Protosinđel
Hadži Nikodim Đurakov

Manastir Savina

PROŠLOST I SADAŠNJOST

Herceg-Novi
1997.

Sadržaj

• UVODNA REČ / Arhimandrit Justin (Tasić)/
• I PANORAMA MANASTIRA
• II CRKVE
• III KONAK
• IV GROBLJE
• V RIZNICA
• VI BIBLIOTEKA
• VII BRATSTVO
• VIII BOGOSLUŽENJA
• IX EKONOMIJA
• X SAVINSKI SPOMENIK /Proto SAVO RAĐENOVIĆ/
• DODATAK:
  • Mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije: ZAVJET PREČISTOJ DJEVI SAVINSKOJ
  • Nikola D. Velimirović (Vladika Nikolaj): OPIS MANASTIRSKE SLAVE U SAVINI S POČETKA XX VEKA
• BELEŠKA O PISCU

UVODNA REČ
/Arhimandrit Justin (Tasić)/

O manastiru Savini u prošlosti je mnogo pisano. Već sama ta činjenica svedoči od koliko je velikog značaja ovaj naš srednjevekovni manastir. On je, pre svega, dika i ponos svakoga Bokelja, pa i šire. Međutim, o njemu treba da znaju i mnogi drugi iz našeg pravoslavnog naciona, kao i pripadnici drugih vera i naroda koji tokom cele godine dolaze na blagotvorno Hercegnovsko primorje, radi odmora, lečenja ili nekim drugim poslom. Mnogi od njih dođu i do našeg manastira da ga upoznaju i nakratko uživaju u njegovim lepotama. Međutim, oni su u minulim godinama za to svoje zadovoljstvo bili uskraćeni – nisu imali podesan priručnik koji bi ih na pravi način obavestio o svemu onome što u Savini mogu da vide i saznaju.

Dobrotom oca Nikodima Đurakova, pisca ove monografije, Savina je konačno dobila ono što godinama nije imala: kratku i popularnu svoju istoriju, savremeno obrađenu i ilustrovanu, koja će, nadamo se, popuniti prazninu prošloga vremena. Ova mala monografija nije naučno delo; ona je namenjena širokoj čitalačkoj publici, pa je u tom smislu i napisana.

Hvala o. Nikodimu, našem uvaženom dugogodišnjem učitelju i prijatelju, što je našu Savinu obogatio za još jednu dobru i korisnu knjigu, koju svesrdno preporučujemo svim njenim i našim prijateljima i posetiocima.

I
PANORAMA MANASTIRA

Savina je jedan od najstarijih srednjevekovnih srpskih manastira. Nalazi se na Crnogorskom primorju, na ulazu u Bokokotorski zaliv («Lepoticu Jadrana»). U svojoj neposrednoj blizini i okruženju ima više atraktivnih suseda – mesta: naselja, manastira, plaža, izletišta... Ovde ćemo, pre svih, pomenuti Herceg Novi, Toplu, Igalo, Njivice, Meljine i Zeleniku, sa svim njihovim prirodnim i urbanim ponudama i lepotama. Ali nisu daleko ni ostala bokokotorska naselja i izletišta, među kojima su: Risan, Kotor, Tivat, Luštica, Mamula, Žanjic... Savina je, dakle, najvredniji dragulj u prelepom mediteranskom okruženju.

Savina nije vladarska zadužbina, kao što su: Žiča, Studenica, Gračanica, Dečani..., pa stoga nije podignuta odjednom, po unapred utvrđenom planu i redosledu. Naprotiv, ona je građena postupno, u toku nekoliko stotina godina, a velikim zalaganjem srpskih kaluđera i blagočestivog naroda ovoga kraja. Istini za volju, valja reći da je bilo pomoći i iz bratske Rusije, kuda su savinski kaluđeri odlazili u više navrata.

Danas, pri samom kraju XX veka, ona je jedinstvena harmonična celina koja se sastoji od tri crkve, konaka, groblja i neophodnih ekonomskih zgrada i potrepština.

II
CRKVE

Od tri pomenute crkve, dve se nalaze u centralnom delu manastirskog dvorišta. One su veoma upadljive, jer su podignute jedna pored druge, a u zajednici sa konakom i grobljem čine jednu živopisnu i nezaboravnu celinu. Obe ove crkve – mala i velika – posvećene su Presvetoj Bogorodici i istovetno praznuju svoju krsnu-hramovnu Slavu – USPENIJE Presvete Bogorodice (tj. Veliku Gospojinu, 28. avgusta) svake godine. Na taj veliki crkveno-narodni praznik sabor Savinu pohodi veliko mnoštvo blagočestivog naroda; u njoj se tada sabere na stotine i hiljade vernika, poklonika, običnih posetilaca i stranih turista.

Mala crkva je najstarija građevina u manastirskom dvorištu i verovatno najstarija bogomolja u hercegnovskom kraju. Od svoje najbliže susetke, tzv. velike crkve je starija više od sedam i po vekova, ali je mnogo manja od nje, zbog čega je nazvana mala crkva. Već na prvi pogled vidi se da je to vrlo jednostavna pravougaona građevina, skromnih razmera, koja iznad ulaznih vrata ima zvonik «na preslicu», sa jednim oknom i jednim zvonom. Prema zapisu koji se nalazi u crkvi, na zapadnom zidu, podignuta je daleke 1030. godine! Godine 1648. za nju je u Požarevcu napravljena srebrna petohlebnica, što se vidi iz ugraviranog natpisa na njenom postolju. Ima i drugih svedočanstava o njenom viševekovnom postojanju. U drugoj polovini XVII veka neko vreme je bila zapustela, da bi na kraju tog istog veka propojala. Međutim, njena konačna obnova završena je tek 1831. godine, a tome su prethodili sledeći događaji:

U toku XVII veka u zaleđu ovoga manastira, prema Hercegovini, bilo je više ratova između Mlečana i Turaka. U jednom takvom sukobu, u kojem su učestvovali tamošnji Srbi, Mlečani su u prvi mah bili nadmoćniji i Turke su proterali iz Trebinja. Ali za kratko vreme. Jer, čim su se Turci oporavili od poraza, oni se povrate na ranije svoje položaje, pa su se sad Mlečići morali povući. Na svom povratnom putu, prolazeći pored manastira Tvrdoša, oni su «digli u vazduh» ovaj srednjevekovni srpski manastir, samo zato da ga ne bi Turci pretvorili u svoje stanište i utvrđenje.

Ovaj rat se dogodio pri kraju XVII veka i u našoj istoriografiji je poznat kao Morejski rat. Međutim, ovoga puta Srbi nisu bili srećne ruke jer ništa nisu dobili, a mnogo su izgubili. Opet su, samo sveznajući Bog zna po koji put, morali da napuste svoje domove i svoja vekovna ognjišta, svoje crkve i manastire, svoje vrleti i dolove... I opet su pošli na svoj izgnanički put, u seobe i zbegove, gde suvereno vladaju svakovrsna nemaština i boleština, i gde smrt vreba na svakom koraku.

U toj opštoj narodnoj nesreći i pometnji i tvrdoški kaluđeri su morali da napuste svoje ognjište i prebivalište, tj. svoj matični manastir. Oni su pod vođstvom svoga episkopa Savatija Ljubibratića izbegli u Hercegnovsko primorje, gde su Mlečani bili gospodari. Smestili su se na raznim mestima, a njih 10-orica sa svojim vladikom zaposedoše opustelu Savinu. Manastir su zatekli u jadnom stanju, pa su ga oni na brzu ruku obnovili i u njemu se trajno nastanili. U svoje novo prebivalište oni su sa sobom doneli, pored ostalog, i crkvene stvari i knjige, zatim razne povelje i drugu važnu dokumentaciju, kao i «mnoge druge crkvene predmete». Tako se «unekoliko Savina može smatrati kao nastavak istorije manastira Tvrdoša, a u koji su opet bili preneseni mnogi istorijski spomenici iz manastira Mileševe».

