Вишња Косовић

Догоријева свијећа над Брезјем

Песме
1995

Брезје је моја родна, Грачаница моја духовна завичајност. То су они изворни пламичци које добијамо по рођењу и носимо до смрти, урастајући у њих и они у нас.
Свјесни смо их само каткада, а предајемо их времену, да времена не би остала у тами.

Аутор

Садржај

• Клетва или метафора
  • Човјек
  • Кад дође вријеме
  • Да ли ће
  • Дитирамб
  • Јутро се увило у своју сјенку
  • Тајне свитања
  • Теби који си уснуо љепотом
  • Туга или обмана
  • Моје вријеме
  • Рањена ријеч
  • Топао људски поглед
  • Уснула ријеч
  • Прољеће
  • Брезје
  • Треба ми
  • Пјесма
• Сиве ријечи
  • Рођење песника
  • Хомере
  • Дечани
  • Грачанички сабор
  • Без покајања и без стида
  • Сиве ријечи
  • Ријечи туге
  • Немојте, молим вас
  • Камен
  • Рањено вријеме
  • Растакање
  • Сачувај Боже љубав и тугу
  • Стид
  • Загрљај будући
  • О списатељици

Клетва или метафора

Човјек

Човјек је свијећа која догоријева
Пламичком бола и пламичком стида

Кад дође вријеме

Кад дође вријеме свих времена
И Логос почне ријечи да вида
Црвено ће бити ријеч преваре
Ријеч крви и ријеч стида

Да ли ће

Да ли ће око моћи сутра
Видјети земљу, човјека гај
Ако у њему на крају зјене
Не трепери прадавни, исконски сјај

Да ли ће рука моћи сутра
У загрљај топао да се свије
Ако се на длану, урезан тајно
Прадједовски жуљ не крије

Да ли ће ријеч моћи и сутра
Појати сказе, поруке давне
Ако не оживи сакралне ријечи
Из наше књиге староставне

Дитирамб

Поглед, дрхтај живота
У стиску руке лет
Дитирамб груди пробуди музику
Овјенча музика љубав у лету

Јутро се увило у своју сјенку

Јутро се увило у своју сјенку
Зору прецрта ноћ из скока
Дан се распрсну у свјетлу ока
Тумара трајање по уморној зјени
Да ли нас је заточило вријеме
Или је вријеме заточено у мени?

Кораци дуги, што будућност газе
Срамно пљују на мог рода стазе
А моле птице, земља и трава
За племе што поштује митосе и сјени
Да ли нас је поробило вријеме
Или је вријеме поробљено у мени?

Ријеке што шуме славјанском тугом
И неуморном стазом дугом
Причају камену, звијездама и мору
О нашем трајању и чистом извору
И појала бих ал' ми паде ћутња
По уснама и уморној зјени

Да ли су нас онијемиле ријечи
Или су ријечи онијемиле у мени?

Тајне свитања

Кад посљедњи зрак
Озари моје Брезје
Подари му тајне
И заробљен западом клоне

Тад моје Брезје
Тајне сунца привије на груди
Свијет покрије тишином
Да у миру спавају молитве и људи

А ујутру светачки и лако
Изњедри зору испод скута свог
И тако чува тајне свитања
А моје Брезје чува Бог

Теби који си уснуо љепотом

А Пупољак намигнуо топлином живота
Свитање се привило уз бистрину дана
Шум ријечи пронашао пој птице крај плота
Гријех се опрао сузом покајања

Теби који си уснуо љепотом
Чувам љепоту снова

Туга или обмана

Увела грана стољетног храста
Тек да се вријеме животу наруга
Љепота шара капље под сунцем
Обмана је, или је дуга

Истрајност сунца у пркосном ходу
И свјетлост горда свакога дана
Топлина родна јесењег плода
Мудрост је космоса или је обмана

И сјенка ова што ми груди тавни
Краде ми осмијех и бистрину дана
И неком другом моје наде нуди
Туга је моја или је обмана

Моје вријеме

Моје вријеме скупљено у бору
Тражи клетву или метафору
Да каже вјечности што времена вида
Колико лажи
Колико преваре
Колико патње
А нигдје стида

Рањена ријеч

Ово је вријеме рањених ријечи
Које више не могу снити
Оглувјеле за молитву и пјесму
Само над клетвом још могу бдити

Од овог времена, у моје Брезје
Једну ћу рањену ријеч скрити
Под топлином исконских бреза
Сказом ће се осанити

И благост листања мога Брезја
Од клетве ће је исцијелити
Молитвом ће чути љепоту
И ријеч ће пјесма бити

