Милорад Дерић

Тајна Косовског боја

Прије шестстотинак и више година, одигра се битка на Пољу Косову, а до данашњих дана не одговорисмо: ко побиједи, а ко изгуби битку? Да ли је уопште могуће да двије сукобљене војске буду обје и губитници и побједници? Да ли је могуће, да у једном те истом боју погину оба цара, да обје војске буду поражене и у исто вријеме обје буду побједнице?!

Та и многе друге дилеме испријечиле су се пред писцем овог текста, у покушају да одговори на постављено питање.

Одговор се сам намеће: то се није могло десити само у једном боју – једној бици?! Мора да су постојала два боја – двије битке, са различитом ратном срећом. Како и када?

Зна се да је сукоб почео у јутарњим сатима 28. јуна 1389. године, да је битка завршена у послијеподневним сатима, да тог јутра погину “турски цар Мурате”. Распори га јатаган српског витеза “од учкура до грла бијела”.

Није могао проћи кроз турске страже и војску, неко ко сакрива такву ножину, која може да направи рез “до грла бијела”. То се није могло извести са “сакривеним” ножићем. То се могло учинити само са ножем – јатаганом од стране витеза, којем је тај и такав нож био дио “личног наоружања”, а он је могао стићи до Мурата само силом, а не никаквом “варком” и наводном “понудом издаје”. Прича о Муратовој погибији на бази издаје једног витеза, за којег султан и не зна да постоји, да га баш приведу самом Цару на поклоњење и то у току саме битке, дјелује мало неувјерљиво. Много је логичније и много ближе правој истини, да су Срби у боју продрли до самог Муратовог шатора, а да је један од витезова у сукобу са самим Царем успио да га пробурази (Цар Мурат је био ратник – вођа бојовника. Мало је вјероватно да је у току најжешћег боја сједио у свом шатору и чекао да му саопште резултат битке). Јатаган, као основно наоружање, носили су српски витезови, које је у бој на Косово довео Твртков војвода Влатко Вуковић. До данашњег дана, тај нож – јатаган, носи се за појасом (силавом) са дршком која стрши на десној страни – “на дохват десне руке”. Ту ношњу српског Приморја, Боке, Херцеговине, Конавала, па скоро све до Лике, налазимо у разним варијантама. Јатаган се носио као дио наоружања српских витезова уз ношњу коју данас називамо – црногорска народна ношња.

Капу помињемо у вези овог боја из једног јединог разлога, што је на истој био извезен златним нитима “часни крст”. Часни крст је могао да носи на себи (на капи) само онај коме су призната часна права српског витеза. У далекој прошлости, тај крст је стављан на главу онога ко се није огријешио о “кодекс части” до тридесете године живота. Тада је могао да прими на себе то знамење, које му је, уз претходно спирање водом ситних гријеха (грешних мисли), симболично стављан на главу крст уз церемонију “крштавања”. Крштавање, односно признавање часних права и промовисање у витеза је прастари обичај код Срба, који датира још од прије појаве Исуса Христа.

Све ово у вези часног крста напомињемо у вези са догађајима током битке 28. јуна 1389. године, јер су имали пресудан утицај на коначан исход битке.

Наиме, уз остале одредбе витешког понашања српског витеза, била су и правила односа са непријатељем:

– у сукобу није смјело бити подлости, превара и смицалица,

– кад непријатељ одбаци оружје, било га је недостојно убити,

а свако кршење ових кодекса повлачило је за собом губитак витештва – губитак часних права. Губитак часних права био је тежи него губитак самог живота. Без часних права није се могло часно живјети, нити ностити “свијетло оружје”, није се могло појављивати на скуповима, славама, позивати у сватове – таквом човјеку није било мјеста међу часним људима. Када неко изгуби “част и образ” скидао му се часни крст пред скупом, тако што му је скидана капа с главе (на којој је извезен часни крст са четири оцила) и иста бацана у прашину и гажена. То је била најтежа казна коју је могао доживети један Србин – губитак части. Част је услов опстанка – смрт је много лакша од губитка части.

