Неђељко Радановић

У походе Петровом граду

2002

Стари мост на Неви

Знајући колико тога има да се види у Петрограду, што је везано за нашу прошлост и судбину, нијесам пристајао на један јефтини и кратки излет бродом – са боравком од само 18 часова у Петрограду.

Путовање је организовало пензионерско удружење из нашега мјеста, оптимистичног назива «Активни», са којим смо претпрошле године посјетили Кину. Програм траје седам дана, али због дуге вожње аутобусом, само три дана ефективног боравка у Русији. Опет прекратко!

Супруга Марија и ја смо једини Срби у групи. Понекад у нужди, са оно мало знања руског, служимо и као преводиоци нашим сапутницима Швеђанима. Претежно пензионери, скромни и увиђајни људи. Са таквима је лако путовати.

Посебна драж управо овога аранжмана била је додатна посјета Новгороду, првој руској престоници. Засигурно и код Швеђана постоји велики интерес за њега, када се зна да су Викинзи (Рурик – прва династија) у њему организовали прву руску државу. Те су се везе касније настављале удајама шведских принцеза на руске дворове. Наша парохијална православна црква у Ескилстуни не носи случајно име Свете Ане Новгородске, шведске принцезе из једанаестог стољећа.

Почетак јуна је најљепше доба године, када су у Петрограду бијеле ноћи, које нам нијесу непознате, јер се и наша Ескилстуна налази на истој географској ширини. Дани су бескрајно дуги, да би се могло доста тога доживјети и видјети. Мој први улазак у Русију, био је са бродом у луку Жданов (старо име Мариуполи – има грчкога призвука) на ушћу Дона у Азовско море, новембра 1958 године. Било је још 5-6 пристајања у више црноморских лука, тако да је било прилике да се упознам са њиховим системом и начином опхођења са странцима. Протекло је много воде Доном за протекле 44 године. За људски вијек, велика временска дистанца. За све у животу треба временске и просторне дистанце, да би се могло довољно добро сагледати. Проблем је што је наш живот исувише кратак. Многи од нас одлазе неприпремљени на најдуже путовање. Догодиле су се велике промјене у свијету и Русији. Свјестан сам да слика Русије, коју сам носио у сјећању свих ових година, не може бити иста. Како ћу доживјети данашњег Руса и данашњу Русију, послије свих промјена и крупних скорашњих догађања? Колико се тога могло промијенити у души и «голови рускаво человјека».

Детаљни упитник за групну визу, који смо добили кући, три мјесеца прије одласка на путовање, подсјећа доста на онај који смо прије 40 година попуњавали у Одеси или Новоросијску. Изненађен сам, није било рубрике: «Ранија путовања у СССР (Русију)». Из тога разлога, мали осјећај илегалног уласка у Русију.

Петроград није мјесто за које је довољно само рећи да је човјек био. Треба стићи сакупити понешто у душу своју, да се понесе кући.

Узмимо само жељу, приликом посјете Петрограду – ући и помолити се Богу у Казанском Сабору, гдје се Његош завладичио.

Или, рецимо, пронаћи гроб Владике Саве (Петровића). Уз молитву се поклонити његовим сјенима. Упалити свијећу и олакшати души његовој, у патњи за кршевитим родним крајем. Свој побожни живот скончао је далеко на хладном сјеверу, гдје је ишао да тражи спаса своме народу. Спаса му треба и данас. Мука није ништа мања, али нема ко да моли. Великаши се о «своме јаду» забавили, не брину што им народ пропада.

Или, на примјер, стићи погледати четири странице Мирослављевог јеванђеља, које је руски монах Порфирије Успенски, «истргао» у прошлом вијеку у Хиландару и донио овдје у Петроград. И нас је судбина расијала по свијету, као странице Мирослављевог јеванђеља.

Карелија

Послије угодног ноћног преласка Балтичког мора, огромним пловећим градом – фериботом, освићемо у Хелсинкију, чији су стари управни центар у класичном стилу, током своје стогодишње владавине, изградили Руси. Историјским културним центром у Хелсинкију, са огромном руском православном црквом на узвишењу, која доминира читавим Хелсинкијем, поносан је сваки Финац, јер имају шта показати свијету и Европи. Као да је пренесен из Петрограда.

