Неђељко Радановић

ТРАГОВИМА СВЕТОГА САВЕ

2003

Овогодишње ходочашће се просто надовезало на прошлогодишње, које је било пуно духовних утисака и доживљаја. Заувијек ће остати у сјећању, узбуђење приликом нашег првог уласка, и боравка на Светој Гори.

Испоставио се као добар, прошлогодишњи савјет oца Андреја, сапутнику Радоману-Мому Даниловићу и мени, да понешто (или боље помного!) оставимо за будућа ходочашћа. Заиста Света Гора је огромно духовно пространство. Напротив, можда је остало и премало година за ходочашћа, да би се све стигло видјети.

Већ прошле године је била одређена посјета Кареји и испосници Светога Саве, Русику и Ватопеду. Знајући да се у Ватопеду не може преноћити без најаве, унапријед смо факсом замолили oца Методија да нам то среди.

Али прво је требало доћи својој кући и поздравити се са својом духовном браћом - фамилијом својом, па тек онда, послије три дана, наставити ходочашће.

Овог пута је изостала велика неизвјесност и напетост, око добијања дозволе и могућности уласка у Свету Гору. Осјећа се спокојство.

Све се са лакоћом и рутински рјешава. Исти срдачни сусрети са истим лицима, као и прије годину дана.

Добијање дозволе у Солуну, преноћиште у Уранополису. Изјутра, трајект «АКСИОН ЕСТИ» («Достојно јест»), који носи име најпознатије светогорске иконе Мајке Божије, креће тачно у исто вријеме (09:45) према Дафнију и нашој Великој Јованици. Здравимо се са Петром, чланом посаде који говори македонски. Сјећа се нас од прошле године. Пита, шалећи се, да ли ћемо се поново видјети или ћемо нас двојица остати на Светој Гори.

На броду много ходочасника и возила. Међу њима велика група (60) «Доброчинства» из Београда, на путу за Хиландар. У групи има наших људи, који као и нас двојица, живе и раде вани. Један из Аустралије. Други из Швајцарске, дошао у шумадијском одјелу, са опанцима. У Јованици кратак сусрет са Оцем Пантелејмоном, послије вожња аутобусом, који на нас чека.

Још при поласку на ходочашће осјећа се временска тјескоба, али већ у Уранополису прије уласка у Свету Гору , ходочасник је обузет блаженством и миром. Са миром и радошћу се долази својој кући, своме источнику.

У Хиландару: исто узбуђење, иста озареност, иста добродошлица и исти благослови, као и прошле године. Сусрети и поздрави. Сви нас се сјећају. Нестаје временске дистанце. Као да смо се растали прије пар седмица. Ипак тога дана, нијесмо стигли, да се са свима поздравимо.

У Хиландару храмовна слава, са гостима. Велико ноћно бдијење, за сјутрашње Усјекованије главе Светог Јована Крститеља. Увече помажемо oцу Макарију у књижари.

И ове године чуда у Хиландару.

Добијамо исту келију као прошле године, број 59. Два лежаја већ заузета. У једном млад Њемац. Конвертирао на нашу вјеру. Трећи долазак у Хиландар. Интеnзивно учи српски. У другом млад Нишлија, чита Псалтир, рођен и живи у Бечу. Сјутра се пење на врх Атоса.

Испред вечерње, иза храма на Савином бунару, срећемо тројицу странаца. Један омањи, фин човјек, пита на српском, са мало чудним дијалектом - кад смо стигли.

Њемац, докторирао на духовности vладике Николаја Велимировића. Пета посјета Хиландару. Пита, да ли ће бити прилике, да у манастирској ризници, видимо Пантократора, најљепшу икону Исуса Христа на Светој Гори, уз ону чувену Богородичину. Обадвије сликане у Цариграду, око 1260.

Двојица средовјечних ходочасника из Смедерева. Користе прилику да се један од њих крсти у Хиландару. Онај други му кум. Јеромонах oтац Кирило, који га је крстио, слабог вида. Даје мени да му испишем крштеницу. Честитајући му, шалим се: «Сад сам ти и ја кум».

Све благослов до благослова. Усхићење.

Још исте вечери долази до измјене плана, нашег овогодишњег ходочашћа. Послије вечерње, oтац Методије нас обавјештава, да већ сјутра требамо напустити Хиландар, како би на вријеме, за два дана, стигли у Ватопед, на храмовску славу Појаса Пресвете Богородице.

Истовремено добијамо часну улогу да будемо хиландарски славски гости у Ватопеду, који је у кумству са Хиландаром, још од времена Св. Саве и Св. Симеона. Већ је обавијештен наш монах Симон, који живи у Ватопеду, да нас прихвати ради смјештаја. Жао нам што одлазимо са наше славе.

Напуштамо Хиландар са благословом, да се вратимо натраг послије три дана

Двије молитве у Кареји

Слиједећег јутра, поново у нашој Великој Јованици. Прихвата нас вјерни «Достојно јест» са својим благословеним именом. Ређа се прва од три, светогорске бисерне ниске. Прва од Јованице до луке Дафнија, манастири: Дохијар, Ксенофонт, Пантелејмон (руски) и Ксиропотам. Ово је већ трећи пут да пролазимо овуда.

Друга ниска, од Дафнија до Велике Лавре : Симонопетра, Григоријат, Дионисију и Свети Павле.

Трећа је на источној обали: Каракал, Ивирон (некад грузијски, један од најстаријих), Ставроникита , Пантократор, Ватопед и Есфигмен.

