврђујемо прво подјељеније, и у ђуштаменту првому што им би то осуђено, дао је Јаков и његови синовци Атанасије Сава, Симу реченоме Јову и Мијату и Лазару како пред нами и исповиђеше да су примили шес цекина и шес либара, и мајци им цревље и ово да не ишту трећи дио од ђеда им Ђура покојнога. А сада не бивши контенти Симо више речени з браћом него иште трећи дио од ђеда Ђура зато осуђујемо ако би оћели претендити Симо и браћа му више речени, трећи дио баштине што су ђеду им Ђуру на дијелу дали, а оцу Јакову и Савину да имају платити Симо и браћа му Јакову и Атанасију и Сави, за што су оца г бо/лес/на Ђура ранили. 20, година како сједочба и укопали и дали подушје и саландар, осуђујемо цекин петнаест, и за ђе су ранили брата Гаврила бо/лес/на. 22 година како сједоџба а дијела му не дали осуђујемо цекина у све десет вељу Н 10 а сестри једној што нијесу одали прћију осуђујемо цекина три трећега дијела, и за укоп бабе калуђерице осуђујемо цеки/на/ два, и за свадбу Сави Јакову осуђујемо цекина осам то је цекина тридесет и осам, и сувише што су примили како више цекина шес и либара шес, то је у све цекина четрес и четири и кварат с цревљами, зато осуђујемо да не могу прије поћ на пошеш од истога дијела прије него изброје речену суму Јакову и Атанасију, Сава досле ни да ишту Симо з браћом максулу, ни Јаков са синовцима динар у добит ако ли не даше речени Симо з браћом речене аспе Јакову и Атанасију, рок од данаске, до с/ве/тога Саве года 1758 који први дође три мјесеца три инцерка, да је баштина вазда Јаковова и Атанасина, а при коме била земља речена дослеи при ком остане осле они да плаћа госпоцке каноне.

2. Друго осуђујемо за дуг што је дужан Јово брат Симов, Јакову и Атанаси/ју/ цекина седам и либара дванаест што је био узео асалдо интера на добит кад је био на пут како исповиђеше обје парте пред нами да је тако, то да имају Јово и браћа му платит о јесени првој года 1758 главне и на ње/ну/ добит колико буде за стајали, немаоћи (!) ови дуг мјешат се ни чинити ништа з горњијем дијелом ни другијем деференцам треће.

3 – Треће осуђујемо за пут кући да учине сви заједно из комуна изпод обора Симова и браће му да з/а/ више година што им је баштина у комуну, ако ли им није од комуна нека бонифика један другому чија буде да му исплате – а спенз да ово добрије људи да плате по пола а спензе око правдања ко је што спенчао да је спенчао, и мећемо пијене оној парти која не би послушала ове сетенце да има платити у госпоцку скрињу од Кута стотину, и с овијем доспјевамо и постављамо међу њима вијечни мир на славу Божију амин.

Ја Јово Жарковић учини ову сетенцу бивши мољен од кнеза Марка Злокова и суђе Филипа Желалића из Бијеле судаца кметова и проча ја суђа Филип Челалић бии у ове добре људе: ја

Симо Бјеладиновић подписах зањ тако
бивши мољен од њега не умијући он писати
ја кнез Марко Злоков би у ове добре људе ја Павао
Петровић подписа зањ по његову ордену не умијући он писати
ја Атанације Гавиће (!) Вуксановић авермавам горњу
сетенцију за ме и за стрица Јакова и брата Костадина и
рођака Ђура у свеву (!) ордену не умијући он писати
ја Симо Петков Вуксановћ афермавам горњу сетенцију
у све ње/не/ парте за ме и за моју браћу Лаза
Јова и Мијата и ја Андрија Јововић подписа зањ
тако бивши мољен не умијући он писати

АХ, ПУМА, ф 204, 6

Кути (1758)

Слава Г/оспд/у Бог/у априла на 12 1758

Нека се зна по овоме писму алити сетенци
како бисмо звани и мољени ми ниже
подписани по ордену госпоцкоме кунпромешу
од Сћепана Вукова и његова брата
Петка Вукова а од друге стране и Јова
Јова Иванова и његова брата Тома да им
подијелимо кућу и баштине и њиове девере/н/ције
које биау (!) међу њима и разумјесмо њихове
разлоге пота/н/ко подјелише кућу по пола
и баштину у мали виноград Петка са дна
а Јова свр/х/а у Гомиле Петка од Спудара
а Јовао од потока за Потоћјее Јова свр/х/а
Петка са дна у згрди Петка свр/х/а
и Јова са дна дубраву по пола и Јова
од потока Петка от куће врт Јова
са дна Петка озгара мурва Петкова
више гувна и Јову горња гувно и
појату и мали врт по пола има дати
Јово Петку за и/н/траду што је ужива
о/д/ жита смокава маслина и вина на годиште
по либара – З 41:10 ћини сума
у све либара ________________ З 645:10
ово има дати Јово Петку а наоди се
да има дати Петко Јову од винограда
што га је продао Вук и што је Стана дала
у кућу ка/д су стали заједно од ње/н/ прћије
што бијаше дала ђеверу и спе/н/ћао у кућу
гроша шеснаест ћини либара ___________ З 128
од винограда ли/бара/ __________________ З 140
од овога има платити Петко
з братом либара ______________________ З 134
за дециму што је Јово предавао за
Петка да му Петко бонивика ли/бара/ _____ З 25:10
за добит Стани за ње/ну/ прћију З 159:10
што биау (!) спе/н/ћали да да Петко
за њихов дио ли/бара _______________ З 66
ово има Петко бонивикати З 225:10
Јову од ове суме страга
остаје дужан Јово и Тотомо (!) Петку
чисто о свега либара __________________З 420
спе/н/зе да плате по пола које су окуриле
три оке жита два аршина сукна и мараму
око добрије људи ја Марко Ожеговић
учини ово писмо
ја Марко Ожеговић бих у ове добре људе
и ја војвода Аврам Аћимовић јесам добар чоек
и ја Јефто Матов подписа за војводу Абрама
не умијући он писати а будући мољен од истога Абрама

АХ, ПУМА, ф. 204, 14

Обалица (1758)

С/лава/ Г/осподу/ Б/огу на 28 лућа: 1758 по талијано у кући Сима Кокота на Обалици

Диђарива се с овијем истинитијем писмом алити сетенциом
албилтрариом како ниже подписати суци кметови
бише звани и мољени од стране Сима Кокотовића ко/ј/и
чини за се и за свога брат Јована и од стране Алексе
Цијеткова Оздринића ко/ј/и чини за се и за своију домаћицу
Стане а по заповједи г/осподи/на провидура П: В: Зан Батиишта Дамошто
и његова конпромеша тако пошто зваше и молише и имасмо
заповид госпоцку пођосмо на исто мјесто Убалице (!)
ислушасмо све њиове разлоге и деференције што је
која парта имала приказати и прињети тако
призвасмо Г/оспода/ Бо/га/ у помоћи сједећи осуђујемо и
сетенци/ј/авамо и кондунавамо како насљеђује и проча-

1: Прво поради дециме госпоцке што је Симо плаћао у камару
пуплику за годишта + 19: за шалдо до года 1758 нађосмо да је дато дециме ис курило (!) и Симо платио З 305:10 како му говори Симова нота што је пред нас приказао

2: Друго поради дугова што је покојни Митар
у кога се дужио у Станића Мату Шпадићу Шњуревићу
Зупчевићу Сушићу и Јелићу Ђуру Вукову Билановићу
у све нађосмо да је плаћено како његова нота це/кина/ : 22
сувише извадисмо браћи младој за њиову женидбу
што су се женили за њиов арач извадисмо це/кина/ : 5: ? (изб)
које чини са свијем дугова како више це/кин/ 33 З 24
зато осуђујемо да се има платити на троје пада свакога
брата по це/кина/ : 11 З 8 то ваља да прими
Симо и његов брат Јово це/кина/: 22 З 16 а Стана
шћи покојнога Продана да прими це/кина/: 11 З 8 у то
нађосмо у година : 9: да је могло и да је дошло фрута
од трегега (!) дијела дио трећи а два ко је пословао
око истога трећега дијела нађосмо да њу допада це/кина/: 2 З 8
сада бативимо ови фрут што је могло доћи од горње
суме це/кина/: 2 З 8 то остаје дужна своијем стричевима
цекина девет : 9: а да Станин дио остаје
франак трећи дио пошто даде ово це/кина/: 9: о свем
свије спеназа чисто да не има никому ништа више
дати ни за једне дугове ни спензе ни за дециме до
дневи данашњега а за фрут да га има узети овог
љета које над нама сада простимасмо сву
Кокотовића з/г/раду и мејураменат да ваља у све це/кина/: 59:1
то сваки парат да ваља цекина:19:1 инцерака
у то осудисмо Сима Јова Кокотовића да имају дати
својој небучни (!) цекина : 20:1: а девет што им
има дати то је у све цекина : 19:1 и ово це/кина/: 10:1
осуђујемо да има дати више речена браћа у
термен годину дана почињући од данас у три рока
први рок Митров дан да јој даду цекина : 3:1
а други рок о покладима великијем који дођу
ове године а трећи рок на данашњи дан на
сверћу од године сада осуђује поради спеназа око
конпромеша и осталије спеназа што су окурили око добрије
људи да имају платити на троје тако
сетенци/ј/авамо и кондунавамо да има платити пијене
у камару пуплику како у копромешу дуката : 100
која парта не би послушала ову сетенцију
у то остављамо међу њима мир и љубав вијечну
да имају живлети како Г/оспод/ Б/ог/ заповједа
и ову сетенцију учини ја Нико Радуловућ и бих
судац не потежући ни за једну парту
и ја ЈовоТомов Црногорчевић би судац не
потежући на за једну парту

АХ, ПУМА, 204, 16

Кути (1763)

Судска диоба Ане и Тома Шћепанова

Слава Г/оспод/у Б/ог/у мјесеца новериа на 2 на 1763

Нека се зна по овоме писму алити шетенци
како бисмо звани и мољени један од стране Ане а други
од стране Тома Счепанова да им видимо ми ко ко/ј/и чемо
одиздоле потписани да им видимо (!) и подјелимо
све на три дијела по души нашој и вичесмо (!)
и разабрасмо све и почесмо дијелити жито, шеницу
на троје овас на троје боб на троје и фурметун
и вино и кучу размјерисмо и подјелисмо на троје
и метнуше брушкете допаде Ану од запада
а Тома од истока и бише контени и пођосмо
дјелити врте пот кучоме (!) допаде Ана (!) како и куча
од запада а Тома од истока како му куча заповједа
а остависмо за домачи/н/ство покрај пута не имајучи
што друго извадити и подјелисмо другу зграду
са дна до вриха (!) више млина и метнуше бр/у/шкете
како и допаде онако бише контени и остависмо
једну смокву дужицу ко/д/ трапа да је Ани и почосмо
у зграду тречу зграду (!) подјелисмо на троје и
метнусмо бр/у/шкете што кога допаде бише контени
почосмо на Драгомир и дјелисмо виноград на
троје и метнуше брушкете што кога допаде
бише контени има дати Томо Ани смокава
литара седамнаест и вјенца три а ако нече
искати смокве да има Томо дати што је посијао
дио што је обичја/ј/ у овој земљи и лан по пола
и мурве Ани тречи дио и пошто подјелисмо све
питасмо и/х/ јесу ли контени три пута и рекоше
и једна банда и друга банда да су контени за све
и у све и мир Бог дао међу њима.

Ја Лазар Перишин би добар чоек
ја кнез Томо Бокановић би добар чоек
и ја Јово Чуквас подписак за Тома будући
од њега мољен неумијући он писати

АХ, ПУМА, ф, 213, 19

Кути (1764)

Судска диоба браће Ожеговића из Кута

С/лава Г/осподу/ Б/огу/ на 20 фебруара : 1764: по талијано у Новому

Дићарива се с овом сетенци/ј/ом арбитрариом како ниже подписати
суци и кметови бише звани и мољени од једне стране
ка/пета/на Марка Ожеговића и његова брата Филипа Ожеговића
а по заповједи П/реузвишенога/ У/звишенога/. г/осподи/на Зована Пашквалига
провидура од Новога поради неке деференци/ј/а и дијељења међу браћу
тако пошто зваше и молише имаше заповјед госпоцку
пођоше на исто мјесто у кући више речене браће Ожеговића
и слушаше обје парте штосу имали међу њима тако
призваше Г/оспода/ Б/ога/ помоћи и сједећи осуђују сетенци/ј/авају
како насљеђује и дијеле свако ствар по првици на пола како
насљеђује одиздол и проча

1: Прво подјелише њиову кућу на пола и допаде к/апета/на Марка
дио од куће од запада а Филипа допаде од истока у то
остависмо нешто мјеста од истока за моћи приградити
кућу уједно и заједно и када је ограде да се Марко има
помакнути напријед и Филип мјесто м/у/ учинити Марку
будући /и/м кућа садашња тјесна и ово да имају кућу
оградити у бријеме кад гоћ би била воља Маркова да кућу
граде да му Филип има помоћи градити и да не море му
смести толико им и магазин што имаду на Зеленику
подјелише на пола и допаде Марков дио од магазина
од запада а Филипа од истока у то осуђују да имаду
звати ма/ј/стора уједно и заједно и да им стиме
у Маркову дијелу што је заполо (!) рафе и шканције пака
нека Марко Филпу исплати и проча

2: Друго поради његова поку/ћ/ства што су имали до
дневи данашњега и мало и много сваку работу и оружје све
подјелише на пола како браћа поради :1: корета и некије
багатела што Филип претенђаше ови корет дадоше
Марковој жени да га има носити за њиову милост
будући стала ш њима 30: годишта и ништа јој
нијесу прикро/ј/или и да Филип не има претендити
ни корет нити мале багателе познајући данас
да није право да Филип претенди и проча

3: Треће поради бачава и бадања и суда остајлије (!) од
вина и ракије и уља да имаду подјелити све на пола
како права браћа и да метну брушкете и што кога
пане нека держе испуни један другоме

4: Четврто осуђују поради њиовије заклада што имаду
њиови заклади у залогу да и/х имаду уједно и заједно
одкупити извадити и да има Марко узети копче
среберне на које и данас узео Филип да им је на пола
како су и остало на пола подјелили ово у термен
ове прве јесени да закладе одкупе и да има
узети Марко једну пуцу од доламе највећу што
узимају и пуцу од дечерме наљевша (!) на вољу Маркову
и ово давамо Марку за његово старијеши/н/ство
како у земљи закон и проча