Путовање, заправо, почиње тек овдје у Хелсинкију. Угодним «Пулмановим» аутобусом клизимо добрим друмом Е-20 (Осло-Петроград), сјеверном обалом Финског залива према руској граници. Има нас Бокеља и на овим просторима. Адмирал Матија Змајевић је 1714. пронио славу Боке, командујући руском флотом у побједи руске морнарице над Швеђанима код Аландских острва. Читавим путем нас прати киша. Послије Хамине (шв. Фредриксхамн) прелазимо на «руску» страну Карелске превлаке, која је поново у саставу Русије, од краја неправедног Зимског рата (1940.), како га Финци називају. Они за Петроград, од старине, једноставно кажу «Пијетри» (фин. Петар).

Руски гранични прелаз, са својим торњевима и појасом узоране земље, још увијек подсјећа на стара времена. Дугачки редови и дуго чекање за прелазак. Редовна војска као некад и даље контролише граничне прелазе. Дубоки гранични појас од неких педесет километара са уједначено распоређеним контролним рампама, запосједнут војском. На граници добијамо обавезног «водича» (као некада!) тобож, ради бржих царинских и граничних формалности. Примјећује се да разумије шведски, иако покушава да то сакрије.

Прелазећи преко Саима канала, приближавамо се некада шведском граду Виборгу, чија стара тврђава са својим редутима, још увијек поносно стоји. Тврђава, чију је опкољену храбру посаду, у борби са Русима дивно опјевао у свом епу (сличном нашем десетерцу) један од бранилаца, наредник Стол (шв. Челик).

Виборг – стара шведска тврђава

Велика је разлика између руског и финског дијела Карелске превлаке. Нигдје села или обрадивих површина. Финци су за ово мочварно подручје дали 80.000 живота, бранећи га од агресора. Да га на крају рата изгубе!

Претичемо и остављамо кишу за собом.

Прилазимо Петрограду са запада. Непрегледна, новосаграђена предграђа за стотине хиљада житеља. Ријетко која зграда испод 20 спратова. Нови, свјетски стил градње, који смо претпрошле године гледали у Пекингу. Послије два часа градске вожње, још за дана, око 20.00 часова, прилазимо огромном комплексу хотела «Совјетскаја» (старо име!), који лежи ближе центру, у којем су и прије одсједали само девизни туристи.

Петров град

Доста јe српске и шведске историје и прошлости везано за ове просторе.

Петар Велики је трећи просвећени деспот у историји земље огромног пространства, који је схватио да је Русији онога доба био потребан прозор у свијет и једна сигурна лука за увоз и извоз.

Цар Петар Велики

Судбина ове велике земље зависила је од воље једне личности, више пута у њеној историји. Од Ивана Грозног, преко Петра Великог до Стаљина наших дана.

Ко каже да се историја не понавља!

Увидио је да је Архангелск, који је изградио Иван Грозни, непогодан за трговину и да је угрожен од Швеђана, који су већ читавих 700 година држали Финску. Самим тим и ушће Неве у Фински залив – чије су обје обале биле у њиховом посједу. На сјеверу финска Карелија и на југу шведска балтичка покрајина Онгерманланд, која се протезала од ушћа Неве, на запад до шведске Естоније. Шведска је тада била европска сила, која је кројила мапу Европе како је хтјела. Не смије се заборавити да је шведски краљ Карл XII, био претходник Наполеона и Хитлера, у освајачком походу на ову земљу, док није од Петра Великог до ногу потучен у бици код Полтаве, 1709 године, одакле се спасио бјекством у Турску, са само шачицом војника. Ту је Шведској пукла кичма као великој сили.

Подручје ушћа Неве повраћено је тек у рату 1700. године, послије 100 година шведске владавине. Одмах по његовом заузимању, на малом острву Јенис-саари (фин. Зечје острво) започета је градња војне тврђаве Св. Петра и Павла, која је умногоме до данас задржала свој првобитни изглед. Тек касније, кад су се војно утврдили, почела је изградња Петерсбурга, што је од почетка и била намјера Петра Великог.

Петропавловски Сабор

Петро-павловска тврђава

Петроград је «млади старац» међу градовима (идуће године прославља 300 година свога постојања), кад се упореди са Херцег-Новим, који је недавно прославио 600 година свога постојања.

Изграђен је по идеји и вољи једног човјека. Као да га је пренио из западне Европе онога времена, гдје је ишао да учи бродоградњу и друге занате, живјећи у обичним радничким четвртима (Холандија). Док је градио свој град, истовремено је ударао темеље и руској флоти. Знајући и цијенећи нашу Боку, послао је на школовање њен први командни кадар, код капетана Мартиновића у Пераст. О томе свједочи његова Грамота у перашком музеју.

