Pomoc Promena pisma Pretraga Mapa Projekat Rastko - Boka
Zemlja
Istorija
Ljudi
Duhovnost
Umetnost
Kontakt

TIA Janus




Шпиро Живковић - Бура

Жалосна врба

 

 

ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Технологије, издаваштво и агенција
Јанус
Београд,
септембар 2001

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић и Драгана Вигњевић

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

библиотека
Јаблан
ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Никола Вуколић
РЕЦЕНЗЕНТИ
Вишња Косовић
Грујо Леро
КОРИЦЕ
Слободан Маџаревић
ИЗДАВАЧ
задужбина Петар Кочић
Бања Лука - Београд
ЗА ИЗДАВАЧА
Никола Вуколић
ДИРЕКТОР
Компјутерска обрада
Горан Ракић
ШТАМПА
Бироконто - Игало
задужбина Петар Кочић
Бања Лука - Београд
1999.

 

 

ЦИП - Каталогизација у публикацији
Централна народна библиотека Републике
Црне Горе "Ђурђе Црнојевић", Цетиње

886.1/.2-1
ЖИВКОВИЋ, Шпиро

Жалосна врба / Шпиро Живковић-Бура -
Бања Лука, Београд. Задужбина Петар Кочић,
1999 (Игало, Бироконто). - 54 стр. , 20 цм.
(Библиотека Јаблан)

Тираж 500.



Садржај:

  • Знак
  • На прагу
  • Неподобним
  • Молим вас
  • Откриј се себи
  • Иза стакла
  • Звијезде
  • Дренац
  • Опјело
  • Нема средине
  • По Ђури
  • Библијски призор
  • Успомени на пријатеља пјесника Новака Шојића
  • Жалосна врба
  • Мачка
  • Родино
  • Матица
  • Вођа
  • Гроб
  • Увела нада
  • Истина
  • Девета ноћ
  • Између два Косова
  • Да ли да идем
  • Нема лијека
  • Сузе
  • Јутро
  • Раздвој се водо
  • Ништа
  • Друг
  • Не хули
  • Кости
  • Кости I
  • Кости II
  • Промисао
  • Биографија

  • Ову малену збирку, насталу као
    одушак чемера, жалости и туге у
    августовским данима слома, са
    уводом од десетак пјесама старијег
    датума, посвећујем страдавшим
    за род сербски.

    Нека им душе царују у рају.

    (аутор)


    ***

    Није се Бог играо са блатом него се ми играмо с Богом. Нико нам зато крив.
    Ми смо измислили ђавола, а Бог га отјелотворио на наше наваљивање.
    Није јабука воће спознаје. У брескве је крупнија шпица.
    Није Дунаво мутна вода - погледај Марицу.
    Не куни Марицу - није ти она крива за увод.
    "Полећела два врана гаврана".
    Покишај доста верем траве, добра је за голему тугу.

    Знак

    Што вриједи питам се више пута
    Знак ограничења на мојој животној магистрали
    Што ће ми уопште знакови поред пута
    Кад су ми кораке давно зацртали

    На прагу

    Стомак свој пунио
    И корјењем и биљем
    Праг кућни китио
    Час пелином час смиљем

    У њему срасли корјени
    Примио пелин на прагу
    Понекад још о мијени
    Убере китицу драгу

    Неподобним

    Серјожу у ратлуку појела Родина
    Нико се више и не сјећа тога
    Мене нагризају толико година
    А ја их славим умјесто свог Бога

    Марину не смије нико да помене
    Било би мирније да је није било
    Из глупих спискова брисат ће и мене
    И рећи да ме је пиће убило

    Владислав силовао малољетну пјесму
    И затворило га у очајање
    Ја ево нападам њену сестру
    Ништа ме неће казнити мање

    Није се туга у мом срцу свила
    Ни бол ми није обхрвао душу
    Али ме празна себичност ухватила
    И сипа из мене неизмјерну тмушу

    Ја немам снаге почињати из почетка
    Све су ми особе постале досадне
    Водим рат са собом без ножа и метка
    Сам себи причам без наравоученија басне