5: Пето поради земаља што им се данас наоди и ово
им подјелисмо на пола како браћи и да се знаде
што ће кога допанути данас им ође именујемо
што и/х/ кога допало на дијелу и тако допаде Марка
код куће у Лукцу долац горњи и Ијакле и Репишта
и маслине двије више гумна
Филипа допаде земљиште код куће у Лукци доњи долац
и код Пантове куће горња з/г/рада до гувна а поради
церне мурве штоје код улице остаде им у комуну да се
имаду служити такођер и гувно више куће њиово
остависмо им у комун да га имаду поградити
и да се има служити један и други како браћа а
поради гумна што им је код куће Пантове да га имаду
развалити за бити либера земља онога кога је
токала они да /је/ и земље
Марка допаде виноград у ограђеној ливади свеколико
Филипа допаде у Пержинам свеколико у горњој ограђеној
ливади више пута допаде Филипа од истока а Марка
од запада како су метнули конфине тако нека и держе
у Лужинам допаде Марка доња банда а Филипа горња
како и/м метнусмо конфине тако нека и держе
У Приоду Марка допаде виноград васколик а Филипа
допаде у Подвође винограда васколик су нешто земље
ораће: на Приоду у Подвође Марка допаде земље ораћице
од запада и малешно од истока а Филипа одстаде (!)
земља у сриједи како им метнусмо конфине
сада поради земље што имаду у Пијавици допаде Марка
доња страна а Филипа горња банда како им метнуше
конфине тако нека и держе и поради свије више
капитула од земаља да не имају један другоме
конфине премицати него нека стоје како су метнути
а да поради осталије земаља што им нијесмо подијелили
и што су купили до данас земаља и што имаду њиове муке
на туђем земљишту и што ће купити муке
њиове сваку работу да дијеле на пола како браћа
сада поради коња и волова и остале стоке и барое (!) остајем
у комуни и ово да имаду подијелити на пола сваку
работу и поради дугова што имаду до данас да имају
поћи уједно и заједно дужницима и ш њима конат
чист учинити и оно што се нађу дужни да плате на пола
такођер ако би што имали скужати да подјеле на пола
о свем ако би Марка нашло каква штета алити
дуг да има дати када је био овога пута на последњега
у то дуга Филип не има помоћи ни мало нити
много поради узрока што га Марко није питао и проча
а поради спеназа од добрије људи и конпромеша и
сетенције да имају све платити на пола како браћа
и осуђујемо ону парту која не би послушала ову
сетенцију да имаде платити пијене како у конпромешу
и проча и с овијем доспијевама и мир
вјечни остављамо како међу браћу на славу
Божију и ову сетенцију учини ја Нико Радуловић
бивши мољен од ниже подписатије су/да/ца и кметова

(на полеђини):

И поради перстена попа Ника што га је
изгубила Филипова жена да га
плате на пола
Кнез Ми/ј/о Петровић бих ове добре људе
Нико Комленови/ћ/ подписа по његову не умијући он писат
Симо Сушић бих у ове добре људе ја Јово
Милановић подписа по његову рордену (!) не /умиј/ући писати

АХ, ПУМА, ф. 220, 148

Кути (1764)

Стима попа Буровића на земљишту у Кутима

Децебра на 1 1764 у Кутима
Нека се зна по овоме писму
алити сете/н/ци/ј/и како бисмо
звани о/д/ стрне г/осподин/у (!)
попа Буровића по ордену
госоцкоме да му
видимо и стимамо
ми ниже потписани
и тако пођосмо и виђосмо
и стимасмо
нађосмо штете шенице
ока дванаес и по
на ливади код моста

Ја Марко Ожеговић
учини ово писмо
по ордену стимадура
Ја Јово Накићеновић јесам
шедок како више
Павле Петровић јесам шедок како више

(на полеђини:)

Сетанци/ј/а
од стиме
као у њој
1764

АХ, ПУМА ф 220, 138

Кути (1765)

Стима Гаврила Бијелића из Кута

С/лава Г/осподу/ Б/огу/ на 12 сетенбра талиано 1765:-

Исповједамо ми ниже потписани стимадури
како бисмо звани и мољени од стране
г/осподи/на Гаврила Бијелића а по заповједи
преузвишенога г/осподи/на Андрије Корнера провидура
од Новога да му видимо неку штету
на његовој земљи у Кутима његови половници
и тако пођосмо и виђесмо
сваку ствар потанко сваку штету:-
и призвасмо Г/оспо/да Бога у помоћ осуђујемо
и стенци/ј/авамо Јова Пуовића:-
што даржи о себи будући не копао на озиму
ни на јару наодимо штете да да исти
Пуовић Бијелићу од његова дијела маста
ока педесет вељу: о : ___________50

2: Друго осуђујемо и сетенцијавамо:
истога Јова што је смачено лоза:75:
и смокве двије да да Бијелићу за исту
штету за његов дио муниде __________ З 21:15
осуђујемо истога Јова и Танасија:
што дарже зајено да даду смокава
Бијелићу на његов дио читава ____________ 54
и осуђујемо и сетенцијавамо исте:
ортаке ко/ј/и дарже да даду Бијелићу:
што су прмили у име међе З 80
и на ње/ну/ добит за године : 4 : посто шес
чини муниде__________________ З 19 : 4
будући не доспјели међу у име које
су узели и од напретка ако би застали
ови динари да плате добит:
што не бијау окопали ни траву пож/њ/ели
што се грожђа изгубило то ми одмолисмо
стимадури и дарова
наше минеле и кавалкаде__________________ З 24

Ђурица Косић би стимадур
Павле Јакшић Дубљевић би стимадур

АХ ПУМА, ф. 221, 21

Кути (1766)

Уговор Остоје Вуксановића иy Кута и Рада Иванковића из Луштице

С/лава : Г/осподу/ Б/огу: на 23: априла. 1766. по талиано у Новому

24 –

Очитује с овијем шкритом Остоја Ми/ј/ата
Вуксановића и његова мајка Стане домаћица
више речнога Ми/ј/ата како узеше у Рада
Иванковића из Луштице узеше и примише
уједно и заједно у своје руке цекина у злату
шест реко мо: 6 : асалво интера без
никаква ризика ко/ј/и даје него да суму сигуре
на крају од данас докле му узморе
најпријер вратити главно и добит како се
пратика у паизу тако се облегају коизи
примају испунити и мантенати без
никаква инада ни правде под облег свој
и своије добара садашњије и дошаствије
и ова за ње/ну јакост биће подписана од
два сједока коијем буде молити коизи
примају јаспре и ово писмо учини ја
Нико Радуловић бивши мољен од
Остоје Вуксановића и његове мајке
Стане за цекина ______________ мо : 6
и ја Ђорђије Радић јесам сједок како више
Лазар Чувковић с/је/док како више

(на полеђини):

Шкрит Остоје
Вуксановића од
цекина -: 6

1776

АХ, ПУМА, ф. 259/1, 27

Дићарива се с овијем писмом алити стимом како
ниже подписати стимадури бише звани и мољени
од стране Јакова Никова Лучина из
Пресјеке а по заповједи п/реузвишенога/ у/звишенога/: г/осподи/на Андреа
Корнер/а/ провидура од Новога поради
неке штете што је учињено на земљи г/осподи/на
покојнога Франчешка Палини тако пошто зваше
имаше заповјед го/спо/цку пођоше на исто
мјесто и стимаше сваку ствар
по кушеници речено мјесто у Пресјеку
у Омересеновом селу како насљеђује и проча
99 лоза за међом смачено без трага стимати
сваки корјен лозе: 12 ваља _____________ З 59 : 14
12 корјена маслина огризеније по З 2 ______ З 29
сувише штете од коња избоине стимаше
исту штету избоину ______________________ З 12
18 дубова малије и великије смачено
на истој земљи стимаше у све __________ З 60 : 10
сувише минеле и кавалкаде стимадурима
у све _______________________________ З 12
и ову је штету учинио како по мандату
Андри/ј/а Пиклиеровић ја Арсеније
Вулиновић и Васиљ Стојанов и Јово
Божов Накићеновић и ово писмо учини
ја Нико Радуловић бивши мољен од ниже
потписатије стимадура
-Павле Дубљевић би стимадур
-ја Дамјан Огурлић биг стимадур

АХ, ПУМА, ф.225, 172

Кути (1772)

Потврда Митра Балте из Пресјеке (Кути)
С/лава/ Г/осподу/ Б/огу на 11. ћуна 1772: у Нови талиано

Чинимо вјеру ми ниже подписати по нашој
души и по заклетви како покојни Митар
син покојног Вукадина Балте из Прешеке
није никада био у турску земљу
од када је дошао с вамиљом под крило
св/и/јетлога Марка него ли био на Кривошије
штат светога Марка докле се је умирио
с вамиљом Гудељевића и то ми
исти ниже подписани знамо будући
старјешине од ове државе и не могући
ми саћи на суд будући од /м/ного бремена
бо/лес/ни чинимо ову истиниту вед
која ће бити вјерована при свакоме
суду не умијући ми писати биће о/д/ друге
на наше име подписана и подт/вр/ђена
допуштајући на питање Мијата Балта
синовца више реченога Митра Балта
да се море служити ђе год би му требовало
и ову вед писах ја Павле Петровић
тако мољен мољен (!) од подписатије
ја Нико Радуловић потврђујем како више на
име Петра Вучковића не умијући он писати
будући од истога мољен у његовој кући
и ја Тодор Озринић потврђујем како више на име Јована
Озринића не умијући он писти тако од истога мољен у његовој
кући

АХ, ПУМА; ф. 246/1, 39

Нови (1776)

Стима Марка Ђонова
С/лава /: Г/осподу/: Б/огу: на 25: априла :1776: талиано у Новому

Дићарива се с овом стимом како ниже подписати
стимадури бише звани од стране г/оспо/ђе Кате домаћице
Марка Ђонова а по заповједи П/реузвишенога/ В: г/осподи/на Лоренца Балби п/ровидура/ од Новога поради неке штете и
меурамента што је на земљи истога Марка Ђонова
речено мјесто Над Градом у Кутима тако:
пошто имаше заповјед госпоцку пођоше
на исто мјесто и стимаше сваку ствар по
правици како одиздол насљеђује право

1556: корјена лозе стимаше сваки корјен по : 6 : З 346 : 16
21: корјена смокава младије по З 1: 10 ваља З 31 : 10
5: корјена маслина стимат по З 2 : 10 З 12 : 10
сада у истому винограду нађосмо штете од
од (!) смокава младије и маслина младије З 28 : 10
сувише стмасмо од смокава старије штету
што је од разлога Марка Ђонова што је дао
истрапјено з друго његову половину ко/ј/и держи данас
исту земљу и тако стимасмо штету од истије
смокава згризеније о свем оне што је вода
понијела и уса/х/ноло (!) у све валутасмо штету З 78 : 10
сувише стимасмо штету од лоза старије
о свем оније што је вода понијела с једне банде
и друге потока што нијесу копали и резали на
бријеме (!) и пуштали без радње стимасмо исту
штету од лоза до ваља у све З 120 : 10
сувише стимасмо што данас оре исту
њиву : 2 : пара волова по З 6: ваља З 12
стимадурије и кавалкаде стимадурима З 20:
и ову стиму учини ја – Нико Радуловић
и би стимадур
Павле Дубљевић би стимадур

Нови (1778)

Пресуда у спору Данила Глушчевића и Сима Кочетановића
Слава Г/оспод/у: Б/ог/у: на – 8 ћуна 1778: у Новоме
на мјесто од нас одабранто и проча

Дићаривамо ми нише подписати добри људи ко/ј/и бисмо звани
и мољени од једне стране Данила Матова Глушчевића
и његове браће, а друге стране суђе Сима Петрова
Кочетановића оба из Кута поради некије деференци/ј/а које су
имали међу собом о/д давања и узимања што је узимао исти
Глушчевић и његова браћа Данило Спасоје и Томо, у
Кочетановића како се види у ноти коју је презентао пред нас
и на уста афермаше пред нама да је истина како је у ноти
тако пошто смо били звани и мољени а имали заповјед
у руке компромеша П/реузвишенога/: Г/осподина/: Зан Карла Зорзи
провидура нашега од Новога, тако сједосмо на мјесто од
нас одабрато и слушасмо разлоге од обје парте колико
су оћели изговорити и разлоге приказати и
припитасмо и/х/ имају ли јоште што више приказати и
рекоше више него смо изговорили тако призвасмо
Г/оспод/а Бо/га/ у помоћ и сједећи осуђујемо и сетенцијавамо
како насљеђује и проча и проча

Прво осуђујемо и сетенци/ј/авамо Данила и његову браћу
Глушчевиће за динаре што имају дати како у ноти суму
Кочетановћу коија је пред нас принесена ________ З 329:12
главније триста и двадест и девет и солада дванаест и ове
у више пута да су дати како у ноти коју је пофалио Данило
да је истина и његова браћа зато да му и/х/ има платити
Данило и његова браћа Глушчевићи Кочетановићу горњу
суму главну З 329:12 у на ње/ну/ добит како се
пратика у паизу за ово вријеме што сеу стале шес посто

2: Друго осуђујемо и сетенци/ј/авамо Данила и његову браћу
ако што буде спенчао
више
више Кочетановић од његова проциуна у млин да има/ј/у
исти Глушчевићи учни/т/ конат и изплатити Кочетановићу
што буде од његова дијела више поарчио –
а како сједочи Томо Глушчевић брат истога Данила и
Спасоје да није га Симо изсћерао ни његов брат Сћепан
из млина него мало воде је било, него му рекоше а ако
придође вода
дођеш опет и стати у млин пака он не дође нити га
он зва и тако обје парте млин бандунаше;
и тако се пригоди штета у исти млин
сломи се не зна се ко га сломио. за то остављамо ако
се нађе у које бријеме ко га је сломио да имају обје
парте Кочетановићи и Глушчевићи наплаћивати
од кривца ко/ј/и буде сломио млин –

3: Треће поради тежака што претендише Глушчевићи од
Кочетановића тежака: 500: а Кочетановић говори
да не зна за те тежаке он него ка/д/ су пословали да је
плаћајо (!) и да не зна да је остао дужан ни једнога
Глушчевићу- нека они гладају (!) по души њио/вој/

4: Четврто за кобилу што је дата од Кочетановића
/Глу/шчевићу за помоћ једнога и другога Кочетновић
није имао него цекина – 2: свега од коња једнога
што је продан од исте кобиле како се пред нама
суочише и кобила је и дан/ас/ при Глушчевићу и зато
по души њиовој нека одговори Глушчевић Кочетановићу
а Кочетановић Глушчевићу при коме
што буде толико од коња толико и од тежака

5: Пето ако која парта има које писмо друго или
деференције које нијесу нама приказали теко (!) и коме
има дати то ће остати у јакос од писма коија
узимају и коија нијесу била пред нас само једна
нота што је Кочетановић давао Глушчевићу и
пофалио је Глушчевић да је истина о/д/ З 329:12 како
отрага у истој сетенци, у капитулу первому
у истој ноти зазива тастаменат ако буде
тастаменат да има имати Кочетановић о/д Глушчевића
нека се владају по тестаменту пред нас
долазио није тастаменат сама нота од З 329:12
и с овијем остављамо међу њима вјечни мир и љубав
братинску а за спензе око компромеша и добрије људи
то да имају платити све по пола и ову сетенци/ј/у
коија парта не би послушала и била контена да има
платити пијене дуката :25: како у компромешу
и ову сетенцију учини и ја Сава Јововић будући
мољен од ниже подписатије добрије људи на
славу Божи/ј/у амин -
Трипо Перов Милутиновић бих у ове добре људе и ја
Сава Јововић подписујем по његову ордену не умијући
он писати
Сћепан Бошковић бих судац

(на дну листа исписано наопако):

Слава Г/оспод/у : Б/ог/у : на 8 ђуна

(на полеђини):