Очуваност архитектуре у мислима подсјећа на Дубровник, који је отприлике у исто вријеме изнова грађен, послије земљотреса.

Може се слободно рећи, град је дјело једног јединог човјека – његовог творца Петра Великог. Град свакодневно живи с његовим именом. Мало је у свијету оваквих споменика, везаних за само једног човјека.

Пандорина кутија нашег времена

Првога јутра у Петрограду добијамо нашег званичног водича Тању, са којом ћемо провести ових неколико дана. Данас су на програму: разгледање града-музеја, Зимски дворац (Ермитаж) и вожња Невом.

Недалеко од нашег хотела прелазимо преко рукаваца Мојка, укључујући се у парадну авенију – Невски проспект. Успут нам водич показује чувена здања.

Међу првима показује палату фамилије Нобел. Сину ми мисао да би било праведније, да се Нобелова награда додјељује у Петрограду неголи у Штокхолму. Из разлога што је прије 120 година фамилија Нобел живјела у Петрограду, гдје је стекла своје огромно богатство, захваљујући руској нафти (тада се о арапским извориштима ништа није знало). Од тог огромног почетног капитала, створен је фонд за додјелу Нобелових награда. Доста познатих шведских фамилија стекло је своја богатства и почетни капитал у Русији. Петроград је био носиоц тадашњег прогреса, не само за Русију већ за читави свијет.

Која ли је од ових многих палата била дом грофа Саве Владиславића (нашег Херцеговца), великог дипломате, миљеника Петра Великога, који је ударио границу између Кине и Русије, која и данас стоји. Његову величину и данас свједочи Вознесењска црква, коју је изградио на Топлој. Још у храму постоје сребрени путири и јеванђеља, која је са собом донио из Русије. Можда је и портрет Петра Великог из млађих дана, у савинској манастирској ризници, дошао са њиме из Петрограда, као Царев лични поклон. Слиједећи логику, можда би се одговор на ово питање могао наћи у Грофовој заосталој архиви, ако је сачувана негдје у Петрограду или Венецији. До сада нема другога објашњења како је портрет доспио у манастир Савину. Једино се зна, да су Руси одмах иза рата нудили за њега 60.000 америчких долара.

Вјероватно је у Петрограду имао палату и наш Новљанин, адмирал Марко Војновић, у служби Катарине Велике. То би му припадало према ондашњем друштвеном статусу, иако је претежно службовао на Црном и Средоземном мору, ратујући против Турака и руководећи тек започетом изградњом Севастопоља.

Казански сабор са двоструким редовима колонада, као некакав Пантеон, остаје нам са десне стране. У њему се Његош завладичио. Али авај! Ова кућа Божија је, до прије десет година била Музеј атеизма (sic.), по вољи оних који су били заузели Његово мјесто, чак и у црквама. Мало им је било властите «славе» и споменика. Добро је кад га нијесу срушили!

Казански Сабор

То најбоље описује неумрли Јесењин, пред своју смрт, овдје у Петрограду: «И сељак, попив коју ракију / Гледа на Маркса као на Огњену Марију / А на Лењина, пушта колутове дима». На кратком одстојању, према Исакијевској плошчади (тргу), посматрамо хотел «Англатер» (и данас носи исто име!), гдје Јесењин, идол наше младости, у протесту окончава свој млади живот, предсмртно пишући својом крвљу, опроштајно «До виђења друже (рус. пријатељу), до виђења».

Невски проспект, парадна улица града, мајестетично изгледа и данас. Како ли је тек изгледао људима онога доба, поготово савинским монасима, када су око 1770., на челу са игуманом Рајевићем, нашим Суторанином, долазили да моле за царски декрет, да би могли просити по Русији. Да би подигли Савину.

Да ли је овом петроградском авенијом пролазила луталица, која се у лику Шћепана Малога, појавила у Црној Гори 1768.? Касније смо добили и Шћепана Великог, који нам је такође «долутао» из Русије.

Овуда се мотао и наш Будванин, конте Зановић, око времешне Катарине II .

Нажалост, једино смо се двапут провозали уздуж Невскога проспекта.

Да ли је то довољно, да би човјек могао рећи да је био у Петрограду?

Прије него што избијемо на Неву, гдје завршава Невски проспект, с лијеве стране нам остаје чувена петроградска робна кућа «Метроном», а са десне огромно здање Адмиралитета.

Преко једног од стотине мостова прелазимо, преко Велике Неве, на Васиљевско острво, са репрезентативним зградом негдашње бурзе (сада Пом. Музеј) и Универзитетским кејом, одакле посматрамо Петро-Павловску тврђаву са истоименом саборном црквом, у коју је претпрошле године пренесена и сахрањена, злочиначки побијена царска породица, у Јекатеринбургу 1918.

