Први извјештај
о Српској морепловској закладној школи
Бошковић – Ђуровић – Лакетићке
у Србини крај Херцег-Новога

ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ 1884-85

У Дубровнику

Штампарија Драгутина Претнера

1885.

Први дио

А.

Постанак и развитак задужбине
Бошковића – Ђуровића – Лакетићке
у
Србини

Данашњи изглед поморске школе (фото: Драган Пјешивац)

Као што је опће познато већи број српских школа, те су до данас поникле по разним крајевима Српства, задужбине су српских народних добротвора; па ако ми Срби дан данашњи имамо и једну морепловску чисто српску школу, то је опет заслуга добротвора Јована Бошковића, Ђура Ђуровића и Јевросиме Лакетића, који својим завјештајима доскочише големој једној потреби једног дијела српског народа, то Бокељу, коме је, тако рекућ, по опћој некој судбини од када је Бока Боком морска пучина равно поље, гдје он и оре, и копа, и сије, и влачи, и жње.

Први се је сјетио те поголеме празнине у Српству и први јој доскочио Јован Бошковић.

Јован Бошковић родио се на Топли, у опћини Херцег-Новској, 9 јунија 1761 и ту бје крштен у православној цркви св. Спаса од ондашњег свештеника Топаљског Петра Јовановића. Као обично скоро сваки Бокељ, тако и наш Јован, пошто се дохвати снаге и памети, вину се главом по свијету а трбухом за крухом, да себи и својим сиромашним родитељима стече кору хљеба, те бродом неким сретно стигне на Змирну, у Малој Азији. Ту у том граду становаше тада чувен на далеко и имањем и уважењем трговац Србин Јово Куртовић, код кога млади Бошковић једанак ступи у службу и својим радом и понашањем тако се понарави Куртовићу, да му овај без сваке зебње повјери све своје послове и радње. Кашње одијели се Бошковић од Куртовића и стаде сам по себи да ради, те га у трговини тако срећа послужи, да га за кратко вријеме стадоше убрајати међу најимућније трговце на Змирни и измеђ' Грка истих, код којих је стекао био велико уважење ради правичности своје, поштења, привржености к цркви својој и обилате милостиње што је видом и невидом безпрестанка дијелио; рашта су га све сами Грци више пута нудили старјешинством у црквеном им општеству, но се он вазда понизно захваљивао на тој понуди и повјерењу, знајући лијепо да се многима другима по способности својој много боље та част доликује. На Змирни ожени се он с богатом неком Гркињом, с којом лијеп пород изведе: четири сина и шест кћери. Мјесеца пак јунија 1832 умрије ту на Змирни у 71 години, оставивши након себе својој домаћици и свом породу големо благо.

Него наш Бошковић при остављању и раздјељивању свог имућа не заборави ни сиротну своју отаџбину, већ се лијепо и ње сјети у својој опоруци, написатој још у марту 1826-те, пошто остави цркви св. Спаса на Топли и манастиру Савини по хиљаду «пјастара», а сиромасима ове околине три хиљаде, наставља у истој опоруци: «Сва моја добра у Боци, којима ми је подмирио свој дуг Андрија Јанковић и жена му, остављам мојој милој отаџбини, да се приходом истих оснује и издржава школа српскога и италијанског језика и морепловства. Ако се почем приходом тим не би могли да подмирују сви трошкови на издржавање предречене школе, те се временом не би нашао који родољуб, који би од свога имућа намјенио што на исту сврху; тад остављам својој дјеци сву власт и област, да слободно од поменутих добара ураде што сами хоће и желе. Но, ако која добра душа надокнади мањак на уздржавање поменуте школе; тад, у том случају моја дјеца и њихови нашљедници губе свако право на тај мој завјештај.»