Сетенци/ј/а од
добрије људи суђе
Сима Кочетановића
и Данила
и његове браће
Глушчевића како
у њојзи –
1778

АХ, ПУМА, ф. 266/1, д. 50

Кути (1778)

Стима Васиља Моровића
Ђуна на 12 на 1778 у Кутима
Нека се зна по овоме писму алити сете/н/ци
како ми ниже потписати бисмо
звани и мољени о/д стране Васиља
Моровића п/о/ ордену госпоцкоме да му
видимо његову муку што је ватигао
на земљи Ђура Тривковића у Горње
Куте пођосмо и виђосмо
свеколико једно по једно и нађосмо

лоза за међама – 100 свака – З 1:10 – З 150

лоза мањије – 46- по – З: 12 – З 27:12

маслина – корјена – 10 по З 10 – З 100

смокава – коријена – 6 – по З – З 24

/ј/абука корјена – 2 по З 2 З 4

међа паша – 65 по З 2 З 130
З 435:12

од ове суме бативамо
трећи дио за земљу не будући има
о/д/ никаква прида за Васиља
два дијела и Марко Ожеговић
би стимадур
ја Симо Петров бик стмадур

(на полеђини):

Стима
Васиља
Моровића

АХ, ПУМА, ф. 262, 185

Кути (1781)

Стима Божа Ожеговића из Кута
Слава Г/оспод/у Б/ог/у 1781 мјесеца марта

Добро да се зна по овме писму алити сетенци
како бисмо звани мољени ми исти
стимадури ко/ј/и ће бити одиздол подписани
бисмо звани од истога кнеза Божа Ожеговића
да му пођемо обити и штимати виноград
и то тако пођосмо с ма/н/датом госпоцкијеме
и нађосмо штете од винограда смокава
и маслина и трешања либара 5
и коља што му је понесено из винограда
бремена – 5
што је поарано жито на Лазини овса кварте и
шенице ока – 5
што поара животиња Божа Ожеговића – 5
буде и капетана Ивана Сермија колико је буде
и Панта Вукова Сермија колико је буде и Лаза
Перова Сернија (!) колико је буде и Тома Лучина
Сермија колико је буде и то да плате Божу
свиколици како је у кога сермије

Ово писмо учини Ђуро Марић за послужит
суђа Митар Огурлић би стимадур
ја суђа Митар Огурлић
подписа за истога
Стојана Илића не умијући писат

АХ,ПУМА, 148,56

Нови (н. Д.)

Јован Даниловић Пјеру Фонтани

Нашему при/ј/атељу г/оспо/д/и/ ну Пјеру Вонтани в/еле/ д/раго/
п/оздављеније/ за оно што смо говорили прво је Лазо Краљевић
у Казимир кућа и земље канпа – 4 пака на Жлијебама (!)
што је давато Ачиму Поповичу зове се према
Трешњевијем њивами канпа – 2 ака у Кутима
зове се село Богљеновичи под улицу
около старе цркве инцерка кнап – 2
и то није никому никада мјерено
ни давано али чу /ј/а узети за потребу
у Миочевиче што сије Новак Гачанин на Стоцима
канап
зато те молим учини на све то заједно инвештиту
а ми имамо наш посао немој
на мање дочи да не би други узео
а што смо рекли ваља испунити и Бог те
веселио
Ваш пријатељ војвода
Јов/а/н Данилов

АХ, ПУМА, ф. 68, 46

Кути (н. Д.)

Нота од заложене земље у Кутима

Нота што је заложено у Кутије (!) у поцркаљу
ниже свете Госп/ођ/е Петко Матков
заложи земљу Ми/ј/у Петкову
и Луци Јованова (!) за дециму принципову
не има/ј/ући они предати
Иван Матијашев заложи Јовану
Перушкову у Кутије Братковину
не имајући откуд платити
принципу дециму него
за дециму
и паки опет заложи падуклу (!)
Иван Матијашев Вуку Ћурчи
у Кути
то се нађе да је заложено веће није
ни заложено ни продано друго

АХ,ПУМА, ф. 63, 32

Нови (1778)

С/лава: Г/осподу/: Б/огу: на : 28: лућа 1778 талиано у кућу Раповаца

Дићарива се с овом сетенциом албитрариом како ниже подписати
суци и кметови бише звани од стране једне Павла
Драгутинова Раповца а о/д/ друге стране његове невјесте
Канде домаћице покојнога Тодора Раповца која чини
и за њезина сина Ђура а по заповједи п/рузвишенога/ в: г/осподи/на
Зан Карло Зорзи провидура од Новога учињен компромеш
на : 24 текуштега поради некије деференаца што су имали
међу њима и дијељења кућа магазина поку/ћ/ства и живо
и мертво и земаља старије и аквишта новије и кредита
да авере (!) и даре и сваке њиовије деференаца што су имали
до дневи данашњега тако пошто зваше и имаше заповјед
госпоцку пођоше у њиове куће и магазин и баштине
и виђоше сваку њиову работу што су пред нас приказали у
писмима и на ријечи тако призваше Г/оспо/да Б/о/га у помоћ и
сједећи осуђују и сетенци/ј/авају како одиздол насљеђује

1: Прво подијелише кућу у Сасовиће на пола и дадосмо Павлу
полак од куће од запада а Ђуру братаонића Павлова од
истока и да имаду Ђуру начинити врата из комуна како
и Павлу тако и обор да подјеле на пола како коме кућа сто/ј/и
такођер им подјелисмо и магазин на пола и
допаде на брушкет Ђура магазин половицу од запада али
с овијем патом (!) да имаду по среди пребити су чим оће и врата
начинти свакоме своја врата а она која се сада наоде
да имаду зазидати и нова учинити обоици из комуна
такођер и поку/ћ/ствао што су пред нас приказали
подијелише сва на пола и што је кога допало на брушкет нека
и держи и плаћа а поради суда од вина нека зивну мајстора
и нека им подјели суду од вина како је право –

2: Друго поради земље у Сасовиће што имаду подјелише
земљу све на пола и допаде Павла у Згради доња банда
и за гредом доња банда како су метнути конфини а Ђура
у Згради горња банда и за гредом горња банда како су
метнути конфини на брушкет допало тако нека
и держе и да не имају конфине премицати тако подјелише
и верте и допаде Ђура од истока а Павла од
запада један корјен маслине што је допало Павла на
з/е/мљи Ђуровој да га Павле има уживти докле би текла
иста маслина такођер ону кућиптину што су купили
да је имаду оградити на пола и подјелити на пола
да ли је не би оградили нека им стоје у комуну такођер
и гумно што имаду да се могу сложити обоица а поради
тершћа што се данаске наоди да га имаду дијелити свећер
на пола и проча

3: Треће поради зем/а/ља што имаду код куће подјелише на пола
и брушкете метнуше и допаде Павла земља у Заврћу
допаде Павла од истока како смо метнули конфине
такђер у Ковачевину Павла од запада како смо конфине
метнули тако нека и держи сваки своје и да не имаду
премицати а Ђура допаде у Заврћу од запада у Ковачевину
од истока како смо метнули конфине тако нека и держи

4: Четврто поради живога што имаду волове и животиње
и то подјелише на брушкет и допаде Павла воо (!) плави
и овце јагњад што ни убиљежено и сувише узе Павле : 1: овнића
да га има радовати а Ђура воо (!) церни и овце што је
боло (!) забилежено и никизи јагњади и дадосмо Сари :2: овце
да се има ш њима владати а поради :2: пракца што имду да и/х/
имаду держати заједно ранити и жирити а када доће бријеме
да и/х/ имаду убити и подјелити на пола
тако им и жито и сочиво подјелише како се пратика

5: Пето осуђујемо поради сестре Павлове а тетке Ђурове
Саре она ће бити г/оспо/ђа с киме ће стајати да она о/д/бира или
з братом или з братаонићем Ђуром то ће бити у
њезину власт осуђујемо обје парте да јој имаду
давати у помоћ за њезину рану на сваку годину да јој се
дава по једну и по боцу уља и вина по барио један и жита
по стар један 1: кварту шен/и/це : кварта ђерментуна
– 1: кварта овса:1: кварта сијерка да ли не би
било сијерка да јој се даде овса они с киме не би стала
да јој има давати сваке године како више
зазивље до њезине срећи или ти самерти и када је
нађе срећа ако Бог да да јој имаду обје парте
помоћ скупити и приметнути прћије к овоме што се
данаске наоди и дати на процион како су били
дали и онијем које су удате да ли би је нашла самерт
да је с онијем што се наоди данаске укопати и њезину
душу намирити да ли би што мањкало али ти ованцало
да дијеле на пола

6: Осуђујемо поради ђевојке што им је пасла говеда
и животињу да јој имаду платити оно што су се погодили
да плати Павле Ђорђије по пола што је стала до дневи
данашњега такођер и оне штице које су у селу и на море
у магазину да с онијем имаду чинити трамезе и горје
у магазину да ли што узмањка али аванца од штица
да дијеле све на пола како браћа.

7: Седмо осуђујемо поради земље и риве ђе им је магазин
на море да имаду земљу подјелити свуколику на пола
и мало и мно/го/ што им се данаске налази будући стали у једно
и нијесу се приеру (!) имали дјељења никаква такођер и ако имаду
да друга мјеста њиове муке да је имаду радити
около земаља и патруну давати оно што би се рађало како
се пратика у паизу а њима ко/ј/и труде да дијеле
пола сваку ствар толико и поради воде што се зове
Мишеваца да је Павле има подјелити а Ђорђије о/д/бирати
што ће је узети и сваку њиову работу ђе су до данаске метали
њиову муку да имају подјелити на пола толико ако им је
ко гоћ подложио какве земље али имаду у кога какве
на полице животиње алити ишта друго да дијеле на пола

8: Осмо осуђујемо једну парту и другу колико Павла толико
и Конду ако имаду какве јаспре у готову алити заклада
да им је ко гоћ заложио нека подјеле све на пола по њиовој
души ида не имаду сакрити ни солдин један ако ће имати
напредак толико како и ако су коме што дужни нека
плате на пола до данаске дужни по њиовој заклетви

9: Девето осуђујемо поради шкрити што је давао
покојни Тодор како у њима зазивље и Павле давао
како у шкритима зазивље што није наплаћено ни главно ни
добити има у шкритима да се наплати главнога
цекина тридесет и шест и 210:8 и сувише како у
тастаменту зазивље покојнога Тодора што су му дужни
што није скужато имаће се наплатити 1666:8:
то је са свијем што и имаду скушати се/кина/: 36 и З 676:8 це/кина/:
ово нека насто/ј/и једна парта и друга док сужавају
и оно што би што скужали од кога да подјеле све на пола
толико јоште ако би се што нашло да имају у кога скужати
по правици и њиове душе да имају дјелити на пола

10: Десето осуђујемо обје парте како се проучи ова
сетенци/ј/а да имаду упут почети преби/ј/ати кућу по пола
и начинити и кућу и магат магацин како говори у овој
сетенци у термен дана петнаест за имати свака
парта своју либерта и проча

11: Једанајесто осуђујемо ону парту ко/ј/а не би послушала
ову сетенци/ј/у да има платити пијене како
у компромешу и с овијем доспјевамо и мир постављамо
на славу Бож/ј/у и ову сетенци/ј/у учини ја
Нико Радуловић бивши мољен од ниже подписатије
добрије људи и проча
Марко Ожеговић бик судац
Нико Радуловић би у ове добре људе
и ја Конде Раповчева афермавам за ме и за мога
сина Ђура у све како у њој изговара
и ја Нико Аврамовић подписа за исту Конду:
будући од ње мољен не умијући уми/ј/ући она писати
Павле Раповац афермавам ову сетенци/ј/у
у све и за све како у њој изговара
Сћепан Бошковић подписах за истога
не умиј/ј/ући он писати

(на полеђини):

Сетенци/ј/а
међу Раповцем
како у
њо/ј/зи и проча
илити копи/ј/а
од сетениц/ј/е

АХ, ПУМА, ф. 262, 227

Нови (1786)

Уговор о продаји земље између Јока Радоничића и Лазара Аћимова
С/лава/ : Г/осподу/: Б/огу/: на: 23: отобра: 1786: по сербски у Новому

Дићарива се с овијем писмом како Јово Перов Радоничић из
Кута продава своме синовцу Лазару Аћимову с Убала
и тако му продаде два парачика земље њиву под Остроил
а други парачик за Кершће што је на Ублима и тако му
продаде иста два парачика за цекина двадесет два (!) осам продано
име (!) да у напредак има плаћати десиму исти ко је
купио има година дванајес одкако афита сву
земљу исти Лазар од тога бремена да има платити
госпоцке кануле облега/ј/ући се исти ко/ј/и продава
за се и за своје реди ко/ј/и ће му бити не пре/те/ндити
исту земљу ни они нити његови реди и насљедници
ва вјек вјеком амин тако се облегаје испунити
и мантенати без никакве правде ни инада под
облега свије добара садашњије и дошаствије и ова за ње/ну/
јакост биће подписна од два сједока које буде
молити ко/ј/и продава и ово писмо учини ја Нико
Радуловић бивши бивши (!) мољен од Јова Перова
Радиновића (!) како продаде два парачика земље за цекина 28

Сава Јововић јесам сједок како више
Бошко Квекић јесам сједок како више

(на полеђини):

Писмо Јова
Перова од два
парачика земње
1786

АХ, ПУМА, ф. 280, 246

Цркве у Кутима

У атару села Кути стоји пет живих цркава и двије црквине чије су грађевине припадале средњем вијеку. На просторном опсегу кућанске увале, лежало је у старини равно дванаест црквених заграда, дакле, у простору који затварају прва брда. И иначе, Бока Которска је регион који се истиче великом густином црквених зграда на својој територији и тешко је наћи крај који се у томе погледу може поредити са бокешким заливом.

Архитектонске карактеристике ових црквених грађевина, очигледни трагови старијих средњевјековних цркава на мјесту данашњих, древна кућанска гробља са заиста необичном декоративном пластиком и средњевјековним одликама, те црквишта у кућанским брдима, опомињу на несумњиво средњевјековно утемељење цркава у овоме крају. Готово су све обнављане током 18. вијека, великог вијека Срба, у којему ови обалски крајеви доживљавају реафирмацију својих високих аутономија под управом Венеције. Непрестана брига о црквама у Кутима, која је очигледна и данас, чинила је да се у наше вријеме Кућани поносе са пет живих цркава, међу којима се истиче парохијска црква Свете Тројице. Са преосталих седам, чија се звона чују у кућанској ували, приликом литија у Кутима, гости овога краја бивају изненађени готово непрестаном звоњавом цркава. На путу бројнога народа кућанске, сасовићке и жлијебске цркве прихватају у густоме низу високи глас овога древног хришћанског земљишта које данас стоји као тврди камен Српства на обали Јадрана.

Црквено градитељство у Кутима обиљежено је једноставношћу и малим размерама, како је то случај на читавом сеоском подручју Боке. Сеоске цркве, величином и облицима налик на кућу с двосливним кровом, добијају, као знак култа, само полукружну апсиду с источне стране и звоник на преслицу са западне. Неке завјетне цркве у бокешким брдима немају звоника. По дужини, у тјемену преломљени готички свод наткриљује црквене зграде средњевјековног утемељења.