Зашто је све ово било потребно поменути, баш у вези битке на Косову, може се сазнати из описа саме битке.

Битка је почела у јутарњим часовима, тог 28. јуна 1389. г. На српској страни били су у централном дијелу постројени племићи на бојним коњима. Звали су их “оклопници”, јер су им чак и коњи били заштићени металним плочама, или мрежама, које су одолијевале ударцима мачева, продору стријеле или копља. Сами ратници на коњима, поред оклопа, били су наоружани углавном топузима, којима су размахивали лијево и десно, рушећи све пред собом и око себе. Ударцу топуза није могао никакав штит пружити заштиту. Удар оклопника био је усмјерен ка самом центру турске војске, а ту је била концентрација најсмјелијих турских ратника – Абдулахових синова (светих ратника – касније јаничара). Једини смисао живота светих ратника – јаничара, био је да погину чувајући и бранећи Алаховог сина на земљи – Абдулаха (Абд–алах) султана. Тако гинући, они су заслуживали вјечни живот у џенету (рају), гдје су их чекале небеске хурије – жене незамисливе љепоте, које су постојале на небу само да би њима – јаничарима, пружиле сва задовољства, која се могу замислити – али само ако тамо доспију бранећи Абдулаха – у конкретном случају Мурата.

Удар оклопника и витезова на бојним колима био је тако силовит, да је продор извршен до самог центра, те је угрожен и сам цар Мурат.

Узалуд су свети ратници насртали на српске ратнике. “Оклопна песница” је мрвила све око себе. Познато је то у историји, а пјесник каже:

“Силни оклопници, без мане и страха,

хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка

Ви јурнусте тада у облаку праха

Те настаде врева и крвава стрка.”

Нашли су се ту и витезови, које је на Косово довео Влатко Вуковић. О томе свједочи и сама погибија Муратова. Сам цар Мурат био је ратник, вичан сабљи и борби. Мало је вјероватно да је сједао на миндерлуку и чекао да га распоре. Распорен је у борби – типичан сукоб са ратником навиклим на дуеле са јатаганом. Све говори у прилог томе, да га је у сукобу распорио један од витезова пристиглих из српског приморја.

Било како било – Муратова погибија је изазвала пометњу у редовима Турака. Јаничари – као најелитнија и најборбенија, а у исто вријеме најмотивисанија снага турске војске, погибијом Абдулаха, губи сваки интерес за даљу борбу – погибију. Пошто је султан мртав – нису га одбранили, у даљој борби, погибијом, не обезбјеђују мјесто уз Алаха на небу, нема им одласка међу небеске хурије. Једини спас је сачувати живот до избора новог султана.

Како га сачувати кад Срби надиру?!

Бјекством!

Спас је у бјекству. Јаничари окрећу леђа бојишту – бјеже са бојног поља. Пробијен је централни дио турског строја. Заљуљаше се и крила, гдје су већ увелико сукоби узели маха. Из централног дијела, лијево и десно, шири се паника – почиње општа бјежанија турске војске.

Овако, на изглед лако извојевана побједа, уноси забуну и у самим редовима побједника – Срба.

Утихну и оно громогласно: “У раааа.....”, које је ледило крв у жилама непријатеља.

Побједа!!!

Непријатељ је побјегао. Да ли је и побијеђен?!

Међу ратницима истока – Азијатима важи правило “Побијеђен је само мртав противник“. Када окрене леђа и бјежи, прилика је да га побиједиш – они бјегунце “сустигну и сасијеку”. Тада не пружа отпор, лако га је сасјећи. То се постиже лаком коњицом, која у брзом касу сустиже бјегунце и лаким замасима сабље коси противника.

Та правила важе за азијатске ратнике, бескрупулозне ратнике, ратнике убице, па било да долазе са запада или са истока. Ратнике које вјера учи да треба убијати све оне који не припадају “правој вјери”, а права вјера је она коју они исповиједају, било да се ради о исламу или католичанству (Карло Франачки у сукобу са Словенима све поубија и након заробљавања).