Како се је и колико Бокељ обрадовао тој вијести, може свак олако себи претставити, особито што се тиче морепловства, пошто је изучавање истога изван Боке скопчано, те дакако, било и великим трошком; па су се особито Херцегновљани, у чијој се опћини вишеречена школа завести имала, својски заузели били да та племенита жеља родољубивог им суграђанина што скорије дјелом постане. Ама, као што је покојник и сам предвиђао, приход тих добара збиља није довољан био на издржавање поменуте школе, с чеса је он по свој прилици и оставио иста подусловно, тек да потакне и другог ког родољуба, да му се у тој племенитој намјери придружи. Шта дакле да се ради, чиме ли надокнади тај недостатак? Преврћи с прве на потоњу, с потоње на прву, па све на једну падај: не преостајаше нако обратити се браћи Бокељима препоруком и молбом, еда сваки по могућности што пружи, како би се предузето што прије остварило на опћу корист Боке. И збиља, усљед налога и препоруке од стране самог ц. к. намјесништва далматинског управљене 14 фебруара 1838 бр. 505/101 подчињеним властима, бијаху позвати сви имућнији људи из свих бокељских опћина, да на записнику изјаве да ли ће што добровољно приложити на ту цијел; те којигод је схваћао важност те школе одмах и велесрдно обећа, да ће по могућности што пружити. Ал' ипак све то не би доста да се трошкови покрију, премда и дјеца покојникова још године 1835 обећаше на исту сврху неку припомоћ. У тој, управ да речем, трзавици и здвајању просу се у августу 1838 изубаха по Херцег-Новоме глас, да је у Тријесту умро Ђуро Ђуровић и да је намјенио двије своје куће у ономе граду на просвјетне цијели своје отаџбине.

Ђуро Ђуровић родио се на Жлијебима, у опћини Херцег-Новској, половицом осамнајстог вијека, одакле му родитељи предигну са свим на Топлу, гдје им се синчић Ђуро учио књизи код ондашњег православног свештеника. Кад поодрасте навезе се и он, по старом бокељском обичају, на море, те је неколико година јео поморски крух, на коме је, веле поморци, седам кора. Доцније стани се у Тријесту као трговац, гдје радњом и штедњом стече лијепо имуће. Пошто надживје домаћицу своју, с којом није имао од срца порода, то збиља у својеручној опоруци написатој у Тријесту 28 априла 1838, пошто се сјетио и својте и пријатеља, и цркава и манастира, на свршетку исте пише: «Двије пак моје куће у овоме граду, које данас давају чиста прихода фор 1260 остављам, да се приходом истих оснује и издржава у Херцег-Новоме школа српскога, италијанскога и њемачкога језика.»

Пошто по самрти му, која га покоси у Тријесту свршетком августа 1838, прими онај коме је по праву припадао тај његов завјештај, будући између његове оставштине и оне Ј. Бошковића сасвим мала разлика постојала, то се је живо стало настојати и радити око тога, да се обје ове задужбине слију у једну, не би ли се тим барем лакшим путем до жељене сврхе што прије допрло. И док се около тога својски радило, 27 маја 1847 умрије у Србини, одмах више Херцег-новога, Јевросима Лакетић одива гласовите породице Владиславића, од које је гроф Сава свјетско име стекао био.^[1] Пошто умрије прије ње домаћин јој Анто Лакетић,^[2] а не имадоше порода, то и она у потоњој својој вољи добар дио свог имућа оставља за просвјету своје отаџбине овим ријечима: «Ова моја кућа, у којој живим, и баштина около куће, те ми је трећи дио остао од очинства, а два дијела купио почивши мој муж од нашљедника покојног мог оца, желим да буде у ползу школе, која се благонадеждно очекује да се установи по завјештајима почивших Јована Бошковића и Георгија Ђуровића, на српском дијалекту словима кирилијанским или нашијем црквенијем буквама ради ползе наше младежи.»

Пошто дакле и Лакетићка у својој потоњој вољи изрази жељу, да њезина оставштина скупа с онима Бошковића и Ђуровића сачињава једну задужбину, то је у толико лакше било постићи, што је сву тројицу једна те иста жеља и мисао руководила. Противности дакле у томе с ниједне стране не бијаше, те је изгледало да ће све добрим путем окренути. На молбу опћине Херцег-Новске управу и надзор кућа Ђуровића у Тријесту предузме покојни Марко Квеквић, таст покојног кнеза Данила I, године 1851, који се још одмах по смрти Ј. Бошковића као прави патриота својски заузимао и настојао да се предречена школа што прије заведе – те дотада заштеђеним новцем од прихода истих обнови он из темеља једну од речених кућа, чиме се, да како, и приход исте знатно повећао. Завјештај пак Јована Бошковића, по дозволи старије власти, прода се на јавној дражби за форинти 4880, и тим новцем обнови се са свим кућа намијењена за школу предречене Лакетићке. Иста, буди овдје мимогред речено, изнешена је на прелијепом положају у Србини одма више Херцег-Новога, окружена са свију страна башчом, са три собе и кухињом при земљи, а на тавану са шест соба и великом салом.