Црква Светог Апостола Андрије

Овдје је у старини стајао мушки манастир.

Црква лежи у близини кућа Ожеговића. Уписана је у најстарију млетачку земљишну књигу Херцег – Новог из 1690. године, као и Бадоеров катастар из 1704. Важно је установити да је ова црква укључена и у извјештај генералног провидура Далмације и Албаније Франческа Гриманија о православним црквама и манастирима у Далмацији и Боки од 5. јуна 1758. Овакво укључивање свакако индицира значајнији објекат.

Ово је у старини била парохијска црква у Кутима. То је једнобродна засвођена грађевина са једном полукружном апсидом на источној страни. Звоник је на преслицу са једним окном. На јужном и сјеверном зиду су по два полукружно засведена прозора фине израде и један на апсиди.

Прота Саво Накићеновић је писао да је ова црква од 16. до 19. вијека била парохијална, да је грађена у 15. вијеку, а продужена 1799. године. Исти аутор обавјештава о иконостасу – дијелу Христифора Рафаиловића из 18. вијека, те како се у цркви храни антиминс освећен 1764. од владике Василија Петровића у манастиру Стањевићи.

Шематизми православне епархије бококоторске, дубровачке и спичанске говоре о обнови цркве Светога Андрије 1799. године. Црква има звоно из 1777, но, према тврдњама мјештана ово јој звоно не припада.

Саво Накићеновић је објавио један чланак у којему помиње предања о градњи цркве у доба Немањића. Надаље, С. Накићеновић тврди да је за ову цркву осветио антиминс митрополит цетињски Василије Петровић Његош, а да је благословом митрополита Петра Првог Петровића обновљену цркву осветио савински архимандрит Инокентије Дабовић.

У прилогу С. Накићеновића тврди се да је стари иконостас који је у вријеме освећивања новог иконостаса, 21. маја 1911. био сасвим трошан, према запису на истоме, израдио Зоограф Рафаиловић.

Два звона су купљена у Венецији 1855, а треће у Љубљани 1921. године.

Пред црквом лежи велики број крупних грубо притесаних гробних плоча – стећака чије датовање није могуће без археолошког ископавања. Све гробнице, изузев гробница Кочетановића – Кочетана и Вукосављевића, припадају, према предању, старинарском становништву Кута прије Морејског рата. Свакако, ваља водити рачуна о укопавању Вукосављевића под стећак у гробљу цркве Светога Пророка Илије у Ластви, и то у 19. вијеку, о чему свједочи стари ћирилски натпис на стећку. Овдје су се посигурно укопавали Накићеновићи и Зизери.

Уз јужни зид цркве је сахрањен прота Саво Накићеновић који је свој крај задужио најприје примјерним патриотским прегнућем у доба аустроугарске управе Боком, а потом, израдом обимне антропогеографске студије "Бока".

Финоћом израде издваја се гробница Јефта Накићеновћа на којој стоји натпис:

ОВЂЕ
ПОЧИВАЈУ СМРТНИ ОСТАЦИ
ЈЕФТА НАКИЋЕНОВИЋА
УМРШГ АПРИЛА 1843
44 ГОДИНЕ СВОГ ЖИВОТА
ОВАЈ СПОМЕНИК
ПОЛОЖИ ЊЕГОВ СИН ЈОВО
1878

У близини цркве Светога Андрије пронађен је један фрагмент прероманичке декоративне пластике, а шири простор је регистрован као касноантички локалитет.

Не може се сумњати да је овоме укопавалишту гравитирало становништво кућанског одломка Богљеновић који је ово име носио и у вријеме високе млетачке управе, а који се одликује присуством три средњевјековне цркве у густом распореду

Манастир Светог Јована

Остаци цркве леже у близини одломка Накићеновићи, у баштини Сеферовића. Свештеник Саво Накићеновић писао је да је то црква женског манастира разрушена од Турака у 17. вијеку, те да ју је градио "Јерцег Шћепан". Црква је одавна запуштена, но на срећу, још се разабирају остаци.

Црква није уписана ни у једну млетачку земљишну књигу, али смо претраживањем архивске грађе из доба управе Републике Светога Марка уочили могући помен цркве у једноме писму капетана Јована Даниловића преводиоцу "на илирски језик" Пјеру Фонтани:

Нашему при/ј/атељу г/оспо/д/и/ну Пијеру Вонтани в/еле/ д/раго/ п/оздрављеније/
За оно што смо говорили прво је Лазо Краљевић
у Казимир кућа и земље канапа – 4 пака на Жлијебима
што је давато Ачиму Поповичу зове се према
Трешњевијем њивама канапа – 2 ака у Кутима
зове се село Богљеновичи под улицу
около старе цркве инцерка кан/а/п – 2
и то није никому никада мјерено
ни давано али чу ја узети за потребу
у Миочевиче што сије Новак Гачанин на Сто
цима канап
зато те молим учини на све то заједно инвештиту
а ми имамо наш посао немој
нама не дочи да не би други узео
а што смо рекли ваља испунити и Бог
те веселио
Ваш пријатељ војвода
Јов/а/н Данилов

С. Накићеновић је на темељу остатака цркве нашао да је била дугачка 6,96 м, широка 5,20 м, те да је дебљина зида износила 0,76 м.

Данас је од цркве сачуван најприје југоисточни угао брода са дијелом западног зида у дужини од 110 цм, и јужног зида дужине 370 цм. Назиру се остаци олтарске апсиде. Висина сачуваног дијела зида достиже 150 цм. Уз унутрашњу страну зида прислоњен је пиластар димензије 60 х 20 цм. Зидови су грађени притесаним каменом у малтеру. У унутрашњости грађевине и широм простору, расуто је мноштво грубе грађевинске керамике и фрагменти већих керамичких судова.

Према казивању Ђорђа Накићеновића "до недавно" су зидови цркве били сачувани и на сјеверној страни брода, а у цркви је пронађен један фрагмент камене декоративне пластике. У једној ниши у згради, раније је проналажен восак. Г. Ђорђе Накићеновић обавјештава да је око цркве раније било видљиво гробље.

Црква лежи у самом средишту сеоског одломка Богљеновић.

Црква Светог апостола Томе

Остаци цркве леже у кућанском засеоку Пресјека. С. Накићеновић помиње предање да ју је градио "Јерцег Шћепан", дакле, као и претходну цркву женског манастира.

Није уписана у млетачке земљишне књиге. Ову предроманичку цркву помиње и М. Васић који је вјеровао да је грађена у 14. вијеку. Илија Пушић вјерује да је ограђена у 11. вијеку. Овај значајни објекат помињу и други аутори.

Црква Светог Томе показује типични изглед грађевина које се смјештају између 10. и почетка 12. вијека. То је једнобродна продужна грађевина са апсидом полукружном изнутра, а четвртастом извана. Ктитор цркве није познат. У литератури се наглашава сличност са црквом Светога Михајла у Стону, задужбином краља Михаила. Посве хипотетички, везивала се уз име Драгомира, стрица краља Вадимира који је владао у Травунији и погинуо у Боки 1018. године. Занимљиво је поменути да једно сусједно брдо носи име Драгомир, те да у Подима живи легенда о укопавању овога владара у цркви Светога Сергеја и Вакха.

Вјерује се да је црква имала двије фазе зидања. Прва, од које је сачуван сјеверни зид и дио апсиде, чији начин зидања одговара начину зидања цркве Светога Михаила на Стону, и јужни зид, президан касније. Сјеверни зид је грађен од ломљеног ситног камена и фрагмената цигле утопљене у малтер, а други од већих квадера. Приликом ископавања, пронађени су фрагменти каменог иконостаса који је вјероватно подигнут пошто је јужни зид президан. Дјелови олтарске преграде једно су од ремек дјела предроманичке умјетности код нас.

Црква је лежала у одломку Пресјека које у средњему вијеку фигурира као засебно насеље, али у непосредној близини претходних црквених грађевина у Богљеновићу.

Црква Светога Апостола Томе данас је у рушевном стању, а обурвавање земљишта угрожава остатке зграде.

Црква Пресвете Богородице

Ово је најмања међу кућанским црквама. С. Накићеновић помиње цркву: "налази се у пољу Кутима дуга 4,96 вис. 3,50 а шир. 4,02 м. Часна трпеза је при самоме зиду с источне стране тако, да се око ње не може ходити. Све је у њој старо и трошно. Предање вели, да је у овим крајевима најстарија, да су је Грци са Србима заједно, у три ноћи, оградили, јер преко дана, нијесу смели од Сарацена ..."

Исти аутор помиње и предање о гробљу Херцеговаца и Црногорца из окршја са Хусеин Топал – пашом у Гручалици на Каменоме из 1687. години. С. Накићеновић обавјештава о предању о гробницима у цркви у којима леже двије војводе и јадан протопоп.

У једној биљешци из 1892. стоји: "Веле да је црква пођанска најстарија у бококоторској епархији. У истину, за старију се не зна, ако такова није Св. Госпођа у Кутима грађена за Грка...."

Ова је црква откопана 1917. године по налогу попа Сава Накићеновића. Откопано је, ни мање ни више, него два метра земље, да би биле могуће комплетне обнове и санације зграде.

Крај цркве Свете Госпође се традиционално укопавају извањци.

Источно од цркве откривени су остаци архитектуре који нису археолошки истражени.

Црква Свете Тројице

Ово је највећа и парохијска црква у Кутима. Подигнута је, према предању 1756. године: "Мајстори из мјеста довршише је 1756. а имаде исту форму, коју и велика савинска црква". На истом мјесту стајала је мања црква за коју стари Кућани вјерују да је ограђена у 10. вијеку. Трагови подумјенте старе цркве виде се у поду данашње парохијске цркве Свете Тројице.

Ово је велика једнобродна црква са полукружном апсидом и осмоугаоном куполом, те приграђеним звоником.

Градња данашње велике цркве трајала је од 1812. до 1836. године.

Црква Светога Ђорђа

Ова црква стоји на висини, крај одломка Песторића. Уписана је у све млетачке земљишне књиге. С. Накићеновић сматра, на темељу неког црквеног инвентара да је грађена 1500. године.

Ово је једнобродна грађевина, са једном полукружном апсидом на источној страни. Звоник је на преслици, са једним окном. На сјеверном и јужном зиду стоји по један полукружно засведен прозор. Такође, и на апсиди.

Изнад врата, на надвратнику, је урезана ознака године у којој је црква обнављана: 1801. Поред ове ознаке, стоји један фрагмент пријевуковског ћириличног натписа који не допушта реконструкцију цјелине натписа.

У порти цркве Светога Ђорђа леже необичне гробне конструкције које граде највеће партије гробља, а какве се уочавају и на осталим бокешким гробљима. Овдје, су, међутим, сачуване највеће партије гробља које нису захваћене и уништаване ововјековним укопима, већ је у нашему вијеку продужена традиција укопавања у старе гробнице које смо раније назвали " глоговичким гробницама ". У порти се виђају стећци и грубље гробне плоче са урезаним соларним симболима.

Црква лежи у близни кућанског засеока Песторићи и Глоговик. У старини, овдје су се укопавали житељи Обалице, Рујева, Глоговика и Песторића.

Црква Светога пророка Илије

Црква је подигнута у Ластви кућанској. Крај цркве се укопавају житељи Ластве, али и одломка Пресјека.

С. Накићеновић је писао о драгоцјеностима које су сачуване у овој цркви: "Између старина је литургијар штампан у штампарији Божидара Вуковића, као и Триод Цвијетни, и рукописна Стихологија."

У порти се издваја један стећак са натписом из друге половице 19. вијека, Натпис је урезан грубо, великим словима, старом ћирилицом. Стећак је последњих година одстрањен са гробља градњом савремене гробнице породице Вукосављевића којој је и припадао.

Црквине

У близини кућанског засеока Обалица, на високом земљишту, стајала је према мјесном предању црква Светога Пророка Илије. Данас се не разабирју остаци црквене зграде, али на Илином брду, на Црквини, лежи гробље великог распрострањења.

На крају овога излагања о кућанским црквама, потребно је истаћи необично крупне заслуге кућанске породице Михаиловић за одржање ових црквених зграда. На тај је начин, подржаван и традиционални народни живот Кута у свим његовим видовима, па допринос ове породице њиховом крају није могуће сагледавати само у оквиру повјерене им бриге о цркви те кроз очигледне резултате те бриге.

Прије Мата Николиног Михаиловића, био је црквењак у Кутима Владо Ожеговић. Владо се 1919. захвалио на повјерењу услијед старости. Умро је убрзо по предавању дужности, 1920. године, на Божин дан.

Мато Николин Михаиловић прихватио се дужности тутора цркве Свете Тројице 1919. по предлогу свештеника Сава Накићеновића. У 1924. години, Мато је изгубио живот приликом пада у самој цркви Свете Тројице, положивши свој живот у овој Божјој кући.

Послије њега, дужност су прихватили његови синови Петар, Вељко и Никола. Никола Михаиловић предано је бринуо о цркви, интензивно од 1957. до 12. марта 1995. године.

Кућа

Читаво сеоско подручје Драчевице и свака епоха носи неке специфичности у становању и организовању стамбеног простора које настају под утицајем природних и историјских услова, за зависно од степена културног развитка краја. Уочавају се на новској територији и разлике на микроплану сеоских одломака и заселака.

У обалском дијелу Кута насеља се протежу дуж пута и лицем су окренута мору. То су веће зграде на спрат које су настале у сеоском одломку Зеленика, углавном као зграде успјешних кућанских трговаца, али и житеља околних насеља. Ово насеље је тековина новијег доба, везано за градњу пута и жељезницу.

Право бокешко село лежи на брдским странама. Куће су редовно груписане у родовске агрегате који образују сеоске одломке. Својим општим изгледом, урбанистичким изразом, положајем, представљају нарочит урбанистички квалитет и морају се сматрати урбанистичким споменицима чије се очување мора обухватити посебним програмом за ревитализацију руралних агломерација Боке.

Куће су се груписале око ратарских подесних земљишта. Одломке каткад образује једна породица (Марићи), али чешће представљају израз груписања више родовских агрегата (Рујево, Песторићи). Како су се породице развијале, куће су најприје дограђиване ослањајући се једна на другу. Постављане су у правилу на једној регулационој линији и чине правилно компоновану архитектонску цјелину. "У овој појави видимо правилан осјећај сеоског градитеља да се подвргава потреби цјелинског утиска без претензија за индивидуалну изражајност, често толико штетну у композицији старих градских ансамбала."

Кућа је у Боки грађена од камена сиве боје са низом малих прозора, а кровни покривач је ћерамида. Свака кућа је имала мање двориште које обично наткрива лоза. Штала и кужина су најчешће дограђене уз кућу. Тако је у старим Кутима.

Сама кућа се каткад састојала од приземља, спрата и поткровља. Вертикална веза је остварена дрвеним степеницама које су доста стрме. Приземна просторија носи функцију конобе (шала), а на спрату су распоређене главне просторије. Велике куће се виђају у сеоском одломку Пресјека и Богљеновићи.

У Кутима се наилази и на приземне куће (Рујево, Обалица).

Врата су грађена од веома масивног дрвета са вишеструким бравама и резама. Спратне куће, по старини, обавезно имају пушкарнице за одбрану од катуњанских и других група које су вјековима угрожавале овај крај.