Prema zidnom zapisu koji se nalazi iznad ulaznih vrata Male crkve (sa njene unutrašnje strane), ova crkva je konačno obnovljena tek 1831. godine. Tada je obnovljen i njen stari zapis i njen postojeći stari fresko-živopis. Slikarski deo tog složenog posla uradio je «preslikavanjem» zograf Aleksije Lazović, koji se ovom zanatu naučio u Veneciji. Međutim, od njegovog preslikavanja danas se mogu videti samo tri bolje očuvane freske: sv. Andreja Kritskog, sv. Arhang. Mihaila i sv. Josifa Himnopisca. Ostatak njegovog živopisa je zbog velikog oštećenja u novije vreme uklonjen (skinut sa zidova), «kako bi se otkrile stare freske iz XVI veka».

Tokom XVIII veka bratstvo Savine se umnožilo i životne prilike se koliko-toliko normalizovale, pa su potrebe za većim životnim prostorom na ovom osveštanom mestu porasle. Naročito se osećala potreba za jednom većom crkvom koja bi potpunije zadovoljavala nataložene duhovne potrebe kako manastirskog bratstva tako i blagočestivog bokeljskog naroda. Tako je, sasvim spontano, došlo do podizanja tzv. Velike manastirske crkve. To se dogodilo u drugoj polovini XVIII veka i o njenom nastanku postoje sigurni istorijski podaci: prvo, dozvole venecijanske Vlade (od 25. jula 1776.) i nadležnog vladike – crnogorskog mitropolita Save Petrovića-NJegoša; drugo, razni zapisi i natpisi; i treće, još uvek živo narodno predanje. Prema sačuvanim pisanim dokumentima, gradnja Velike crkve trajala je 20-ak godina. Gradnja je otpočela kopanjem temelja 16. januara 1777. (po starom kalendaru), a crkva je sasvim završena i osvećena 1799. godine, za vreme starešinstva arhimandrita Makarija Dabovića.

Sa gradnjom ove velike i lepe crkve, ovog reprezentativnog sv. hrama, nije bilo jednostavno ni lako. Nekoliko puta radovi su prekidani, na duže i kraće vreme, zbog nedostatka novca i građevinskog materijala. Tako je ostalo zabeleženo da je zvonik ove crkve zidan 1780-81. godine, a već naredne godine (1782.) radovi na njemu morali su biti prekinuti, da bi ponovo bili nastavljeni tek posle dve godine, kada su pristigla nova sredstva neophodna za nastavak gradnje. Iz tog vremena zabeleženo je i ovo: «U prvih 8 godina ovu crkvu je gradilo 8.454 radnika, kojima je bilo isplaćeno 372 cekina i 35.184 libre».

Kada je ovaj impozantni zvonik sasvim dovršen, na njemu su ispod kolosalne rozete ugrađene tri kamene ploče, na tri strane sveta: zapadnu, severnu i južnu. Sve tri ploče su iste veličine (dugačke 1,50 m, a široke 83 sm), a samo ploča sa severne strane je prazna i na njoj nema nikakvog zapisa. Ostale dve ploče imaju svoje zapise. Na zapadnoj ploči, koja je označena kao prva, uklesan je ovaj zapis:

+ VO SLAVU SVJATIJA JEDINOSUŠČNIJA ŽIVOTVORJAŠČIJA I NERAZDJELIMIJA TROJICI OTCA I SINA I SVJATAGO DUHA NAČATSJA SOZIDOVATI CERKOV SIJA VO IMJA USPENIJA PRESVJATIJA SLAVNIJA BOGORODICI IŽDIVENIJEM MONASTIRJA SVJATOUSPENSKAGO SAVINSKAGO I S POMOŽENIJEM PRAVOSLAVNIH HRISTIJAN V LJETO OT SOTVORENIJA MIRA ZSPE. (Ova ploča ima 7 redova, a godina je 7285, - od postanja sveta; ili 1777. od Rođenja Hristovog).

Ploča sa južne strane je označena kao druga i na njoj je u 10 redova uklesan ovaj zapis:

+ NASTOJANIJEM I TRUDOM GOSPODINA DANILA JOANNORAJOVIČA ARHIMANDRITA SAVINSKAGO I BRATIJE JEGO JEROMONAHOV ISAIJA. VISARIONA. INOKENTIJA. DIONISIJA. NIKANORA GERASIMA. SIMEONA. ĐAKONA STEFANA – VI E IMENOVANI GOSPODIN ARHIMANDRIT SA SVOJIM VO HRISTJE BRATIJAMI ZDJE NAPISANIMI PODVIGOSJA K VOZDVIŽENIJU SVJATAGO HRAMA SEGO V LJETO OT ROŽDESTVA ŽE PO PLOTI BOGA SLOVA – 1777+ INDIKTA Ż, meseca januarija.+

Velika savinska crkva je delo dalmatinskih neimara, Korčulanina Nikole Foretića i njegovog zemljaka – protomajstora Đurđa. Njima su pomagali još trojica Korčulana: Mića, Ilija i Andrija, «za radnje niže vrednosti». Podrazumeva se da su u podizanju ove velelepne crkve učestvovali i mnogi drugi radnici, ali njihova imena nisu zabeležili u manastirskoj dokumentaciji, pa ih se zato sećamo na ovaj način. U svakom slučaju, Savina je sa velikom svojom crkvom dobila sasvim nov izgled, po meri svog mediteranskog okruženja, po čemu je prepoznatljiva među svim srpskim manastirima. Ova crkva ima dva zvona koja se još uvek na starinski način (ručno) koriste za sva bogosluženja: dnevna, nedeljna i praznična, koja se redovno u njoj vrše.

Treća manastirska crkva je najmanja, ali ne i najmlađa. Ona nije u manastirskom dvorištu. Podignuta je iznad manastira (oko 300 m) u šumi, na jednom zaravnjenom brežuljku. Posvećena je sv. Savi Nemanjiću – prvom srpskom arhiepiskopu. Kod Bokelja postoji crkvenonarodno predanje po kojem je ovu crkvicu podigao sv. Sava, pa je po njoj i Svetitelju Savi ceo manastir dobio svoje ime: S A V I N A, koje časno i ponosno nosi već nekoliko stotina godina. I ova crkva ima zvonik «na preslicu», sa jednim oknom i jednim zvonom, kako je u tradiciji ovog podneblja. Inače, to je parohijska crkva u kojoj se služi svake subote za vernike koji imaju nekog svog u Svetosavinskome groblju. U novije vreme ova crkvica je produžena sa zapadne strane; uz nju je priljubljen otvoreni trem, «ozidan u našem veku, koji počiva na svodovima koje podržava osam četvrtastih stubova». Pristup Svetosavskom hramu je podesan samo za pešake, a pogled sa ovog svetog mesta na manastir i Boku je veličanstven i nezaboravan.

III
KONAK

Stari manastirski konak odavno ne postoji. Međutim, njegov izgled je sačuvan na jednoj slici koja se čuva u manastiru. Taj stari konak imao je oblik ćiriličnog slova G, sa dva svoja krila: severnim i zapadnim. Severno krilo imalo je «četiri monaške kelije sa pristojnijim nameštajem». U zapadnom krilu bili su «Episkopska dvorana i biblioteka». Ovaj deo konaka je podignut za vreme vladikovanja episkopa Stefana Ljubibratića, oko 1725. godine. Stotinak godina kasnije nadgrađen je i na njemu su tada otvorena «velika vrata i povećani prozori, a prvobitne stepenice spolja behu uklonjene». I severni deo je imao svoju nadgradnju. Ona je konačno dovršena 1876. godine, nastojanjem episkopa Gerasima Petranovića, a u vreme igumana Joanićija Avramovića.

Sadašnji manastirski konak je jedna pravougaona građevina, sa jednim spratom. Ozidan je od tvrdog materijala, od kamena i cigle, i primeren je potrebama monaške obitelji. Nastao je od severnog krila starog konaka, kojem je u drugoj polovini XX veka pridodat novi deo sa velikom i otvorenom terasom na spratu, ispod koje se nalazi prizemni otvoreni arkadni hodnik. Sadašnji manastirski konak je vrlo dobra sprega starog i novog mediteranskog graditeljstva.