    (1977)

    Молим вас

    Немојте ми више писат' писмо
    Не губите залуду вријеме
    Пријатељи никад били нисмо
    Оставите мени самог мене

    Не шаљите безумне поруке
    Не гледајте на ме ко на вука
    Нешто друго узмите у руке
    Залуд вам је утрошена мука

    Не треба ми ваше топло љето
    Не треба ми ваш сунчани дан
    За вас ништа не постоји свето
    Пустите ме кроз мој миран сан

    Надате се да ће искре свијетле
    што се некад пробију из таме
    У звјезданим јатима да лете
    Да пробију чауру осаме

    Уживајте у својој таштини
    Мени моје нек падају кише
    Ја у својој заумној прашини
    И молим вас не пишите више

    Откриј се себи

    Кад свјестан постанеш свих својих мана
    А врлине почнеш приписивати другом
    До предзадњега си дошао дана
    Не можеш изић' на крај са својом тугом

    Још је пред тобом један дан живота
    Као вјечност дугачак а као трептај кратак
    Питаш се гдје је и постоји ли љепота
    Да ли је овоземаљски бљесак само ђаволу сладак

    Свјестан си:Није хришћански да размишљаш тако
    Свјестан си неизвјесности која иза влада
    Свјестан си краја који се примак'о
    Свјестан да од записаног нема одступања сада

    Свјестан природне аљкавости
    Просуте кроз универзалну чистину
    Откриј се себи коракни још један корак
    Спреми се за причест да пођеш на истину
    То је крв моја то је тијело моје
    Немој да ти хљеб ошкропљен вином буде горак

    Иза стакла

    Као кад после кише дуга
    Небо располути на два дијела
    Пола мог садашњег трена је туга
    А друга половина срећна весела

    Ево ме стојим испред дебелог стакла
    Ту су нас прије пола сата довели
    Да нам покажу реквизите пакла
    Наочаре наливперо и дурбин бијели

    Твоје личне ствари као музејски експонати
    Торба твоја кожна ах кад би ми је дали
    Али још нешто иза стакла фали
    Брат ја и сестра и уплакана нам мати

    Гледам породични прстен од злата
    Дјед наш што га донесе са Аљаске
    Намијењен за мене или за брата
    Тужан окован у стакло и даске

    Обузела ме и туга и милина од главе до пете
    Јасно је мени кад' све ово поче
    Они не знају да сам твоје дијете
    Све знам а ништа не знам драги мој оче.

    (Карловац, фебруар 1980)

    Звијезде

    Ноћ као огледало зимска дуга
    Бистра небеса осута
    Ја међ' звијездама тражим друга
    Туга и мјесечина просута

    Не дају звијезде одговора
    Малом безазленом божјем створу
    Већ му натоваре терет ко гора
    Труде страхове и ноћну мору

    Господе покажи мени биједном
    Изведи на пут свога роба
    Звијезде осмјехните ми се једном
    Земљо нека ме мине твоја злоба

    (Косово, октобар 1994)

    Дренац

    У селу маленом Дренац га зову
    Да ли га ико више зове ко ће знати
    Посном и без воде на пољу Косову
    Живјели су само један човјек и стара му мати

    Живјели у идили у којој зло се не слути
    Довољни сами себи били
    Нису схватали да су арнаути
    За њих ножеве давно наоштрили

    Живио само један човјек у селу Дренцу
    И само једна жена његова мајка
    Јутром се будили по пјевцу
    Вечером лијегали послије првог мрака

    У селу маленом Дренац га зову
    Да ли га ико више зове ко ће знати
    Посном и без воде на пољу Косову
    Живјели су само један човјек и стара му мати

    (Косово, октобар 1994)

    Опјело

    Мени живом данас читају опјело
    По суду овдашњем и судијама тупим
    Ја сам данас своје завршио дјело
    И не постоје шансе да вријеме откупим

    Не бију тачно је ал' скидају одијела
    Некога другог убацују у иста
    Мени живом данас држе два опјела
    Срећа пуца на све стране све се блиста