Стопљене будући тако све те три оставштине у једну и приправљене будући већ и школско здање, не преостајаше но «правилник» саставити и министарству га на одобрење поднијети, што се једанак и урадило. Него, пошто се ради сплеткарења неких тер неких одуговлачило са потврдом истога, то једно јутро на уранку године 1855 пани ти народ тадашњем свом начелнику, капетану Лесу Павковићу^[3] пред дворе и стани га молити и кумити, да он главом оде пред ћесара и свијетлој круни престави праведне жеље и захтјеве народне. И тако се Павковићу не могаше но ино, пошто и њему влаштоме живо к срцу бијаше прирастао тај посао, већ у мају те исте године крене пут Беча, гдје изради министарску наредбу, по којој је он као представник опћине Херцегновске, скупа са намјесништвом далматинским имао да изради дотични правилник. Исти одма састави чувени адвокат у Далмацији и први предсједник сабора далматинског, Србин покојни Спиро Петровић с обзиром на вољу завјештатеља, на потребе народне и на начелима већ од министарства одобреним. Тај правилник садржавао је у главноме: да школа буде подијељена у два осјека, а наиме у осјек језика, гдје да се предаје српски ћирилицом, италијански и њемачки, и то сваки језик да предаје дотични учитељ башка за пунане три године уз још неке неопходно требите предмете; и у осјек морепловства. Право предлагања учитеља искључиво да припада опћини Херцег-новској, а потврда дијецезалном православном владици уз цигло достављање до знања ц. к. далматинском намјесништву.

Тај и такови правилник бјеше одобрен на опћу радост народа министарском одлуком 22 јунија 1855 бр. 8882 и изасланику Павковићу предат, да га у дјело приведе. Одмах се је затим постарало да се врсни учитељи нађу, те одмах свакога ум поведе односно осјека морепловства на познатог родољуба ондашњег професора при морепловској школи у Задру, Мата Мршу,^[4] рашта му се опћинско преставништво обрати једним писмом, те он, пошто га је постојбина требовала у оно доба мимо човјека, одазове се велесрдно том позиву, и дође почетком године 1858 у Херцег-Нови, а на први фебруара те исте године отвори се осјек морепловства, чиме се највиша жеља испуни Бокељу, то, што му се у кући отвори српска-морепловска школа и што је у истој, те је такођер значајно, Србин учитељем постао.

Неће, ја мним, сувишно бити да овдјен наведем опис свечаности приликом отвора предречене школе, како је исту прибиљежио и оставио међу школским списима покојни Мрша. «На 19/31 јануара 1858» пише он, «спадајући тај дан недјеља, сакупише се изјутра у опћинској сали, на позив опћинског преставништва, сви сеоски главари и друга одлична лица ове опћине, а на челу им тадашњи мјесто-начелник капетан Стефан Милашиновић са опћинским савјетом, те у одређено вријеме упуте се сви скупа по тадашњег претора, преставника политичке власти, и заједно с њиме оду на Топлу у Вознесенску цркву, гдје мјесни парох одслужи торжествену литурђију и парастос за упокој душа блаженопочивших добротвора Бошковића – Ђуровића – Лакетићке. По свршеном црквеном обреду пречасни парох Христифор Ломбардић држао је ту сходно слово о бесмртним тим добротворима, који себи оставштином својом подигоше вјечити споменик. По томе крену сви истим редом у школско здање, гдје прво мјесто заузме претор, с десне му стране опћинско преставништво, а с лијеве школски одбор. Најприје узе ријеч мјестоначелник Милашиновић и са неколико ријечи објави радосну вијест, да се ето са срећом осјек морепловства послије толико мука и тегоба отвара, те позва присутне да кликну живно Њ. В. ћесару Франу Јосипу I, који је најмилостивије удостојио се дозволити, да се оставштине поменутих добротвора у дјело приведу. За Милашиновићем претор престави околостојећим језгровито користи, што ће из поменуте школе поморство и Бока црпити, те и он закључи са живио Његовом Величанству. При свршетку узе ријеч Мато Мрша, захвали се на повјереној му части и обећа да ће се својски заузети около повјерене му младежи, еда се достојан покаже народног повјерења, те при крају изрази жељу, да што скорије види у дјело приведен и осјек језика на то све већу дику и корист Боке.