Нева са Петроградом

Посматрамо и лијеву обалу (са које смо прешли), са Зимским дворцем и непрегледним низом палата, које су подизане још за живота Петра Великог. Најупадљивија је зграда Адмиралитета са својим високим, златним скиптром и огромне куполе петроградских цркава, које закриљују хоризонт.

Послије получасовне паузе настављамо у правцу Петро-Павловске тврђаве, у непосредној близини. Изненада се заустављамо у прилично тијесној улици предграђа Петроград (званично име великог града јесте Санкт Петерсбург), са 15-20 паркираних туристичких аутобуса. На питање зашто се ту заустављамо, водич објашњава да ћемо посјетити сувенирску робну кућу «Црвени октобар» (sic.). Заиста, рекламни панои фирме преко читаве фасаде, све у црвеном, плус срп и чекић. Као да је свијету било мало и црвеног и октобара! За добродошлицу фирма части малом чашицом вотке. Да би расположила туристе, јер њихови сувенири нијесу били на нашем програму. Тек сада схватамо зашто смо добили паузу на Васиљевском острву. У «Црвеном октобру» је била гужва! Очигледно, некоректан приватни аранжман нашег водича са продавницом сувенира. Тако је то у данашњем свијету «црвеног бизниса». Зграби и закини гдје можеш.

Од Петро-Павловске тврђаве, ништа за овај пут. Треба још једном доћи у Петроград да би је видјели. Враћамо се натраг истим путем, кроз некада радничко насеље Петроград. Овдје су у почетку живјели они, који су градили царски град, на другој обали Неве. На десетине хиљада руских мужика је умирало исушујући мочваре. Петроград је треће мјесто у свијету које посјећујем, које практично почива на костима својих градитеља. Прва два су кинески зид и фараонске пирамиде. Уистину, ово је било прво насеље уз тврђаву, чије се име сачувало до данашњих дана. Предграђе Петроград је одувијек било радничко насеље, које је насељавала сиротиња.

Достојевски је вјероватно овдје проналазио своје ликове «понижених и увређених». Било је у овој великој земљи много патње и биједе кроз њену историју. Зато и јесте највећи парадокс њена ненадмашива литература и духовност!

Интересантно да сам тек одскора, читајући Гросманов «Живот и судбину», сазнао да су преци Достојевског били Летонци. Бијели генерал Врангел, који је послије пораза у грађанском рату добјегао у Југославију, био је поријеклом Естонац. Чувени шведски војсковођа Врангел (XVII в.) потиче, изгледа, од исте фамилије. Нијесу баш сви Руси – Руси!

Царски двор

Тек послије нашег «екстра-излета», на ред долази Ермитаж. Умјесто да уђемо морамо чекати, из разлога што нијесмо дошли на вријеме, како је било планирано. Вријеме од пола часа проводимо на Дворском кеју, посматрајући Васиљевско острво на западној обали Неве, са Петроградским универзитетом и околним палатама. Међу њима чувена палата грофа Мењшикова у холандском стилу. Други дом Петра Великог, у којем је често боравио.

Петроградски универзитет

Петроград је уствари једна огромна позорница под ведрим небом. Треба само прећи на супротну обалу Неве или неког од канала (Фонтанка, Мојка, Грибоједов) да би се уживало у новој сцени. И данас се свака палата назива по имену власника. У томе је оличена и сачувана прошлост и слава Русије онога доба.

Одавно се зна, да би посјетиоцу требало најмање три године, да погледа сваки експонат у Ермитажу. Ми смо добили 2 часа! Не знамо чак ни којим смо од три спрата Ермитажа прешли на другу страну и што смо све видјели. Превише утисака одједном. Можда су највећи утисак оставила огромна Рембрантова платна.

Овдје, у овим одајама, запечаћена је судбина руских великих књегиња – црногорских принцеза.

Зимски дворац

Велика гужва, много посјетилаца. Нема дужег задржавања пред појединим експонатима или одајама. Мора се пазити на групу, да се не би губило вријеме, тражећи или чекајући појединца. Швеђани су заиста најдисциплинованији народ на свијету Ниједном, нико није изостао. Многи се у свијету шегаче на рачун те њихове «слабости».

Послије «трке» кроз Зимски дворац, излазимо на огромни Дворски трг са обелиском, на чијем другом крају је велелијепо здање руског Адмиралитета. Нема више гвоздене ограде око дворца, која се лијепо види на филмским секвенцама, оних судбоносних «седам дана који су потресали свијет» (Џ. Рид).