    Наручили су и блех музику и попа
    Учлањују ме и искључују на брзака
    Наручили су плаћеног да ме укопа
    Ал' оклијевају да се и њима не отвори рака

    Мени живом данас читају опјело
    По суду овдашњем и судијама тупим
    Ја сам данас своје завршио дјело
    И не постоји шанса да вријеме откупим

    (Ниш, фебруар 1995)

    Нема средине

    Благо ти ако не видиш ништа
    Драги мој дједе предче мој славни
    Гриј старе кости крај небеског огњишта
    И заборави вилајет тавни

    Но ако гледаш није ми право
    Јер и ти горе горке рониш сузе
    Не знам је л' више мени ил' теби жао
    што нама доље ђаво памет узе

    Све оно што си створио у земном вијеку
    Може стат' у два завежљаја
    Стара ти шума иструлила а младице сијеку
    Нема средине само су два краја

    Опрости ако те мој вапај буди
    У ове ситне сате
    Ал коме рећи за усуд луди
    За све недаће које нас прате

    Стоку уграбила два наша ујака
    Стричеви потаманили њиве
    Сви кажу да је тако рекла мајка
    Нас дјецу расејану не броје у живе

    Опрости дједе слаб сам ко ће знати
    Призивам тебе кунем худу срећу
    Обећавам ти више те нећу звати
    Сјутра ћу ти упалити свијећу

    (Колашин, фебруар 1995)

    По Ђури

    Куд се дедоше оне стене
    Где се разбијало теме ћелаво
    Што преци преко гледате мене
    Нисам ја сејао ово семе
    Нисам ја ђаво

    Голема туга тужна тишина
    Отаџбина је ово Србина

    На блудној стражи чекам смену
    Са помешаним осећањима и сном
    Као да је рујним вином
    Бог полио хладну стену

    Голема туга тужна тишина
    Отаџбина је ово Србина

    Праштајте тужном прадедовске кости
    Опрости драги Ђура опрости

    (август 1994)

    ЖАЛОСНА ВРБА

    "Тада ће вас предати на муке,
    и побиће вас, и сви ће народи
    омрзнути на вас имена мојега
    ради"

    Јеванђеље по Матеју гл. 24,9

    Библијски призор

    Данима гледам како колоне измученог и заплашеног свијета, старци, жене, дјеца, бауљају према Дрини. Пјешице, на тракторским приколицама, коњској запрези, аутомобилима.

    Са завежљајима, и без њих. Воде са собом и своје свете животиње - хранилице, краве, козе, овце, свиње, коње. Нису их оставили својим старим крвопилцима у земљи јама и србосјека.

    За њима се вуку и њихови вјерни пси. Тужни хртови неманикућа, тропрстих Божјака са Запада.

    Са њима нема Арсенија. Ни Симеуна. Ни Јована. Ни Тодора. Ни Николаја... Нема путовође. Ни вође. Коловође. Бесједника. Нема онога који је из грла ватру бљувао и суђену стазу освјетљавао!

    Нема никога. Нема штапа Господњега да снагу своју подбоче и пут у распућу утврде.

    Боже, по чему ћеш их познати кад стигну у рајско насеље изгнаних!

    Седмоавгустовско сунце, крокодилско јаје на око на ужареној небеској тепсији, њихов је једини пратилац. Свједок њиховог путовања без пута.

    Гледам дијете, малог Христа распетог на тракторским гумама. Сунце му цврчи на тјемену. Крвава кајгана Светог Илије. Заклања лице ручицама од вреле масти из небеске таве. Сунце је страшан небески Ирод. Како немилосрдно шиба његова невидљива војска овог малог Сина Човечијег, Господе мој Боже!

    Гдје ли је Јуда Искариот? Гдје Понтије Пилат? Јесу ли већ далеко испред колоне? Можда су на путу за Рим који је промијенио страну свијета? А можда ове двојице није ни било! Можда није писано како се дешава?

    Гледам старицу, живу икону из спаљеног комоговинског манастира на Бањи, како, благословена међу овим мученицима теретом годова својих, штапом и босим ногама благосиља пут који води Господу.

