Читуља је родослов и преносива књига Постања и Избављења у отоманској пресији и перспективи ваздашњих помјерања по српском етничком оквиру у којима је наш народ преживио свој Нови вијек. Један народ везан за земљу и завичај од којега се тешко откидао и зато је поп Саво Накићеновић написао, у часу када је први пут поменуо ове савинске читуље, а бијаше то 1910. године, да је читуља све што је Србин собом носио када је морао погнут своју кућу напуштати. Она је била и преносива црква и малени гробник и поменик и свјетило на путу.

Све то у овим читуљама пренијели су херцеговачки Срби у Драчевицу када на измаку 17. вијека кренуше према Грахову и Ситници. Оне везаше херцеговачки и требињски 17. вијек и бокешки и новски 18. и 19. вијек. Али, не везаше нас који једва да знамо да је прота Саво 1910. године, у окупираној Боки, тражио да се ова збирка наштампа и објави. А она у педесет породица и родова помиње тројицу владика, једнога кандидата за владику, шесторицу архимандрита, двадесет јеромонаха, двадесет и девет монаха и монахиња, шеснаест свештеника и једнога ђакона. Уколико овај број није разлогом да вјерујемо да је Требиње и Драчевица у 17. и 18. вијеку расадник најснажнијих свештеника и апологета православне Цркве, шта би било разлогом? Најчистији ток народне историје, истрајност и снага земаљске и у земљи утемељене Цркве то је дјело ових чистих Срба који су створили темељ на којему ми још увијек живимо.

У шеснаест свештеничких фамилија, готово све читуље отпочињу требињским и херцеговачким јеромонасима и монасима, али и епископима, од савинских и топаљских Живковића, епископом Стефаном и епископом Симеоном, а од требесињских Паликућа епископом Авксентијем. Међу требесињским Аврамовићима, са тридесет свештеника и калуђера и шест калуђерица у роду, први је архимандрит требињски Георгије, а остали се рађаху у Боки.

И ова збирка читуља новских фамилија, свједочи везаност Новога и Требиња и она казује шта су новска исходишта, јер по њој, Нови произилази и ствара се у Захумљу. Наравно, у свему ономе што је вриједно о што данас можемо показати и изнијети Свијету.

Између шеснаест елитних родова и фамилија који су сви овдје стајали у 19. вијеку чак једанаест више овдје не стоји. Или су изумрли или расељени. И сада ове читуље постају наше обдржавајуће средство за уздржање и подизање наше дјеце јер уколико наш народ задржи свој народни државни и црквени оквир, он ће свакако изнова створити и своје народне школе у којима ће се писати и читати српска народна паметарница ослобођена од окупационих талога. И тада ће ови уписани великани говорити о земљи и слободи, о завичајној и непромјенљивој земљи у којој умрли граде њену надземаљску отаџбину, и слободи Истока који је сама слобода и који су они хранили и подупирали својим животима. Ова имена су имена оних херцеговачких свештеника и калуђера које је на своме путу кроз ову земљу сусрео руски дипломата Александар Гиљфердинг, али и енглески археолог Артур Еванс. И обојица, из различитих култура, вјера, у једном државном оквиру босанске и херцеговачке земље коју је она живјела у своме 19. вијеку, дошли до једнаких основних погледа на њен народ, и обојица, у својим дјелима, отворили иста питања.

Можда је ова збирка, и ова књига и опомена. И можда ће и она помоћи да се у бескрају времена које смо, проживјевши своју историју ми сами исписивали, пронађу и утврде оне тачке на којима се градио програм затирања и заборављања, програм уништења и фалсификовања. А разгледајући принос и отаческо предање старих Срба којему су читуље и општи листови највисочија нововјековна надградња у руци испруженој да дохвати до нас сусталих и гордих, те тачке не стоје далеко. Дубље у вријеме, даље у простор, бродите по пустињи Средишњег мора, или путујте по трагу неуморних приморских каравана, све ћете јаче осјећати домете и снагу најјаче српске динарске народне језгре коју је Свети Симеон подарио своме најдражем сину. И син се подигао у путу који су ова имена безпочетно и беспоговорно понављала и она се сама не би ни записала да се не створише прости записивачи којима и себе самога прибрајам.

Новској дјеци ово преписивачко дјелце посвећујем да се, када се приберу и окрену погледом по завичајном оквиру своје мале земље, сјете да се ништа у божанском току и усмјерењу људске историје не може људима мијењати, него само Богу уподобљавати. А они су дјеца највећих људи, колико су људи могли расти и у историји се указивати. Зато ће искључиво новска дјеца подићи свој град и метнути га у коло градова будућег вијека. Онога часа када његови нерођени житељи дотакну онај стари божански протективни прстен медитеранског свијета по којему су се кретали стари Новљани у свакоме дјелу и свакоме предузећу, сваком мишљу, и сваком слутњом, овај ће град изнова да нађе своје разломљене темеље.