Топао људски поглед

Хладна земља испод хладног неба
На зраке сунца спустио се лед
Земља ћути промрзлом клицом
И чека топао људски поглед

Хладна садашњост грчи се у клупко
Будућност и прошлост прекрио је лед
Изгубљено вријеме промрзлим током
Тражи топао људски поглед

Хладне метафоре и хладне клетве
Молитве и пјесме заробио лед
Увенула и промрзла ријеч
Вапи топао људски поглед

Уснула ријеч

На дну дубине уснула ријеч
По њој пала прашина трајања
Нагомилала се страхотна тама
И гута сваку искру зренија
Док ријеч спава на искону сама

Ја молим усну да пробуди ријеч
Првотну, што нас на искону чека
Да својим буђењем одагна таму
И спасе човјека од човјека

Прољеће

Из њедара земља пружи клицу сунцу
Грудима потече мајчинска топлота
Напупи бреза исконском тајном
На староме храсту прене се љепота

Пчела шапне цвијету риму о животу
Благошћу се огласе атонска звона
Сине лице славјанској Весни
И расани се Персефона

Лептир полети, Ад заћути
Јоргован мирисом клетву спријечи
Затрепери бреза божанским ритмом
Молитвом и пјесмом процвјетају ријечи

Брезје

Има једно Брезје, које листа ћутњом
Појем неказљива његова љепота
Има једно Брезје, које тајном снажи
Танане и лаке изворе живота

Има једно Брезје, за њим трага вријеме
А оно далеко у вјечности бива
Има једно Брезје, које тајном снажи
Жељу да се воли, прашта, да се снива

Треба ми

Треба ми суза зјене која рађа
Бесузан је поглед, безнадан и крути
Прометејским сјајем да такне надање
У дубини ока трајање се слути
Сузом се око и бистри и мути
Ал надање се, надање се ћути

Треба ми топлина староставне ријечи
Хладним смо сликом заодјенути
Пољупцем слова да врати љубав
Поеме коју ће вјекови чут
У топлини ријечи пјесма се слути
Ал' љубав се, љубав се ћути

Треба ми стаза мајчинога поја
Којом се ново раскршће слути
да скине плашт едипског проклетства
Којим су вјекови одјенути
На раскршћу се снаже и патње и пути
Ал' љепота се, љепота се ћути

Песма

Пјесма и тајна
Вјенчане надвременом
Тихују високо
Као Атос и Југовића Туга

Сиве ријечи

Рођење пјесника

Аполон Дионису пружи руку
У загрљај братски
Орфеј лиру дохвати
Ритмом богиња заиграју музе
Звијезде се проспу на прољећа и сузе
Хомеров врт процвјета
Заблистају ријечи и вали на води
И пјесник се роди
Чежња га у наручје прими
Са Атоса и Грачанице
Спусти му се божански сјај на лице

Хомере

О слијепи те ријеч паганска
Да надиђеш сва гледања
Слијепи Хомере

Да угледаш стазу богова
И пођеш вођен ријечју паганском
Хомере путниче

Да сретнеш богове срдите и вјечне
И поздравиш их ријечју паганском
Хомере паганине

Да скинеш вео са тајне богова
Ријечју паганском
Хомере тајно

Да видиш љепоту највећу тајну
И запјеваш јој ријечју паганском
Хомере пјесниче

Да ехо пјесме ријечи паганске
Постане вјечан
Вјечни Хомере

Дечани

Канула суза подно Дечана
Да очи опере љепотом
Да нам посвети плакање

Синуо зрачак изнад Дечана
Да мисао избистри зренијем
Да нам просвијетли памћење

Гласнуо се пој из Дечана
Да клетву претвори у пјесму
Да нам сачува трајање

Грачанички сабор

Ако је неко остао без стазе
Којом је пошао и не зна докле
Ако неког прије рођења
Неко тешком клетвом прокле
Ако је нечије вријеме рањено
Остало без молитве и без стида
Ако неко хоће своју
Лажју рањену ријеч да вида
Ако је нечије око мржњом
Замућено, остало без сјаја
Ако је неко остао без гроба
Прадједовске земље и без гаја
Ако је неко, ако је неко...
И свих времена немирима
Пред Грачаницом косовском, српском
Заказује се сабор свима

Да сине лице Грачанице
Са сваког времена да скине сјене
Да се упале свијеће косовске
Небеске, земаљске, ванвремене

И свјетлост косовска, грачаничка
Даће мир свим немирима
У лику српске Грачанице
Вјечност своју свјетиљку има