И док је све тако нагињало да се што скорије потпуно збуду народне наде и жеље, и док се већ све приуготовљавало да се што прије отвори и осјек језика; изненада, као гром из ведра неба, пуче глас, да је ц. к. далматинско намјесништво својим дописом 19 јунија 1858 бр. 10 500/2569 по министарској одлуци од 29 маја 1858 бр. 7160 укинуло већ одобрени правилник, а одредило други, скројен од њега влаштога, у ком прописује, да се српски има учити објема словима, то ћирилицом и латиницом, дакле против воље и жеље завјештатеља, и сасвим ограничава власт дјецезалном православном владици над тим заводом, а себи је присваја. А пошто је ова наредба потекла од самог министарства, то народу не преостајаше но утећи се самоме цару. Деветог октобра 1858, приликом рођења престолонашљедника Рудолфа, главари опћине херцегновске оправе том приликом на ћесара прошну, у којој мољаху Његово Величанство, да им се милостиво поврати први правилник; ама им иста не би уважена, те се тај сплет, - са свим заузимањем и настојањем ондашњег дјецезалног владике преосвештеног Стефана Кнежевића и покојњег Шћепана Митрова Љубише, заступника бокељског на царевинском вијећу, једва на све дуге јаде могао расплести тек године 1867 ушљед новог правилника, одобрена 26 јунија 1867 а скројена на темељу постојећих нових школских закона и наредаба.

Задовољивши се, ако ће и унеколико, народ тим новим правилником, опћинско управитељство отвори одмах натјечај на мјесто учитеља српског језика у предреченом заводу, и ушљед тог натјечаја опћинско вијеће изабра, а ц. к. намјесништво далматинско потврди за учитеља Риста Ковачића, који 4 новембра 1867 предузе у истом заводу своја предавања. Натјечај пак за учитеља талијанског језика могао се тек отворити године 1872, кад то допустише приходи закладе, те 1 новембра 1872 Станко Бркановић заузме мјесто истога.

Ушљед пак оступа професора Мата Мрше осјек морепловства затвори се свршетком школске године 1872, а отвори опет почетком школске године 1874, кад би именоват професором Јосип Белушић; него, будући по новим наредбама односно поморских школа заклада није толико јака да подмирује све трошкове, то на предлог управљајућег одбора овом закладом, у августу 1875 затвори се опет осјек морепловства.

Као што ће читаоц разабрати из даљег «напутка предавања» у овој књижици, дан данашњи у истом заводу постоји само осјек језика уз дотичне друге предмете, гдје се примају ученици који су добили отпустну свједоџбу из које народне школе; дочим осјек морепловства изгледа као озебао сунце на добротвора овог завода, који ће својом оставштином помножити закладу, еда Бока једном почме црпити из тог завода оне користи, којима је он највећма намјењен, то као поморска школа. Ова жива потреба Боке, ова давна и давна јој жеља нека је на душу сваком имућнијем Србину ма одакле он био!

При завршетку ово неколико редака о овом заводу мило ми је споменути, како Бока броји данас лијепу киту својих поморских капетана, који су ученици били овог завода, па, осим што има ученика ове школе и по свеучилиштима – да богме као свеучилишних ђака – и многи и многи данашњи народни учитељи по Боци учили су се у истом, који су вазда спремни ушли у препарандију. А да је збиља овај завод вазда од користи био народу, особито ове околине, потврђују и имена дојакошњих учитеља истога, која ево овдјен редом наводим:

1. + Професор Мато Мрша од 1 фебруара 1858 до 31 октобра 1872.

2. Протопрезвитер Христофор Ломбардић (као православни катихет) од 1 фебруара 1858 до 30 јунија 1882.

3. Поп Стјепан Радимири, данашњи парох у Доброти (као католички катихет) од 1 фебруара 1858 до свршетка августа 1858.

4. + Поп Томо Трипковић (као католички катихет) од 1 новембра 1858 до свршетка априла 1865.

5. + Отац Данило Бертоли реда св. Франа (као католички катихет) првом од 1 маја 1865 до 30 маја 1866, другом од 13 декембра 1868 до 13 јануара 1870.

6. Поп Вицко Скарпа, данашњи митроносни абат у Скрадину (као католички катихет) од 31 маја 1866 до 12 декембра 1868.

7. Ристо Ковачић, данашњи професор у Италији, првом од 2 новембра 1867 до 31 августа 1871, другом од 1 марта 1880 до 21 септембра 1881.

8. Стефо Мрђен, данашњи православни катихет при ц. к. великој гимназији у Котору од 1 новембра 1871 до 31 марта 1875.