Велика Лавра као првосаграђена својом издвојеношћу, величином и историјом, заслужује да са Атосом, уз многа монашка станишта на југу, буде цјелина за себе.

Већ прошле године је било предодређено наше овогодишње ходочашће. Жеља да се помолимо Богу у Испосници Светога Саве у Кареји, одредила је да и ми, као и многи ходочасници прије нас, прођемо стазама Свете Горе, којима је Светитељ својим светим стопама некада газио.

Према његовом житију, на нашем ходочашћу уз Кареју, нашли су се Стари Русик и Ватопед, у којима је Светац некада живио, стварао и молио се Богу.

Из практичних разлога и краткоће времена, ходочашће је било подијељено у три етапе.

Због манастирске славе у Ватопеду, за овај пут се морамо одрећи Старог Русика, у којем се Свети Сава замонашио.

Стари Русик се не види са мора. Остао је на висини заклоњен брдима, скоро сасвим напуштен. Нови Русик (Свети Пантелејмон) који нам остаје са лијеве стране, са својим импозантним грађевинама , којему је Цар Душан поклонио реликвију, главу Светог Пантелејмона., одудара својим стилом градње од осталих светогорских манастира.

Примјетне су, у руском стилу, храмовске зелене куполе – прекривене бакром (зато зелена боја). Старији манастири су прекривени оловом. У његовим огромним конацима, касарнског типа, некада је живјело и до двије хиљаде руских монаха. У читавој Светој Гори и до седам хиљада.

Замолисмо једног руског монаха, који путује у Пантелејмон, да нас слика према Дохијару. Захваљујући, кажемо да смо Срби, идемо из Хиландара у Кареју. Тако започе разговор. Помиње нашега владику Атанасија Јевтића и његову духовност. Исто као што прекјуче у Солуну, у Светогорском уреду за добијање дозвола (Office for pilgrim to Mount Athos), један старији руски монах из Скита Свете Ане, помиње Његову Светост Патријарха Павла, хиландарског игумана Мојсија и јеромонаха Кирила, машући главом. Још увијек се у православном свијету високо котира наше Светосавље. Човјек осјећа понос!

У току вожње на броду, исто као прошле године, један омањи мршави монах, држи Грцима ватрене говоре. Публика слуша са пажњом. Разазнају се ријечи: Масони, НАТО, Нови свјетски поредак, Америка, Њемачка. Кажем Мому : «Нека ми Бог опрости, али ово личи на политику». Дијели вјерске књижице, за које му ходочасници дају прилог. Спуштам му у џеп шаку ситног новца. Дава ми једну књижицу. Одбијам, са образложењем да не знам грчки. Стављајући руку на прса каже за себе: арбајтен-солдатен (дословно; војник-радник), мисли вјерски, борац за вјеру. Показујући прстом на нас, пита : Германикос? (Њемци?). Машем потврдно главом, да не бих западао у дискусију, ускоро стижемо.

Светогорци боље од нас схваћају, чему води данашња свјетска политика и колико је угрожено православље, како они кажу од Сотоне. Сотонин знак су и три шестице уграђене у наше кодиране матичне бројеве, према Откровењу Јовановом. Зато тако жесток отпор, против Новог свјетског поретка, на Светој Гори, најјачи у манастиру Есфигмену.

Дафни, ловорова лука – лука мира

Тачно у дванаест стижемо у главну светогорску луку Дафни (поетично име; српски лорбер).

Неколико зградица са продавницама црквених сувенира, поштом и полицијско-царинском контролом, кроз коју смо прошли и прошле године.

На жалост, ради уштеде времена, морамо узети аутобус од Дафнија до Кареје

Никад није како човјек хоће, већ како Бог хоће.

Гужва за добити мјесто. Сједам поред средњовјечног Грка. Аутобус крену, кренуше питања. Кажем, Срби, али живимо у Шведској. Он се озари и настави разговор на течном шведском. И он тамо живио и радио. Вратио се 1991. године. Помињем му скорашњу смрт мог доброг пријатеља Никоса Хаџипавлоуа из Сереза, којем сам јучер у Хиландару, уз моје, давао помен и запалио свијећу.

Споро одмичемо уз светогорске серпентине. Са десне стране нам остаје манастир Ксиропотам и неколико мањих станишта. У нека доба, Грк запита за Караџића и Младића, помињући Хиландар. Не одговарам му. Схвати, каже шалио се. Ја му стрпљиво објашњавам да то није за шалу. Да је то злочин и понижење према српској цркви и српском народу. Извињава се.

Кажем: «У реду, нама Србима је сада тешко. Како стоји ствар са вама Грцима ? Кад би ваши «велики пријатељи», морали да бирају између Вас и Турака, кога би изабрали»? Аутоматски и искрено одговара: «Турке!». Али одмах уз коментар помиње оне који управљају том «великом» земљом, као са својом властитом имовином. Повјерава се да је грчки ултранационалист и да се бори за слободу и независност Грчке. Схваћа да су сви против православља. Код Скита Светог Андреје опрашта се, грлећи се са нама. Излазећи, два пута наглас виче: «Што ми је драго, да сам се срео с Вама!»

Оста на путу машући нам. Бог нам уприличи сваки сусрет.

Двије молитве у Кареји

Пењући се серпентинама уз обронке Свете Горе, полагано се губи из вида плаветнило западне обале. Чим се пређе светогорско било, скоро одмах се са висине, у долини угледа мало селашце. То је Кареја.