IV
GROBLJE

Sem pomenutih crkava i konaka, u ograđenoj i lepo uređenoj manastirskoj porti nalazi se još i groblje. Ono se prostire čelo oltara obe crkve, zatim između njih, potom zaobilazi Malu crkvu sa njene južne strane, pa se nastavlja prema zapadu sve do ulaza u manastir. Ovo nije ništa novo, ni izuzetno, jer u ovom podneblju svaka crkva, pa i ona najmanja, ima svoje groblje u neposrednoj blizini. Ovo je Savinsko groblje. Ono je opšte i zajedničko, jer su u njemu sahranjeni monasi, sveštenici, episkopi i svetovnjaci raznih zvanja i zanimanja. Grobnice su pokrivene kamenim pločama, a iznad njih su podignuti nadgrobni spomenici raznih oblika, sa zanimljivim ukrasnim dodacima i predmetima, likovima i stihovima. Ukratko, ovo je jedna stalna i neobična izložba pod otvorenim nebom koju svaki posetilac manastira Savine treba da pogleda.

Za ilustraciju ovde ćemo pomenuti i prikazati samo nekoliko grobnica sa njihovim spomenicima i epitafima. Tako iznad groba episkopa Gerasima Petranovića, kome je Savina bila letnja rezidencija, piše: «EPISKOP GERASIM PETRANOVIĆ NALAZEĆI U OVOJ SVETOJ OBITELJI POD KROVOM PREČISTE BOGOMATERE DUŠEVNU RADOST I UTEHU U ŽIVOTU PRIPRAVI OVDJE POČIVALIŠTE SVOJIM KOSTIMA – 1878».

Pozadi Male crkve nalazi se grobnica najvećega dobrotvora ovoga manastira, koja ima ovaj zapis: « + GROB DOBRODJETELJA M. SAVINE NIKOLE MUSIĆA IZ PODA». Nedaleko od ovog groba počiva i «kaluđer JOSIF TROPOVIĆ, učitelj besmrtnog pjesnika GORSKOG VIJENCA, Vladike Rada – Petra II Petrovića Njegoša.

Za oltarom Velike crkve, iznad jedne grobnice, «na sve četiri strane piramide», ispisan je ovaj epitaf: «PRISTUPAJUĆI OVOM GROBU ZAŽELI LAKU ZEMLJICU MRTVIMA KOJI U NJEMU POČIVAJU».

I tako redom, od groba do groba, sve same poruke i pouke za nas «zemnorodne», koji smo još uvek među živima. One treba da se pamte i predaju u nasleđe svome potomstvu!

V
RIZNICA

Prema akademiku Dejanu Medakoviću: «Riznica manastira Savine sastoji se iz tri veće celine koje su se formirale vekovima. Najpre, tu je sačuvan niz predmeta iz nekadašnje riznice manastira Mileševe. Drugi sloj riznice potiče iz starog Tvrdoša. Spojeni jedan i drugi, preneseni su 1695. godine u Savinu i na njih se nastavlja onaj treći – savinski. Posmatrano kulturološki, svi umetnički predmeti koji su tokom XVIII veka sabrani u Savini tačno odražavaju sve one veze koje je bratstvo manastira uspostavilo na raznim stranama sveta. Ovi trostruko izvršeni kulturni uticaji, domaći, levantinski i ruski, posvedočeni su u manastiru Savini...» (O manastiru Savini, Split – 1980.).

U literaturi s kraja XIX i početkom XX veka «manastir Savina zauzima odlično mjesto među srpskim manastirima sa velikog i znatnog broja starina, koje mogu da posluže istoriku i arheologu. Amo spadaju: sv. mošti, krstovi, petohljebnice, ćivoti, diskosi, ripide, kutije, čaše (putiri), žezla, tasovi, pečati, panađije, kandila, svijetnjaci, polijeleji, antiminsi, plaštanice, omofori, pojasi epitrahilji...» Sve je to manje-više pobrojano i objavljeno u našim crkvenim i svetovnim, posebno stručnim časopisima i listovima. Pored toga, u njima su dati i opisi pojedinih starina, što je svakako dobro i korisno za radoznalce i istraživače. Međutim, primećeno je da neki od opisa nisu pouzdani, jer su se naknadnim poređenjem sa originalima otkrile brojne pogreške. Reč je o raznim netačnostima i sasvim proizvoljnim umecima! Ovo zapažanje se, pre svega odnosi na stare zapise i natpise, ali i na opise pojedinih predmeta iz starine.

Sadašnja Savinska riznica-muzej je nastavak i legalni naslednik stare riznice. Smeštena je u donjem desnom krilu konaka, u prostoriji koja je za tu svrhu preuređena na savremeni način. U svojim ormanima i vitrinama, i na svojim policama, u njoj se čuvaju starine i dragocenosti ovog srednjevekovnog manastira, stari i po nekoliko stotina godina. Među najstarijim rizničkim predmetima svakako je Krst sv. Save «koji je izrađen od kristalnog stakla, optočen pozlaćenim srebrom i ukrašen sa četiri rubina». Na njegovom stopalu stoji zapis: si kr/s/t stogo Save. Pomenućemo i veoma značajnu petohljebnicu, koju je prema njenom zapisu, izradio majstor Neško Prolimlijeković, u Požarevcu 1648. godine, za potrebe manastira Savine. U riznici se čuva i velika ikona sv. oca Nikolaja iz XVIII veka itd.

Mnogi predmeti prvobitne Savinske riznice zauvek su nestali u velikom požaru koji se u manastiru dogodio 21. oktobra 1807. godine.

Protosinđel Kiril Cvjetković, velikan pravoslavne Boke i Dalmacije, u svojoj autobiografiji opisuje pomenuti požar ovako:

«U nedelju 21. oktobra 1807., obnoć pojavi se vatra, i to ozgor s krova; a ovo zapalenije sumnjalo se, da je učinjeno ili ot žitelja dubrovačkog predjela, ili ot samijeh Francuza – tada je vladao u Boci Francuz – budući su bila tri oficira u manastiru, i tu večer nijesu došli spavati; a kad je oganj uzeo mah, njihovi sluge pred crkvom su bili i u grad otišli bez da što pomognu ili u pomoć iz grada koga dovedu. Ona čast manastira, gdje su razne stvari stajale, - sve to izgorje i u pepeo pretvori se: mnoga zlatotkana odjejanija crkovna, krsti okovani, knjige ot velike važnosti, takođe mnogo srebrnih kandila, među kojima bilo je jedno koje je barilo ulja –akov- mletačko držalo, a dva ot po barila... A kakav je strašni vjetar onu noć od sjevera duvao, da okolni narod nije priskočio, sav bi manastir izgorio». (Autobiografija..... Biograd 1898. godine).

Ono što je preostalo posle požara i drugih nedaća izloženo je u današnjoj Savinskoj riznici i vredno je pažnje svakog dobronamernog posetioca ove sv. obitelji. U stvari, ono je naše «duhovno blago kojim se nebo kupuje», samo materijalizovano stvaralačkim genijem sveukupnog Srpskog naroda. To savinsko blago na najbolji način reprezentuje našu svetu pravoslavnu veru, našu svetosavsku crkvu, naš crkvenonarodni život i našu hrišćansku kulturu. Ukratko, ono je putokaz, pouka i poruka našoj i budućim generacijama, da bi Nemanjini, Savini i Lazarevi potomci vazda ostali na njihovom krstonosnom putu, na putu jevanđelskom, na putu Bogočoveka Isusa Hrista. Jer jedino na tome Putu Srbin (čovek) može sačuvati svoje nebozemno dostojanstvo: spasti dušu svoju i zadobiti večni život u Carstvu Nebeskom!