9. Станко Бркановић, данашњи опћински тајник у Скрадину, од 1 новембра 1872 до 31 августа 1874.

10. Симо Матавуљ, данашњи професор на Цетињу, од 1 новембра 1874 до 30 септембра 1881.

11. Јосиф Белушић, данашњи професор у Каподистрији, од 1 новембра 1874 до 31 августа 1875.

12. Др Милан Јовановић, љекар и српски књижевник од 1 јануара 1875 до 10 јулија 1876.

13. Стефо Гојковић, данашњи ц. к. судбени пристав у Дубровнику, од 1 марта 1875 до 31 августа 1875.

14. Стефо Чутурило, данашњи професор у Србији, од 12 јануара 1876 до 1 јулија 1876.

15. Никола Михајловић, данашњи опћински тајник у Луштици, од 29 априла 1877 до 31 јануара 1880.

16. Косто Кулишић, садашњи професор при ц. к. великој гимназији у Котору, од 1 октобра 1881 до 1 априла 1883.

17. Отац Јеротеји Ђордан (као православни катихет) од 1 октобра 1882 до 31 декембра 1884.

При закључку навешћу још овдјен и данашње стање ове закладе, а наиме: имовину јој, приход и расход. Имовина састоји јој се:

Средњи пак приход годишњи од све ове имовине по коначним рачунима је од форинти 2132:23, од ког се годишње троши на издржавање школе форинти 1901:94.

Томо Крстов Поповић

Б.
Старински надпис

Честити грађанин Херцегновски госп. Антоније Млађи Ђуриновић, који се од више година занима сакупљањем и сабирањем наших старина, имао је доброту уступити нам за наш «програм» слиједећи старински натпис:

Исти надпис нашао се међу рушевинама, гдје се прича да је земаном бивао манастир светог Димитрије, на Предивану више Топле; а урезат је на простом обичном четвероугластом камену, дугу 59 цм. високу 33 цм. а дебелу 23 цм. Но како је исти скоро сав био оклачен, те се надпис на њему мало и разазнавао; то је госп. Ђуриновића одиста доста муке стало док га је дотјерао као што га данас читаоцима приказујемо.

Да би се овај споменик сачувао, госп. Ђуриновић обећао је исти поклонити «Зетском дому», те ће га првом приликом послати на Цетиње.

Од историчара наших очекујемо, да нам надпис овај разјасне и истакну важност истога.

Т. К. П.

Други дио
Старјешине и учитељско особље ове школе

а) Опћинско преставништво херцегновско преко свог управитељства, кога су данас чланови:

Начелник Симо капетан Милиновић и присједници: Мићо капетан Квеквић, Глиго Петровић, Мићо Гудељ, Лука Павковић, Перо Вулићевић и Ђуро Вуковић.

б) Управљајући одбор закладом:^[5]

Мато Ђурановић пресједник, Јово Накићеновић благајник, Лако Перчиновић члан.

в) Учитељско особље:

Преглед предавања

Статистични преглед

Школска библиотека

Судећи по књигама, које се находе у овој књижници, темељ истој положио је покојни професор Мато Мрша и то књигама које је он влашти даровао. Кашње пак, с године на годину, свеђер је она, и ако споро, расла, и то нешто куповином од оно годишњих форинти 15, што се сваке године одређује из благајне исте закладе на ту сврху; а нешто дарованим књигама. Међу приложнике ове библиотеке особитом благодарношћу мора се споменути покојни Мићо капетан Русовић, и ако од његове знатне књижнице, остављене овом заводу, ни двадесети дио књига није допро до њега. Такођер и о трагу три године знатно се је повећао број књига у овој библиотеци, е је сама «Матица српска» ушљед молбе ондашњег управљајућег одбора закладом, кога су чланови били Др. Лаза Томановић, Лако Перчиновић и Томо Крстов Поповић, послала на дар 84 комада што «Љетописа» што других књига свог издања, те осим тога од тада библиотека редовито прима сваке године сваку свеску «Љетописа». Па и «Српско учено друштво» у Биограду, како смо били извјештени, закључило је већ давно на молбу предреченог одбора послати на дар овој библиотеци сва своја издања, и ако их иста још није примила до неке «Гласнике», почимљући од књиге 55. А и кроз текућу школску годину, као што ће се ниже видјети, ова књижница прилично је понарасла, пошто су се на молбу ње данашњег библиотекара и разна друштва и поједини родољуби лијепим бројем књига одазвали.

