 Говори
на промоцији годишњака “Зубачки гласник”
Клуб
Војске Југославије
Херцег-Нови, 23. октобар 2001.
Драги Новљани, Новљани са Зубаца и Зубчани из Херцег-Новог. Драги пријатељи, па одакле год били, а сви смо са овог недјељивог комада српске земље, братски вас поздрављам. Поздрављам вас у име Удружења племена Зубци које је и издавач овог годишњака о којем вечерас говоримо.
Ипак, ријеч-двије о томе зашто промоција Зубачког гласника у Херцег-Новом и
у Клубу Војске Југославије – у овом својеврсном храму лијепе ријечи, умјетности
и истинских културних дешавања.
Разлога је више, али један је преовлађујући. Зубчанима је одувијек поглед стремио подједнако према плавичастој висини Дучићевог Леотара и изазовном плаветнилу морске обале. Туда су у свијет одлазили и кућном прагу се из свијета враћали. На томе путу нису их могле омести ни моћне царевине, тираније и идеологије које су упорно покушавале да зарад својих интереса економски, вјерски и како све не, издијеле овај простор. Тим опаким, често и крвавим наумима моћних, наши преци су – једнако Бокељи и Херцеговци – зналачки одолијевали. Помагали су им вјера и спознаја о заједничком коријену. Уосталом, није ли и гласовити зубачки војвода Лука Вукаловић, учећи пушкарски занат у Суторини, заједно са првацима овога краја и својим зубачким подвижницима, сковао план о дизању херцеговачких устанака, који су, историја каже, уздрмали не само султанове миндерлуке него и ондашњу Европу. И тако редом. До наших дана. А ми, ево, покушавајући да се одупремо свима који би и данас: национално, вјерски, језички, административно – у суштини шверцерски – хтјели да нас дијеле и по отровној матрици својих кратковидих интереса подијеле, поред осталих књига, које чувају нашу прошлост и будућност, промовишемо Зубачки гласник.
Бранимо се од заборава и духовног антракса који сију којекакви, на срећу препознати, расколници и њихове уновчене идеологије.
Прошле године, о Преображењу Господњем, братском вољом и с Божјом промишљу,
Зубчани из земље и дијаспоре су се окупили на свом светом мјесту и саборишту
– код цркве св. Ђурђа у Брвенику. На тој свезубачкој скупштини, основали су
Удружење племена Зубци. Тек изабрани Управни одбор Удружења, на својој првој
сједници, поред осталог, даде себи у задатак да покрене годишњак под називом
Зубачки гласник.
И, како то у нас Зубчана обично бива – речено учињено. Срца наших саплеменика, а вјерујем и душе предака наших, озарила је свјетлост ове прољетос печатане, прве, надати се дуговјеке и уистину репрезентативне зубачке књиге. На њој би нам, није то само наше мишљење и још мање хвалисање, него и суд реномираних посленика писане ријечи, могле позавидјети и многе културне институције. Свједок за ове ријечи је овај наш графички успјешно опремљени и садржајем богати Зубачки гласник. И да више ништа наше Удружење, не дај Боже, не уради, сврху његовог оснивања је овај годишњак оправдао, остајући да васи вијек, у свакој зубачкој кући, а богме и многим научним установама, свједочи о временима нашег племена и краја и зналачки усмјереном подухвату ове наше генерације.
Па шта је то у првом броју Зубачког гласника, међу корицама које је више него успјешно графички обликовао Лука Перов Спаић, записано?
Без намјере и потребе да препричавам објављене текстове, које ћете ви, како се то са књигом и чини, сами, сходно својој знатижељи, у миру ишчитавати, ја ћу за ову прилику само укратко прелистати имена аутора и наслове њихових прилога.
“...Пашће паучина на мачеве грубе,
а скромно ће рало опет да засветли...”
...поручује нам са поткорице ове књиге знаменити Јован Дучић. Знамо да се на овим просторима од памтивијека подједнако орало и мачем и ралом, а иза свих тих крвљу и знојем натопљених сјетви и жетви остајала је и једино преостаје – ријеч. На првим страницама нашег гласника је, како по Божјој и народној доликује, ријеч – благослов преосвећеног владике Захумско-херцеговачког и Приморског, господина Григорија, у коме, поред осталих, стоји и сљедећа порука: “...кад Беч и Стамбол чине што су наумили куд бисмо друго него на Зубце. Времена у којима живимо друга су и другачија од оних Лукиних, али је слобода и њена непромјенљива вриједност увијек иста. Стога нека Зубачки гласник зове и објављује слободу.”