Прво и најимпозантније што пада у очи јесте, на узвишењу наш конак и руски Скит Светога Андреје, са огромном куполом саборне цркве, доскора највећом на Балкану.

Послије скоро сата и пол мукотрпне вожње (18 км) аутобус се зауставља на малом сеоском тргу. Четрнаест је часова, припекло сунце. Осим приличног броја ходочасника, скоро да на улици и нема монаха. Вјероватно се одмарају послије јутарње службе која сваког јутра, почиње у три часа. Вечерња поново почиње у пет.

По ред кућа са обадвије стране сеоског пута, са по неколико сокака. Продавнице, пекара, пошта, два преноћишта. Након неких педесет метара, изненада иза кривине, искочи испред нас протатска црква Успења Пресвете Богородице са својим звоником. Најстарија и најславнија на читавој Светој Гори. Фасада у скелама, реновира се. Изгледа затворена преко дана.

Поред протатског храма велика бијела зграда са колонадама и високим степеништем. То је здање Јери Епистасие (Светогорске владе), до сада, једине и праве демократије на свијету. Ове године њоме предсједава отац Стефан из нашег Хиландара.

Сусрећемо једног монаха и питамо за преноћиште. Погађа да смо Срби. Каже - идите прво код оца Никодима у Испосницу, тамо ћете добити преноћиште. Говори енглески, али ријеч «Посница» и Никодим изговара на српском. Исто као и за другу наша келију у Кареји, Патерицу, користи се наша ријеч, како је прије осамсто година, одредио Свети Сава. Осјећамо понос. Само кроз те двије ријечи, види се колики је углед Светога Саве и данас на Светој Гори.

Окрећемо сокаком узбрдо, камо нам је монах показао руком - не схваћајући да је наш конак, она огромна вишеспратна зграда у самом врху стране, изнад ког смо тик прошли аутобусом.

Причају монаси у Хиландару, да су својевремено наши владари, а можда и сам Свети Сава, купили читаву ову страну Кареје. Све до врха планине. Скоро половица простора. Исто као што и хиландарско манастирско имање у Милеји, заузима 2/5 Свете Горе. На карејском посједу се налази извор који даје воду свим конацима у Кареји. За то је било потребно силно богатство. Србија га је тада имала и блага, и моћи, и љубави. Према Богу, цркви и вјери. Да не говоримо о помоћи и изградњи осталих манастира на Светој Гори. О свему је негдје записано, иако ми о томе мало знамо. Још се на Светој Гори, памти слава и моћ Србије из тог доба.

Пењемо се уским поплочаним сокаком, са висећим креветима лозе и влажним каналима за наводњавање, који ме подсјећају на мој засеок Радановиће у Пријевору, код Херцег-Новога. Невјероватно, колико природа сличи једна другој.

Коначно излазимо на врх стране, испред нашег конака.

Затворено. Зовемо, али нема никога. Огромна зграда од здравог материјала, потпуно очувана, иако је грађена још прије стотину година. Градитељи Руси, који су у то вријеме изградили више од половице изграђеног на Светој Гори, па и наш конак. Мало ниже, надомак наше Испоснице, још већи напуштен руски конак, Поред њега црква у руском стилу, као да је пренесена из Кијевско-печерске лавре и још неколико мањих зграда. Само Бог може да одговори како су транспортовали сав овај материјал, кад пута уопште није било.

Сједамо у хлад, на тераси испред конака. Какав поглед! Са висине се, у зеленилу, види Кареја као на длану, са својим црвеним и сивим (камене плоче) крововима. У средини, из све те љепоте израња огромна протатска црква, са својим високим звоником. Прва саграђена, још у десетом вијеку. Није мало пута наш Светитељ у њој предводио службу, док је пребивао у својој Испосници у Краеји. На пола пута од ње види се скоро сакривен кров Испоснице, поред које смо у незнању прошли. На одстојању се види манастир Кутлумуш, а у даљини на источној обали, види се грузијски Ивирон ( Иверци = Грузијци). Мјесто гдје је према предању Мајка Божија, најприје ступила својом ногом на тло Свете Горе. Ту су Грузинци међу првима, направили свој манастир.

Према југу се преливају обриси брда, а изнад њих се мајестетично надвисио врх Атоса са своја 2033 метра, чије литице са три стране, почињу свој стрми успон, директно са морске површине.

Чекајући, у доколици, обилазимо око конака. Позади зграде при стијени, огромна каптажа чувеног извора, који даје воду читавој Кареји, и о којем Нићифор Дучић пише у своме путопису, помињући и 25 келија у Кареји, које су Хиландарци некада издавали под најам.

Након пола сата долази домар Павле. Здравимо се као своји. Питамо гдје је Испосница. Показује наниже куда смо прошли. Каже, служба почиње у пет сати, али он вечерас иде у Кутлумуш. Води нас у конак да се смјестимо. Умало стигоше три монаха. Наш Григорије и два Молдавца (једноме име Максим), који говоре српски. Сретали смо по Светој Гори, Русе и Украјинце који говоре српски. Питамо гдје су научили. Од монашке сабраће, воле српски језик. Интересантно. Наш језик и наше Светосавље. Обоје и данас цијењено!

