|
Даме и господо, поштовани пријатељи,
Нисам, углавном, навикао да држим говоре и трудим се да не будем један од оних који су увијек први за трпезама и по зборницама. Додуше, многим трпезама и многим зборницама нисам ни могао прићи, чак ни послије оне велике и корјените промјене у престоници Војводства Светога Саве половином 2000. године. Мислим да је у нормалном и моралном људском друштву много важније шта неко ради и уради, шта ће послије њега остати као трајна вриједност – него како ће самог себе представљати у својим сопственим говорима. Неки за своје приватне промоције имају на располагању неограничена државна средства, а неки мање подобни не могу да добију ни оно што им по закону припада чак и ако представљају институцију. Зато је можда добро да и овом приликом проговорим пар ријечи, да не би сујетни, сити и беспослени тумачили моје ријечи и намјере, прије свега о нашем локалном, завичајном издаваштву и нашој завичајној историографији, о којој је овдје, првенствено ријеч.
Српски народ у свом нововјековном узлету и ослобађању из канџи Венеције, Турске и Аустро-Угарске, да не помињем окупаторе краћега рока, са стварањем независних држава Србије и Црне Горе, ишао је узлазном путањом ка својој коначној еманципацији до једне тачке, када је, чинећи дјелимични раскид са сопственом традицијом, почео да улази у сумњиве политичке пројекте и интеграције без чистих рачуна. Први нокдаун је наш народ доживио са стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, да би 1945. претрпио класични нокаут, од кога се није опоравио до дан-данас. Памћење Срба у отаџбини престаје са 1945. годином. У Новом, историјско памћење овога града прекида се у значајној мјери са 28. октобром 1944. године. Тај датум прије 57 година јесте био ослобођење од нацистичког окупатора и као таквог га треба обиљежавати и славити, али је истовремено значио и наметање једног политичког пројекта, дугорочно далеко погубнијег по националне интересе од оног 1918. године.
Режим успостављен 1944. године тежио је да из коријена промијени економске, правне, имовинске и све друге, некада вјековима и миленијумима успостављане односе. Чинио је то гдје год је могао, а тамо гдје није, трпио је “старе кадрове”, јер других није било. Када је о завичајној историографији ријеч, историчари “новог доба” ће се појавити тек пар деценија послије преврата. “Старој гарди” бокешке историјске науке (нећу помињати ни једно име, да не бих некога заборавио и учинио велику неправду), која је формирана у каквом-таквом правном, обичајном и традиционалном окружењу, без историјског прекида филма – можемо захвалити све оне прилоге у локалним часописима и монографским публикацијама, који су, без обзира на спорадичне обавезне идеолошке уметке, генерално одражавали стару, традиционалну истинску Боку и њену прошлост. Све до почетка или средине осамдесетих година прошлога вијека, док је та генерација била активна, свако заинтересован могао се обавијестити - мада ипак не у потпуности - о стварној и нефалсификованој прошлости овога краја, углавном нововјековној, као нигдје друго у савременој Црној Гори. Пролазили су ту и тамо (и, наравно, били фаворизовани) многи историјски упљувци разнога поријекла, од аустро-угарских до великохрватских, али ипак, када сведемо рачуне, стварна и истинска национална историографија је била доминантна.
Бокешка историографија умире са том генерацијом и нема готово ни једног аутохтоног настављача. Средина осамдесетих година је вријеме смишљеног уништавања и пасивизирања новских културних институција, (довољно је поменути стање и активност Завичајног музеја од 1985. до 1994. године, да не идемо у ширу елаборацију) и дефинитивно затирање, иначе више пригодног него ефикасног, завичајног издаваштва. Уништене су или маргинализоване оне институције које су по природи ствари морале носити културно и научно дјеловање овога града, који се, нека ми то нико не замјери, тешко може упоређивати са великом већином градова у савременој Црној Гори.
Уз неке, прије свега једнократне дневнополитичке узлете почетком деведесетих, у другој половини те деценије су аутохтоно издаваштво и аутохтона историографија стављени ван закона. Појавили су се и максимално су били фаворизовани бокешки тумачи лажне историје Црне Горе, од којих сваки од мјеста рођења до границе историјске старе Црне Горе има најмање дан хода. На сцени је био најгори вид кратковидог дневнополитичког примитивизма, ослобађање свих познатих атавизама и невиђени терор у култури, који је резултирао деградацијом Херцег-Новог на ниво културне провинције, без икакве споне са сопственом вишевјековном традицијом. Тада су се праве књиге штампале у Београду и Требињу, а послове у успостављању нове културне и националне свијести, донекле су покварили истраживачи какав је Горан Комар, који су објављивали изворну архивску грађу и одржали нит везе са традицијом, не прихватајући заборав шествјековне историје града Светога Стефана и далеко дубљег историјског памћења Драчевице.