За Србе таква правила не важе. Она су у супротности са основним витешким кодексом српског витеза. Убити непријатеља с леђа, онда када више не пружа отпор, када се не може равноправно супротставити противнику је недостојно. Ради тога се не организује потјера за бјегунцима – то не дозвољава витешка част српских ратника.

Тај кодекс може да се примијени само у колико се сукоб одвија са исто тако “часним ратницима” – нажалост, тај кодекс части важи само код Срба, а не и код хорди, којима је једини циљ уништавање и пљачка, код којих “циљ оправдава средство”.

Тачно је да и они посједују нека правила борбе, подјеле плијена, права на живот и имовину побијеђеног, али то су све правила која се односе на међусобна права побједника, било да се ради о односима силнијег и моћнијег према обичном ратнику, или права у односу на ванземаљске силе, права на небеске привилегије.

Не знајући за ова правила код Срба, бјегунци су настојали да се што више, што брже удаље од попришта битке, како не би били сустигнути и сасјечени. Ово нагло бјекство с ратишта, у почетку је изазвало не тако малу забуну код Срба, а након тога се проломио побједнички поклич Косовом – Побједа, побједа!!!

Нико није размишљао – гдје су се Турци упутили? Углавном, побјегли су преживјели, Цар им је погинуо, битку су изгубили!

На Косову је тог јутра била концентрисана силна војска, пристигла из свих српских крајева. У поподневним сатима, тог Видовдана, почиње и разлаз побједничких формација.

Вук Бранковић одводи са Косова око 25.000 ратника. Одводи своје ратнике кућама, као побједнике послије битке.

Враћају се и одреди краља Твртка, под командом Влатка Вуковића. Одлазе и неки мањи одреди војске пристигле из осталих српских земаља.

Глас о великој побједи шири се вртоглавом брзином, кроз све српске земље и просторе.

“Илинска” звона са врхова брда и планина, шире глас о погибији азијатског цара, о великој побједи српског краља Твртка, односно краљевих војсковођа и вазала, савезника кнеза Лазара.

Кнез Лазар је 1377. г. признао Твртка за краља свих Срба – за наследника Немањића круне, па отуд се и ова побједа приписивала краљу Твртку, као врховном господару свих српских земаља.

Ради тога честитке за побједу стижу краљу Твртку I Котроманићу. Сам Твртко 1. јула 1389. г. пише Трогиранима о својој великој побједи над Турцима. Пише и Фирентинцима, а они му одговарају да су за побједу већ сазнали. Из свега се да закључити да је у пријеподневним часовима тог 28. јуна извојевана побједа Срба над Турцима.

Глас о побједи је одаслан. У току само једне једине ноћи стиже у Париз. Како? (Недвојбено је доказано да су са цркве Нотр Дам у Паризу, 29. јуна звона објавила ту побједу).

Умјесто сјече коју је “требало обавити” прогонећи бјегунце – војсковође, послије обављеног посла (побједе) постројавају ратнике за повратак. Војска која се враћа са бојишта, свуда се дочекује и слави ради извојеване побједе. Праве се славолуци и износе ђаконије. Посебну славу доживљава војска Влатка Вуковића. На повратку ка Травунији, свуда приређују дочеке и славе побједнике.

На Косову остаје кнез Лазар са својим витезовима, који су понијели највећи терет побједе, јер су изгледа одреди оклопника били под директном командом самог кнеза Лазара. Остало је пуно рањених и погинулих, остала је и пратећа материјална залиха – све је требало збринути.

Остало је и Поље Косово “одбрањено”. Лазар са својом војском и војводама остаје на попришту, он не напушта бојно поље, јер је оно дно његове кнежевине. Напустити Косово тог истог дана било би веома неприкладно, немогуће, па све да је и нова ослобођена територија, а не одбрањена.

Спушта се љетна ноћ над Пољем Косовом.