У пет сати, Момо и ја узбуђени, прилазимо нашој великој светињи, коју је градио Свети Сава и у њој стварао велика дијела. Са сјеверне стране, просто ничу из земље двије округле куполе, цркве и припрате, покривене ситним каменим плочама. Као и црвени кров новоизграђене припрате. Изнад врата нове припрате: «Благословен је који долази у име Господње». Звонимо. Отвара Отац Никодим, прекинут у молитви. Послије поздрава, пролазимо кроз нову и стару припрату у цркву, да би се наставила вечерња молитва.

Десно, изнад улазних врата цркве, узидана велика сива плоча исписаног Карејског Типика, по којем се и зове Типикарница. Право име храма јесте Свети Сава Освећени (из Јерусалима), како је намијенио Свети Сава Српски. Интересантно је да и у Будви постоји црква из истог времена, са истим именом. Није чудно кад се зна, да је баш у то вријеме Свети Сава оснивао епископије по српском приморју, па и по нашој лијепој Боки (Стонску и Превлачку). Зато и јесте највјернији сачувани препис његовог Номоканона, онај Иловички из Боке, која је и до данас, сачувала своју духовност.

Прилазимо чудотворној икони Мајке Божије – Млекопитатељици, Господу Христу и осталим олтарским иконама, док Отац Никодим непрекидно пјева : «Радуј се Богородице... Радуј се...». Помињући у један мах и наша имена. Да смо јој дошли. Стиче се утисак живих ријечи, живој Богомајки, као да смо заиста пред њом, а не пред њеном чудотворном иконом. Молитва одмиче. Само смо нас тројица у Испосници. У један мах, отац Никодим даје и нама Акатист да читамо кондаке, док он са кадионицом кади око цркве. Читам кондак из Акатиста Небеској Царици – Мајци Божијој, 18-ту Катизму, од псалма 119 до псалма 124. Заиста сам узбуђен. Нијесам ни помишљао да би ми таква част, могла запасти у дио. По неки пут гријешим, при изговору појединих ријечи. Отац Никодим ме исправља. Напамет зна читави Акатист и све молитве Мајци Божијој. На крају богослужења светосавска химна и још неколико родољубивих пјесама, у молитвеном тону.

Дирљиво!

Послије молитве добродошлица и духовни разговор. Показује нам цркву са дијелом зида, на сјеверној страни, од првобитне Испоснице, гдје стално гори кандило.

Овдје је Свети Сава, прије 800 година, писао Карејски типик, према коме се и данас врши служба Божија. Исто као и са Хиландарским и Студеничким. Карејски је настрожији. Овдје је писан и Номоканон (Крмчија илити Законоправило). Књига на којој нам могу бити завидни и мало старији народи.

Мало који монах је обдарен моћима да га може испуњавати. За то треба посебна воља.

Према типику, требала би двојица монаха да врше службу. Отац Никодим рационално користи све своје снаге и вријеме, испуњавајући сваку тачку типика. Како каже - уз помоћ Богородичину.

Прича како је уз помоћ Богородичину, посљедњих година успио да изгради и нову припрату. Каже како Богородица даје, и помаже му савјетима : «Никодиме, уради ово, Никодиме, уради оно. Ја само слушам.» Осјећа се занос у његовим ријечима. Много светачког.

Опраштајући се пред спавање, договарамо се да сјутра у 07:30 часова, пред одлазак за Ватопед, свратимо код њега.

Са нама за вечером наш млади монах Отац Григорије. Унутрашњи пламени занос у очима одаје правог монаха. Дошао у Кареју, па да се види са оцем Никодимом. Отац Григорије је од посебне врсте монаха, такозваних келиота, који живе и моле се Богу у самоћи. Како се овдје каже, у пустињи. Одскора је у Каруљи (на крајњем југу) преузео пећину-келију преминулог оца Стефана, нашег великог подвижника.

Послије вечере фин разговор учетворо. Изненађени смо његовим савршеним познавањем савремених догађања и резоном, иако живи у самоћи. Жали се како су му Албанци-грађевинарци запалили келију док је био на богослужењу. Забринут је за Православље. Замјера данашњем монаштву на модернитетима. Олако се предају. Сумња чак и на зилоте у Есфигмену.

«Достојно јест» у Протату

Изјутра око 4:30 буди нас звоно које позива на службу Божију. Схватамо да је са Протатске цркве Успења Пресвете Богородице. Иако се нијесмо договарали, била је воља Божија да се и у њој помолимо Богу. По мрклом мраку, са батеријском лампом у руци, силазимо низбрдо уском стазом до храма. Улазимо. Унутра мрак, само неколико воштаница. Никога осим нас двојице и четири-пет монаха, који се припремају за молитву, палећи свијеће и кандила. Један од њих ћутке у полумраку, показује нам руком према храмовској икони. Схватамо да је то чудотворна икона «Достојно јест». Прилазимо и цјеливамо је. Богослужење је трајало прилично кратко. Излазимо поново у мрак, задовољни због осјећаја, да смо се помоли Богу и у најстаријем храму, гдје је много пута богослужио наш велики Светитељ, када је боравио у Кареји

Све се дешава по Божијој вољи!

Послије јаког доручка, који је припремио Павле, знајући да ћемо на пут пјешке до Ватопеда, свраћамо у Испосницу код оца Никодима, да се захвалимо и опростимо.

Чека нас са поклонима на столу. Између осталог двије велике славске свијеће од пола метра. Нуди нас стојећки локумом, водом и ракијом. Видимо да га чекају обавезе. Из пристојности устајемо. Не можемо сједати док он стоји. Сједе.