Потреса, од којег се још ни данас, свијет није смирио.

Околне зграде су свједоци почетних, потресних сцена изрежираног руског Термидора, чији се пелцер једино могао примити код богобојажљивог и душевног руског мужика, онда када је Русија најтеже крварила.

У Зимски дворац се тада, умјесто Цара, уселио «месија», који је из Швајцарске дошао у пломбираном њемачком вагону, пропутовавши кроз Штокхолм, гдје је добио посљедње инструкције од оних који су га послали и који су, првих година послије «револуције» владали Русијом.

Цар Никола II

Њемачка је за указану помоћ убрзо награђена «миром» у Брестлитовску, а руски народ је дочекало ропство и најкрвавији период терора у његовој дугој историји, који се још увијек није окончао.

Кућа наша

Касније смо и ми као православци, добили свој Термидор, захваљујући братској помоћи «пролетера свих земаља» из Москве, уз чију смо помоћ срушили своју кућу, за туђи рачун, изговарајући се Цвијићевим: «Кућа нам је на сред друма»! Још увијек је рушимо, продајући главе својих најбољих синова, који су храбро бранили свету српску земљу.

И ми смо однекуда добили свога «месију» и своје Гулаге. Још увијек нијесмо способни да се саберемо, да би нашли прави одговор на све то. Да све то оставимо за собом.

Да би могли почети изнова градити своју кућу.

Док то не остваримо, не може нам бити добро!

Послије обилатог ручка, у негдашњем дворском дипломатском ресторану-музеју (како је некада изгледао), који се налази у згради која се наставља на Зимски дворац, силазимо директно до брода на Дворском кеју, да би се уз фолклорни програм провозали Невом и сусједним каналима. Уз хладан шампањ, вотку и воће, који су сервирани на столу прије нашег уласка, крећемо на један диван излет, који ће заиста дуго остати у сјећању.

Фолклорна група врхунских умјетника са својим оркестром и правим оперским умјетником, одрадила је свој двочасовни програм на најбољи могући начин. Тешко је било одвојити поглед са њих, на панораму Петрограда. Штета је, што смо били присиљени истовремено уживати у обоје. На крају се испоставило, да им је плата наша напојница. Сурова стварност је покварила општи утисак.

На рукавцу Неве, према Арсеналу препознајемо топовњачу «Аурору» (лат. Зора) која је својим злослутним хицем најавила свијету једно крваво стољеће које још увијек непрекидно траје. Термидори се настављају широм свијета, «у име демократије и људских права».

После посјете царској палати (данашњем Ермитажу) возећи се обалом Неве до Исакијевског Сабора, пролазимо поред огромног споменика Петра Великог на коњу. Погледа упртог према западу, једним широким замахом руке, са поносом показује своје дјело – Петроград. И са шездесет метара растојања, лако се може прочитати: «Петру Првом – Катарина Друга – 1782. ». Мало коме је познато, да је у венама те мале њемачке принцезе (која с правом носи епитет Велика), текла српска крв. Крв наших рођака, Лужичких Срба.

Исакијевски Сабор, један од највећих храмова у Петрограду, подигнут је тачно на мјесту, где је 1881. године у атентату погинуо цар Александар II Романов. На тргу испред храма, огромна фигура цара на коњу. Још увијек су примјетни трагови њемачких граната на огромним колонадама од црвеног гранита. Оно што се није могло обновити. Храм смо могли посматрати само извана, под изговором да је у обнови-поправци.

Исакијевски Сабор

Исакијевски Сабор

Исакијевски Сабор

Русија је уложила неслућена средства да обнови своје порушене историјске споменике. Да би се рестаурирала чувена ћилибарска соба у Зимском дворцу потребно је 12 тона ћилибара. Колико само то кошта?

Први дан боравка у Петрограду заиста је био пун погодак. Поготово што је тога дана било дивно вријеме. Али већ следећег дана стигла нас је киша, коју смо престигли у Финској.

Петровдворец

Следећег дана, уз кишовито јутро напуштамо хотел «Совјетскаја» на путу за древни Новгород. Претходно, «успут», треба свратити и погледати Петровдворец, љетњу резиденцију Петра Великог. Као да се успут може прегледати и видјети дворац и паркови који се простиру на неколико стотина хектара. Што више грабимо на запад, киша све јаче пада. Небо се отворило, киша лије као из кабла. Како баш ова три дана да овако лудачки пада киша. Ко је могао знати прије пола године, када смо наручили путовање, какво ће бити вријеме око десетог јуна.