    Гледам старца, као да је сишао са фреске манастира у Крки, Драговићима или Крупи. Сједи на коњској запрези, у својој покретној црквици, под куполом коју је ужгао Свети Илија. Он је леденица којој бог Хронос загледа у хороскоп! Стуб соли усред Содоме и Гоморе! Боже, чудесног ли походитеља пута Твојега!

    Он је у дослуху са својим прецима, са задужбинарима манастира, са фрескосликарима. Са својим царевима и кнежевима. И са својим крвопилцима. Да ли им прашта? На кога хули, кога посвећује?

    Гледам и гледам. И опет гледам. Догледавам. Фотографско сам око паралисано библијским призором, за који не знам да ли се дешава зато што је тако писано, или се догађа зато да тек буде писано.

    Анђелко Анушић
    књижевник
    Петриња - Бања Лука

    Успомени на пријатеља пјесника Новака Шојића

    Једном ти давно споменух Новака
    Припитах о његовом раду
    Ти ми одговори: Слаба нафака
    Периферна личност у граду

    Сад су ми јасне све твоје тезе
    И твоје родољубље худо
    Ти си полутан који хвата везе
    И који не губи вријеме улудо

    Добро си рекао за Новака брата
    Да је периферна личност у граду
    Док си ти хватао маглу бјежао од звука граната
    И извукао све њега си оставио у јаду

    Новак је чувао род и име роду
    Пјевао храбрио браћу и када се страда
    Чувао твоју плашљиву слободу
    И пао на периферији града

    Ти умјесто да ћутиш бар на све то
    И да не помињеш ни мртве ни живе
    Ти сваки корак с ону страну Дрине тумачиш за зло
    А бившу браћу своју невољну проглашаваш за криве

    За Новака ће те везат' једна ријеч стално
    Народни!
    Он пјесник ратник и пјевач
    А ти издајник наравно

    (Херцег Нови, август 1995)

    Жалосна врба

    Остаде пусто Топуско
    Храм Божји пламен лиже
    Све је у завежљају српско
    Грдна нас клетва стиже

    Још нетакнута на раскршћу
    остаде жалосна врба
    Танке јој гране дршћу
    Тужно знамење Срба

    Ни липа ни маслина ни храст
    Нијесу свето дрво Срба
    Ка земљи окренут нам је раст
    Наше је свето дрво жалосна врба

    (август, 1995)

    Мачка

    Мама мама мачка
    Пишти с таљига дијете
    Отегла се колона дугачка
    Нејач напушта Глину
    Авиони лете

    Никад назад више
    Само из стрепње у стрепње
    Изгледа да и мачку убише
    Јединог' друга
    У годинама пометње

    Мама мама мачка
    Још пишти с таљига дијете
    А уплакана мајка
    У крилу дојенче држи
    Прати авиони куд лете.

    (август, 1995)

    Родино

    Свих ових несретних година
    Држимо за реп змију
    Родино проклета Родино
    Само нам подгријаваш илузију

    Родино проклета Родино
    Матице мајко краљице
    Крвљу јединородног сина
    Умиваш своје лице

    Родино Родино наша
    Ниси ти крива за биједу
    Нека те мимоиђе чаша
    Кад будеш Родино на реду

    (август, 1995)

    Матица

    Све сами трут до трута
    Гледају мраве и свице
    Нит' има лета нит' пута
    Оста уљаник без матице

    Сви лете на своју страну
    Прогнани од грабљивица
    Немају наде за ману[1]
    Стара их напусти матица

    Нестало нектара и полена
    Немају матицу младу
    Живот их бацио на кољена
    Туђице весело зује уљаник краду

    1 мана - храна, небески дар

    (септембар, 1995)

    Вођа

    Клипсање и липсање са усудом
    Саме нас прате ствари
    Лебди изнад нас празан дом
    ћивоти сасуде и утвари

    Збјегови пјевају оде
    Арсене оче наш црни
    Или нас води преко воде
    Или нас натраг врни

    Не чекамо више нови дан
    Да би поставили вођу
    Наше је кретање ружан сан
    Нас воде који год дођу.