Велика промјена средином 2000. године је донијела значајан помак у издаваштву, више инатски него системски, али ни издалека задовољавајући. Још увијек су у овоме граду живи и активни сирочићи надвојводе Фердинанда, који по инерцији у свакој новој књизи траже материјал за нове велеиздајничке процесе и вјероватно сањају Мамулу, опет пуну као шипак. Ниједна књига која се појавила у задњих годину и по дана није ништа друго до потврда историјскога трајања Новог и Боке. Књиге не вријеђају никога поштеног и добронамјерног, а они скривени интереси за успостављањем вјештачких симетрија у свему, па и у културном дјеловању, били би јавно саопштени да иза њих стоје часне и поштене намјере. У нормалној, демократски уређеној држави на књигу која се некоме не свиђа се одговара другом и бољом књигом. Index librorum prohibitorum припада прошлости. Таквих инструмената су се и њихови аутори већ одрекли, а тајни покушаји њиховог поновног успостављања говоре колико о потпуној дезоријентацији, толико и о изворном поријеклу оних који би у Новом да оживе Игнација Лојолу и његово доба.
Археолошка ископавања маргиналних и неважних локалитета са медијском помпом која треба необавијештеном народу да их прикаже као врхунска научна достигнућа, нису само приватна злоупотреба, него прије свега одвлачење пажње, енергије и средстава од значајних духовних, државних и привредних центара, који су наша легитимација пред сваким другим земаљским народом, од којих су они, који су нам се по значају могли донекле примаћи у средњем вијеку, те послове одавно одрадили.
Град Светога Стефана је основао Твртко I, “Божјом милошћу краљ Срба, Босне и Поморја и Западних страна”, крунисан 1377. године на гробу Светога Саве у Милешеви. Основао га је на ко зна чему, јер ја још нисам успио да видим штампану иједну сувислу реченицу о археолошким ископавањима Старог града током обнове послије земљотреса 1979. године. Данашње име је добио по Стефану «Божјом милошћу херцегу од Светога Саве и великом војводи русага босанскога», чију титулу воле често да скраћују, као и ону Тврткову. Свети Стефан је један од ријетких градова на источној обали Јадрана, који је настао као природна последица јачања наших средњовјековних држава, чији записани почетак пада далеко послије отпадања Римског патријархата од Цркве Христове 1054. године, који нема у својим темељима ни зрно латинско. Твртко, као законити наследник државе и династије Немањића посвећује га Светом првомученику и архиђакону Стефану, заштитнику српске државе. Касније, са јачањем Војводства Светога Саве, прозваног доцније Херцеговином, био је његов најважнији град и последња слободна тачка старе Херцеговине до дефинитивног пада под Турску. Латински извори 17. вијека означавају овај крај “приморском Србијом, коју неки и Херцеговином зову”. 1687. година је, без обзира на нешто лакши и слободнији живот и економски успон приморских српских аутономија, донијела само промјену окупатора – и ништа више. Са доцнијим падом под Аустро-Угарску полако се почиње замагљивати и фалсификовати најранија историја овога града. Бечка школа националне историографије активна је, нажалост, до дан-данас. Активни су и сирочићи надвојводе Фердинанда, који би да се данас не штампају књиге, да наш народ не сазнаје ништа о својој прошлости. Хтјели би да мислимо да нас је Јероним Корнер 1687. ослободио, а краљевски српски потпуковник Светислав Симовић 1918. окупирао.
Хтјели би да нас дијеле на Бокеље од постанка, Бокеље од прекјуче и Бокеље од јуче. Увијек је Бока била имиграционо подручје у природној вези са својим херцеговачким и црногорским планинским залеђем. Сваки је Бокељ у неком историјском тренутку дошао или из Херцеговине или из Црне Горе. Расистичке теорије без научног основа никада међу Србима нису имале прођу, а понајмање међу приморским Србима. Сваки је Црногорац у Боки свој на своме, на историјском подручју средњовјековне Зете. Сваки је Херцеговац у Боки свој на своме, на историјском подручју средњовјековног Војводства Светога Саве, реченог Херцеговина. Свако ко осјећа, препознаје и прихвата јединствени аутохтони културни идентитет Боке овдје је увијек добродошао. Бока држи и прихвата чак и сирочиће надвојводе Фердинанда, па како не би и све остале. Свако са пресељењем у Боку доноси обичаје и менталитет свога старог краја, али сваки онај ко покуша наметнути осталима у Боки други менталитет и друге обичаје, увијек се сматрао и сматраће се страним тијелом. Овакве књиге говоре управо о том аутохтоном културном идентитету. Они којима сметају књиге директно раде на уништавању тог идентитета, без обзира шта навели као изговор, без обзира што су им уста пуна Боке и њене традиције.