Петровдворец- Љетњи дворац

У строју прилазимо главном улазу за посјетиоце дворца – музеја. Свира војни дувачки оркестар. Испред нас још најмање 20 група као и наша. Чекају ред да уђу, а киша лије ли, лије. Ред одржавају дјеца у кадетским униформама. Сазнајемо, синови оних чији су родитељи изгинули у Авганистану. Друштво преузело бригу о њима, да их васпита и ишколује. Како је са нашом дјецом чији су очеви часно изгинули по Крајинама и другдје?

Прво што сретне посјетиоца јесте изложба фотографија на којима се виде рушевине Љетњег дворца, по завршетку Другог свјетског рата. Рушевине и само рушевине. И оно што је на крају остало Њемци су намјерно минирали. Колико је само требало воље, љубави, труда и рада, да се све поврати у првобитно стање. То се може ако достаје љубави према своме народу и својој прошлости.

Прошлост је огледало, у којем се огледају славне странице једне књиге која се зове историја. Једино се на тај начин чувају традиције једнога народа. Само ово је било довољно, да се дође и види, како се воли свој народ и своја прошлост. Да се научи нешто велико и понесе са собом кући.

Садржајно, Љетњи дворац доста подсјећа на Зимски, мада су неке ствари укусније намјештене и љепше дјелују. Највећа драж дворца јесу његове каскаде и водоскоци, који даноноћно изводе своје симфоније, без икаквих механичких постројења. То све обавља мајка природа сама. Читаво једно језеро је доведено са 20 километара растојања и природни водени притисак је довољан да све то обавља. Чудо технике и љепоте, и данас. Али авај! Киша је покварила утисак. Лила је у каскадама и сударала се са онима које су јуриле увис. Скоро нико из групе није хтио да се спусти доље, низ каскаде и погледа чудо из другога угла, одоздо.

Петровдворец – Посејдон на каскадама

Пењући се натраг узбрдо, подсјетио сам се римске фонтане Тритон, коју Црњански помиње, да јој је видио двојника «негдје на сјеверу». Посејдон, један од морских богова (као и Тритон), главни је међу фигурама петровдворачких каскада. Претпостављам да је Црњански мислио баш на ову фонтану над фонтанама, када је писао о Тритону.

Трагом Викинга

Послије обилатог ручка, залитог капљицама праве руске вотке, у друштву наших нових пријатеља Свена и Маријан Филипсон, крећемо за Новгород, с тим што поново морамо проћи кроз Петроград. Некада се у Новгород стизало воденим путевима, данас нас превозе брзе друмске лађе. Заобилазећи предграђа Петровграда, укључујемо се на широки Московски булевар, а затим окрећемо у правцу Новгорода. Ту, на булевару, у једном луксузном хотелу, добијамо кратку паузу за личне потребе, иако имамо тоалет у аутобусу. Наравно, уз то следује и посјета продавницама сувенира и осталог. Наши Швеђани највише купују пиће. То су ваљда приватни аранжмани нашега водича Тање, која изврсно говори шведски. Хотел је смјештен уз огромно кружно кретање на булевару, у чијој средини је смјештен високи (45 м) споменички комплекс браниоцима Лењинграда. Испред споменичког здања, запажамо младу у бијелом, са сватовима. То је у Русији још и данас дирљива традиција, да младенци, директно послије вјенчања положе букет цвијећа на споменике и гробове браниоца Отаџбине. С надом да и они двоје ускоро добију једног будућег браниоца Родине. Очигледно, у народу није умро помен на оне који су дали своје животе за његову слободу. Тако треба, а не продавати своје људе у Хаг, једног по једног!

Успут, са обје стране пута, куда су се водиле крваве борбе за деблокаду Лењинграда, наилазимо на огромне споменичке комплексе и гробља из Другог св. рата. Руси су своју Родину добро натопили крвљу.

По повратку у Петроград, питам у хотелској рецепцији, како се може доћи до Пискарјовског спомен-гробља. Млада дјевојка не схваћа шта питам. Прилази постарији господин, који слуша наш разговор и врло лако ми објасни, да је гробље удаљено преко 20 километара, и да би најлакше и најбрже било таксијем. Само када би било времена!

На гробљу је сахрањено преко 700.000 погинулих, смрзнутих и помрлих од глади (око половина). Опкољени браниоци Лењинграда нијесу могли да бирају. Предаја или смрт од глади. Због поноса, изабрали су ово друго.