Pored muzejskih dragocenosti, koje su izložene u riznici, ima Savina i jednu svetu i čudotvornu ikonu Majke Božije, zvanu Savinska Bogorodica. Nekada je ta ikona prebivala u Maloj crkvi, a u naše vreme ona se nalazi u Velikoj savinskoj crkvi, u blizini leve pevnice. Tu vrednu ikonu, «na kojoj je prilozima velika cijena, pobožan narod, bez razlike vjere, smatra čudotvornom, kao i onu na ostrvu blizu Perasta.» Navešću samo jedan primjer, koji je još većma utvrdio narod u tom vjerovanju:

«Vlada mletačka nigdje u svojoj oblasti nije dopuštala, da pravoslavni po gradovima ili primorju podižu sebi crkve; stoga ruka se Božja htjela, dok se je, na sve duge jade dozvolilo, da se sazida i velika crkva na Savini. Ali, pošto je ista gotova bila, Mlečići odista pouckani a uz to vazda i nesnošljivi prema pravoslavnijema, naume da je sruše do temelja. Kada to začu arhimandrit savinski Dabović, odmah razasla po svoj Boci pozive, da što prije ljudi priteknu u pomoć manastiru. I zbilja se od svukuda odmah tu sleže, da odbrani ovu narodnu svetinju. I žena i nejači bijaše se tu sabralo, koji svu noć uz kaluđere u crkvi moleban držahu. Okolo ponoća stignu dvije mletačke galije, pod zapovjedništvom kapetana Đermana, i jedna smjesti se taman na pogled manastiru, kako će ga bolje iz topova sravniti do zemlje. Kada, šta ćeš da vidiš! U što bi se čeljade prekrstilo, naoblači se, stade da sijeva i grmi, te grom udari po sred barutane na galiji mletačkoj tako da se na njoj ne spasi ni pilićnjaka, koji bi pričao Duždu u Mlecima, kako im bi, kada ih posla, da ruše crkve Božje. Ovo čudo narod pripisuje pomenutoj ikoni Majke Božje.»

(Tomo K. Popović: Manastir Savina; Kotor, 1909).

VI
BIBLIOTEKA

Pored riznice-muzeja, manastir Savina poseduje i biblioteku, u kojoj se čuvaju (i koriste) mnoge stare i nove knjige. Biblioteka je smeštena u jednoj povećoj prostoriji u zapadnom krilu konaka. Nije otvorena za širu čitalačku publiku, ali je zato na raspolaganju svim istraživačima i naučnim radnicima, kao i drugim ljubiteljima istinskog obrazovanja i znanja. U njenim vitrinama i na policama uskladišteno je viševekovno znanje i umeće iz mnogih oblasti ljudske delatnosti. Sve odreda to su vredne knjige i veoma korisne čoveku za njegovo znanje i vaspitanje za njegovu svakodnevnu nadgradnju i, što je važnije, za njegovo celosno usavršavanje do «lične punine», dok ne postane «nova tvar» i dok se ne obuče «u novoga čoveka sazdanoga po Bogu u pravednosti i svetosti istine» (sv. ap. Pavle). To bi trebalo da je sadržina, vrednost i cilj svake knjige!

Biblioteka ima preko 5.000 knjiga: rukopisanih i štampanih, starih i novih. Starih rukopisanih knjiga ima 50-tak, a najstarije su iz 14. veka (na primer, Jevanđelje iz 1375.). Zatim, Oktoih-petoglasnik iz 1509. godine, kojega je pisao Marko Trebinjac u Tvrdošu. Tamo je i čuvena Savinska krmčija, po nekima «najdragocenija knjiga u manastirskoj biblioteci». I ona je najverovatnije iz 16. veka. Pisana je na debeloj hartiji velikog formata i broji 396 listova, ali se ne zna ko je prepisao ovu knjigu, ni kada. Možda je i ona ponikla u Hercegovini, jer neko vreme je bila svojina manastira Tvrdoša, a u Savinu su je doneli kaluđeri prilikom pomenutog prebega. Vrhunski ruski kanonista Aleksije Pavlov reče da nema tog novca kojim bi se mogla kupiti-platiti ova retka, stara i značajna knjiga.

Među starim štampanim knjigama najznačajnije mesto zauzima Bukvar Njegošev, pisan u Rusiji 1692. godine. Iz ove knjige veliki Njegoš se učio pismenosti kod svog učitelja jeromonaha Josifa Tropovića, dok je boravio na Toploj. I tako redom – crkvene i svetovne knjige – ali sve vredne, značajne, poučne i spasonosne. U njima je sve ono što je čoveku «na potrebu»; kako da prebrodi ovo «žitejsko more» i da se domogne večnog pristaništa Božjeg, gde je večni mir i radost, gde je večni život!

Savinska biblioteka je prvi put uređena 1893. godine. Tada su ove knjige registrovane, «pobilježene u naročiti spisak». Posle toga, još nekoliko puta je preuređivana. Danas je ona uređena na savremen način; urađena je i kartoteka po azbučniku i srodnim celinama, pa se potrebna knjiga začas pronađe.

VII
BRATSTVO

U svojoj viševekovnoj prošlosti manastir Savina je uvek bio muška monaška obitelj. Takav je i danas. Visokopreosvećeni mitropolit AMFILOHIJE povukao je dobar i mudar (dalekosežan) potez u svojoj Crnogorsko-primorskoj mitropoliji kada je 1993. godine upražnjenu Savinu poverio zrelom, mudrom i iskusnom sveštenomonahu – arhimandritu ocu JUSTINU Tasiću, koji se pre toga 30-ak godina kalio i učio kaluđerskom životu na vazda nemirnom tlu kosovsko-metohijskom. Tamo ga je «otkrio» naš uvaženi i poznati psihijatar prof. Vladeta Jerotić i o njemu u «pohvalnu slovu» napisao i ovo: «Rođen 1936. godine u Dobrunu (kod Višegrada), od malih nogu kaluđer... Izrastao poput grmlja, harmoničnog telesnog sastava, možda lako pregojen, dočekujući i ispraćajući goste na stoletnim vratima Dečana i Savine, otac Justin mi je uvek delovao kao nepokolebiv čuvar svega u srpskom pravoslavlju i svetosavlju što ga krasi, sve od vremena Ćirila i Metodija do danas. Blago osmehnut, bez trunke poze, srdačan i gostoljubiv prema svakome...» («Razgovori sa pravoslavnim duhovnicima», drugo dopunjeno izdanje; «Borislav Stanković», Vranje 1995.).

Jerotićevoj pohvali pridružujemo i naše dobre želje: da nam otac Justin poživi na mnogaja ljeta, zajedno sa svojom mladom i ornom bratijom, monasima Epifanijem i Savom, i iskušenicima Milanom, Zoranom, Željkom, Nebojšom... Uz dobre želje ide i naša razložna nada: da će sadašnje Savinsko bratstvo ostati verni i dosledni čuvar svetog Pravoslavlja i svekolike druge srpske svetosavske duhovnosti i tradicije, do svog poslednjeg izdisaja, kako su to činili Savinski kaluđeri u prošlim vremenima. Daj Bože, da tako i bude!

VIII
BOGOSLUŽENJA

Spasiteljeve reči: «Ne može se grad sakriti kad na gori stoji» (Mt. 5,14), mogu se primeniti i na manastir Savinu. Iako u njenom okruženju ima mnogo crkava, pa i manastira, samo je Savina jedna, bez premca. Zato je za svakoga Bokelja i putnika-namernika nezaobilazna; u nju navraćaju svi: vernici i nevernici, i inoverci, i poslovni ljudi, i stranci, i turisti... Stoga je njena ulazna kapija otvorena od ranog jutra do kasno u noć! U njenom dvorištu, crkvi, konaku i na groblju u svako doba dana možete sresti posetioce raznih zanimanja i potreba. U ovim smutnim vremenima mnogi u Savinu dolaze radi duhovnih razgovora i pouke, kao i radi raznih crkvenih obreda: krštenja, venčanja, i naročito radi sv. Tajne ispovesti, po čemu je ovaj manastir na najboljem glasu!