Национална, конфесионална и свака друга толеранција, у Боки или било гдје друго, не намеће се, него се живи. Национална и конфесионална толеранција је у слободном и неометаном изражавању националног, вјерског и културног идентитета свих, без икаквих ограничења, а не у наметању вјештачких симетрија по сваку цијену. Вјештачке симетрије су се увијек покушавале наметнути тамо гдје је српски народ чинио изразиту већину. Тамо гдје је био у мањини, тај принцип није важио. Тамо гдје су били већина, Срби су разбијани и потицањем и фабриковањем сваковрсних локализама и то је суштина данашњих покушаја дијељења у Новом на Бокеље од амебе, Бокеље-Херцеговце, Бокеље-Црногорце, Бокеље-Босанце, Бокеље-Србијанце и Бокеље који нису Бокељи. Велика и историјска промјена од јуна 2000. године, када је из Новога депортован великохрватски примитивизам, опасно се покушава поништити и релативизовати оваквим, у суштини измишљеним подјелама. Дијелили би нас, да могу, и на четнике и партизане, скоро шест деценија по окончању тог српско-српског рата у коме није било побједника. Потомци актера тога неславног међусрпског оружаног и политичког сукоба су се помирили још 1991. године, само су неки то преспавали по скупштинама.
Дијелили би нас и државно, а шта у суштини стоји иза те подјеле,
рећи ће нам проф. др Јосип Пећарић, који своје излагање на међународном знанственом
скупу «Југоисточна Еуропа 1918–1995» под насловом «Хрвати Боке Которске
од 1918. године до данас» завршава ријечима:
«Због свега тога јасно је како је витални интерес Хрватске
да Црна Гора буде независна држава, као што су, уосталом, и све друге републике
бивше Југославије. Надамо се како ће Хрватска успјети увјерити у то своје савезнике
и како ће они много активније помоћи црногорску опорбу у њеној борби за слободу
– за самосталност Црне Горе. Јер Црна Гора, одвојена од Србије, сигурно ће бити
окренута Еуропи, а тиме ће Бока Которска, тај Заљев хрватских светаца, бити
заједно с Црном Гором тамо гдје и припада – дио Еуропе. Еуропска Црна Гора је
јамац за све оно хрватско у Боки Которској, а то хрватско у њој и јесте улазница
за припадање западном свијету. Садашња ситуација, тј. српска Црна Гора, представља
храњење великосрпских апетита и осигурава наставак великосрпске политике, а
самим тим, витални хрватски интереси бит ће угрожени.»
Само у потпуној слободи, без политичких и менталних ограничења, само у потпуној
толеранцији и цивилизованом односу једних према другима могу се његовати старе
и стварати нове културне вриједности. Ништа трајно и вриједно се не гради на
превари и насиљу. Српски народ као цјелина и поједине области могу равноправно
комуницирати са осталим земаљским народима и равноправно учествовати у свим
модерним политичким и културним токовима само са сопственим идентитетом. Нигдје
нећемо бити прихваћени ни уважавани као боља или лошија копија нечег другог.
Патња новокомпонованих Европејаца за Медитераном је само атавизам генерацијама
акумулиран у суровом, епском староцрногорском кршу. Кићење туђим перјем бивших
Срба, који тек од скора покушавају постати нешто друго у националном и културном
смислу је само мода и у укупном историјском трајању само епизода. Срби су одувијек
били на Медитерану, некада много више него данас и били активни и запажени учесници
свих збивања на Унутрашњем мору, можда од самих почетака писане европске историје.
Што то до сада неки нису спознали као ноторну чињеницу, не значи да било чије
незнање треба за остале да буде обавеза. Град Светога Стефана је увијек био
европски и медитерански и оваквим књигама се полако склапају коцкице мозаика
потпуног сазнања о његовој прошлости.
//
Пројекат Растко - Бока / Историја
//
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
©
2001. "Пројекат
Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије,
издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних
ауторских права. Ниједан
део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне
сагласности. За захтјеве кликните овдје.
|