Као природан слијед ових владичиних ријечи, у гласнику читамо текст под насловом “Зубачки вијенац” пјесника и народног трибуна, к томе и предсједника Удружења племе Зубци, Божидара Трифкова Вучуревића, а затим и Ријеч уредника Рајка Милошева Спаића.
Посебну тежину првом броју ове публикације даје у цјелости прештампана, далеке деветсто двадесет и пете у Мостару објављена, “Божја ријеч” испосника Драга Спаића.
Слиједе прилози за историју нашега племена и краја – “Зубци у средњем вијеку” др Александра Ратковића. “Поглед у рану прошлост Зубаца – Историјске приче и легенде” проф. др Рајка Вукашиновића, затим занимљиво штиво “Зубачка властела, презимена и имена од 13. до 15. вијека”.
У рубрици “Из Видослова” гласник доноси текстове “Изложење о Правоверној (Православној) вери – старосрпски текст о Законоправилу Светог Саве” и прилог проф. др Ђорђа Јанковића “Манастир Тврдош”.
Рубрика “Сјећања” у овом броју посвећена је прошле године преминулом народном исцјелитељу и добротвору, у посљедње вријеме и запаженом политичару др Марку Спасову Спаићу.
Гласник у рубрици “Документи” доноси више старих фотографија са коментарима, затим спискове вјенчаних у Мјесном уреду Зубци у 1900-ој, 1950-ој и 2000-тој години, као и репринт Пописа становништва на Зубцима 1879. године.
Слиједе Интервју са сликарком и модном креаторком Драгицом Петровом Спаић и Портрет под насловом “Наш добротвор” посвећен Мирку Митрову Вучуревићу.
Ту су и бесједе са прошлогодишњег сабора, као и прикази и одломци књига о зубачким братствима Вукашиновића, Вучуревића и Вица, затим прича “Зубачко вече” Славољуба Станковића, пјесме Радована Спаића, Миленка Вица и Рајка Спаића, као и приказ књиге “Овако је било” Божидара Вучуревића.
У рубрици из науке читамо текстове “Излаз из предворја пакла (Успјех војне неурохирургије)”, посвећен научним достигнућима др Милана Јовова Спаића и приказ књиге “Радијација и здравље”, чији су аутори Стеван Марковић и Рајко Спаић.
Гласник затим доноси запис о познатом кошаркашком асу, такође нашем Зубчанину Предрагу Саши Даниловићу, као и текстове о прошлогодишњем зубачком саборовању под насловом “Што је Ловћен за Цетиње то су Зубци за Требиње” и Зубачкој вечери у кафани “Стара Херцеговина” у Београду, чији су потписници новинар подгоричког листа “Дан” Ђорђе Брујић и наш саплеменик, промотер зубачког духа и кухиње и заточеник завичајног језика и писане ријечи Жарко Јефтов Ратковић.
Наредне странице Гласника уступљене су распореду богослужења и фотографијама
храмова на Зубцима, који је сачинио свештеник Љубиша Брњош и тексту Јована Накићеновића
под насловом “Лука Вукаловић херцеговачки велики војвода”, који је прештампан
из Летописа Матице српске, објављеног 1874. године у Новом Саду.
 И,
како то људски и законски ваља и требује, Гласник доноси Статут Удружења племе
Зубци, Конкурс за стипендирање студената и списак даровите зубачке дјеце, као
и списак дародаваца чијим прилозима је овај број Зубачког гласника успио да
се појави пред лицем јавности.
Хвала дародавцима, а мени преостаје да у име Редакције Гласника упутим искрену
захвалност нашем уреднику Рајку Милошеву Спаићу, који је несебичним радом, чије
границе досежу до сфера фанатизма, највише допринио да ову вриједну књигу данас
можемо да промовишемо. Да њоме не само толимо завичајну жеђ, него да се садржајима,
дометима и изгледом њеним, увелико, пред собом и другима, легитимишемо.
У очекивању да ће ова наша легитимација доживјети још много издања, братски вас поздрављам.
Херцег-Нови, 25. 10. 2001.
Миленко Вицо
у
Херцег–Новоме, 25. октобра 2001.