    (септембар, 1995)

    Гроб

    Крај пута кржљава вења
    Испод ње побијен штап
    Једна хрпица камења
    Покрива омален трап

    Човјек пас или мачка
    Не пише ништа на штапу
    Пролази колона дугачка
    Ко има скине капу

    Жене се само осврну
    И крсте се у ходу
    Кунући судбину црну
    Чекају свету воду

    (септембар, 1995)

    Увела нада

    Јесен живота на прагу
    Вијек пожутјели пада
    Ми ни на путу ни на трагу
    Напрасно увела нада

    Скитамо глувом шумом
    Огрубјела су нам чула
    Раскрстили смо са умом
    Тужи из магле фрула

    Благи преблаги Оче
    Ми стално без игдје ишта
    Ово у стварању поче
    Врати нас преблаги у ништа

    (септембар, 1995)

    Истина

    И кад буду само два Србина
    На свијет цијели
    Један ће бити црвени
    А други бијели

    И ако буду имали шансе
    Да се сретну да се нађу
    Кад врста крене да се спасе
    При сaмом уласку у Нојеву лађу

    И тада ће један од њих зна се
    Који то је сасвим свеједно
    Гурнути другог у мутне таласе
    И сам у ковчег ускочити биједно

    И кад се смјести у Нојеву барку
    И отисне се низ пусту пучину
    И тада ће се уплести у варку
    Мислећи да само он зна истину

    И пола пута у тузи и болу
    Пјеваће оде Оцу и Сину
    Другу половину дат' ће ђаволу
    Мислећи и даље да зна истину

    (септембар, 1995)

    Девета ноћ

    Негдје у даљини одјекује звоно
    Дими се из сапи уморног коњчета
    Плач јецај и туга свуда уоколо
    Пукла равница пуста ноћ је девета

    Гладних очију тужних
    Шаруља гледа и чека
    Хоће ли понудит је неко
    Каблицом тек помужена млијека

    Дрхтава рука старице
    Окрајак воштанице пали
    Низ изборано јој лице
    Замрзли животни вали

    (октобар, 1995)

    Између два Косова

    Тражимо земљу обећану
    Без знака без гласа без слова
    На коју год кренемо страну
    Ми смо између два Косова

    Тутњи у нама ужас
    Патња је наш обичај
    Још није судњи час
    Још нисмо спремни за крај

    Боси преко камена и трна
    Само нас прати сова
    Мрчава и ноћ црна
    Од једног до другог Косова

    (Косово, октобар 1995)

    Да ли да идем

    Још уже сунца од дана
    А ја се вртим у кругу
    Виноград Љутице Богдана
    Тражим кроз сјећање и тугу

    Нит' има чокота ни грозда
    Прашина у очима мојим
    Живота нашег јесен позна
    Да ли да идем или да стојим

    (Косово, октобар 1995)

    Нема лијека

    Свеједно свеједно
    Шкрипи сваки корак
    Како год окренеш
    Живот нам је горак

    Свеједно свеједно
    Пут испод нас плаче
    Како год окренеш
    Само боли јаче

    Свеједно свеједно
    Хучи мутна ријека
    Како год окренеш
    нама нема лијека

    (Косово, октобар 1995)

    Сузе

    Стале казаљке на сату
    Замрсиле се узе
    Стегла се омча на врату
    Из ока цуре сузе

    Не плачи не губи наду
    Моли се Оцу и Сину
    Да душа у једном комаду
    Оде пред Бога на истину

    Не дај да сузе точе
    Да се узалуд суше
    Затвори на самрти очи
    сузе су дио душе

    (Косово, октобар 1995)

    Јутро

    Ноћас сам прошао испод мјесеца
    Ноћас сам јахао дугу
    Јутрос ме кроз груди пресјеца
    Сабило у мене тугу

    Ноћас ми пиће точили анђели
    Ноћас небесне осјетио чари
    Јутрос ме јава сневесели
    Стисну ме у овдашње ствари

    Ноћас сам трусио сунчану прашину
    Ноћас сам слушао музе
    Јутрос ме стварност ошину
    Јутро ми наду узе.