Кроз текућу школску годину купљене су слиједеће књиге и листови: Др. Лаза Пачу (преводи) «Физиологија», «Геологија», «Општи увод у природне науке». – Др. Ђ. Натошевић (превод) «Астрономија». – Н. М. Душманић (превод) «Минералогија». – Ст. В. Поповић (превод) «Физика». – Филип Ј. Ковачевић «Српство» пјесме – «Gospodarski Poučnik».

Кроз предречену годину послато је на дар:

Слав. Српско Учено Друштво у Биограду: «Гласнике» књ. 55-62.

Слав. Матица Српска у Новоме саду «Љетописе матице српске» књига 139-142.

Славно Друштво св. Јеронима у Загребу: 1. Krempler Pajo »Povrćarstvo«, 2. Kučenjak Milan »Pčelarstvo«, 3. »Govedarstvo«, 4. Stražimir Dragutin »Ratarstvo«, 5. Kuralt Fran »Voćarstvo«, 6. Kišpatić Mijo »Životinje« II dio, 7. Dr. A. Lobmayer »Domaća dvorba bolestnika«, 8. »Prva pomoć kada tko nastrada«, 9. Ferkić Dragutin »Pripoviesti iz povjesti hrvatske«, 10. Gj. Šebišanović »Životinje« dio III, 11. Kurelac Fran »Vinogradarstvo i Pivničarstvo«, 12. Haidinjak Andrija »Domaća perad ili živad«, 13. Paulić Isidor »Supruga prava kršćanka«, 14. Stražimir Dragutin »Mijat Briguša hrvatski seljak«, 15. Filipašić Rikardo Nauk o domaćem uzgoju«, 16. Dr. Iveković Franjo »Život svetaca i svetica božjih« 5 svezaka, 17. Šimončić Gjuro »Večernji razgovori o sv. obredih katoličke crkve« dio I, 18. Šulek Dr. Bogoslav »Prirodni zakonik za svakoga ili popularna fizika« sveska III, 19. Rubetić Cvjetko »Vjekopis Dr. Jurja Dobrile«, 20. Klaić Vj. »Opis zemalja u kojih obitavaju Hrvati« tri sveske, 21. »Danica« kalendar god. 1881-83-84-85.

Слав. «Матица Хрвацка» у Загребу: 1. Stanko Vraz »Izabrane Pjesme«, 2. Petar Preradović »Pjesnička djela«, 3. Dr. B. Šulek »Lučba za svakoga ili popularna kemija«, 4. Ivan Despot »Zdrav razum i pošteno srce« (po Cezaru Cantů), 5. August Šenoa »Sabrane pripoviesti« svezak I, II, »Izabrane pjesme«, 6. Franjo Marković »Iz mladih dana pjesme«, 7. Dr. Petar Tomić »Poviest Grčka«, 8. Gavro Manojlović »Poviest iztočnih naroda u starom vieku«, 9. J. I. Kraszewski »Kolibar« pripoviest, 10. Ferdo Becić »Zavjet« pripoviest, 11. Janko Jurković »Sabrane pripoviesti« svezak I i II, 12. Jenije Sisolski »Gospodja Sabina« roman, 13. Blaž Lorković »Žena u kući i u družtvu«, 14. Josip Miškatović »Klara Milićeva« pripoviest Turgenjeva, 15. Ferdo Ž. Miler »Cvieta i Miljenko« tragedija, 16. Ivan Trnski »Evgenij Onjegin« od A. S. Puškina, 17. Vladimir Mažuranić »Grof Ivan« igrokaz, 18. Tomo Maretić »Prievodi grčkih i rimskih klasika«: »Homerova Odysseja«, »Homerova Iliada«, 19. Adolfo Veber »Prievodi grčkih i rimskih klasika«: »Sallustijeva djela«, 20. »Novovjeki izumi« knjiga I, II. 21. Zajc »Sbirka pjesama« hrvatske skladbe.

Високопреосвештени владика господин Герасим Петрановић: 1. «Извјештај о православном богословском заводу у Задру за школску годину 1884-85», 2. «Двије коризмене окружнице двају хрвацких бискупа Ј. Ј. Штросмајера и Ј. Посиловића», 3. «Извјештај о српској великој гимназији у Новом Саду за школ. годину 1884-85», 4. «Преглед стања фондова под управом Матице Српске за год. 1884», 5. Иларион Руварац «Претходни приказ књиге: Историја српскога народа књига прва жупанијско време написао Пан. Слав. Срећковић».