Ратници скидају опрему, слуге раседлавају коње, пале се ватре, врте се биволи на ражњевима, спремају се побједници на заслужени починак, ту на домак попришта битке, видају се ране преживјелим ратницима. Прегледа се плијен.

Бојиште лагано тоне у “сан љетне ноћи”.

А около, тихе уходе на брзим коњима, све то осматрају – да би извијестили новог “Алаховог сина” Бајазита, о стању у српском логору.

Шта се дешавало са бјегунцима???

Први са бојишта бјеже “свети ратници” – јаничари. Немају разлога да гину, послије смрти Муратове. Треба им нови султан, нови Абду(а)лах – нови отац за којег треба погинути, да би се доспјело до небеских хурија. Да би се вјечито живјело, у вјечитом блаженству.

Ради тога су они и најбржи у бјекству, а са њима и два Абдулахова сина – Бајазит и Јакуб. Јаничари ће једног од њих да “извичу” за султана (Абдулаха), а други ће кад се то догоди бити враћен у крило Алаха – стезањем свиленог гајтана око врата. То је дужност јаничара. За тај чин им није потребно одобрење новог султана – то је њихова света дужност, која се обавља истовремено када се извиче нови султан. Овај избор новог султана умјесто Мурата – обављен је у Качанику. У самој клисури или пред улазом, није утврђено, али није толико ни битно. Битно је да је избор извршен истог дана (у предвечерје) 28. јуна.

Одмах по избору, Бајазит издаје наредбе о заустављању бјегунаца. Формира алаје (чете). Поставља алајбаше.

Двије алаје упућује назад, да би га гласницима обавјештавали о томе – докле су Срби стигли са сјечом, колика је сила у Срба, која врши сјечу?

Дуго су гласници стизали и извјештавали о томе да нису примијетили Србе у сјечи бјегунаца.

Последњи који су доспјели скоро до самог бојишта, јављају Бајазиту: Срби уопште нијесу кренули у сјечу!!! Велики дио српских ратника је напустио бојиште. На бојишту су остали само ратници српског кнеза Лазара, али и они без борбеног поретка, распасани, весели – славе побједу.

Под окриљем ноћи, крећу се двије “гује” ратника, већином јаничара из Качаника, тихо се прикрадају и обавијају око Лазаревих витезова.

А у зору 29. јуна – понавља се покољ, веома сличан оном на ријеци Марици 1371. г. Сви гину, преживјелих нема.

То више није била битка, то је био покољ.

Нема витештва код Азијата.

Важна је само побједа.

Никаква правила борбе не постоје.

Као што се “гуја” привукла плијену – тихо, нечујно, тако је послије злочина поприште напуштено. Враћа се Бајазит, са остацима ратника у Малу Азију.

Косово замукло. Нити стиже Лазар са Косова, нити стиже Лазарева војска – нема никог да јави и донесе глас са Косова.

Зашто их нема?!

Ради чега не долазе?

Почиње се јављати црв сумње. Да нас није војвода Влатко обмануо у вези побједе? Да оно није Вук Бранковић напустио битку и издао Кнеза? шта се десило на Косову? Сви се питају?

“Бога моли Југовића мајка,
да јој Бог да очи соколове
и бијела крила лабудова,
да одлети на Косово равно...”

Гавранови се уздижу над пољем, виде се њихова јата изнад Косова!!!

“Снахо моја љубо Дамјанова
бил' познала чија ј' ово рука?
Свекрвице, мајко Дамјанова
ово ј' рука нашега Дамјана ...”

Сазнање о ономе што се десило у ноћи између 28. и 29. јуна, била је тајна и за народ и за историчаре.

Тајна која је стољећима збуњивала.

Злочин направљен кобне ноћи, скриван је од стране Турака, Била је то подла побједа над једним дијелом косовских витезова.

У ствари, био је то масакр изведен на нимало ратнички начин.

Напротив.

Послије злочина, извршилац се повукао.

Појавио се тек послије годину дана да постави своје услове “побједника”.

Све остало је познато.

Нема потребе да понављамо.

// Пројекат Растко - Бока / Умјетност //
[ Промјена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.