Sve ove i mnoge druge duhovne usluge za sada spretno i stručno obavlja starešina manastira – otac Justin, jer je samo on u sveštenomonaškom činu (arhimandrit). On sve svoje dužnosti obavlja savesno, sa puno strpljenja i iskustva. Ali savremeni svet živi po svojim satnicama, pa shodno tome, od svojih sveštenika zahteva da svoje obrede vrše tačno i u zakazano vreme, što nije uvek izvodljivo i pored najbolje volje sveštenoslužitelja. Baš iz tih razloga dobro bi bilo da Savina ima barem još jednog sveštenomonaha. Ova potreba posebno dolazi do svog izražaja u letnjim mesecima, u jeku turističke sezone i vreme godišnjih odmora, kada su posete ovom našem manastiru tako reći neprekidne. Sa još jednim jeromonahom Svetosavinska bratija bi bila potpunija, i još bi bolje izvršavala svoje, posebno bogoslužbene dužnosti i obaveze.

Inače, u Savini se redovna bogosluženja obavljaju kao i u drugim našim manastirima; to su svakodnevna, nedeljna i praznična bogosluženja. Svako od tih bogosluženja ima svoju satnicu.

Jutarnja služba svakog radnog dana počinje u 06 časova, a večernje bogosluženje u 18 časova.

Uoči nedelje i praznika – bdenije je u 18 časova, a Sveta Liturgija uvek u 09 časova.

To je satnica za redovna bogosluženja, koja ima i nekoliko svojih izuzetaka: Božić, Vaskrs, Prva sedmica uskršnjega posta..., ali i za ta bogosluženja postoji utvrđeno vreme, saglasno sa tradicijom i potrebama blagočestivog naroda bokeljskog.

A što se tiče vanrednih bogosluženja, raznih obreda i duhovnih razgovora, ako je ikako moguće, poželjno je da se vernik najpre najavi (lično ili telefonom), radi dogovora.

IX
EKONOMIJA

Sadašnja Savinska ekonomija nije velika, kao što je bila u prošlim vremenima sve do svršetka Drugog svetskog rata. Tada su se dogodile velike promene u svetu, pa i u našoj otadžbini. U tom postratnom vremenu, po dobro poznatom komunističkom eko-scenariju, nova država je i ovom srpskom manastiru (kao i drugim) oduzela (bespravno uzela) mnoga njegova nepokretna dobra: šumu, livade, zgrade... Ostavila mu je tek toliko da ne padne drugome na teret; da se može sam održati u novoj životnoj stvarnosti, ali bez mogućnosti da povrati svoje istorijsko značenje na pređašnji ugled u srpskom narodu i među svojim Bokeljima. Tako je Savina tavorila (kao i drugi naši manastiri) svih proteklih 50-ak godina u socijalističkoj Jugoslaviji. Međutim, ni danas pred kraj XX veka, kada su se društveno-političke prilike u mnogo čemu promenile, materijalno stanje Savine nije ni veće ni bolje. Ali i ovo malo, što ovaj drevni manastir sada poseduje, u dobrim je rukama, pa se namerniku čini da u manastiru ima svega dovoljno; svega što je od nasušne potrebe da skromno bratstvo ljudski i bogougodno proživi svoj kaluđerski vek.

Svetosavinci su vredno i složno bratstvo. Uz to, oni su i skromni, pa je sasvim vidljiv pomak u njihovom materijalnom poslovanju u poređenju sa prethodnim vremenom. Od jedne godine do druge, ovde se stalno ponešto obnavlja i poboljšava, zahvaljujući najviše mudrom i iskusnom eko-neimaru arhimandritu Justinu – starešini ove sv. Obitelji, ali i njegovim mladim i poslušnim sažiteljima i satrudnicima na ovoj njivi Gospodnjoj i Srpskoj.

Neka Presveta Bogorodica i naš Sveti Sava, čuvari i zaštitnici Svetosavinske obitelji, budu vazda njoj na pomoć i ščedri darodavci svih nasušnih potreba i dobara, kao što su to i do sada bili!

Proto SAVO RAĐENOVIĆ
X
SAVINSKI SPOMENIK

Boka, kao i svi krajevi naše otadžbine, naseljeni srpskim življem, bila je u toku svetskog rata pozornicom krvavih scena, koje su austro-mađarske vlasti nad njenim stanovništvom nemilosrdno izvodile. Sinovi njeni, poznati iz prošlosti kao vatreni pobornici svoje zavjetne misli i «zatočnici mrijet naviknuti» za sve ono što im je sveto, dostojno su sve to izdržali i bez roptanja polazili u smrt, uvjereni da se tim putem najsigurnije dolazi do potpunog vaskrsnuća. Svjesni toga, časno su izvršili svoju svijetlu istorijsku ulogu, koja im je u ovom strašnom vremenu ljudskog pokolja bila namijenjena.

Kada je propala Monarhija (Austrougarska) navijestila rat osvetnicima Kosova i Slivnice, svi su se čestiti Bokelji našli spremni, da pođu u smrt za pravednu stvar... Mnogi stupiše kao dobrovoljci u redove junačke srpske vojske, a mnogi dopadoše na domu teških muka, samo za to, što su srpski mislili i osjećali. Na stotine njih bilo je pozatvarano, a na stotine, što osuđeno na doživotnu robiju, a što na najsvirepiji način strijeljano. Za čitavo vrijeme rata Boka je bila vojničkim logorom i poprištem najstrašnijih zločina razjarene austro-mađarske soldateske. Tada junački padoše pod kuršumima krvožednog neprijatelja kao nevine žrtve i ovjenčaše se oreolom vječne slave sljedeći naši heroji-mučenici: Niko Radanović, iz Grblja; Filip Hadžija, iz Orebića; Milan Srzentić, iz Paštrovića; Pero Radović, iz Nevesinja; Ivo Popović, učitelj iz Spiča; Vaso Milišić, iz Dubrovnika; Jovan Lazić, iz Knina; Niko Pejović, iz Njeguša; Marko Radanović, iz Grblja; Ivo Popović, iz Grblja; Jovo Vukšić, iz Grblja; Savo Anđus, iz Paštrovića; Lazar Srzentić, iz Paštrovića; Krsto Vuković, iz Paštrovića; Đuro Zenović, iz Paštrovića; Marko Kalaštro, iz Paštrovića; Niko Pavlović, iz Paštrovića; Milo Mitrović, iz Paštrovića i Stjepo Zec, iz Spiča.

Svi oni junački umriješe, da vječno žive u uspomeni budućih naraštaja. Iz ljubavi i zahvalnosti na njihovom mučeničkom podvigu blagodarno potomstvo sazidalo je godine 1924. kod čuvenog manastira Savine zajedničku grobnicu i u njoj na najsvečaniji način položilo posmrtne ostatke njihove, koji su dotle ležali razbacani po mnogim krajevima Boke. Nad grobnicom podignut je ujedno i kamen-spomenik, koji se u obliku piramide visoko izdiže u gustoj šumi stoljetnih hrastova. Na njemu su pored spomenutih imena ispisani i ovi značajni stihovi lovćenskog genija: «Luča će se vječno prizirati na grobove vaše osveštane».

... Savinski spomenik jedna je od najvećih dragocjenosti junačke Boke, te nevjeste Jadrana, koju je Svemogući ukrasio najvećim ljepotama...

(U izvodima preuzeto iz: SPOMENICA manastira Savine – 1030-1930; uredio o. Jerotej Petković; 1930.).