То је споменик неуништивог људског духа !

На великом споменику Мајци Домовини пише: «Да знаш ти који ослушкујеш ово спомен-камење, да нико и ништа није заборављено!» Од ових ријечи, људе по западној Европи и данас хвата страх. Чак и оне који су били «неутрални». Несхватљиво је да су дуж читавог нашег пута, необрађене огромне површине, које би могле хранити пола Европе.

Још нијесмо имали прилике ступити у контакт са обичним грађанином. Стално смо у окружењу службених лица. Још остаје отворено питање, какав је руски менталитет данас. Да ли је ово једна другачија Русија и да ли су ово другачији Руси, од оних које сам гледао прије 40 година ?

Новгород

Предвече стижемо у кишни Новгород. Смјештени смо у старом хотелу «Волхов» (који се обнавља) преко пута старога Кремља, у чијем склопу су музеји и чувена Свето-Софијска лавра. У хотелском холу су примјетна два униформисана вратара (стражара).

Сјутрадан смо примијетили слично обезбјеђење испред робне куће и у финијим продавницама, напр. крзана. Очигледно је да су као некада, полиција и војска свуда. Данас због криминала. Чудно је да нас нико није на то упозорио, ради личне безбједности.

Следећег јутра, послије доручка, обилазак Кремља. Киша не престаје да лије. Прилазећи тврђавским парком, пролазимо између 30-40 штандова приватних продаваца сувенира, поређаних са обје стране стазе. Нико од продаваца да се огласи, макар једном ријечју и да нам понуди било шта да купимо. Бленули су у нас, кроз невидљиви зид, као да смо Марсовци. То ме је заиста потресло и вратило у вријеме од прије 40 година. Остаће загонетка, шта би могло бити разлог таквом њиховом понашању? Да ли укоријењено неповјерење према странцима или можда страх од некога, ко нас је пратио, а ми нијесмо знали за њега. Страх још увијек влада Русијом!

Вањске зидине Кремља су прилично запуштене, као и дубоки редут, преко кога прелазимо. Чим се преко моста уђе у Кремљ, одмах пада у очи огроман споменик од ливеног гвожђа у облику великог звона. Њиме је царска Русија 1865. године обиљежила 800 година постојања руске државе. На споменику су фигурама симболично обиљежене четири велике епохе Русије – Александра Невског, Ивана Грозног, Петра Великог и Александра Првог, побједника Наполеона. Његош је вјероватно мислио на њих четворицу, кад је писао: «Из грмена великога, лаву изаћ тешко није...........». Судбином ове велике земље су, у више наврата, кад је то било нужно, управљали одлучни деспоти. Све до нашег времена. Прошло је само 50 година од Стаљинове смрти.

Новгород- 800-годишњи јубилеј Русије

Недалеко од старога споменика, споменик палим браниоцима Новгорода из Отаџбинског рата, који нијесу дозволили Њемцима да заузму стару престоницу. На споменику гори вјечити пламен и букети свјежег цвијећа. Послије обиласка малог етничког музеја прилазимо чувеном храму Свете Софије са високим руским куполама у облику лука. Испред храма, у трави, поређана огромна црквена звона. Ваљда скинута са храма Свете Софије. Унутра у огромном храму, двије службе и једно крштење. Питам водича са гроб Свете Ане Новогородске (шведска принцеза Имгард). Показује ми у једној ниши, на обичном поду, позлаћени бронзани саркофаг са њеним моштима.

Новгород - Свето-Софијска лавра

Уз молитву, палим свијеће за њену душу, у име парохијана из наше Ескилстуне и Оца Игњатија Ека. Користим прилику да са овог светог мјеста пошаљем разгледницу Оцу Јовану у Хиландар и хиландарском сапутнику Моми Даниловићу у Штокхолм.

Поражен сам сазнањем да је храм Свете Софије, мајке свих руских цркава, до прије десет година био музеј. Шта рећи о томе? Човјек остаје нијем!

Још док смо у Кремљу, питам водича о музеју и археолошким налазима из доба Викинга (руски Варјаг), који су засновали ову тврђаву и град прије хиљаду година и ради којих је Новгород ушао у наш програм. Изненађен сам њеним одговором, да нема ништа сачувано. Да ли је то заиста истина, или се можда временски, није уклапало у њихову шему ?