Дотле у цркви, кондаке на старословенском чита млади бугарски монах који је дошао да се помоли Богу у нашој великој светињи. Како каже отац Никодим, прво Протатска црква, послије ње наша Испосница. Никада нећемо заборавити његове духовне поуке и благослов који смо добили од њега, ми и наше фамилије. Као и да се сретно вратимо своме дому.

Растајемо се узбуђени, са сузним очима, крећући на далеки пут до Ватопеда.

Напуштамо Кареју са осјећајем да ништа друго нијесмо видјели, осим наше Испоснице и Протатске цркве. Али задовољни смо, знајући да није било више времена, као и да ће бити још ходочашћа, акобогда.

Већ је упекло. На изласку из Кареје, тражимо на карти стазу за Ватопед. Питамо и пролазнике. На нашем путу са десне стране руски Скит Светог Андреје, са огромном куполом саборне цркве, доскора највећом на Балкану. Извана, осим купола, скоро да се и не види храм, због високих зграда конака. Иако је Скит Св. Андреја већи и раскошнији од многих светогорских манастира, нема право да носи име манастира, из разлога што је прошлога вијека број манастира ограничен на двадесет. Иако знамо да немамо времена, не одољевамо. Свраћамо да бар с нога, накратко погледамо, помолимо се и запалимо свијећу, у једном од највећих храмова на Балкану.

Поред Скита Светога Андреје, на Светој гори постоји још шест великих руских скитова: Св. Претече Илије, Св. Димитрија, Св. Ане, Успења Богородице, Диваида (у рушевинама, на уласку у Св. Гору) и Руски конак у Кареји, са црквом и помоћним зградама (ненасељен у пропадању) који би био довољан за један добар скит.

Преко пола изграђеног на Светој Гори изградили су Руси, који су тада имали преко 7000 својих монаха. Да не помињемо манастире Стари и Нови Пантелејмон (Русик).

Моћна царевина је била Русија тада. И духовно и културно и војно. Трећи Рим. Бедем Православља .

Тек кад се уђе, изнутра се боље види него извана, грандиозност и величина храма.

Пред нама у даљини, усамљен испред олтара, млад грчки монах чисти патос. У перспективи, подсјећа на мрава. Главна купола храма и олтар са иконама, небу у висине. Можда и стотину метара. Све сија у злату. Испред олтара позлаћен саркофаг. Питамо монаха, ко је у саркофагу . Не зна, из разлога што је у храму све написано на руском. Читамо на саркофагу пише, на старословенском: «Свети Атанасије».

Прилазимо испред олтара, да запалимо свијеће. Баш ту су Грци, на постољу поставили неколико својих икона са грчким текстовима. Требало би им најмање стотину година да замијене све иконе и фреске у храму Светог Андреје.

И онај ко нема појма о Русији, без да путује у Москву или Петроград, довољно је да погледа Скит Светога Андреје у Кареји, да би схватио величину, сјај и моћ Русије од прије стотину година. На старијим картама је обиљежен као Сарај, из разлога што је у њему боравио турски «гувернер» у њихово доба. Турци су имали укуса за лијепе и угледне ствари.

Тек по повратку у Хиландар, сазнајемо за судбину скита Светог Андреје. Због недостатка руских, преузели су га грчки монаси, из манастира Ватопеда. Зато грчки монах чисти патос у руском храму.

Иако смо изгубили око пола сата, настављамо расположени, јер смо заиста видјели нешто макар накратко, што се у животу ријетко да видјети.

Патерица – Отац Сава

Напуштајући Светоандрејски скит, окрећемо пјешачком стазом узбрдо према Ватопеду, знајући да је успут и наша Патерица. Ускоро и путоказ за њу, на грчком, али се да прочитати. Након добрих 20 минута хода хладовином, стиже се до Патерице, која је мало подаље од главне стазе, у једној страни завучена у густој шуми. Затворено. Куцамо и зовемо.

Изнутра одговара глас, али на грчком. Отвара средовјечан монах, сав обрадован, ваљда што се и њега неко сјетио, одвојеног овдје у осами. Поготово кад је чуо да смо Срби. Говори само грчки, али разумијемо се. Износи ракију, кафу и колаче. Пита јесмо ли гладни, хоће да спрема ручак. Кажемо да журимо, идемо на славу у Ватопед. Схвати, кад у ранцу видје двије велике свијеће, које смо добили од Оца Никодима.

Силазимо у црквицу, која је на доњем спрату. Из дрвене кутије, са стакленим поклопцом, вади патријарски штап Св. Саве Освећеног, да га цјеливамо. То је велика светиња на Светој Гори, по којој се и ова црквица тако зове. Штап је донио Свети Сава из Јерусалима, заједно са чудотворним иконама, Тројеручицом и Млекопитатељицом. Свака од ове три свете ствари, чува се на оном мјесту, које је он одредио, прије 800 година. Тројеручица у Хиландару. Млекопитатељица у Испосници и Штап у Патерици, у Кареји. Цјеливамо олтарске иконе и палимо свијеће, уз кратку молитву Богу, заједно са Оцем Савом.

Диван поглед са балкона Патерице. Тек одавде са висине, добро се види сва љепота и величина Светоандрејског скита, који лежи доље дубоко у долини испод нас. Храмовске куполе у облику лука, подсјећају на оне, на Свето-Софијској лаври у Новгороду, које сам прољетос гледао.