Свештеник Саво Накићеновић је пружио детаљан опис бокешке куће. "Ове се куће граде на мјесту тврдом, по природи стрмом, али ту стрмен прије но ограде зграде, срезују и учине, да је све равно, гдје ће бит кућа и остале зграде. Обично настоје да је мјесто у завјетрини, да је близу живи извор воде, само што не пазе много, јесу ли путеви к тој кући добри." Прегледавши веома обимну документацију у новскоме архиву која припада времену управе Венеције у Драчевици, посве је јасно да су овдје највећу улогу одиграли безбједносни разлози и да су путеви остајали недовршени и неуређени. Не може, дакле, све остало у селу одговарати слици високог реда а комунски путеви стајати запуштени.

Све веће куће су петоћеличне, како у приземљу, тако и на спрату. У главном простору у приземљу стоји велика коноба (шала) у којој је постављен већи сто гдје се једе свакога дана. Поред конобе у приземљу се обично налазе двије камаре (собе). У једној се чува спрема домаћих намирница па је зову диспенза. Друге собе у приземљу служе за спавање домаће чељади. На зидовима је увијек извјешено икона и слика предака. Коноба је увијек поплочана фино резаним каменом.

На спрату је једна већа просторија која представља главну собу у кући. Она је нарочито украшена и овдје је увијек најбољи намјештај. Са страна су собе. На зиду, са источне стране, стоји икона свеца заштитника, али обично овдје стоји неколико икона. У бољим кућама ове су иконе набављане из Русије. Испод овога "иконостаса" је кандило.

По старини, поред куће стоји кужина и магазин. То су одвојене мање зграде.

Гробни споменици

Гомиле

Не може се сумњати да су најстарији гробни споменици у Кутима гробне гомиле – тумулуси који су раширени на широким динарским просторима. Тумули се у нашој науци приписују праисторијским Илирима. Овакво мишљење које је стабилизовано током друге половице 19. вијека, мора данас претрпјети од сазнања која су принијета током седамдесетих година нашега вијека, мада је одавно придружено чврстих података о укопима у тумуле током средњег вијека.

Гомила, могила, тумул, курган (лат. тумулус.) је карактеристичан надгробни споменик настао насипањем материјала изнад једног или више гробова, тако да се формира хумка, најчешће кружне основе.

Први овакви објекти на нашем подручју јављају се у енеолиту (2400-1900 год п. н. е.) да би у бронзаном и гвозденом добу постали доминантним обликом сахрањивања. Начињени су насипањем земље или камена или са оба материјала. Тумули могу садржати прост насип или различите конструкције. Обично се у унутрашњости налази више гробница из различитих периода. Најчешћи начин сахрањивања је у изразито згрченом ставу у гробу цисте, али се јавља и спаљивање.

На просторном обухвату Кута лежи више великих гробних гомила, међу којима је велика гомила на Глоговику, у близини цркве Светога Ђорђа, археолошки ископавана. Ископавање ове гомиле није довршено. У близини цркве Светога Ђорђа леже још двије мање гробне гомиле које нису археолошки истраживане.

На брду Кабо такође се виђају гробне гомиле.

У Кокотовој дубрави у одломку Обалица лежи већи број гомила за које вјерујем да представљају гробне тумуле али много млађега постанка него претходне. На први поглед ове се гомиле издвајају најприје својим скромнијим размјерама, а затим, иако начињене од ситних крхотина, добром очуваношћу . На једној гомили стоји груба конструкција од већег камена.

Поред ових већих гробних гомила које у Кутима, на високом предјелу, по кућанским брдима, око насеља, леже нарочите гомиле кружне или квадратне основе које су привукле нашу велику пажњу. Ове сам гомиле морао издвојити у посебну групу гробних споменика у Кутима јер су неупоредиво мање од претходних и оне су конструисане од једног или два реда крупног камена. Морало се ово запажање са бококоторских терена повезати са резултатима истраживања Свесловенског савеза током последњих година на територији Босне и Српске Крајине. Према мишљењу проф. Ђорђа Јанковића који носи заслуге за ова истраживања, ове гомиле представљају остатке старих српских "гробова" на којима су Срби спаљивани.

Међу евроазијским народима Словене је одликовала упорна и досљедна примјена спаљивања покојника. Међу Словенима, за Србе је особен начин сахрањивања описан у "Предању о прошлим временима" калуђера Нестора (Нестор Часни Кијевски): "И ако би ко умро, приређивали су му тризну, а затим су правили велику камару и спаљивали га, а после, скупивши кости, стављали су их у невелик суд и остављали на стубовима поред путева ... "

Овакви "гробови" данас су сачувани у виду камених гомила кружне али и квадратне основе. У њима по правилу нема остатака спаљиваних костију. На дну гомила се налазе тргови култне ватре. Сасвим изузетно, у гомилама се нађу уломци керамике. Њихово датовање је у оскудици гробног инвентара доста неодређено, између петог и деветог вијека послије Христа.

Гробне гомиле које у потпуности одговарају запажањима из археолошких истраживања српских гомила у Босни и Српској Крајини, уочили смо у Кутима на брду повише сеоског одломка Рујево, као и у околини засеока Обалица.

Упадљива концентрација гробних гомила у близини цркве Светога Ђорђа у Глоговику, намеће као незаобилазно запажање о древности имена предјела на којем се групише тако велики број гробних споменика. Тај се предио данас зове Р а в а н, али се у старини у Кутима та ријеч није тако изговарала, већ искључиво: Р а м а н, или " на Раман". Да видимо како о топонимима семићанског поријекла на нашем тлу обавјештава проф. Живко Д. Петковић у својој одличној студији.

У старом јеврејском језику израз рам означава висок а израз рама узвишено мјесто. У нас се такође чује: Рамно, Рамни, Рамње, Рамњак, Рамниште и слично. Овај топоним може имати своје утемељење у времену у којему је овај крај прихватао утицаје најзнатнијег семитског племена Феничана. највећих трговаца и путника – морепловаца Старога вијека .

Глоговичке гробнице

Овако сам их назвао због тога што су управо на гробљу цркве Светога Ђорђа сачуване највеће партије гробља на којем леже гробнице овога типа. Раширене су на читавом просторном опсегу горње Боке, али и Херцеговине. Ове су гробнице конституисане од необрађених камених плоча пљоштимице положених на земљу са два окомито пободена камена крај ногу и главе покојника. Виђају се на свим бокешким гробљима, али овдје су одлично сачуване јер се укопавање у овакве гробнице спроводило до почетка 20 вијека.

Стећци

Велики притесани каменови-плоче. Леже крај цркве Светога Апостола Андрије у већем броју, затим код парохијске цркве Светога Тројице, цркве Светога Ђорђа у Глоговику, цркве Светога Пророка Илије у Ластви (1 ком.), као и на Црквини крај одломка Обалица, гдје чине велике партије гробља.

Велики гробни споменици 20. вијека

Ови споменици које одликују, без изузетка, јасни хришћански симболи, настајали су од последње деценије 19. вијека. Заиста, представља то неочекивану тековину обзиром да у то доба Бока Которска, као регион, пролази једну озбиљну економску кризу. Овакви споменици су морали бити веома скупи.

Српско-православни свештеник Саво Накићеновић

Прота Саво се својим крупним антропогеографским дијелом али, не само њим, јавља у вријеме културног буђења Боке Которске, у вријеме када настаје низ дјела из историографије и етнографије Боке. Бијаше то на прелому вјекова 19. и 20.-ог. Било је то заиста у вријеме озбиљног прозелитског притиска Аустро-Угарске. Ова прозелитска акција дале је и коначне резултате у неким окрајним дјеловима некадашње Дубровачке републике путем похрваћивања конавоског српског римокатоличког становништва. Није дакле тај културни одговор Бокеља дошао само услијед притиска Аустро-Угарске у Боки, већ и шире на читавом простору Далмације и Дубровника. Овоме елитном кругу српског приморја прота Саво Накићеновић, рођени Кућанин допринијеће гласовитим дјелом "Бока", једном регионалном антропогеографском студијом која је објављена 1913. године у едицији Насеља Српских земаља Српске Краљевске Академије.

Прота Саво је рођен у Кутима 25. јануара 1882. године од оца Јована и мајке Љубице рођене Чуквас. И Савова мајка је потекла из једне кућанске и требињске знаменитије свештеничке фамилије, за коју је у дужини бављења свештничким позивом тешко наћи сличнога примјера. У то доба је скоро свака породица рађала велики број дјеце, па су поред Сава, Јован и Љубица имали шест синова и седам кћери. Куће Накићеновића у Кутима припадају једном доста старом одломку сеоском који се савио у прибријежном дијелу, а који се у вријеме Млетака звао Богљеновић. Занимљиво је да се ово име у средњевјковним изворима није спомињало. Одломци Накићеновића се дијеле на Горње и Доње. Од значаја је рећи да се уз овај одломак везује чак три кућанске цркве дрвеног утемељења.

Васо Ј. Ивошевић је написао једну биографију свештеника Сава Накићеновића у којој је о поријеклу Накићеновића устврдио како су давно доселили у Куте из Љубомира крај Требиња, те да су се истакли у акцијама око Новога у 1687. години. Данас, међутим, сигурно знамо да су кућански Накићеновићи учествовали у диверзантским покушајима Млетака ка Новоме још у вријеме када је Венеција заузела обалу од Рисна до Миочевића (1684).

Када је прота Саво завршио основну школу, похађао је још шест разреда класичне гимназије у Котору, а потом још једну годину Поморске школе у Србини, задужбине Лакетић, Ђуровић и Бошковић. Прота Саво је апсолвирао теолошке науке у Задарској богословији 5. јула 1904. године. Ова је теолошка школа била на високој цијени и од таквога угледа да се незванично рангирала као теолошки факултет. У њој су студенти добијали веома темељита знања из страних језика, историје и философије.

Прота Саво је увиђајући значај знаменитих Бокеља за народну историју Срба у Боки, свој књижевни рад и започео објављивањем текстова о угледним личностима његовога краја.

Оженио се септембра 1094. са Вукосавом Новаковић из Книна. Прота Саво је рукоположен од Герасима Петрановића исте године, а ступио је на дужност сасовићког пароха, села сусједног његовим родним Кутима.

Први знатнији рад проте Сава је "Опћине херцегновска, рисанска, перашка и Суторина" који је спремао за објављивање у Српском Етнографском зборнику, но овај рад се није самостално штампао, већ га је С. Накићеновић прерадио и уградио у обимнију регионалну студију "Бока".

Прота Саво у своме "Животопису" посебно помиње стрица Јована који је заслужан за његово, у оно вријеме дуго школовање, те како му је тај стриц био секретар новске општине и заступник у Сабору (далматинском). Отац му је учесник ратова у Херцеговини. Упокојио се 1909. године.

Кућа проте Сава била је од старина свештеничка. Он у своме животопису помиње свештенике: Јована, Стефана, Лазара, Тома, Александра, и калуђере: Стефана, Милутина и Данила, те како је у његовој фамилији било и калуђерица.

Послије рукоположења од владике бококоторског Герасима Петрановића 29. септембра 1904. године у цркви Светог Луке у Котору, служио је отац Саво у овој цркви до 7. октобра исте године. Тога је дана произведен у чин презвитера.

Потом је вјежбао у Новоме код прота Марка Поповића и то од 7. октобра до 1. новембра 1904. године. Од тога дана замјењивао је, дозволом истога пароха топаљскога обољелог Михаила Аврамовића.

На 4. децембра примио је парохију сасовићку и скоро читаву једну годину влада га није хтјела признати за администратора сасовићког.

Од 1. јула 1905. до 31. марта 1906. екскурсирао је сасовићку и кућанску парохију јер је њен парох Шпиро Мустур био оболио.

16/29 јуна 1906. добио је кћер Ленку а брата Срета је, како пише у своме животопису, отправио пут Америке. 27. децембра 1907, умро му је брат Натанаил и укопан код цркве Светога Андрије у Кутима.

На 1. октобар 1907. до 15. септембра 1909. предузео је помоћно поучавање у школи у Кутима.

На Никољдан 1907. погину му, несретним случајем, сестра Вукосава у Баошићима.

На Видов дан и сестра Госпава кренула пут Америке и вјенчала се у "Пунта Аренс" за Андрију Павловића из Пресјеке.

На 3/16 јуна 1908. родио му се син Јован који доби име по првом Накићеновићу у Кутима. 17/30 јуна 1909. умрије му отац којега је Саво положио у гроб ђеда Сава код цркве Светога Андрије у Кутима.

Негдје у то доба отац Саво је оптужен да сакупља потписе за уједињење са Србијом.

15. септембра 1910. примио је Упутство за секције Српског Географског друштва, и примио се да прикупља грађу за Југословенски топографски ријечник.

Његову радњу о роду Војновића похвалили су др Лујо Војновић, Ђорђе Стратимировић, епис. Никодим, Босанска вила, Наше Јединство, Дубровник и Смотра далматинска.

Пошто је прота Саво био свештеник који се много кретао по селима то је био у одличној прилици да прикупља веома знатну грађу за своја дјела. Но у то доба аустоугарске полицијске власти прате овакав рад, а Сава прате и потказивања бокешких аустрофила. Старији Кућани тврде да је прота Сава приликом једнога хапшења и спровођења кроз новску пјацу доживео да буде попљуван од новских аустрофила.

Саво Накићеновић је 1910. године постао чланом Географског друштва. Дописивао се са Јованом Цвијићем који је непосредно организовао рад на антропогеографском изучавању српских земаља. У јесен 1906. прота Саво је довршавао расправу о Суторини.

Велико признање његовом раду доживио је прота Саво 1910. године када је обавјештен да ће му Српска Краљевска Академија штампати у осмој књизи Насеља, обимно дјело "Бока".

Због ове књиге која је објављена 1913, Саво Накићеновић је оптужен као велеиздајник и кућа је подвргнута темељитој преметачини. Двојица полицијских комесара одузели су му сепарате "Боке" и други материјал.

Прота Саво је 1911. године премјештен са дужности пароха у Сасовићима у Куте. Од тога часа остаће Саво Накићеновић у Кутима иако су му били нуђени високи црквени положаји. Саво Накићеновић живи под непрекидном полицијском присмотром.

15/28 августа 1911. роди му се кћер Косара а, 1.октобра 1911. премјештен је у кућанску парохију.

Прота Саво је аутор једнога рукописа о историји Херцег-Новог обима 63 листа. Овај рукопис никада није објављен јер су то највјероватније спријечиле ратне неприлике.

Прота Саво је заслужан за обнову цркве Св. Пророка Илије у Ластви.

На дужност пароха кућанског ступио је 1912. године, а те је године изабран за школског надзорника основне школе у своме селу.

1912. године уз помоћ Вука Ћоровића и Андрије Ожеговића основао је Српску земљорадничку задругу у Кутима.