Послије обилатог ручка у Кремљу, настављамо према манастиру Светог Ђорђа на обали ријеке Волхов. Огромно здање је било јако оштећено током Отаџбинског рата, јер се налазило на самој линији фронта. Браниоци Руси у манастирским дебелим зидинама, Њемци на другој обали Волхова. Свети Ђорђе им није дозволио да пређу на другу обалу ријеке. Издржао је стари манастир све муке и данас се хвала Богу обнавља, са новим монашким братством. Да се настави традиција руске духовности.

На повратку према хотелу, водич нам нуди да свратимо на једну пијацу са тезгама, на отвореном паркинг простору. Одбијамо, тражећи да нас одведе у неку робну кућу у граду. Не пристаје, мотивишући то недостатком времена. Чудно! На обична недужна питања, нпр. колика је просјечна мјесечна плата, одговара двосмислено. На поновљено питање, поново двосмислен одговор! Ароганција или, можда, непотребна злоба према «богатим» шведским пензионерима, заиста скромних пензија. Човјек се просто пита ради чега смо ишли у Новогород, кад има толико тога да се види у Петрограду. Да ли само зато, да би утрошили вријеме, путујући?

На молбу да се успут, на путу за Новгород или у повратку, сврати и погледа дворац Катарине Велике и Пушкинов музеј у Царском селу, организатор путовања није могао да удовољи. Није ни објаснио зашто, иако су му вјероватно биле познате горње околности. Још истога дана послије подне, крећемо натраг за Петроград, да би преноћили и изјутра, пут под ноге, кући за Шведску.

Повратак

Крећемо доста рано, по лијепом времену. Пред улазак у аутобус, испред хотела, купујем комплет разгледница од «уличног продавца». Трагичан је осјећај, да нијесмо имали прилике купити нити кутију шибица или сувенир, а камоли ступити у контакт са обичним руским човјеком.

Још једном у пролазу, посматрамо, као на разгледници, Невски проспект и кејове Неве са палатама. Радостан је осјећај кад се крене својој кући.

Послије неких 20 километара већ започињу контролне рампе, запосједнуте војском. Избројили смо их седам до финске границе. Гранични појас, малтене почиње скоро у самом Петрограду! Не можемо се отети утиску, да смо у току читавог путовања били под контролом. Очигледно је да стари систем (ако не и званично) и даље живи, бар у људима!

Гест родољубља

У пријатном друштву и расположењу наших Ескилстуњана, примичемо се полагано финској граници. Исто тако, примиче се и крај почетка свјетског фудбалског првенства у Кореји. Рјешава се «судбинско» питање даљњег опстанка у такмичењу појединих нација које су се успјеле квалификовати за исто, па и Шведске. Игра се одлучујући меч, између Шведске и Сенегала, за даље учешће у четвртфиналу такмичења или одласка кући екипе која изгуби. На захтјев путника, возач аутобуса не може да се укључи на шведски УКТ радио програм, да би директно могли пратити ток утакмице. Знајући да је меч већ почео, напетост у аутобусу расте. Они који су понијели мобилне телефоне, позивају своје кући да се информишу о резултату.

Утакмица тече, али са неријешеним резултатом, без голова, што још више повећава напетост међу «публиком» у аутобусу. Отприлике сваких двадесет минута, понеко позива своје кући и добија исти одговор, као и претходни. Сваки пута се види олакшање на лицима, а и нада да ће Шведска побиједити. Меч се завршава неријешено, без голова. Знајући да «голден гол» рјешава меч, продужетак утакмице повећава напетост у аутобусу. Сад се већ позива кући у Шведску сваких пет минута.

Посљедњи позив кући, два сједишта испред мене, остаје без коментара. У аутобусу је одједном завладала тотална тишина. Свима је било јасно да је Шведска испала из даљег такмичења. Нико ништа не пита. Нико не коментарише резултат. Солидарно се прима пораз, са осјећајем да су наши момци урадили све, и најбоље што су могли.

Иако ме много не интересује спорт, у аутобусу из Петрограда за Ескилстуну, (чак и послије 34 године живота у Шведској), супруга Марија и ја, упознајемо један заиста диван колективни гест, шведске родољубиве солидарности, који ће нам трајно остати у сјећању, колико и сами излет у Петроград.

Општи утисак о путовању свако задржава за себе. Швеђани су такви, због своје скромности. Утисци се обично сређују код куће, кад се развију филмови и погледају видео записи. Да је било више времена, више би видјели. Петроград је огроман. Мало би било и мјесец дана, за оно најважније.

Биће ваљда још које путовање, а да се на њега не чека 40 година !

Ескилстуна – Шведска, Петровдан 2002. г.

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промjена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001'2003. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан дио овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.