Без покајања и без стида

Крвари будућност згрчена у клупко
Садашњост прошлости коријен кида
Западни оркан ковитла вријеме
Без покајања и без стида

Лимене ријечи заробе молитву
Грачаница безгласно рида
Замутише јој насушне изворе
Без покајања и без стида

Ко ће бистрити насушне изворе
Ко ће рањено вријеме да вида
Ако усахне и посљедња капља
Капља покајања и капља стида

Сиве ријечи

Сиве ријечи пепела и лажи
Гракћу ниско, ко без крила птице
Накљукане отровним временом
Над животом плету ругалице

Живот њихан пауковом мрежом
Уљуљо се у своју срамоту
Ослијепио и оком и чежњом
За исконску, божанску љепоту

Ја на лађи отровног времена
Око мене злости и уроте
Тражим заклон и смирај ријечи
Испод гласка изворне љепоте

А тај гласак исконски и лаки
Поју ми мога Брезја птице
И поју ми благосна звона
Моје вјечите Грачанице

Ријечи туге

Кад Запад баци
Сиву сјенку на Исток
И онијеме птице
Постане далек говор
Хиландара и Студенице

Кад руке не могу
У загрљај да се склопе
И мрзе се они
Који истом ријечју зову Бога

Кад се погазе
Све прадједовске дуге
Грачаница вео жалости
Стави на лице

Тад утрну
Све ријечи друге
Остану моћне и саме
Ријечи туге

Немојте, молим вас

Немојте, молим вас, срамом и камом
Кројити вријеме и Грачаници лице
Немојте хладном и снажном шаком
Ледити просторе, кротити пој птице

Немојте, молим вас, окивати ријечи
Градити Логосу гвоздени храм
Немојте чизмом газити надања
На мој род бацати стријеле и срам

Немојте, молим вас, тавнити свитања
Отимати груди мајци и жени
Немојте, нек живе пољупци и пјесме
Нек живе опрости и молитве у мени

Камен

Камен је могућност заточене и
заборављене тајне

Тамо гдје је све већ одавно знано

Камен је казивање ћутњом
Да је помрчина само уснуло свјетло,
Богом дано

Камен је пјесма тишини
Надахнута љубављу и славјанском дугом

Камен је ријеч трајања
Заћутала, пред живим Богом, Југовића тугом

Рањено вријеме

Тамо гдје је ријеч породила вријеме
Да буду зоре птице и вали
Да појања не онијеме

Тамо гдје је луча загрлила вријеме
Да буду буђења, сусрети и Брезја
Да свитања не онијеме

Тамо гдје је суза оплодила вријеме
Да буду скази, зренија и наде
Да трајања не онијеме

Тамо ћу од блуди скрити
Моје рањено вријеме
Само да пјесме не онијеме

Растакање

Корак, стаза, човјек
У једну стопу свијет ће стати
Брисаће вали путеве и стијење
Траг и пјесма неће посустати

Извор, море, човјек
У једну сузу космос ће стати
Растакаће се токови и куле
Капља и пјесма неће одустати

Трајање, вријеме, човјек
У један тренут вјечност ће стати
Троваће равнодушја јутра и птице
Тиховање и пјесма све ће окајати

Сачувај боже љубав и тугу

Сањачи тмине и злости
они што живе својом мржњом и туђом
ријечју

Опет "своје јеванђеље" пишу нашом крвљу
Спалише ми Брезје
Следи ми се суза и у лету птица
Ал' ми у погледу оста Грачаница
На Молитвишту ми саградише црну пругу
Ал" сачувај ми Боже Грачаницу и тугу

Пљувачи на туђе молитве и наде
Они што у окове стављају и пјесме

На славјанском руху пишу ругалице
Ал' сачувај Боже славјанску љепоту
и лице

Ловци на звијезде и на вјечност
Они што не знају за оно што се не смије
Врте човјека и вријеме у западном кругу
Ал' сачувај Боже човјеку љубав и тугу

Стид

Руменило зоре, то је само стид
Још неодраслог и неокаљаног дана
За сва будућа и прошла
Лажи, сужањства и умирања

Загрљај будући

Кад потрошиш сјећање и пјесме
И поробиш вријеме на свом путу дугом
Загрлићу те преварени свијете
Српским Опростом и Југовића Тугом

Вишња Косовић

Рођена је 1958. године у Брезју, на Мајевици у Републици Српској. Професор филозофије, психологије и логике.

Објављивала филозофске есеје, афоризме и поезију. Преводи са њемачког и старогрчког.

Живи и ради у Херцег Новом.

// Пројекат Растко - Бока / Умјетност //
[ Промјена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001-2003. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан дио овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.