Током 1913. године увелике је прикупљао грађу за једну антропогеографску студију у Конавлима. Овај је рад могао бити од највећег значаја из разлога што је окрајно Српство Дубровника према конфесионалном одређењу већ вијековима било римокатоличко, али народношћу Српско. Српство ових крајева све до почетка 20. вијека, када ће услиједити одлучна акција римокатоличке пропаганде подупрта оштрим механизмом државне принуде моћне монархије, издржаће вјекове искушења. У том смислу, српска интелектуална елита Дубровника, давно се, још средином 19 вијека, изјаснила и изговорила озбиљно упозорење противу погубног за српски народни живот далматинског и дубровачког Српства, става радикалних кругова у Српској православној цркви који су српским народом сматрали само онај дио нашега народа што припада Православљу. Дубровачко Српство је показало високу отпорност и чувало своје обичајне установе у пуном практичном облику у вријеме истраживања проте Сава Накићеновића. Тако је српски народ остао прикраћен за једну важну регионалну студију коју је Кућанин Саво Накићеновић покушао израдити.

Како се ближио први свјетски рат Савов живот је постајао све тежи. Као угледни Новљанин, он је проглашен за ратног таоца. Било му је ограничено кретање на територијални оквир парохије. У јулу 1914 године био је интерниран на Мамули.

У 1924. години прота Саво је одликован орденом Св. Саве, на предлог проф. Јована Цвијића.

Прота Саво је сахрањен крај цркве Светога Апостола Андрије у родним Кутима.

Биће од значаја овде рећи неколико ријечи о једној особини прота Саве. Сасвим је вјероватно да је Саво Накићеновић носио дар прозорљивости. Наиме, он је лично одредио члана кућанске породице Михаиловић за црквењака. Ова породица је задужила Куте најбољом бригом за парохијску цркву Свете Тројице. Никола Михаиловић је говорио да је слушао проту Сава како говори о будућим временима у којима ће се народ одбити од цркве, као и о израстању насеља у Кутском пољу, за великим свјетским ратним метежима који ће дођи.

О његовој занесености родним крајем најбоље говоре ријечи које је исписао на почетку рукописа о историји Херцег-Новога:

"Херцег-Нови то је младика српског стабла, пренесена из Херцеговине, на којој су били разни навртки, као турски, млетачки и др. али по свему остала је и до данас права српска младика..."

" .... ипак утјеха је роду, и овај дио српског приморја држао се чврсто своје светосавске српске цркве, својих дивних народних обичаја и миле српске народности......"

" .... овај народ је добро знао, да, ако је привредно и економски јак, тад тек да може нешто и ријеч му се рачуна....."

"Херцег-Нови то је једини дио српског приморја који има привилегију, да се на његовој опћинској кули и данас вије стара српска застава са опћинским грбом."

Већ сусталог проту Сава, посјетио је годину дана пред смрт Владика Николај (Велимировић). О садржини овог разговора ми данас не можемо знати. Велики српски прегалац, међутим, није пропустио прилику да види свештеника кућанског који је цијели живот посветио српском роду, непоколебљиво, у тешким условима једне дуге и опасне окупације учинивши свјесну, личну жртву.

Укупно дјело Сава пружа и данас поуку и примјер српском свештенству, јер његово је дјело свевременско и не застарјева.

Разна документа
(школство, уређење земљишта)

Школа у Кутима

Најприје ваља истаћи да је у Кутима било писмених људи током 18. вијека. Сачувано је много исправа (уговора, тестамената и сл.) писаних од самих Кућана. Та ћу документа овдје објавити. Било је, то је сасвим сигурно, и писмених међу женама у Кутима у 18. вијеку.

Најстарија школа у Кутима за коју сигурно знамо основана је у приватној кући свештеника Тома Накићеновића. Овдје су се учила два разреда основне школе. Циљ је био да се мушка дјеца науче читању и писању. Не може бити сумње да је свештеник Томо Накићеновић дјецу учио вјеронауци те да су овдје мали Кућани у једном тешком и опасном за Боку времену учили о темељним истинама хришћанства. Трајала је школа попа Тома све до 1836. када је Аустрија надоградила спрат на бившој манастирској кући крај цркве Светога Апостола Андрије у Ожеговићима. Тада је у Кутима отворено четири разреда основне школе. Учитељевао је Андрија Ожеговић. Школа је сабирала дјецу из Кута и Сасовића, углавном мушку, но у то вријеме по први пут су у школу уписиване и дјевојчице.

За вријеме Аустроугарске управе, 1904. године, започело је село Кути градити велику школу. Сваки домаћин приложио је по десет фјорина и неколике наднице. Школа је почела са радом 1908. године.

Овдје је учитељевала учитељица из Котора Бућин, као и учитељ Вуко Ћоровић из Дубровника, и то све до 1914. Од 1914, дошао је Шимун Рајчевић и Лујза Авдић, но на кратко, јер су се вјенчали и одселили. Послије су у Кутима предавале двије учитељице и учитељ Вуко Чорбић. Овај је учитељ остао у најбољој успомени Кућанима. Био је револуционарно орјентисан па је усљед шпијунаже своје колегинице Мурвар суспендован. Кућанска дјеца одлазила су код учитеља крадомице, плаћајући часове, па се учитељ на тај начин издржавао. Прије него је завршио први свјетски рат умро је учитељ Вуко Чорбић и укопан крај цркве Свете Тројице. Кућани су му на предлог господина Николе Михаиловића подигли споменик.

За сва обавјештења која се тичу најстарије школе у Кутима благодарим часној старини покојном Николи Михаиловићу из Кута.

С п и с а к
дјеце из Зеленике која су похађала основну школу у Зеленици

Овјерава тачност списка српско-православне дјеце (М.П.)Јереј Никола Мандић с.р.
Овјерава тачност списка назначене дјеце Управитељ школе Саво Т. Јанчић с.р.

Општинска управа Херцег-Нови 16.сеп.1932 – Начелник М. Комненовић

Бр. 1411/31 Сједница управе 21/VIII 1931
тачка 6

I

Краљевској банској управи
оделењу бујица
Цетиње

Наслов је благоизволио уважити оправдане молбе сељана и ове општинске управе и одредити да се благовремено изврше радње на регулацији бујица у Кутима-Зеленици.

Није познато да ли је у пројекту речених радња унешен поправак и проширење Великог моста као и моста на потоку “Пржина” (Радогувно), а ако није моли се наслов да би изволио ово накнадно учинити, јер је то неопходна потреба, пошто су речени мостови једини и главни пролаз преко потока.

Овом приликом моли се да би се радње око уређења бујица у Зеленици чим прије започеле како би се избјегло великим штетама које би могла вода нанијети земљиштима, приватним и војним објектима на Зеленици.

II

Краљевској банској управи IV

Цетиње

У Зеленици постоји општинска вода (извор) зван “Сеферовић” која је једина јавна и питка вода у Зеленици, али пошто није уређена мала је корист становништву о истој.

За уређење и чишћење реченог извора тако да буде служио за јавну употребу била би потребита сума од цирка 10 000 (десет хиљада) динара.

Општина ради слабих финансијских прилика није у стању да речене оправке изведе о свом трошку, пак се овим обраћа наслову да би изволио дозначити припомоћ овој управи у предњој суми, како би се уредила ова једина здрава питка вода. –

Начелник:

М. Комненовић

Записник

састављен у Кутима дана 13. августа 1931
Присутни: Општински присједник Едуард Сагер
члан мјесне управе: Ђуро Накићеновић
кнез Кута: Крсто Марић
записничар: Мирослав Томић општински тајник

1) на лицу мјеста на “Великом мосту” установило се је да је потребно мост проширити 1 1/2 метра, јер је мост узак за саобраћај. Испод моста тече вода која се скупља из Репаја, Жљеба, Бакоча, Сасовића и из мањих притока Репаја.

2) на мосту Ожеговића установљено је да је темељни зид моста са десне стране поткопала вода, те је потребито да се темељ реченог зида појача зидом испод темеља у дужини од 5 метара. Осим тога има се сазидати са десне стране рупа коју је вода ископала, јер ће иначе вода поткопати и даље зид. –

Зид би имао бити висок од 80 цм до 1 метра. –

За ову би се радњу утрошило цирка 1000: – (хиљаду) динара.

3) оградити међу испод пута “Ушљивац” која се срушила на земљиште Марка Ожеговића у дуљини од 30 м. а висини цирка 2 метра у сухо и на шкарпу. –

Трошак би износио цирка 2500: – динара.

4) за уређење моста на потоку “Пржина” (Радогувно) умолит Банску управу да узме у пројект уређења бујице “Дивљи поток”

5) на води “Сеферовић” требало би саградити резервоар од садржине 10 м³. направити један точак и једно пило из којег би се појило живо. Осим тога треба урадити канал за истицање воде. Канал постоји али је затрпан.

Трошак за ову радњу би би цирка 10 000 динара

П.п.
Едуард Сагер Ђуро Накићеновић Крсто Марић Мир/ослав/ Томић

У општинском уреду
Херцегнови, 26. августа 1931

На основу закључка управе од 21/VIII 1931 г. би данас склопљен слиједећи

Уговор:

Чл. I Зидар Игњо Марић из Кута обавезује се да ће зид потока код Ожеговића саградити потпорни зид са десне стране моста у дуљини од цирка 5 (пет) метара а у висини од цир. 80-100 цм.
Овај рад ће бити изведен у бетону. Осим тога обавезује се да ће рупу са десне стране (коју је вода ископала) зазидати у цименту.

Чл. II Даље се обавезује да ће међу испод воде “Ушљи/в/ца” сазидати у сухо у дуљини од 30 м. а у висини од цир. 2 метра, а то на шкарпу.

III Све ове радње обавезује извршити за паушалну суму од дин. (3.500) три хиљаде и пет стотина.

IV Општ. управа обавезује исплатити Игњу Марићу суму од дин. 3.500, кад радови буду подпуно довршени и констуирани.
Таксу овог уговора плаћа подузимаћ Марић.

Начелник Присједник:
М. Комненовић Е. Сагер Игњо Марић

На основу усмене пријаве Игња Марића а на темељу уговора од 21/VIII. 1931 г. потписати изашли су на лице мјеста, да установе извршење радње према уговору од 21/VIII 1931 г, пак су установили да су сви радови изведени тачно и солидно према обавези те нема ништа што би се имао примјетити.

Кути, 2/10 31. П! П! П.

Крсто Марић Кнез

Државна Основна школа

К У Т И

Бр. 131. – 6 – VI 1932.
Увјерење о броју дјеце

У в ј е р е њ е

Којим потписана управа потврђује, да стварно походи ову школу 100 дјеце из свих школских одломака Кућанских осим Зеленике. Од ове 100 дјеце четрдесеторо долази у ову школу из два најудаљенија одломка и то Обалице и Рујевога, због чега би требало овој дјеци олакшати похађање школе у првоме реду, ако би се то олакшавање имало дати некоме одломку.

Управитељ школе,

Саво Т. Јанчић.

Списак дјеце рођене у Кутима у времену од 1 – I до 31 – ХII 1925. а која су сада у животу.

1. Андрија Ожеговић
2. Јелка Марић
3. Миланка Накићеновић
4. Даница Укропина
5. Госпава Песторић
6. Петар Радонић
7. Невенка Кишић
8. Ђуро Љубомирац
9. Лазар Песторић
10.Шпиро Марић

Православно Парохијско Звање
уз Број 127

7 – VI 1932
КУТИ

Списак дјеце рођене у времену од 1 – I до 31 – ХII 1925 год у Зеленици а која су сада у животу:

1. Васо М. Марић рођ. 13 – I 1925 год
2. Љубица Марковић 24 – II 1925.
3. Живко Песторић 1 – V 1925.
4. Милош Ђуровић 9 – VII 1925.
5. Милутин Кривокапић 9 – VII 1925.
6. Гојко Милутиновић 25 VIII 1925.
7. Гојко Марковић 28 – VIII 1925.
8. Јованка Матовић 5 – Х 1925

Поред горе наведене, има дјеце досељене а која нијесу убиљежена у матице ове парохије а која су пак дорасла за школовање.

Кути 7 – VI 1932 г.

Печат
облик: округли
текст: Срп. Православно Парохијско Звање КУТИ


Списак ученика – ца из Зеленике, који похађају основну школу у Кутима.

Презиме и име Име очево Примједбе.

16. Росанда Романо Лука Наведени од броја
17. Росанда Амалија – 1 – 14. ученици су
18. Вулић Мирјана Милош I ог разреда.
19. Дабетић Олга Милован
20. Баговац Драгица Љубова Наведени од броја
21. Дојкић Евица Славко 15 – 30 ученици
22. Шиљеговић Ана Јевто су II ог разреда
23. Песторић Живко Адам
24. Ђуровић Милош Гојко
25. Клисарић Борислав Јово
26. Марковић Антун Јосип
27. Рајичевић Драгутин
28. Марић Васо Мато
29. Калуђеровић Радован Богдан
30. Песторић Милорад Шпиро
31. Вуксановић Секуле Војин
32. Аврамовић Саво Мирко
33. Мићуновић Неђељко Петар
34. Мићуновић Милена Петар
35. Велфел Бранко Енгелберт
36. Лучин Марија пок. Иван
37. Лучин Винка пок. Иван
38. Радојевић Драгица Митар
39. Козулић Силва Иван
40. Шиљеговић Јозефина Јевто
41. Вуксановић Никола Крсто
42. Калуђеровић Светозар Богдан
43. Куљача Дамјан К. Бјеладиновић, скрбник
44. Жмикић Франо Марица, мајка
45. Крстић Душан Мило
46. Калуђеровић Видосава Богдан
47. Шиљеговић Емица Јевто
48. Крстић Олга Мило
49. Накићеновић Вјера Средо
50. Милић Владо Јован
51. Вуксановић Петар Саво
52. Вујиновић Софија пок. Лазар
53. Милутиновић Драгутин Васо
54. Песторић Радислав Шпиро
55. Вуксановић Јово Крсто
56. Дабетић Драгутин Милован
57. Укропина Бранко Милош
58. Аврамовић Босиљка Мирко
59. Вуксановић Ксенија Војин
60. Велфел Зорка Енгелберт
61. Вулић Нада Милош
62. Тенжера Антун Јосип
63. Накићеновић Љубе Митар
64. Радојевић Љубо Митар
65. Марић Тодор Мато

Зеленика 10. јуна 1932

Чланови сеоске управе
Крсто Марић
Јефто Ђуровић
Стојан Песторић
Мато Митровић
потпис нечитак
Новак Вуксановић
Општинска управа у Херцегновоме.

Бр. 5613/32 Херцегнови, 18. децембра 1932

Предмет: Пренашање III оделења основне
школе из Кута у Зеленику.

Краљевској Банској управи IV Цетиње

Од мјесног школског одбора у Кутима примила је ова Општинска управа актом бр. 247 од 5. ХII о.г. дана 8 о.мј. препис тамошњег ријешења IV бр. 22701 од 9. новембра о.г. којим је на основи предлога бановинског школског одбора бр. 1624/32 и чл.39 Закона о Банској управи одређено да се сједиште III одјељења основне школе у Кутима пренесе у Зеленику. /овјерени се препис прилаже/.-

И ако надлежна власт није нашла потребитим да се горње ријешење саопшти овој општинској управи као заинтересованој, она се сматра дужном да реченом ријешењу приговори колико слиједи:

Пренашање сједишта III одјељења из школе у Кутима у Зеленику противи се у првом реду педагошким прописима, јер се тим без икакве потребе умањујњ школски рад, настава, на начин да се један разред који је до сада био у рукама једног учитеља дијели се и један дио истогпрелази другом учитељу.