Високоучени Др. Никодим Милаш: Др. Никодим Милаш: 1. «Успомени проф. Љубомира Вујновића», 2. «Никола Милетић народни добротвор», 3. «Upliv hristjanstva na grčko-rimsko zakonodavstvo», 4. «Кирил и Методије и истина православља», 5. Никола Ружичић «Номоканон о браку», «Номоканон српске цркве», 6. «Црквенско-хијерархиско питање у Србији с канонске тачке гледишта», 7. М. Ђ. Милићевић «Помени о Даничићу», 8. Т. Ж. К. Е. «Похвала Ђури Даничићу», 9. «Христіанское чтеніе» год. 1884. (шест књига).

Високопоштовани госп. Марко Драговић тајник министарства просвјете и црквених дјела у Црној Гори: 1. Марко Драговић «Крусовуљ књаза и господара црногорскога Ивана Црнојевића», 2. «Митрополит црногорски Василије Петровић Његош», 3. «Упуство за скупљање материјала за историју и ђеографију Црне Горе», 4. «Воспоминанія Черногорца изъ временъ Герцеговинскаго возстанія и черногорско-турецкой войни 1876-78», 5. М. Кояловича «Исторія возсоединенія западно-русскихъ Унніатовъ старыхъ временъ», 6. Историческая живучесть русскаго народа и ся культурньия особености», 7. Лопухинъ «Религія въ Америк», 8. «Римскій католицизмъ въ Америк», 9. Евграфа Ловягина, «Объ отношеній писателей классическихъ къ библейскимъ по воззрніє христіанскихъ апологетовъ», даље издања благотворног друштва Петроградског, 10. «Жизнь и подвиги святыхъ Кирилла и Методія», 11. «Краткоє сказаніє жизни и подвигахъ святихъ Кирилла и Методія», 12. «Святыє Кириллъ и Методій».

Високопоштовани госп. Спиро Гојковић: 1. P. Gioachino Stulli »Vocabolario Italiano-illirico-latino« (дио други, свеска друга и дио трећи, свеска прва), 2. Ј. Сундечић «Нови пакао», 3. Др. Милан Јовановић «Демон повест и алегорија», 4. Ристо Милић «Србобранке».

Пречасни госп. Лесо поп Микулић: 1. Maschek Luigi »Manuale del regno di Dalmazia« год. 1871-72-74-75-76-77, 2. «Српско-далматински магазин» год. 1861-69-70-71-73, 3. Ubl Josif »Bolesti i liekovi za domaću životinju«, 4. Mitrović Bartolomeo »Federico II considerato come principe protettore«, 5. Pjerotić Simeone »Sulla vita e sulle opere di Mattia Ban«.

Велецијењени госп. Душан Рогић: 1. «Српски забавник», 2. «Стрела».

Н. Н.: 1. Јевтимије Вукадиновић «Обрана православия», 2. М. С. Српкиње «У Фрушкой-Гори», 3. Архимандрита В. Пелагић «Покушаји за народно и лично унапређење», 4. Павле Стаматовић, «Сербска пчела» год. 1830, 5. Др. Б. Петрановић, «Нколике рчи далматинскимъ Србльима приликомъ нове 1839 године», 6. Никола Ђ. Вукићевић, «Библичне повести новога завета», 7. Стефан Аћимовић, «Ода високопреосвящейвшему и високодостойнейшему господину Йосифу Раячићу православному епискупу далматійскому», 8. Митрополитъ Михаилъ «Одбрана истине», 9. П. Деспотовић, «Зологија за народне школе», «Минералогија», «Ботаника», 10. Мита Петровић, «Основи физике», «Наука о геометријским облицима», «Човечје тело и његова њега», 11. Стеван В. Поповић, «Наша земља», свеске двије, 12. Арх. В. Пелагић «Наши позиви», 13. Luca Svillovich »Memorie storiche sull' isoletta di Lacroma con un compedio storico della Dalmazia«, 14. Ј. С. В. «Изъ живота єдног ц. к. официра», 15. Герасим Петрановић «Пастирска писма слова и бесједе», 16. Ђорђе Николајевић «Протопрезвитер и његово достојанство», 17. Onoranze a Nicolт Tommaseo per cura della colonia dalmata dimorante in Trieste«, 18. Biblioteca di fra Innocenzo Ciulich nella libreria de' P. P. Francescani di Ragusa«, 19. E. Wild »Nuovo metodo facile pratico e teorico per imparare la lingua tedesca«, 20. Владан Ђорђевић, «Брут и Колатин» (превод), 21. «Српски омладински календар» год. 1868, 22. «Мала свештена историја», 23. «Кратак наук о глобусу» 24. «Рачуница за народне школе» књига VI, 25. «Мала Катависија», 26. «Изъ часослова», 26. Н. Милаш «Достојанства у православној цркви».