DODATAK:

Mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije:
ZAVJET PREČISTOJ DJEVI SAVINSKOJ

Prečista Djevo Savinska
milolika
čistota Tvoga oka
i cijelomudrije lika
duši mi vraća vid
i obnavlja stid
Pred Sinom Tvojim
Jedinorodnim
predvječno od Oca
djevstveno rođenim
od Tebe, nenevjesne,
iznjedrenim
u vremenu
da nam Sunce
vječnog djevičanstva
bljesne
javljanjem i zovom
Tajne nebesne.
Svezlatne dubine
Tvoje
u meni pokajnu
tugu roje
što se pretače
u suzu i krik:
pred Tobom klečim
pokajnik
obnavljam zavjet
da neće više avet
licemjerja i laži
odvoditi me
u mrak nebitija.
Izbriši, Neporočna,
u meni
sjećanje na tren i prah
i daruj
da djevičanske Sveljubavi
dah Hrista Spasa
sagori u srcu mom
korov
gnjilog privida
da se duša izvida
cjelomudrijem
i okrilati
poput Gavrila
blagovjesnika Tvoga
Ognjem Duha Svetoga
nebeskom rosom
Kupine Neopalive.

Manastir Savina, 1992.

Preuzeto iz knjige: Mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije: U JAGNJETU JE SPAS; Trebinje 1996. godine, str. 93/94.

Nikola D. Velimirović (Vladika Nikolaj)
OPIS MANASTIRSKE SLAVE U SAVINI S POČETKA XX VEKA

Krsno ime u manastiru Savini jeste Uspenije sv. Bogomatere. Na nedelju dana ranije počele su pripreme u manastiru za slavu. Jednoga dana kad se crkva iznutra čistila i uređivala beše iz nje izneto u dvorište sve što se izneti može. Ne zna čovek čemu bi pripisao veću vrednost, ne zna šta je dragocenije: zlatni krstovi ili srebrna kandila, kitnjasti i skupoceni polileji, umetnički okovane knjige, čiraci, barjaci, zlatno posuđe itd. Stajao sam dugo i posmatrao ovo neocenjeno blago, koje pobožni Primorci dragovoljno priložiše hramu Sv. Gospođe.

(. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .)

Nekoliko Bokelja uspremahu po dvorištu manastirskom; po celoj vladičinoj dubravi nameštahu se fenjeri sa trobojnim izgledom. Po zidu okolo manastira beše poređano tma svetiljki.

... Iz kaluđerskih ćelija sve je izneto, jer se i one peru i uređuju.

... Sam sam sebi uobražavao divotu svetkovine za koju se tolike pripreme činjahu...

Najzad dođe i dan uoči Gospođe. Izgledaše, da će da se promeni vreme. Oblaci se nebom progonjahu, a omorina beše strašna. Skoro dva meseca beše prošlo od kad kiša nije orosila zemlju...

Kako ovogodišnja suša beše stvorila neveselo raspoloženje u primorskom svetu, iako je sve željno očekivalo kišu i vapilo za njom, ipak komešanje oblaka uoči Gospođe ne promeni ni malo raspoloženje...

Pripreme se na Savini dovršavahu. Prodavci jestiva i pića napravili behu u nekoliko uporednih redova drvene šatre ili šatore od platna tako, da iz daleka sve to posmatrano davaše izgled kakve kasabe ili vojnog logora...

Najzad zabrujaše zvona u manastiru. Vreme beše za večernju službu. Kao na komandu iz svih domova poče gomilama izlaziti svet, koji je odavno spreman bio, samo čekaše znak zvona. Ja stajah kraj mora i bejah se zagledao u jednu barku, na kojoj ribari lovljahu ribu... No kad čuh glas zvona, na mah se i sam pridružih jednoj gomili mojih poznanika, koji se behu uputili k manastiru. Naroda beše već prepuno kad mi dođosmo... Za pevnicom je pevao nastojatelj (starešina manastira, prim. h.-N.) i bogoslovi iz Zadra. Preosvećeni uvek i sam uzima učešća u odgovaranju u službi; on je sav udubljen u molitvu i u sveti čin bogosluženja, koje obično celo odstoji...

Oko donjih stubova stajahu sa pognutim glavama i izrazom najvećeg strahopoštovanja i pobožnosti ljudi u bogatom hercegovačkom ruhu... Kako su dični ovi kršni Hercegovci! Na licu im se može pročitati izraz tihe sreće i blaženstva, kao na jagnjetu... Oko njih stajahu Bokelji, svečani i ponosni kako ih je već bog stvorio... Desnu stranu od ulaska pa sve do vladičina stola zauzimaše ženski svet. Bez koketnosti... smerno stajahu one, sa oličenom istinskom pobožnošću na licu. Ja mislim, da na zemlji ništa ne može uliti u dušu čovečju, toliko svetoga rešpekta koliko pobožna ženska, kad se Bogu moli. Niti ima vrline, koja ženskoj toliko priliči, kao pobožnost. Zadubljen u posmatranje ovoga sveta i razmišljanje o njegovoj sudbini, nisam ni osetio kad se večernja služba svrši...

Posle večernje, kao što obično biva i posle svakoga svečanijeg bogosluženja u manastiru, mnogi priznatiji i viđeniji od prisutnih svratiše u manastirsku trpezariju. Tu bi se uvek, kao i ovog puta, vodili na dugo i naširoko diskuti o najraznovrsnijim predmetima... Njihovi razgovori o školi, crkvi, o politici, ekonomiji, o narodnostima itd. Razgovori koji se vode sa puno poznavanja stvari, bez ogorčenosti i pristrašća, bez ličnog isticanja i samohvalisanja – karakteriše ih kao ljude osobite uglađenosti i pitomosti... Naravno, da je se na poselima u manastiru vazda davno manifestvovalo gostoljublje braće kaluđera. Na sto bi se izneli najlepši primorski delikatesi: pomorandže, limunovi, grožđe, vino, marašino itd...

Polako nastupaše noć. U dvorištu manastira zapališe se mnogi lučevi. Tu behu za večeru posedali Hercegovci, koji su manastiru na konak došli... Posedali behu svi za sto pred stanom kaluđerskim. Preosvećeni Gerasim (Petranović, prim. h.-N.) prišao je svakome na po se i po nekoliko reči progovorio, onda ih blagoslovio i – on sobom počeo im razdavati večeru, koju je manastirska posluga donosila iz kuhinje. I to je po nekom starom običaju koji se ne sme kršiti...

Preosvećeni je i sam učestvovao u razgovoru, pored sve svoje užurbanosti, da stigne svuda oko trpeze i razda jelo. Pričao je on svoje neke interesantne doživljaje. Hercegovci su ga slušali sa osobitom pažnjom i poštovanjem. Jelovnik je sav iscrpljen, koji, ako nije bio raskošan, bio je skroman i dovoljan. Pirinač (oriz), luk (čipula) i riba, a po tom voće i vino, ceo je njegov sadržaj. Zadovoljni su bili Hercegovci, a zadovoljni i mi, koji smo gledali njihovo zadovoljstvo.

Utruđeni vladika pozdravio je se sa svima i otišao da otpočiva... Po tom se oprostim s kaluđerima i idem i ja put moje lepe Meljine...

Osvanuo je divan dan. Prvi zraci sunca pomaljahu se iza bokeljskih brda i padahu u more... Siđem iz stana i dođem na obalu, gde je stajao moj mali čunić, koji sam uzeo pod kiriju, kako sam došao na more. Sednem na njega i otisnem se podalje od obale...

Eno Savine! U sred gore kiparisa i masline beli se manastir kao labud. No danas je on u prazničnom ruhu: sav okićen srpskim trobojkama. Nije to jedna, dve, pet, deset, koliko se obično kod nas i stavlja u ovakvim prilikama, nego je prosto sav odeven u mnogobrojne trobojne zastave, koje se ne daju prebrojati...

Ni malo se ne treba čuditi, što je manastir tako okićen narodnim trobojkama. Manastir Savina je centar srpskog narodnog života u Boci, a opet Velika Gospođa samo jedanput u godini dolazi. Pa baš ako u tom kićenju ima malo i sujete, pa i prkosa, ne čini ništa!

Bilo je već sunce visoko odskočilo, a vrućina počela odolevati, kad sam moju barku priterao obali i u društvu mojih kolega uputio se k manastiru na jutrenje... Sveta je bilo prepuno. Pošto se jutrenje svrši iziđemo i, razume se, uputimo se na poziv nastojatelja u trpezariju na kavu i rakiju. No pored toga, tu smo trebali po ranijem dogovoru, da se skupimo i sačekamo, pa da zajedno idemo na pristanište u Novi, da dočekamo Srbe Dubrovčane.