Осим овог главног разлога са педагошке стране, пренашање III одељења из Кута у Зеленику, намеће општини сувишан и ничим оправдан трошак исплате најма за школска помјешћа, уз све остале с тим скопчане издатке, пошто у школској згради у Кутима, која је општинска власност, има довољно мјеста за сва три одјељења, тим прије јер се установила нова школа у Песторићима и један дио дјеце кућанске школе припао је оној у Песторићима, и још остаје једно одељење празно пошто их има четири.

Понуда г. Адама Песторића за бесплатни уступ његове зграде у Зеленици за смјештање школе у истом мјесту и то само за школску годину 1932/33 од мале је, за не рећи од никакве, користи, јер би се већ школски буџет за 1933 годину имао оптеретити са најмом за 6 мјесеца.

Прије него се донијело горе поменуто ријешење имали су се узети у обзир детаљни и оправдани разлози ове општинске управе истакнутим у њеним актима бр. 2960 од 27. VI 1932 и бр. 4135 од 16, IХ 1932, који су били послани први Среском начелству у Котору а други изравно наслову, који се прилажу у овјереном препису са односним прилозима, а којима је доказано да се и отварање једног одељења дотично пренашање у Зеленику као и успостављање нове школе у истом мјесту противи законским прописима; терети неоправдано финансијску страну ове општине особито погледом на данашњу тешку кризу, и изазивље друге заселке школских општина да то исто покрену.

Поменутим се ријешењем само удовољило жељи појединаца а ни у ком се случају није користило настави.

И отварање нове школе у Зеленици протиови се прописима чл.17 Закона о народним школама, јер удаљеност из Кута до Зеленике, по увјерењу техничког одељка на Цетињу бр. 4515 од 7. VI о.г.. који је у препису приложено акту бр. 2960. износи само 1900 метара а приступ је из зеленике до школе у Кутима теренски врло повољан и ничим неометан.

И ако срез бококоторски има довољан број школа – један је међу првима у држави – ипак кад би се удовољило жељи појединаца и преносио школска одељења у омање школске одломке, као што је случај у Зеленици – а таквих би случајева било много – тада би се у нашем срезу морало отворити још толико број школа, колико их је данас.

Обзиром на напред наведено и на разлоге истакнуте у приложеним преписима аката бр. 2960 и 4135 молимо наслов да изволи ревидирати питање пренашања III одељења школе у Кутима у Зеленику односно расположити да се исто не пренаша из Кута већ да тамо остане.

Ако се не може удовољити предњем тражењу ове Општинске управе, тада се моли да овај поднесак – у смислу ч 34 Закона о народним школама – изволи сматрати као жалбу проти рјешења наслова 00 број 22701 од 9 новембра 1932 год. и да га са свим прилозима поднесе на ријешење Министарству просвете.

Начелник: Присједник:

М. Комненовић Симо Сушић

КРАЉЕВСКА БАНСКА УПРАВА
ЗЕТСКЕ БАНОВИНЕ

IV Бр. 20172 26. VIII 1932 г.

Ц е т и њ е

По молби мјесног школског одбора
основне школе у Кутима Бр. 25/32 г. а на
основу ч 51 Закона о банској управи

Р Е Ш А В А М

Да се у основној школи у Кутима
среза бококоторског, отвори IV одеље-
ње – са сједиштем у Песторићима / у
згради Адама и Стојана Песторића/ . -
Решење доставити Министарству
Просвете и начелнику среза Котор, рад
ради даљњег надлежног поступка. -

Бан,

А. Станишић, с.р.


Да је препис веран своме оригиналу тврди:
срески начелник:

потпис нечитљив
Да је овај препис вјеран своме оригиналу тврди:

Управитељ школе.

У општинском уреду
Херцегнови, 28. ХII 1932.

Својевољно приступи Јосиф Накићеновић пк. Јова из Кута и пријави слиједеће:

Јучер послије подне мајстор Ђуро Огурлић почео је преграђивати оделење на првом спрату са десне стране за учитељски стан како ми је јављено.
Ово јављам ради знања.

П. п. п.

Јосиф Накићеновић

Мјесном школском одбору Кути

Јављено је овој управи да је јучер по подне мајстор Ђуро Огурлић почео преграђивати оделење на првом спрату школске куће у Кутима за учитељски стан.

Пошто ова општина није дала приволу за горе речену радњу, и пошто би се уређењем учитељског стана одузело једно оделење школи у Кутима, а учитељски се стан налази у приземљу школске зграде, то се позивље наслов да одмах обустави сваку радњу око преграђивања оделења на првом спрату.

Начелник Присједник:

М. Комненовић Симо Сушић

1501/33. 10.IV.1933.

Д Р Ж А В Н О М С А В Е Т У
Б Е О Г Р А Д

Т у ж б а
О П Ш Т И Н С К Е У П Р А В Е

у Херцегновоме

Проти

одлуке Министарства просвете – Оделење за основну наставу у Београду О.Н. Бр. 11890 од 20 фебруара 1933, примљене преко Среске испоставе у Херцегновоме дана 21 марта 1933, ради пренашања III оделења из школе у Кутима у Зеленику,

Министарство просвете – Оделење за основну наставу у Београду одлуком О.Н. Бр. 11890 од 20 фебруара 1933 одбацило је жалбу ове Општинске управе бр. 5613 од 10 децембра 1932 проти одлуке Краљевске банске управе Зетске бановине на Цетињу IV Бр. 22791 од 9 новембра 1932 г, којом је на основу предлога бановинског школског одбора бр. 1624 и ч 39 Закона о банској управи одређено, да се III оделење основне школе у Кутима пренесе у Зеленику.

Ово ријешење банске управе, које се прилаже у овјереном препису, штетно је у погледу успјеха школе у Кутима, а и на закону је неосновано, па према томе одлука и Министарства просвете бр. 11890 од 20 фебруара 1933 године, из слиједећих разлога:

Пренашањем III оделења из школе у Кутима у Зеленику, т.ј.одузимањем једне учитељске силе од трију у Кутима и намјештење њезино у Зеленику, умањује се школа односно поука у Кутима за 1/3, док се дјеци из Зеленике, која су досад без икаквих потешкоћа редовито похађала школу у Кутима и слушала поуку од три учитеља, поука са самим једним учитељем снизује се за 1/3.

Познато је овој Општинској управи да су се баш у нашем срезу, у неколико раштрканих мјеста, прије опстојеће двије школе дотичних мјеста спојиле у једну (а то јер су се отклониле запреке: хрђави путеви и друге). То се је збило у Прчању, Доброти, Рисну, пак и у самом Херцегновом.

Педагошко-дидактички пак и сами здравствени разлози диктују, да школска власт, кад би затекла уз школу у Кутима и ону у Зеленици, удаљену од Кута само 1,9 км са врло уређеним и без икаквих препрека путом, одма је укине и споји са оном у Кутима.

Педагошко-дидактички разлози очити су и нестручњаку. Сами се од себе истичу.

Зеленика је, гдје је отворена нова школа са сва четири разреда (дакле не оделење него нова школа) мјесто за школску дјецу неприкладно и нездраво. У Зеленици је велика жељезничка станица, много радња и неколико индустријских предузећа, док је школска зграда У Кутима на здраву и лако приступачну мјесту за сву дјецу околиша, а што је по мишњељу ове Управе најглавнија запрека за отвор школе у Зеленици, то је велики промет државним путем, преко којега на стотине аутомобила дневно пројури тамо и овамо, а којим путем би нејаки ђаци, дишући дим и прашину, гледајући смрт пред очима, били приморани да иду у и из школе.

Колико педагошки толико дакле и здравствени разлози су за то, да се школа у Кутима не дијели за љубав можда учитељске силе, која станује у Зеленици.

Ова је општинска управа увијек до сада била не жалећи ни највећих жртава, јаким поборником у унапређењу школства у својим селима – што је најбољи доказ то, да та наша села имају имају искључиво за школу саграђену зграду – па и овом јој је тужбом сврха, да се не само не умањује поука дјеци школског околиша у Кутима –ампутирајући овој 1/3 њезина здрава тијела и преносећ га у Зеленику – мјесто врло неприкладно као горе – већ да се избјегне погибељ дјечијих невиних живота због свакодневне, често и неопрезне јурњаве аутомобила.

Ријешењем премјештаја III оделења из Кута у Зеленику, удовољило би се само каприцу појединаца, а ни у ком се случају не би користило настави.

Осим ових главних, педагошко-здравствених разлога, премјештањем III оделења из Кута у Зеленику, намеће се општински сувишан и ничим неоправдан трошак исплате најма за школско помјешће у Зеленици, уз све остале са тим скопчане издатке, пошто у школској згради у Кутима, која је општинска власност, има четири велике просторије, дакле довољно мјеста за сва три оделења пак и стан учитеља. Премјештајем III оделења из Кута у Зеленику, у школској згради у Кутима остала би једна просторија празна, а како речено за школство помјешће у Зеленици има се плаћати најам.

Понуда г. Адама Песторића за бесплатни уступ његове зграде за смјештење школе у Зеленику и то само за школску годину 1932/33, од мале је, за не рећ од никакве користи, јер би се већ школски буџет за 1933 г. имао оптеретити са најмом од шест мјесеци.

По духу Закона о народним школама не може се никако тумачити да је пренето у Зеленику III оделење школе из Кута, већ се то има сматрати да је у Зеленици успостављена нова школа са 4 разреда, коју ће похађати дјеца само из Зеленике.

Таково успостављена школа противи се прописима ч 17 Закона о народним школама, јер је заселак Зеленика саставни дио одломка Кута као и школска општина у Кутима, удаљен од Кута само 1,9 км, а приступ је из Зеленике до школе у Кутима теренски врло повољан и ничим неометан.

И ако срез Бококоторски има довољан број основних школа, један међу првима у држави, ипак када би се удовољило жељи појединаца и преносила школска одјелења у омање школске одломке, као што је случај у Зеленици а такових би случајева било много – тада би се у овом срезу морало отворити још толико школа колико их данас има.

Када се не би одбацило, несумњиво штетно решење Банске управе и Министарства просвете проузроковано непознавањем прилика, а на основу нетачних информација од становитих лица, општина би претрпјела велику штету, јер би се изазвао оправдани револт код околних школских општина, које немају ни школе ни путева – дочим је школа у Зеленици један неоправдани луксуз.

Истакнути је, да је Зеленика заселак села Кута и припада школској општини Кути у којој има двије школе и то у Кутима и Песторићима, те је отварање треће школе (у Зеленици) сувишно, штетно и на закону неосновано.

Ова је Општинска управа саопштила Краљевској банској управи на Цетињу, прије доношења њеног решења IV . бр. 22701 од 9. ХI 1932 г. у детаљима све оправдане разлоге, који се противе пренашању оделења из Кута у Зеленику, као и успостављање нове школе, овамошњим актима бр. 2960 од 27. јуна 1932 и бр. 4195 од 16. септембра 1932, који се прилажу у овјереном препису заједно са њиховим прилозима као саставни дио ове тужбе, те се моли да буду узети у разматрање и да се тим спречи, из непознавања прилика, једно заиста штетно ријешење.

Поднашајући Државном Савету предњу тужбу са потребиутим образложењем, а по задњој тачци члана 18 Закона о Државном Савету у Управним судовима, те у законском року предвиђеном у чл. 21 истог Закона, молимо да одлука Министарства просвете – Оделење за основну наставу у Београду О.Н. Бр. 11890 од 20. фебруара 1933 године буде поништенаи одређено да се III оделење из Зеленике врати школи у Кутима, дотично да се укине новоуспостављена школа у Зеленици а дјеца врате школи у Кутима.

Прилаже се:

1. Одлука Министарства просвете – оделење за основну наставу – у Београду О.Н. Бр. 11890 од 20. II 1933 г. у оригиналу;
2. Овјерени препис овамошњих аката бр. 2690 од 27. VI 1932 и бр. 4135 од 16. IХ 1932 са припадајућим прилозима;
3. Овјерени препис увјерења Техничког одељка при Начелству среза на Цетињу о удаљености Кута од Зеленике;
4. Овјерени препис ријешење Краљевске банске управе Зетске бановине на Цетињу IV бр. 22701 од 9. ХI 1932 године и
5. Овјерени препис жалбе ове Општинске управе бр. 5613 од 10. ХII 1932 проти ријешење Краљевске банске управе на Цетињу IV. бр. 22701 од 9. ХI 1932 године.

Тужба је таксирана са 200 динара таксене марке . –

НАЧЕЛНИК: ПРИСЈЕДНИК:

Мирко Комненовић Симо Сушић

Пресуда Државног Савета Краљевине Југославије од 8. септембра 1933. године

ДРЖАВНИ САВЕТ
Краљевине Југославије
Бр. 20. 581/33.
8. септембра 1933 год.
у Београду.

У ИМЕ
ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА АЛЕКСАНДРА I
Краља Југославије
ДРЖАВНИ САВЕТ

У овом II оделењу које састављају претседник оделења Барић Др. Јосип, потпредседник Државног савета, чланови: Вилдовић Антоније, Перковић Анте, Миловановић Жарко, Чубровић Др. Павле и деловођа секретар Марковић Д. Љубомир узео је у разматрање тужбу Општине Херцегновске бр. 1501 од 10 априла 1933 год. поднету противу решења Министра просвете од 20 фебруара 1933 год. СНБр. 11.890 којим је одобрено решење Краљ. банске управе на Цетињу IV Бр: 22701 од 9 новембра 1932 год. о преносу III оделења основне школе из Кута у Зеленику с том да ову школу походе сва деца сва 4 разреда основне школе из Зеленике .

Пошто је проучио тужбу, оспорено решење и остале акте, које се на овај предмет односе, као и одговор министров на тужбу послат писмом од 26. јуна 1933. СНБр. 37844, Државни савет је нашао:

Оспореним решењема на основу чл. 34 Закона о народним школама оснажио је Министар пом. решење Банске управе о преносу трећег оделења у Зеленику из Кута али са додатком да сва деца из Зеленике у сва четири разреда похађају ово оделење. Међутим, у чл. 34 Закона о народним школама прописано је, да Бан може наредити управној општини, кад се укаже потреба, да отвори нову или прошири постојећу школу а не предвиђа се преселење једног оделења основне школе из њеног седишта у друго место. Сем тога из оспореног решења произилази, да се овде ради о отварању нове школе у Зеленици кад се у њему наређује, да сва деца сва четири разреда из Зеленике похађају III оделење. Међутим, за отварање нове школе прописани су услови у чл. 17 Закона о народним школама под којим се нова школа може отворити а том приликом намећу се и дужности управној општини предвиђене у чл. 22 пом. Закона. Према томе док се не испуне услови за отварање нове школе и за то не спроведе поступак не може се отворити нова школа и на тај начин наметнути једна обавеза управној општини. Министар је противу закону поступио кад је донео оспорено решење, те се стога има поништити.

Стога, а на основу чл. 17 и 34 Закона о Државном савету и управним судовима и Тар. бр. 52 Закона о таксама, Државни савет

П Р Е С У Ђ У Ј Е :

Да се ПОНИШТИ решење Министра просвете од 20 фебруара 1933 год. СНБр.11890, о чему пресудом у препису известити парничне стране

Такса је плаћена.