Иста судбина је задесила и нашу Патерицу, као и Светоандрејски скит. Због малог броја наших монаха, преузели су је грчки монаси из Ватопеда. Исто као и многа друга монашка станишта на Светој Гори, која су обитовала монашка братства, из других православних земаља.

Незабораван је следећи доживљај са ватопедским монахом, оцем Савом, у нашој Патерици.

Објашњавамо оцу Сави, више покретима него ријечима, да нам се жури ради славе у Ватопеду. Каже и он ће у Ватопед и одлази да се пресвуче. Из пристојности чекамо. Заједно напуштамо Патерицу, прекрстивши се за сретна пута. Изашавши на главну стазу према Ватопеду, захваљујемо се. Хоћемо да се опростимо и да окренемо десно узбрдо, али он не да. Каже, и ја идем у Ватопед, идемо заједно. Нијесмо могли да одбијемо његову доброту. Успут нам, два пута нуди новац, мислећи ваљда да немамо и да ради тога по врућини, идемо пјешке до Ватопеда.

Послије пола сата хода, ево нас поново у Кареји, одакле смо јутрос кренули. Знајући да нам се жури, отац Сава доста гласно као кондуктер, поче питати окупљене на тргу, ко је на путу за Ватопед. Зачас изброја десет људи, колико је довољно за један минибус и позва таксисту. Прво нас позва да уђемо. Кад се такси напуни, плати возачу за нас двојицу и нареди да крене. Он оста на тргу, машући нам.

Један овако дирљив људски гест, у данашње вријеме, вриједан је за потегнути на ходочашће, чак из Шведске. Чуда се догађају још увијек, зар не? Света Гора и јесте мјесто за чуда. То је посљедње мјесто на свијету, гдје би вјера у Бога и човјека, могла да умре.

У крцатом минибусу поред нас, на задњем сједишту, сједе два младића са брадицама. Ћуте, мислимо странци. У току вожње од једног сата (15 км), нас двојица, гласно размјењујемо утиске из Кареје. О оцима Никодиму, Григорију и Сави. Тек у Ватопеду сазнајемо да су младићи - Срби. За ручком прилазећи столу, здравимо се са њима на енглеском. Момци одговарају на српском и кажу да смо допутовали заједно. Кажу студенти Богословије у Београду.

Откривамо за нас двојицу, доста чудну појаву. Кад наш човјек у туђини, чује нашу ријеч, није више склон као некад, да се спонтано јави и назове Бога. Чак ни на мјесту као што је Хиландар, гдје је дошао да се помоли Богу.

Понекад, посебно млађи људи из незнања , не умију се понашати у контакту са монасима. Монах се никада не пита о личним и приватним стварима, или о животу који је оставио за собом.

Слушали смо у хиландарској књижари, како један наш млађи ходочасник из Аустралије, по трећи пута пита монаха одакле је. Монах смјерно одговара: «Из свијета» (мислећи на онај свијет, који ми обични људи живимо). Онај и даље пита, док му не скренусмо пажњу. Одмах је схватио. Врло лијепо се извинио.

Ваљда из незнања, мало ко се усуђује прићи и поздравити се са монасима. Дирљив је следећи примјер.

Онога јутра послије службе, кад смо требали наставити са ходочашћем према Кареји, срећемо се са оцем Јованом (95 година) испред монашке трпезарије. Поред њега сједи неколико младића. Прилазимо руци и радосно се поздрављамо, грлећи се. Младићи почеше устајати, да би нам направили мјесто поред њега, вјероватно мислећи да смо род са њиме.

Није чудно што је дух нашег народа осиромашио, за посљедњих 50 година.

За то би добро дошла духовна припрема, прије одласка на ходочашће. Не само за свјетовњаке, већ и за духовна лица која предводе ходочасничке групе.

Џомбасти пут са дебелим слојем прашине, протеже се врховима брда. Жестока врућина. Тешко да би на вријеме стигли за славски ручак. Заиста нас је Провиђење намјерило на доброга оца Саву.

ХРАМОВСКА СЛАВА У ВАТОПЕДУ

Живи наша прошлост у Ватопеду

Са врха брда угледасмо како на обали мора лежи Ватопед, као омањи средњовјековни градић, окружен високим зидинама. Један од најславнијих и најбогатијих светогорских манастира у којем је осам година живио Свети Сава и пред крај свога живота Свети Симеон. Прије него што су подигли Хиландар у Милејама.

Узело је скоро пола сата док смо се полагано спустили низбрдо. Уз обалу, на три километра прије манастира пролазимо поред огромних рушевина неке грађевине, које смо такођер угледали са брда.

Улазимо кроз главну капију у огромну манастирску порту. Питамо за нашег Симона, ради смјештаја. Пошто је ручак већ почео, заузет је послом и не могу га одмах пронаћи. Одлазимо у «Архондарики» (пријемницу) да се пријавимо за добити келију за преноћиште. Унутра огромна маса тек приспјелог свијета, њих преко 200. Мора бити да су мало прије приспјели бродом у ватопедску луку. Дуго треба да се чека. Кажу нам да за славу, данас у Ватопед долази преко 500 гостију.