И поред све ширине немирне морске њиве, бијаху ипак она зубачка врата од Боке њена најшира и најсигурнија врата и капија и антемурални конфин њеног протективног прстена који ју је хранио и чинио богатом и гордом. Овај скромни прстен којим је у нераскидивом народном савезу и вјери обиљежен укупни ток записане и незаписане српске историје Старе Херцеговине, још подсјећа на главне особине херцеговачког свијета: постојаност и недекларативност. Свако велико народно дјело које је изнијела и у којему је учествовала, Херцеговина је изнијела ћутке и никада у себи није налазила својство изузетности и посебности. Високи дар хришћанске побожности земље која је кроз читаву своју историју трпјела осуде за јеретичност њене старе цркве а која је у себи носила најдубље сазнање древности својега народа које нам је пренијела до наших дана у безбројним сачуваним стабилним сакралним тачкама својега јадранског и континетално–динарског опсега. Ја ћу вам казати које су то и какве тачке. То су тачке сустицања и надограђивања веома старих гробних биљега предсветопавловске и предсветосавске мисије у нашем динарском и обалском свијету са првим биљезима Христове вјере који су оставили широке и особене трагове управо у нашој Босни и Херцеговини. Наша Херцеговина и данас чува сигурни кључ од врата укупне српске историје која је остала затамњена. Тај је кључ гробна гомила и некропола стећака са малом сеоском црквом ограђеном у средњем вијеку. Пођите у Зупце, у Турменте, и погледајте цркву Пресвете Богородице са огромним гробљем од стећака које униформно и јасно показује читав ток српске историје да је јасан и маломе ђаку и врхунском научнику. Овдје се пред очима одвија слика многих вјекова старе српске земље која је под огромне и нијеме гробнике примала своју снагу у множини савршених васељенских Срба станујућих у гробним градинама своје земље коју управо они најдјелотворније чувају на њеним етничким границама. Они нас недостојне чине снажнима и ми њих чинимо живима. Ако пођете низ Боку, или Конавле, или стару жупу дубровачку, опет иста слика! Или староцрногорске предјеле извише Боке, ка другим, ловћенским вратима од Боке. Оно што чини сачувано материјално наслијеђе особене културе средњега вијека динарског човјека које је најбоље сачувано у Херцеговини, и које нам је недокучиво са своје синтетичности и древности, то се исто наслијеђе распростире по свим околним српским земљама.
Кроз сва упамћена времена, бијаше Требиње и Драчевица, па и Конавли и знатни дјелови данашње дубровачке територије једно административно подручје. У почетку 12. вијека, у унутрашњим српским сукобљавањима, 1118, власт у Дукљи узео је Бодинов син Ђорђе који се са мајком Јаквинтом противио утицају Рашке. Након византијске акције коју је водио син Алексија Комнина стићи ће на власт Грубиша, Бодинов стричевић, а у 1125., у окршају под Баром краљ Ђорђе ће поразити Грубишу. Градихна ће се подићи из Захумља и управљати Зетом и Требињем, а послије њега син му Радослав, опет обема областима, носећи титулу кнеза. И касније, велики жупан Деса, син или брат рашког жупана Уроша Другог, владаће Зетом и Травунијом. Српски суверен Стефан Немања дао је на управу Зету и Травунију своме сину Вукану. Када је Урош Први 1243. дошао на престо у Србији, његов старији брат Владислав, будући удаљен са трона, задржавајући титулу краља, добија Зету и Требиње. Он Дубровнику укида данак који је град плаћао за винограде у Жупи кнезовима Требиња и Захумља. Када се краљ Драгутин одриче престола у корист Милутина, у 1282. години, он задржава управу над дјеловима српске државе од Рудника до Требиња и Конавала. Он мајци Јелени даје управу над Зетом и Требињем, да би, послије ње, овим областима владао Константин млађи син Милутинов. Половином 14. вијека у Требињу сједи захумска властела Друговић. Конавли и тада са Требињем чине једну жупу и помиње се њихов господар Страхиња и син му жупан Ненад. Увијек је Драчевица у склопу поменуте области. Када 1373. Никола Алтомановић уступа своје земље Ђурађу Балшићу, он уступа заједно Драчевицу, Конавле и Требиње. Твртко је 1377. заузео Требиње, Конавле и Драчевицу као земље бивше српске круне.