Tačno u 9 časova, kad je brod trebao doći bili smo na obali kod pristaništa. Mnoštvo naroda beše se uparadilo u jedan dugi špalir. Sve oči behu upravljene u pučinu morsku, na stranu, odakle je se trebao brod pojaviti. Čim je se on pomolio (pojavio) nasta dugotrajno mahanje marama sa obadve strane. Pri ulasku u pristanište srpska dubrovačka muzika intonirala je u svemu Primorju omiljenu himnu kneza Nikole: «Onam' onamo...» Usklici nas na obali: «Živeli!» razlegahu se... Parobrod se ustavi. Most se stavi i Dubrovčani počeše izlaziti. Bože, što ceo srpski narod gde god ga ima nije prisutan sada ovom veličanstvenom momentu, kada se bratske grudi spojiše, bratske ruke oko vrata sklopiše, kad se braća ljubljahu i suze radosti proljevahu?! Što nije ovde... da mu se ureže u pameti pouka, kakvu nikada iz knjiga naučiti ne može!

Poznato je, da su Srbi Dubrovčani katoličke vere, no izgleda da baš ta raznolikost u veri pod pritiskom jednake sudbine jače i silnije spaja i vezuje Srbe u Primorju. Ima Srba katolika i u Herceg-Novome, ali njihovo je rodoljublje izvrsno i nenadmašno. U svakoj humanoj ili rodoljubivoj akciji srpskoj oni su najbolji pomagači, a često puta vođe i pokretači u mnogim poduzećima korisnim za svoj narod. Oni su u neprekidnoj družbi sa pravoslavnima, dolaze u manastir; razgovori su im vazda prožeti dubokim patriotizmom; oni izražavaju bol zbog nedaća srpskih i ogorčenje protivu ugnjetača naroda srpskoga. Gledao sam ih u manastiru na službi, kad pevaju za pevnicama, i posle, kad hitaju pred pravoslavnog vladiku da od njega sveti blagoslov prime. Ja sam se tome detinjski radovao, pa baš i kao bogoslov... ovakvu versku tolerantnost odobravao...

Žurili smo k manastiru... Napred je se lepršao steg negdašnje dubrovačke republike i uporedo sa njim srpska trobojnica. Muzika praćena gromoglasnom pesmom naroda svirala je srpske narodne pesme. Gora je šuštala, a more se lako talasalo... Pred nama je ležao Lovćen, ponositi i sedi starac, koji nas je ponosno posmatrao. Svi smo ga gledali i iz sviju grla kao na komandu odjeknu pesma: «Onam' onamo...!»

Posle četvrt časa bili smo pred manastirom. Liturgija beše otpočeta. Sa sviju nas kipio je znoj... Sveta je se već bilo skupilo tako mnogo, da smo mi s teškom mukom mogli proći kroz kapiju u dvorište manastirsko. Nad kapijom beše istaknuta velika tabla, na kojoj su krupnim slovima stajale napisane reči:

Pokušavao sam nekoliko puta da uđem u hram, no uzalud. Najzad s velikim trudom uspem, te dođem do leve pevnice. Preosvećeni Gerasim u skupocenom ornatu služio je uz pripomoć i sadejstvo mnogih sveštenika oba reda. Za pevnicama su pojali srpski pravoslavni bogoslovi iz Zadra. Milina ih je pogledati. Svi uniformisani u crne duge odeće, oni su stajali smerno i složno pojali odgovaranja. Narod je stajao zbijen u jednu jedinstvenu masu... Mene je zadivila primerna tišina pred hramom, koja je bila ista kao i unutra u hramu, tako da su i oni napolju jasno mogli čuti vozglase i sve drugo, i krstiti se u jedan mah sa nama koji smo bili unutra. Pažnju moju od svega toga odvrati jedan vanredni čin crkveni. Vladika posvećivaše jednoga sveštenika u čin protojereja. Kad je došao red da se peva «pričasten» ispeo je se novi prota na amvon, da propoveda. Prirodno, neusiljeno, jasno i ubedljivo govorio je on... Silan utisak ostavila je reč njegova na dušu svih slušalaca. Ja je se još i danas rado sećam...

Posle službe božje svet se razišao na ručak, neko u Novi, neko svojim poznanicima i prijateljima u obližnja sela: Savinu, Meljinu, Zeleniku... u hlad pod borove i masline, a neki najzad, među kojima sam imao čast biti i ja, pozvati su ranije i tada zadržati u manastiru na obedu. Novi prota pozvao nas je «na pivo». Otac nastojatelj me je upoznao sa prisutnim sveštenicima i mojim milim kolegama, srpskim bogoslovima iz Zadra... Nije dugo trajalo a kaluđeri nas pozvaše u trpezariju, gde je sve bilo spremljeno i uređeno. U začelju je seo preosvećeni vladika, a po tom po redu ostali. Blizu 30 osoba bilo je na ručku... Ove godine Velika Gospođa došla je po kalendaru u Petak, te su za taj dan i spremana posna jela. No to nije smetalo da ručak bude izvrstan, pošto je u jelovniku bio zastupljen veliki i odličan izbor morskih riba. Važnija stvar od jelovnika za ovim ručkom to su razgovori i zdravice koje su se čule.

Novi prota Marko ustao je i u ime sveštenstva zahvalio se Preosvećenom Gerasimu na očinskom i revnosnom staranju za pravoslavnu crkvu i sveštenstvo njeno. Lično za sebe zahvaljuje na unapređenju i odlikovanju. Potom je uzeo reč vladika pa je dugo i dugo učio, savetovao... I jedan od bogoslova govorio je lepo, zanosnim poetskim tonom. Potom je govorio i nastojatelj manastira protođakon vladičin, i dr. Osećao sam potrebu da i sam izrazim svoje osećanje toga momenta. Ustao sam i rekao (pored ostalog): «Reći ću mojim zemljacima u slobodnoj Šumadiji, video sam jednog srpskog vladiku, koji je pravi poslenik Hristov, srpske sveštenike, uzorite pastire i rodoljube, poznao jedan plemeniti narod prave srpske krvi, narod koji živi tamo gde more šumi i lepše sunce greje, narod koji nas ljubi dušom i srcem i koji je veoma zaslužan, da se i mi njega sećamo od sada više nego do sad». Izgledalo je, da su ih moje reči uzbudile, te je više njih prilazilo i sa mnom se rukovalo. Prečasni prota Marko odgovorio mi je vrlo rečito: «Pozdravi, veli, našu braću u Šumadiji i reci im, da mi istrajno i budno stojimo ovde na mrtvoj straži, da neustrašivo branimo svoju svetu veru i ime srpsko od tuđinskog nasrtaja! Pozdravi ih bratskim pozdravom i uveri ih, da svako dobro i sreća vaša čini i nas srećnim, kao što i svaka nedaća vaša nalazi bolni odjek u duši sviju nas!» Sve su ove reči izraz prave i sušte istine... Prečasni otac Marko nije ni za dlaku uveličao ono što je iskazao. Hvala mu!

Naše je društvo nastavilo piti vino, pošto je se Preosvećeni udalji u svoje odaje. Razgovori postajahu odrešitiji, a pesma se je jedna za drugom horila... Pred vladičinim stanom stajali su muzikanti Dubrovčani i neprestano svirali. Gusta gomila naroda stajala je zbijena okolo njih i slušala. U ovom kraju ima svega dve srpske muzike u Kotoru i Dubrovniku...