Деловођа – секретар, (М.П.) Претседник II Оделења
потпретседник
Љ. Марковић, с.р. Државног савета,
Др. Јосип Барић, с.р.

Наредни документ говори о градњи бистјерне у сеоском одломку Обалица који, лежећи на високом земљишту, оскудјева изворском водом.

Бр. 4960/33

Господину кнезу
Кути

Ради давања припомоћи од једног вагона цемента за градњу чатрње за засеоке Обалицу и Рујево, Хихијенски завод на Цетињу актом бр. 4504 од 23. 00 1933 г – јавља слиједеће:

“Да би завод могао донијети законско решење о давању помоћи у цементу потребно је да се молби приложе: планови, предрачун,и технички услови за изградњу чатрње, препис закључка Општинског одбора са обавезом, све сходно чл. 4 Правилника о извођењу радова за асанацију села”.

По чл. 4 Правилника о извођењу радова за асанацију села од 12. 0 1930 С бр 2856/30 (Службене новине бр 120 – 0000 од 30. 0 1930) Управна општина има донијети закључак Општинског одбора (вијећа) којим се обавезује:

а) да допринесе најмање 50 % свих предвиђених издатака за намераване радове за асанацију било у новцу било у радној снази; код обавезе о давању радне снаге мора се приложити и одобрење надлежне управне власти;

б) да ће бескаматнио зајам (у горњем случају вредност вагона цемента) кад буде одобрен повратити у року од 10 година по амортизацији, коју ће по нацрту општине одобрити Банска управа;

в) да пристаје на све одредбе Правилника о извођењу радова на асанацији села;

г) да ће све извршене јавне асанацијске направе преузети као своје власништво и да ће их одржавати по упутствима Хигијенског завода;

д) да ће о својем трошку извршити оправке, које се буду временом показале потребне код асанационог објекта. –

Ово вам се саопштује ради знања и владања. –

Начелник

Кућани су се 8 јула 1933. обратили Краљевској Банској управи – Хигијенском заводу на Цетињу са прецизним образложењем овоје молбе за помоћ код градње бистјерне у Обалици.

КУТСКА КНЕЖIНА
Општина Херцегнови
Бр. 114
дне 8. Јула 1933 г.
КУТИ

КРАЉЕВСКОЈ БАНСКОЈ УПРАВИ за ХИГИЈЕНСКИ ЗАВОД

Цетиње .

Пошто наши засеоци Обалица и Рујево налазе се у брдском безводном крају тако да најближу воду имају око пет километара удаљену од села.

Односни засеоци су насељени са 140 становника. Међутим се ови становници баве скоро искључиво са сточарством, те хране доста велики број стоке, потребна им је велика количина воде, што за стоку а што за личну потребу. Обзиром да у љетно доба нијесу у стању коњима односно магарадима, а неки и на самим леђима прибавити потребну количину воде, дешава се да им и стока цркава од жеђи, а да и не говоримо о личној и кућној чистоћи. Из тог разлога животно је питање ових сељака; да се изгради једна бетонска чатрња, која би садржавала бар 1000. – МЗ. воде.

За градњу ове чатрње, закључено је на данашњој сједници сеоског одбора, да је безувјетно морамо градити, а то радном снагом и добровољним прилозима самих сељана нашег села.

Но пошто је за градњу овакве једне чатрње потребито, по предрачуну овдашњих предузимачких мајстора 55000 – 60000 кг. цемента. као и извјесна количина бетонског жељеза, а ово је село сиромашно, поготово у данашњим економским приликама, неће бити у могућности сами извести овакав посао. Зато се усуђујемо овом молбом обратити цјењ. Наслову за материјалну помоћ, колико би више били у могућности.

У нади да ће се ова наша неопходна потреба правилно схватити, те нас обилато помоћи, а стим за навјек нашим становницима два засеока олакшати живот. Унапред срдачно захваљујемо

За одбор, главар села

Гој. М. Ђуровић

Херцегновска општина је својом препоруком подупрла молбе Кућана и то својим обраћањем Хигијенском заводу у Цетињу од 13. јула 1933. године, но из Цетиња је стигао негативан одговор о немогућности Завода за пружање помоћи због буџетске немогућности, но Завод је понудио помоћ од једног вагона цемента.

Општина херцегновска
срез бококоторски
Херцегнови

3. ХII 1933

ПРЕДМЕТ: Преставка односно жалба
на одлуку IV бр. 22634
од 3. Х 1933 г. Кр. Банске
управе на Цетињу, примљене
23. XI 1933 код ове управе. –

КРАЉЕВСКОЈ БАНСКОЈ УПРАВИ

• Просветно оделење -

Ц е т и њ е

Ова општина од како постоји па још једнако и данас живо настоји, не марећи за никакве материјалне жртве, да основно школство у њезиној околици цвати и напредује. – Доказ за то је изобиљеосновних школа у сеоском школском околишу ове општине, као и велики број искључиво за школу саграђених и хигијенски удешених школских зграда на начин, да ова општина без сумње у том погледу апсолутно предњачи не само свим осталим општинама у срезу, већ можда и у бановини. –

И баш ради овога последњег навода ова општина моли Ту Краљевску банску управу, да изволи укинути своју одлуку IV бр. 22634 од З.Х.т.г. са којом је одлучила, да се раздроби садашњи школски околиш кућански, те да се у непосредној близини садашње велике школске зграде у Кутима – непуна два километра врло лијепа колног пута – отвори нова “!Зеленичка народна основна школа”, јер не основана на духу закона, пошто се отвором ове школе, без обзира на све остале лоше стране, уназађује дидактични успјех садашњег околиша Кути; јер отвором ове школе у Зеленици, садашња школска зграда у Кутима, једна од најљепших и најбоље одговарајућих школских зграда у општини, остаје тако рећи празна не само око двадесетеро похађајуће дјеце, а то ова општина не би жељела да са своје стране дозволи.

Та је Краљевска банска управа, без и најмањег судјеловања ове општинске управе, без икаквих дакле извида и предлога ове општине – преко које се свакако не би имало прелазити – установила школу у Зеленици, што није у сагласју прописа чл. 21 Закона о народним школама по којему “општински одбор одређује мјесто и подручје за поједину школу”.

Пошто би био достатан само овај разлог за укинуће горње одлуке, ова општинска управа неће без потребе, да поред осталих разлога, дјелимично горе наведених, да наводи педагошко – дидактичке као ни хигијенске разлоге, који су тако јаки и видљиви, проти установљења основне школе у Зеленици а да је тако, најбоље доказује чињеница, која нешто значи, да су се преко 30 родитеља из Зеленике обратили управитељу основне школе у Херцегновоме да им упише у школу њихову дјецу (ради помањкања просторија уписано их је само 8) а да не говоримо о беспотребним материјалним расходима у ово за народ тешко доба. – По свем произилази да је школа у зеленици један непотребит луксуз, на терет народа ове општине те кад се не би укинула неминовно би повукла собом, ради помањкања броја ђака, укинуће једне од двије постојеће школе: Кути или Песторићи. –

Ако Краљевска банска управа не налази да уважи ову преставку нека је сматра жалбом, и у смислу чл. 34 Закона о народним школама, као такову прослиједи Министарству просвете на ријешење. –

Начелник: Присједник:

М. Комненовић Симо Сушић

У новембру 1933. године предат је предлог Општинском управитељству у Херцег-Новом да се именују нови чланови школскога одбора у Зеленици.

НАЧЕЛСТВО СРЕЗА БОКОКОТОРСКОГ
К О Т О Р
Н^о. 21859 18. 10. 1933.
Предмет: Предлог да се именују чланови
мјесног школ. одбора у Зеленици.

ОПШТИНСКОМ УПРАВИТЕЉСТВУ Х Е Р Ц Е Г Н О В И

Доставља се оверен препис решења IV бр. 22587 од 7.10.1933 на знање позивом, да Општина изволи у смислу чл. 123! и 124 Закона о народним школама именовати из подручја нове школске општине пет чланова који ће образовати нови школски одбор Зеленичке општине.

Моли се предмет сматрати хитним.

18. Х 1933 год.

у Котору По овлашћењу начелника среза

Школски надзорник:

Рашко, с.р.

Да је предњи препис веран своме оригиналу, ТВРДИ:
Општинска управа у Херцегновоме
дне 16. IV 1934 год,

Начелник:

М. Комненовић

Краљевска банска управа је 3. октобра 1933. године донијела рјешеље којим се село Зеленика издваја из кутске школске општине.

КРАЉЕВСКА БАНСКА УПРАВА
ЗЕТСКЕ БАНОВИНЕ
IV Бр. 22634
3. октобра 1933 године
Ц Е Т И Њ Е

На основу чл. 8 тач. 00 Закона о на-
зиву и подјели Краљевине на правна
подручја чл.чл. 17, 19, 21, 34 и 35 Закона
о народним школама и предлога
Бановинског школског одбора Бр.
1689/33. -

Р Е Ш А В А М :
1. – Да се село Зеленика, у срезу
бококоторском, издвоји из ку
ске школске општине и образује
посебну школску општину, која
ће се звати: “Зеленичка шко-
лска општина”.

2. – Да се у Зеленици отвори четве-
роразредна основна школа са је-
дним оделењем и називом: “Зе-
леничка народна основна школа”
са седиштем у Зеленици.

3. – Да се у основној школи у Кути-
ма затвори IV оделење тако: да
школа у Кутима остане са три
оделења – пошто се овим реше-
њем четврто оделење ове школе
у Зеленици претвара у посебну
школу.
Ово решење има се доставити
Министарству просвете, основна
настава и Начелнику среза у Ко-
тору на надлежни поступак.


ЗАМЕНИК БАНА
ПОМОЋНИК,

Д-р. Ј. З е ц, с. р.
Оверава тачност преписа
10 – Х – 1933 г. у Котору
Школски надзорник,
Рашко, с.р.

Да је предњи препис веран своме оригиналу, ТВРДИ:

Општинска управа у Херцегновоме
дне 16. IV 1934 год.

Начелник:
М. Комненовић



Општина херцегновска
срез боко –которски
Херцегнови
17. II 1934

предмет: Попуњавање упражњених
учитељских мјеста на ос-
новној школи Кути.

Краљевској банској управи
Просвјетно одељење
Цетиње.

На основној школи Кути, једном од највећих села ове општине, налазе се на служби учитељице г.ђа Љубица Бијелић и г.ђа Марија Свиловић.

Ова је Општинска управа обавјештена да се г.ђа Бијелић налази на подужем боловању а г.ђа Свиловић перманентно болује чекајући пензију. Дјеца поменуте школе читаве школске године су остала без редовне наставе а већ дуже времена иста је школа затворена и никако не ради због болести горе поменутих учитељица.

Да дјеца поменуте школе не би потпуно изгубила ову школску годину и да би се колико толико ублажило оправдано нерасположење ђачких родитеља према овом стању, моли се наслов за најхитнију одлуку о замјени обољелих наставника у смислу чл. 122 тачке 3 Закона о народним школама и на једно од тих учитељских мјеста постави г. Ајчевића Р. Вука бившег учитеља основне школе Топла, срез бококоторски, који је одлуком Господина Министра просвјете премјештен у Говеђаре среза дубровачког, а који је на онамошњу основну школу сувишан и налази се на ресположењу јер је поменута школа у Говеђарима са једним одељењем, које је попуњено привременом учитељицом г.цом Маријом Војнић, свршеном ученицом Учитељске школе у Дубровнику.

Моли се овај наслов да овај предмет достави Министарству просвјете на надлежно ријешење с предлогом за дефинитивно попуњавање онамошњих мјеста и стално постављење поменутог учитеља на основној школи у Кутима у колико по горе поменутом чл. не би спадао у надлежност Те Управе.

За начелника

Лазар Доклестић

Најстарија књига умрлих села Кута

LIBRO

degli atti di morte della Parrocchia di Cutti del Comune di Cutti distretto di Castelnovo circolo di Cattaro

sesso e nomi Томана Шумице
maschi femine года од 70
anni di eta вјеровосточнаго инсповједаније
religione удовица
condizione земљедјелац Тодор Сумица из Кута
patria e domicihio рођена у Куте
indicazione dei genitori у Куте

data e luogo Стефан Перчиновић
della morte
della visita
1825/17 фебруара на двије уре пре /д/
della tumulazione
у зору у своју кућу на 17. фебруара
ulltima
1825 18 фебруара на осамнаести истога
malattio e motive 1825
della morte деветнаест истога фебруара
tunotazioni от старости

Тома Накићеновић парох
Јане Мунића
г/о/да 1
вјероисточнаго исповједанија
дјевојка
земљодјелац
ис Кутах
Остоје Мунића ис Кута
Стане Периновића ис Кута
1825 21. фебрара на двије уре ноћи
1825 22. фебрара
1825 23. фебрара укопалишту Св/етого/
Андреја у Куте
мнаденац

поп Тома Накићеновић парох

име материно престављење неизвијстно

Димитрије Вуксан
года 18
вјеровосточнаго исповједанија
земље дјелац
ис Кутах
Тодора Вуксана ис Кута
Поле Вукасовића са Слијеба
1825 24 марћа на уру пред подне у
својој кући
1825 28 марча
1825 29. марча ко/д/ С/ве/тага Андрије
у Куте
мнадић
Тома Накићеновић парох

_

Андријана Ожеговића
г/о/д/и/на 50
вјеровосточнаго исповједанија
Тодор Мустур покојни из Ђеновића
Анђе Гарина пок/ојне
1825 4 сетебра на двије уре пре/д / зору
1825 5 сетебра
1825 6 сетебра ко/д цркве С/ве/таго
Андрије у Куте
жена от доба
Тома Накићеновић парох

Стане Моровића
г/о/д/и/на 70
вјеровосточнаго исповједанија
земљодјелац
ис Кута
Лазара Сеферовића из Кута пок/ојнога
Ана Сеферовића пок/ојне/
1825 7 сетебра на двије уре пре/д/ зору
1825 8 сетебра
1825 9 сетебра код цркве С /ве/таго Гео-ргија у Куте
од старости
поп Тома Накићеновић парох

-

Јово Кокотовић
г/о/д/и/на 50
вјеровосточнаго исповједанија
земљедјелац
ис Кутах
Андрије Кокота пок/ојнога/
Стане Матковић
1825 16 сетембра на уру по поноча у
својој кући
1825 17 сетебра
1825 18 сетебра код цркве С/ве/таго Гео-ргија у Куте
мнадић
поп Тома Накићеновић парох

-

Поле Сеферовића
г/о/д/и/на 12
вјеровосточнаго исповједанија
земљодјелац
ђевојка
ис Кута
Симо Сеферовић ис Кута пок/ојни/
Јане Слоковића из Бијеле
1826 25 августа на уру ноћи
1826 26 августа
1826 27 августа код цркве С/ве/ти/ј/а
Троици у Куте
от огња и грознице
поп Тома Накићеновић парох

-

Симо Сеферовић
г/о/д/и/на 48
от занат и мернар
ис Кутах
Јоко Сефер из Кутах пок/ојни/
Росе Таузовића с Репаја
1826 2 сетеврија
на 2 уре ноћи у својој кући
1826 3 сетебра
код цркве С/ве/ти/ј/а Троици у Куте
1826 4 сетебра
от понте
поп Тома Накићеновић парох