Излазимо у манастирску порту да мало разгледамо. Невјероватна чистоћа и ред, осјећа се домаћинска рука. Пролазећи поред велике средишње зграде према главном храму, пресреће нас монах и пита јесмо ли ручали. Објашњавамо да смо управо стигли из Кареје. Показује нам руком да уђемо у трпезарију. Унутра постављен дугачки стол за 40 особа. Чекају да сједнемо и одмах приносе јело. Нико не пита ни ко смо, нити одакле смо. Као да смо стигли својој кући. Кућа Божија.

За столом већ сједе наша два сапутника са брадицама. Нијесмо ни почели јести, улази отац Симон. Смјерност и благост људска. Личи ми на Светог Саву, кад је био његових година. Пита како смо путовали. Каже има пуно посла, видјет ћемо се вечерас, прије вечерње, испред главног храма.

Због тога што нијесмо на списку и што нијесмо унапријед резервисали, морамо чекати.

Док се чека у великој сали ходочасницима на располагању уређаји за хладну воду и аутомати за кафу.

У нека доба пристиже и отац Сава из Патерице. Зари добротом. Многи ходочасници се сјатише око њега, да му приђу руци. Прилазимо и ми да му се захвалимо.

Коначно послије пар сати чекања добисмо смјештај. Тек тада наступа највеће изненађење. Улазимо у троспратно крило конака које се обнавља. Доњи спрат готов. Собе са купатилом. Нов намјештај и постељина. Уграђени нови лифтови. А-категорија за славске госте из Хиландара. Шта може човјек бити више, него дирнут. Мисао лети према нашем Светитељу. Он све одозго посматра и смјешка се.

Није чудо што принц од Велса сваке године, по једну седмицу борави у Ватопеду.

Послије смјештања излазимо у порту да мало разгледамо, још мало па ће почети вечерња. Цијела порта je поплочана. Према вишем нивоу на каскаде, степенасто. Ватопед је мимо манастира, то је мали град. Помишљамо да су овом портом свакодневно пролазили Свети Сава и Свети Симеон и посматрали околне конаке које и ми данас посматрамо. Континуитет времена и простора!

Још стоје грађевине које су подигли својим новцем: главна трпезарија која се и данас користи, једно крило конака са келијама на три спрата и два параклиса.

Излазимо из порте, да се прошетамо до морске обале испод манастира, одакле се виде рушевине на брду поред којих смо данас прошли, Атонска духовна академија. Виде се и много помоћних зграда. Ватопед је богат манастир.

Прије сто година половица монашког братства у Ватопеду су били Руси.

Данас скоро сами Кипрани (90 %), са игуманом на челу.

Вријеме је за вечерњу. Прилазимо порти испред храма. Чекамо на оца Симона. Маса монаха у црном, сви личе један на другог. Рјешавам се да приђем једном који стоји полуокренут од нас. Обилазим га, кад оно отац Симон. Какве радости. Видимо и њему драго.

Молимо оца Симона, да нам прије почетка вечерње, покаже цркву посвећену Светом Сави Српском. Он је задужен за њу. Прилазимо црквици обојеној црвеном бојом као наша Жича, саграђеној у горњем дијелу манастирске порте. Унутра прилично запуштена. Клањамо се пред дверима и палимо свијеће. Отац Симон каже - био би потребан ктитор, да се црква среди.

Користи прилику да нам баш у цркви Светог Саве, уручи укусно запаковане кутијице, са благотворним тракама Пресвете Богородице, освећеним над Богорадичиним појасом-реликвијом у главном храму, које чувају од болести и других невоља. Нудимо прилог, али он одбија. Види се, да се и он нама обрадовао.

Вадећи из џепа кутијице разгрну мало своју монашку мантију. Угледасмо црвена слова и знакове на доњој одјећи, које смо имали прилике понекад видјети код других монаха.

Питамо о томе. Објашњава - то је прва схима. Висок чин и углед у монашком братству.

Јединац у оца. Позив. Није преварио први утисак, кад смо се са њиме данас срели.

Отац Симон помиње нашу благородност. Изненађени, ми се двојица погледасмо. Он се тргну: «Да то не видим на вашим лицима, не бих ни помињао». Ми се лијепо захвалисмо, и извинисмо.

Силазећи низбрдо великим манастирском портом према храму Благовијести Пресвете Богородице, пролазимо поред средишње вишеспратне зграде у којој смо данас ручали. Отац Симон објашњава да је то монашка трпезарија, која је изграђена о трошку Светог Саве и Светог Симеона, за њихова живота. Исто као и једно троспратно крило конака и два параклиса, који су још и данас у употреби. Набраја које су манастире на Светој Гори, осим Немањића, градили и помагали Мрњавчевићи, Дејановићи, Лазаревићи и Бранковићи. Зато толико јак спомен на наше Светитеље у Ватопеду.

Питамо за рушевине на брду поред којих смо данас прошли. Атонска духовна Академија при Ватопеду. Некада расадник грчке и осталих православних цркава.

Све нам то објашњава и показује отац Симон, који часно заступа нас Србе у Ватопеду. Већ је схимник, то значи по врлинама, први међу монасима.

У маси ходочасника и монаха испред храма. Видимо и младога Њемца из наше келије. Стигао и он на славу из Хиландара.

Вечерња

Почиње први благи сутон. Почиње и вечерња у храму у којем је и Свети Сава много пута служио, у току осам година свога боравка овдје. Вечерас ће вечерња бити врло кратка због ноћног бдијења у славу Појаса Пресвете Богородице.