У вријеме турске управе распарчаваће се ова стара српска земља на нахије, али
ћемо са почетком стогодишње управе и продорима Венеције у дубину Херцегове земље,
на измаку 17. вијека, и касније, са учвршћивањем њене власти у Боки, наћи у
документима неке знакове сјећања и става крупнијих српских протагониста у немирним
временима Морејског рата и последњег великог млетачко – отоманског сукоба 1715.,
на питање цјеловитости политичког и етничког круга требињско – новске или новско
– требињске области. На преговорима у Сремским Карловцима, 1699. године, Венеција
је своје аспирације и фактичко освојење херцеговачких предјела бранила ставом
да она држи Нови па је очекивати да задржи и све што Новоме припада. Главар
зубачки Кузман Даниловић из Поткраја, бранио је Зупце у најтежим временима у
освит великог вијека Срба стијешњен између Венеције и њених аспирација у Херцеговини,
Отоманске империје, и два чиниоца мање крупноће ма велике и ваздашње крајње
неугодне присутности: Дубровачке републике и опасних катуњанских група које
преко Зубаца упадаху у дубровачке земље гдје нису водиле ослободилачки рат него
пљачку. Кузман Даниловић сишао је са браћом у своме неодрживом положају 1715.
године у Драчевицу, и изгледа да је, прије него је Никола Кецојевић из Мојдежа
постао сердаром над свом новском крајином, помињан као сердар над Новим и над
Зупцима.
Ја сам склон да вјерујем да је већи дио драчевићке имиграције у Морејском рату, у којем предања немају ослонца, заправо потекао из овога покрета зубачког кнеза. Оно што је у врхунцу сукоба турско – млетачкога око заузимања Новога било Грахово, то су у ова два рата непрестано били Зупци. И касније, у свим бунама 19. вијека. Врата од Боке која су стари Драчевићани и Зупчани увијек држали широко отвореним, и која су увијек, када су их туђе руке затварале, доносила тешко слабљење и угињање нашега града. Када се данас упитате о тешком положају Херцег – Новог и потражите могућности за сагледавање узрока таквога стања, онда стижете у простор окупационих затомљавања и затирања свих аутохтоних силница и тежњи источнохерцеговачких и приморских Срба, јер сва историја Драчевице се у галерији својих највисочијих протагониста исписује Старом Херцеговином, од Пиве до Попова поља. Они коју су водили народ, који су имали снагу да покрећу народ, само су кроз нашу познату и исписивану историју гледали да понове и подрже дјело српских народних светитеља. Да жању по морској њиви Средишњег свијета и никада се Требиње није уградило тако снажно и непоновљиво у Нови као у она времена када су Сава Анђелић и Сава Кујачић и трећи Сава – епископ Саватије Љубибратић подупрли неизвјесну акцију Млечана у њиховом највећем прегнућу у Морејском рату. Ми и данас уживамо у резултатима њиховог дјела и њихово непропадљиво дјело подржавамо и на видјело свијету узносимо.
др Горан Комар
Даме и господо, уважени гости, поштоваоци традиције и културе српског Поморја,
Част ми је да учествујем у овој, помало необичној, културној манифестацији,
необичној можда на први поглед, јер није често да једно племе издаје свој часопис.
И то не било какав часопис, већ и по изгледу и по садржају такав, да би на њему
позавидјеле и озбиљне културне институције. Због тога ми је драго да учествујем
у овом догађају, о коме неће ни слова написати режимске новине, о коме неће
ни ријечи прозборити режимске радио и ТВ станице. За њих и њихове господаре
је и у овом случају, као и увијек у посљедњих годину и по дана, спорно све –
од насловне стране, садржаја часописа, преко мјеста догађања, до учесника. Драго
ми је и због оних у Новом који имају срчане сметње кад год се овдје појави књига
која у неком сегменту истинито приказује историју, традицију и културу српскога
Поморја.
У срећним и паметним земљама науком се баве научници, књиге штампају институције, а новинари све то биљеже, не дијелећи културне догађаје на “наше” и “њихове”. У паметним земљама нема дивљих академија, неписмених академика ни распопа за олтаром. У паметним земљама докторске титуле и университетске катедре се стичу радом и знањем, а не кумовским везама и швајцарским францима. У паметним земљама нема приватних археолошких локалитета и приватних ископавања. У паметним земљама пензионери шетају унучиће, електричари се држе бандере, а таксисти волана. Наш нараштај има несрећу или привилегију да живи у интересантном и преломном времену, времену побрканих компетенција, када је на пазару све, од језика и историје - до Цркве и државе. Зато је, између осталог, и овај часопис важан, јер у њему нема ни нових нација, ни новога језика, ни нове историје, ни нових секти.
