М. Никодим Богосављевић
управник Ризнице манастира Св. Архангела Михаила на Превлаци

Реч на представљању издања Завичајног музеја Херцег-Нови, манастира Савина и манастира Превлака

Клуб Војске Југославије Тиват, 26. 11. 2001., Св. Јован Златоусти

Часни оци, господо официри, поштована господо

Премда сам од уређивача овог представљања, као сабрат Превлачке обитељи и управник њене Ризнице, добио у задатак да говорим о двема књигама које се тичу нашег манастира, наиме, о књизи приређивача др Горана Комара «Писма», великог и незаборавног истраживача Боке и Превлаке, Младена Црногорчевића, и каталогу «Превлака – Манастир Светог Архангела Михаила», која је пратила изложбу наше Ризнице у Новом, ипак сам се у току самих припрема – надам се да ми домаћини неће то замерити – радије одлучио да изнесем своје утиске и сажета размишљања о томе шта би ово издаваштво, у суштини, могло данас значити за Боку, односно, за све нас.

Представљајући, дакле, вечерас овде пред Вама издаваштво Завичајног музеја из Херцег Новог, манастира Савина и манастира Превлака, ми најпре са радошћу можемо саопштити и изнети новину да се наши манастири поново јављају у улози старатеља о драгоценостима својих ризница, и, што је још необичније и значајније, новост да је један наш музеј поново брижни проучавалац и благовесник о богатствима културним и духовним, уметничким и историјским која се крију непроучена и неистражена у нашим манастирима. Након времена када су иконе изношене из манастира и излагане у музејима, сада, слава Богу, долази час пун наде и обећања да се музеји појављају у манастирима, не као отимачи већ као најдобронамернији помагачи.

Даље, иако мало по броју наслова, обиму садржаја и тиражу, ово издаваштво сматрам веома великим и драгоценим за културну садашњост, и особито за будућност Боке. На светлост дана пред нас излазе теме, објекти и личности заборављене и потискиване прошлости која је требало да буде загубљена и тиме доведена до непостојања. Морамо бити истинољубиви па рећи да ова дела, ове теме и ове личности о којима се пише и говори у овим књигама нису велика нити генијална, али су једина које имамо, она су наша и све да су и најосредњија и најмања ми их се нећемо одрећи, из простог разлога, што смо их добили у наслеђе и на чување. Ми на њима желимо да наставимо зидање грађевине самопостојања, особености и самосвести. То је карика којом хоћемо да наставимо плетење духовских венаца: можда су други и туђи сјајнији, блиставији и већи, али ми желимо управо да помоћу Превлаке и Савине, Црногорчевића и Лучића објавимо и разгласимо истину о нашим пређашњим временима, о нашим очевима, односно, о нама самима.

Има разних начина и разноврсних могућности да се буде велик и знаменит у врлини и добрим делима. Величина Боке је у томе што је она мала и тиха, што није бучна и брза на самоистицање, али је у тишини своје скромности поносна и достојанствена. Људи који су се у њој родили и дела која су се у њој стварала јесу велики у својој ненаметљивости и смирености. Рука која је у њој делала јесте вредна, ум који је у њој мислио јесте као и плава боја њеног морског огледала, која је боја духа, значи он је замишљен, метафизичан и оностран. Зато и ове књиге које вечерас пред вама поново објављујемо и износимо, јесу плод погружености у прошлост која свој род има да роди кроз онострану загледаност у будуће.

Целокупно ово издаваштво почива на једном умно-духовном изразу нашег бића, на сећању. Сећање је оружје против заборава, лек од нестајања, брана од непостојања и смрти. Овим сећањем на прошлост ми утврђујемо садашњост и зидамо будућност. Памћењем понављамо истину као одбрану од лажи која прети да се зацари у свету заборава и неистине. Памћењем, сећањем и понављањем ми исписујемо, ишчитавамо и дописујемо наше летописе, читуље и поменике; њима истражујемо и објављујемо запретене прошлости наших огњишта, прагова и колевки; сећањем смрт преобраћамо у живот; њиме себи откривамо и стичемо не само истинити живот у овом свету, већ и живот истине у свету и веку који долази.

Малопре смо казали да све што је објављено у овим књигама које су пред нама није велико по обиму, замаху и домету, а сада је час да се каже да је једини узрок томе што је култура и духовност Српске Боке била сатирана и прекидана управо у тренуцима њеног полета и замаха, какав је био онај Превлачки, да би се након тога та култура и духовност одвијала у тами туђина и тирана наших и истине и правде непријатеља. И сада се поново ово издаваштво, као покушај дисања пуним плућима или почетак учења духовног узрастања дешава у сенци притискивања и потискивања. Наравно, нећемо се мешати нити бранити другима да буду оно што нису, али нећемо ни дозволити да од нас направе оно што нисмо, нити можемо, нити хоћемо да будемо. Зато ово издаваштво скромно по обиму и тиражу, али велико и драгоцено због тога што је једино које имамо и што је наше, јер боље и веће немамо, али му се надамо, сматрамо изузетним и неизоставним покушајем одбране самопознања, очувања памћења и сећања, као огледало у коме једино можемо пронаћи и огледати свој лик, свој прволик, лик и лице вечности наше личности. Истина је истинита управо зато што је увек иста, неизмењива, а истинитост једног човека и једног народа, једне културе, уметности и духовности јесте у препознавању непроменљиве сличности са прволиком. На страницама једне од књига издаваштва које овде вечерас пред вама представљамо, тачније, на двадесет трећој страници Превлачког каталога, управо се налази један такав прволик који је наше огледало и чији смо ми, не копија, већ одраз, образ и слика. Наравно, реч је о икони Св. Николе, која је откривена сачувана у рушевинама манастира Превлака. Господ каже да се не бојимо оних који могу убити наше тело, а душу нам не могу погубити, што значи да се не треба бојати оних који могу силом неправде и лажи срушити грађевине наших цркава и цркве наших тела, јер нам иконообразну душу не могу одузети нити срушити. Манастир Превлака је срушен, али је у пепелу његових рушевина пронађен сачуван наш прозор у вечност, зденац наше христоликости, откривена је икона Св. Николе као сноп и жижа небеске светлости коју никакве ватре и огњеви земаљске и земљане мржње не могу посенити, помрачити и потамнети. Зато је издаваштво Завичајног музеја у Новом, манастира Савина и манастира Превлака које овде скупа са вама ишчитавамо и прегледавамо, на радост свих нас, али и на радост наших предака, садашњи наставак и продужетак никад прекиданог и никад уништивог исписивања и осликавања иконе прошлости као једини залог и јемац будућности нашег боголиког познавања и препознавања.

Захваљујући Иловичком и Савинском Законоправилу, Грбаљским, Савинским и Луштичким читуљама, либрима и поменицима, Летопису попа Шпира Лучића и записима и белешкама Младена Црногорчевића, Бока не заборавља свој дар писма, писмености и писања и наставља свој летопис у коме су најновију страницу дописали и печатали Новски музеј нашег завичаја и манастири Савина и Превлака. Ако се по јутру дан познаје, онда је овај почетак доказ да краја дописивања наше једине Књиге живота неће бити. Јер се крај изнова рађа у почетку, и обратно, почетак у крају, затварајући тако и крај и почетак у круг и коло беспочетности и бескраја, у венац вечности уплетен од сећања, истине и боголикости. То су разлог и циљ, полазиште и исходиште овог скромног и малог, али, поновимо још једном, уистину драгоценог и великог истраживачког и књижевног покушаја се будемо они који јесу.

Захваљујем.

// Пројекат Растко - Бока / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.