Kad izađosmo iz manastirskog dvorišta ugledasmo pred kapijom dva reda ubožjaka, poređanih s obe strane puta. Nekoliko njih divno pevahu uz gusle, a oko njih se masa sveta tiskaše, da bolje čuje. Zastali smo i mi kod jednog i slušali. Ja sam uopšte ljubitelj pevanja uz gusle, no gusle su mi većma omilele od onda, od kako mi se dala prilika, najpre na Cetinju, a poznije i na više mesta u Primorju, da slušam izvrsne veštake u ovom poslu. Zaista niko tako lepo ne ume guditi ni pevati kao guslari Crnogorci i Primorci...

Šetali smo gornjom terasom, što vodi pored dubrave, odakle se cela ravan ispred manastira može pregledati. Nepregledna masa naroda koja je se odatle videla predstavljala je najšareniji mozaik... Naši Primorci su najlepši soj ljudi. Milina ih je pogledati, kako su svi odrasli, razvijeni, lepa i ponosna lika, pitoma i dobroćudna izgleda. Pa još u onom starom srpskom kićenom i bogatom ruhu! Na nogama obučeni u bele dokolenice ili čizme, pa plave čohane vezene čakšire; na prsima prekršteni džemadan od crvene čohe, zlatom navezen, a po njemu zlatne ili srebrne toke; na plećima zelena dolama, takođe vezena i iskićena; pa pas (pojas) svileni preko silava, za kojima je nekada blistao handžar i dvije danickinje, koje je vlada austrijska stavila u svojim oružanim magacinima «u stanje pokoja»; mala kapa bokeljska slična je crnogorskoj, samo što mesto pismena N.I. stoji obično srmom navezen srpski grb, zvezda ili samo trobojka.

U sred ovog krupnog i bogato odevenog naroda, ja sam sebi uobražavao, kao da sam na nekom starom srpskom vlastelinskom saboru za vreme naše slave i veličine pod carevima! I tim slatkim uobraženjem ja bih se voleo dugo zanositi i uspavljivati sanjajući cara u Prizrenu, patrijarha u Peći i Marka u Prilepu, da me austrijski barjak na kapiji manastira, obrijani crni papini i oružani carski vojnici... ne opomenuše na drugačiju sadašnjost, na neveselu stvarnost. Samo me srce zaboli kad pomislim, da ovaj dični, ovaj dobri i plemeniti narod, koga je Bog bogato ukrasio najlepšim osobinama, nema jednoga najvećega blaga na ovome svetu – nema slobode.

Zvona na manastiru zazvoniše. Vreme beše večernju i litiji, koja je zakazana za 5 sati po podne... Muzika presta i kola se pustiše... Opet ista slika smirenosti i skrušenosti!

Po večernju nasta litija (svečana povorka vernih sa sveštenstvom i crkvenim barjacima do nekog osveštanog i značajnog mesta). Vladika u ornatu, i s krstom u ruci, mnogobrojni sveštenici, bogoslovi u stiharima iđahu napred pevajući tropar Uspeniju, a za njima jednostavna masa sveta. Pred svima se viđahu nekoliko ponosnih Bokelja, noseći kitnjaste crkvene barjake... Katolici behu izmešani sa pravoslavnima. Sve je to bilo prožeto jednim istim uzvišenim ushićenjem. Vladika je na obe strane blagosiljao krstom pobožnu pastvu svoju, koja stajaše pognutih glava. Pošto se tri put obišao hram, onda po običaju litija se uputi dubravi van porte manastirske. I u sred divne dubrave, u ovom divnom prirodnom hramu, zahoriše se pohvale Svetoj Devojci. Zvona su neprekidno brujala... Vladika s naporom stajaše, jer toliki hod i stajanje behu suvišni za njegove 84 godine...

Posle svršenog molebstvija u dubravi polako i tiho litija se obrte natrag k manastiru.

U maloj crkvi manastira, koja je od ovoga mnogo starija (podignuta 1030; prim. h.-N.), pobožni svet ceo dan vrveo, da celiva ikonu i da se mirom pomaže. Kraj analonja stajao je nepomično vazdugi dan jedan od braće kaluđera i mirosao Hrišćane, koji bi potom zaređali celivati ikone. Svak bi se najviše zadržao pred likom Presvete Bogorodice. To je ikona velika i neobično ukrašena. Pod jakim stakletom vide se mnogobrojne dragocenosti, tako, da se samo glava Svete Deve i Spasitelja sa oreolima mogu videti, drugo je sve pretrpano do dna ikone. Tu su bezbrojni zlatni krstići, brojanice, prstenje, minđuše, biserni nizovi, đerdani, medalioni, brazletne, dijamantske igle, veliki metalni novci, ordeni, lanci, grivne – sve to od najskupljih metala. Ljudi računaju da je vrednost svega ovoga nakita ogromna. Sve je to dobijeno dobrovoljno od pobožna sveta ili raznim zaveštanjima. Sve je to izraz prevelike blagodarnosti za milosti, koje je Sveta Gospođa pokazala prema onima, koji su kada u kakvom iskušenju bili. Svet je stajao i posmatrao. U bogatstvu ovoga lika Majke Božje gledao je on bogatstvo milosti Njene.

Posle bogosluženja narod, utešen i okrepljen molitvom, nastavio je veselje, muzika je otpočela svirati, a kola se zatalasala iznova...

Opet sam šetao kroz gustu i šarenu masu. Svet beše nalegao onim mnogim prodavnicama... po nešto da kupi kao uspomenu na svečani dan u manastiru, ili nešto čime bi svoje na domu obradovao. Zaustavio sam se da posmatram igru. Ona me je na svima saborima primorskim najviše interesovala zbog svoje originalnosti. Manje se igra uz svirku, a mahom se peva i igra zajedno, ili se najpre peva iz kola, pa tek posle pesme naglo i brzo igra... Najviše se gledalaca beše okupilo oko nekih Hercegovaca, koji igrahu. Njihova je igra najzanimljivija...

Mrak je bio pokrio zemlju. No ne, oko manastira nije bio mrak, nego baš kao u po dana. Stotine fenjera i svetiljki, poređanih po bedemu oko manastira i dubravi obasjavahu celu okolinu. Poče se bacati vatromet. Sve je stajalo i nemo posmatralo čarobnu sliku raznobojne vatrometi... Pred samim manastirom paljaše se bengalska vatra, čiji bojeni plamen obasjavaše celu gomilu naroda, celo dvorište i okolne grobne spomenike i svemu davaše neki svečan mističan izgled. Na drugoj strani sipahu se mlazevi svetlosti u tri srpske narodne boje. Nije malo, nego skoro dva sata trajao je vatromet i osvetljenje. Za sve to vreme muzika je burno svirala. Oko 10 časova krenuli su se Dubrovčani da idu sa muzikom... Oni su ispraćeni sa: «Zbogom! Srećan put! Živeli!» No igra još dugo nije prestala... Svet se malo po malo sav razišao... Ja se oprostih s kaluđerima i pođoh svojoj Meljini. Na nebu su zvezde treperile, a tišina je se ponovo zacarila u manastiru...

(Preneto u izvodima iz knjige: USPOMENE IZ BOKE, Herceg-Novi 1994.)

BELEŠKA O PISCU

Protosinđel Nikodim Đurakov rođen je 1933. godine u Silbašu, u Bačkoj. Na krštenju je dobio ime Nikola. Godine 1952. završio je Prizrensku bogosloviju, a 1957. Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Zamonašio se u manastiru Rakovici kod Beograda 1960. godine.

Čitavih četvrt veka, od 1960. do 1984. godine, boravi u Prizrenskoj bogosloviji kao njen suplent, profesor, i poslednjih 10 godina kao rektor. Školske 1963/64. pohađa postdiplomske studije u Engleskoj; 1967. godine položio je profesorski ispit iz sistemskog bogoslovlja.

Od 1984. do penzionisanja, 1995. godine obitava u bačkim manastirima: Bođanu, Kovilju i Somboru.

Proteklih godina sarađivao je u svim našim crkvenim listovima i časopisima.

Kao poklonik Groba Gospodnjeg dobio je naziv hadžija.

O Aranđelovdanu 1995. povukao se u manastir Sv. Romana, kod Kruševca.

// Projekat Rastko - Boka / Duhovnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]