“Зубачки гласник” је настао као савремени израз једнога значајног, историјски посвједоченог и утемељеног херцеговачког племена, чији је први помен у историјским изворима старији од помена Црне Горе. Старији су Зубци од најмање пет савремених држава на Балкану, па ипак данас немамо ни зубачку нацију, ни зубачки језик, ни зубачку цркву. Имамо зато хиљадугодишњу традицију тога краја и тога племена - и управо због своје утемељености у традицији, могли су да остану што су одувијек били, могли су да одбране и себе и друге и данас могу да издају часопис бољи од бар половине часописа неких стручних и научних установа.
Дубока је историјска бразда зубачка. Зато је тамо мало тога новог и готово
ничег случајног. На једноме од старих мраморова или стећака из 15. вијека у
Коњском стоји овакав епитаф:
...”А СЕ ЛЕЖИ ВУКАШИН ДОБРАШИНОВИЋ
У ТО ДОБА УМРИЈЕХ
СВАКОМУ МЕ ЖАО БИ МОМУ”...
 ...писан
истом оном ћирилицом којом су писане касније исправе Државе Новске и којом су
се дописивали аге и бегови по Босни и Херцеговини до прије стотинак година,
док су знали ко су и од кога потичу, прије него их је царски Беч убиједио да
су нешто сасвим другачије од својих предака. Има ли данас икога коме је савремени
српски језик матерњи, да ово не разумије и да му треба преводилац? Има ли данас
икога ко би смио устврдити да ови споменици и овакви епитафи припадају неком
другом народу који се по нечему разликује од савремених православних Срба? Зубчани
су и прије 500 и више година, за владања “Стефана, Божјом милошћу херцега
од Светога Саве и великог војводе русага босанскога” били исто што
су били за вријеме војводе Луке и исто што су и данас, као и сав овај данашњи
остатак земље Херцегове.
Када је 1992. године прозападно “хумано” и “демократски” разорена Саборна црква и епископски двор у Мостару, наш народ се повукао на слободни остатак некада велике земље Херцегове и на својој старини, у манастиру Тврдошу, “у Тврдошу, граду старинскоме”, како га памти народни пјевач – поново васпоставио на старим темељима сједиште Епархије Захумско-херцеговачке и Приморске. Из Тврдоша цара Константина, краља Милутина и Светога Василија Тврдошког и Острошког кренуо је онај готово невјероватни обновитељски замах владике Атанасија и за кратко вријеме духовно је васкрсло Војводство Светога Саве, утичући на све околне области. Ми данас можда нисмо у потпуности свјесни утицаја тог процеса на Нови и Боку, а издавање оваквих годишњака какав је “Зубачки гласник” можемо са сигурношћу сматрати његовим плодом и директном последицом. Тај утицај је био и биће увијек јачи од утицаја новокомпонованих портабл-држава и инстант-академија и Нови је данас, између осталог и због тога, остао вјечита престоница Војводства Светога Саве и постао морална престоница савремене Црне Горе.
 Увијек
је град Светога Стефана био у нераскидивој природној вези са својим залеђем,
и у слободи и под окупатором. Тако ће бити и убудуће и то понајмање може спријечити
неки Мујо или Јозо на новокомпонованој догани на Грабу, који на капи носи грб
Твртка Котроманића, “краља Срба, Босне и Поморја”, чувајући своју
виртуелну државу од реалних Срба споља и изнутра. Данас смо свједоци лаганог
умирања српског римокатоличког Дубровника, вјештачки одвојеног од свог српског
православног залеђа. Сличну је судбину можда неко намијенио и Новом, али док
је Зубаца и Зубчана, те споне Новог са Требињем, такве су намјере још увијек
само пука фантазија. Зато је добро што овај часопис представљамо у Херцег-Новом,
као што смо наша издања увијек представљали у Требињу. У Требињу се штампало
много тога када се овдје није могло, када су престоницом земље Херцегове дували
неки други вјетрови. То је вријеме, срећом, за нама. Одлазе полако у заборав
и трговци вјером и државом и конавоски ватрогасци. А оне, којима страшно сметају
књиге, а нарочито књиге о Новом и у Новом, замолићемо да измиле и да јавно кажу
оно што узбуђено шапућу по својим јазбинама - шта их то толико боли - или да
сами почну издавати другачије, боље и истинитије књиге.
Нека је срећан почетак “Зубачком гласнику”. Хвала на пажњи и живјели!
Ђорђе Ћапин
//
Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
©
2001. "Пројекат
Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије,
издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних
ауторских права. Ниједан
део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне
сагласности. За захтјеве кликните овдје.
|
Ђорђе
Ћапин