    (Косово, октобар 1995)

    Раздвој се водо

    Пала слана замрзла се трава
    Тек по нека птица стидно поје
    Допељасмо до мутног Дунава
    У грудима све носећи своје

    И Арсен је обдан прошо туда
    Пут тражећи с браћом преко воде
    Шкропећ сузом и гранчицом дуда
    Нема пута тамо гдје он оде

    Гдје год стигли вазда бит ћеш дођош
    При опанку само земља света
    Ко нас чека на путу за Хоргош
    Што нам значи Субозан и Сента

    Стани мутна водо стан' Дунаво
    Не хучи нек ме чује племе
    Раздвој се водо да пређемо право
    Нека нас гледају и нека занијеме

    (новембар, 1995)

    Ништа

    Нема скеле
    Нема моста
    Преко се веселе
    Нама свега доста

    Све се креће
    Нама ништа неће

    (новембар, 1995)

    Друг

    Зима ће проклета скоро
    Звјерац ми једини друг
    Вријеме пролази споро
    Враћам свог дједе дуг

    Још вијам тужан Котаром
    Звјерац ми једини друг
    Стално са мишљу старом
    Моја је кућа зелен луг

    Јауком одлијеже гора
    Звижди из дупља туга
    Поклекну звјерац код тора
    Задњег ми убише друга.

    (новембар, 1995)

    Не хули

    Не хули ноћас на Бога
    Не куни рођену мајку
    Свак има вука свога
    Свима је живот окачен о сламку

    Немој призиват' несрећу
    Она ће доћи сама
    Запали за душу свијећу
    ђаво се игра са нама

    Не жури да прије рока
    Раздвајаш душу и тијело
    Не жмури на оба ока
    Ваљда је негдје нешто бијело

    (децембар 1995)

    Кости

    Ваља се ријека без краја
    Десети дан је хода
    Клацка колона завежљаја
    Таласи несрећног народа

    Зграбио ко је што стиг'о
    Неко икону неко кокошку
    Илија само грумен земље подиг'о
    Тапије вире из џепа чича Бошку

    Само манити Перо Боже ме прости
    Нит води кљусе нити краву
    Заврго врећу прадједовских кости
    И своју на раменима главу

    (август, 1995)

    Кости I

    Ембарго тумачи црнац и пакости
    Још прича да и њега те ствари боле
    Преко се не могу преносити кости
    Без умпрофорове посебне дозволе

    Сви могу границу да пређу
    Сви осим манитог Пера
    Он гледа тужно на Дрини међу
    Све их у материну тјера

    Усамљен са својим видиком
    Остаде Перо да чека
    Зар да се пред страним војником
    Одрекне свога претка

    (септембар, 1995)

    Кости II

    Још Перо кости предака чува
    Негдје крај воде зелене
    Пуна му разјапљена уста мува
    Сунце испија отворене зјене

    Ранаве ноге покишане у води
    Састављен животни круг
    Дух Перов коначно на слободи
    Тијело враћа природи дуг

    (септембар, 1995)

    Промисао

    Што окружење такво уопште значи
    За такву осуду који је био разлог
    Никакав узрок осим промисли
    Не може се наћи
    На свако зашто на свако како
    Одговор зна само Бог
    Ал опет, грешан, грешно сам пево,
    Рањено срце народа мог!
    Та Србин кипи - кипи и чека -
    Ал' не да ђаво . . . ил' не да Бог!

    Ђура Јакшић



    Биографија

    Шпиро Живковић - Бура рођен 1958. године - Крушевице, Херцег-Нови. Живи у Херцег-Новом. Члан је удружења књижевника Црне Горе и самостални умјетник. До сада објављене књиге: Суза, 1985. Троскотова сјетва, 1988. и Помрав, 1990. - поезија Веле, 1991. Жалосна врба, 1999.


    // Пројекат Растко - Бока / Уметност //
    [ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]


    © 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.