Преподобни О. Јеротеји Ђордан: 1. Н. Г. Ж. «Историја хришћанске цркве».

Госп. Томо К. Поповић: 1. Том. К. Поповић «Херцег-Нови», 2. «Чежња за отаџбином».

Захваљујући опет овдјен свим наведеним дароваоцима на лијепом им одзиву, препоручујемо и њима и другима најтоплије и унапријед ову још малашну библиотеку и једихну у цијелој опћини херцегновској.

ТОМО КРСТОВ ПОПОВИЋ

библиотекар

Љетопис школске године 1884-85

1. Школска година започела је 1 октобра призивањем Духа Светога.

2. Октобра 12 присуствовали су ученици са учитељима обичном годишњем парастосу у цркви Топаљској за упокој душа блаженопочивших основатеља овог завода, те на катафалку положили истима у знак благодарности лијепи вијенац. Осим опћинског управитељства и управљајућег одбора закладом било је тај дан у цркви доста и другог свијета.

3. Ушљед одлуке наименовања од 8 декембра 1884 Бр. 1403 Високопречасне Православне Конзисторије Которске 2 јануара 1885 предузео је мјесто православног катихете Микулић поп Лесо мјесто дотадашњег катихете оца Јеротеја Ђордана.

4. На св. Саву присуствовали су ученици с учитељима св Литурђији у црквици св. Саве на Савини, и ту отпјевали светосавску пјесму.

5. Фебруара 20 сва су се дјеца исповиђела, а сјутри дан приступила св. Причешћу.

6. Марта 8 посјетио је завод високопоштовани начелник Симо кап. Милиновић са члановима управљајућег одбора закладом г.г. Матом Ђурановићем и Јовом Накићеновићем, те испитивали дјецу из разних предмета.

7. На Видов дан присуствовали су ученици с учитељима св. Литурђији у манастиру Савини.

8. Јулија 27 држани су у заводу годишњи испити у присуству многих родитеља и других лица. Истима предсједовао је високопоштовани госп. начелник Симо кап. Милиновић, пошто ове године није био на испитима високопреосвештени господин владика Герасим Петрановић, који по особитој својој љубави к школи и српском подмладку сваке године почасти исте својом присутношћу. По свршеном испиту високопоштовани госп. начелник посоколио је ученике да и даље устрају у науци и захвалио учитељима, који се својски заузимљу около повјерене им Српчади.

ОБЈАВА

Школска година 1885-86 започеће 1 октобра тек. године.

Ученици уписиваће се 29 и 30 септембра.

Сваки нови ученик приказаће се управитељству у предречене дане скупа с родитељем или законитим му замјеником и собом донијети отпусну свједоџбу основних школа.

По закључку учитељског особља, а одобрењу опћинског преставништва, сваки ученик који се упише дужан је платити у име улазне таксе форинт 1, што иде на корист школске библиотеке.

У Србини крај Херцег-Новога, 31 јулија 1885.

Душан Јовановић

управитељ

Напомене

1 О породици Владиславића, особито о Сави, можеш читати нешто опширније у мојој књижици «Херцег-Нови».

2 Случајно ономлани дознадох, да се у једној кући на Подима находи слика Анта Лакетића, те ушљед моје преставке, управљајући одбор закладом Бошковића – Ђуровића – Лакетићке уобласти ме да исту ма и за новце добавим, што и урадих, па се она сада находи у школској библиотеци исте школе. Нека је и овом приликом хвала од срца честитом госп. Антонију Ђуриновићу, који се је цигло из патриотизма својски заузео био, да речену сасвим забатаљену слику прочисти, освијетли и управ нов јој живот да.

3 Наћи ћеш му слику као народног добротвора и неке цртице из живота му, које сам написао, у «Орлу» год. 1881.

4 Види му слику и неке биографске цртице, које сам написао у «Орлу» год. 1880.

5 Овај се одбор мијења свако три године, а изабира га опћинско вијеће.

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]

� 2001. ""Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.