Улазимо у један од најстаријих и највећих храмова на Светој Гори, грађеном у старом византијском стилу, такођер обојеном у црвено, као наша Жича. Тек кад се уђе унутра, боље се види величина, која је неупадљива извана. Све сија у злату. Најприје пада у очи огромни полијелеј са дугачким позлаћеним ланцима. Са два мања са страна.

Највећу реликвију коју посједује, Појас Пресвете Богородице, поклонио је Ватопеду наш Свети Кнез Лазар. Наши монаси опет кажу, није поклоњено, него они некад посудили. Послије нијесу хтјели да врате. Истина или легенда. На Светој Гори се све памти.

По завршетку кратке вечерње, прелазимо у главну монашку трпезарију из времена Светога Саве коју је изградио својим новцем. Трпезарија је са великим савременим прозорима, читава осликана фрескама. Преко 200 ходочасника и монаха. Осјећај, као да би у маси монаха и ходочасника, могли угледат и Њега .

Монаси служе врло укусно јело, као што је и све остало у Ватопеду. Међу њима видимо и нашег Симона.

Послије вечере мала шетња портом кроз мноштво ходочасника и монаха. Иако је читави простор Свете Горе, благословен и душевно дјелује на човјека, никада до сада у свом животу, нијесам осјетио толико позитивне енергије сакупљене на једном мјесту, као за дане Појаса Пресвете Богородице у Ватопеду.

Мисао је дошла сама, одозго.

Бдијење Појаса Пресвете Богородице

Почиње цјелоноћно велико бдијење у част Појаса Пресвете Богородице.

Најраскошније богослужење којем сам досада у свом животу присуствовао. Црква је дупке пуна. Многи су остали вани. Присуство Гувернера Свете Горе на почасном мјесту. Присуство полиције и војске.

Преко 30 монаха у богослужбеним одеждама започиње молитву.

Двије пјевнице са хоровима, лијевом и десном. На десно, најчувенији светогорски хор старих монаха, са бијелим брадама – басови, а на лијевој млађи монаси са цивилима, види се школовани гласови-тенори.

Огроман полијелеј. Највећи који сам до сада у своме животу видио. Са позлаћеним, стилизованим ланцима ,од преко 50 метара дужине, на којима виси. Подсјећа на онај у Аја Софији, у Цариграду. Полијелеј је сав позлаћен и у кристалу, са упаљеним воштаницама, како се некада обичавало. Нема ничега лажног на Светој Гори!!!

Кад се покрене-зањиха велики полијелеј и она два мања са страна стиче се утисак да је читава васељена у покрету.

Први пут гледам облачење архијереја у току молитве, које симболише излазак пред Господа Бога. Видимо нашег Симона да врло блиско асистира при томе. То је велика част и милост која може запасти монаху

Први пут видим невелику кутију у којој се чува појас Пресвете Богородице, којој је посвећена ова велика цјелоноћна молитва. Сва је опточена разнобојним бисерима и драгим камењем.

Сину ми мисао да је баш овдје у Ватопеду, сачуван сав сјај ромејског царског богослужења, какво је некада било, када је Цариград био центар читавог свијета.

Због великог мноштва свијета и свијећа које горе, у цркви на махове понестаје ваздуха. Послије цјеливања икона и појаса Пресвете Богородице, излазим вани, да би и други имали прилике да виде, најљепше богослужење на Светој Гори.

Момо млађи, јачи и понешенији од мене, остаје.

Иако је једна од највећих на Светој Гори, црква не може да прими све ходочаснике

Многи, чак и монаси молитву слушају стојећи вани у мраку, и ја међу њима. Заиста умилно појање Богу и Мајки Божијој.

Прије спавања, шетам манастирском портом у мраку и сједам на парапет наслоњен уза зид цркве посвећене Св. Сави Српском, коју су Ватопеђани подигли у знак пажње и сјећања на њега и оно вријеме када је он живио овдје.

Негдје иза пола ноћи одлазим до наше келије која је на десет метара од олтара. Узбуђен сам. Не могу баш одмах да заспем иако сам уморан. Размишљам колико се тога данас догодило. Од наше Испоснице до Ватопеда. Све по трагу Светога Саве.

С времена на вријеме ме пробуди заносно појање из цркве, пјесма Богородици.

Јутрање – одлазак

Буди нас звук молитве који допире кроз прозор наше келије. Устајемо у четири часа и по мраку улазимо у храм. Јутрања која се само надоставила на бдијење, никад да заврши. Вољели би да узмемо причешће, а већ се примиче осам часова.

Већ је касно, Присиљени смо да кренемо прије велике врућине, без доручка. Знамо да је отац Симон на молитви и жао нам је што се нећемо поздравити са њиме. У пролазу ипак питамо за њега и остављамо поруку.

Што вечерње, бдијења и јутрање, у цркви смо, на ногама одстајали преко десет часова пред наш далеки пут. Кад је нешто заносно лијепо, не осјећа се умор.

Пријемница затворена. Не можемо добити наш Дијаментири (дозволу), без које не можемо даље. Морамо чекати. Након десет минута, видимо отац Симон трчи према нама. Пита јесмо ли доручковали. Каже - не ваља да идемо тако, није благословено. Морамо послушат.

Заиста је све првокласно и благословено у Ватопеду. Ручак, а не доручак. Риба кувана у бијелом сосу, грожђе и вино. Превише рано за тако јаку храну, али у манастиру се једе само два пута на дан.

Растанак са оцем Симоном. Као да остављамо свог најрођенијег. И на њему се примјећује туга, због нашег изненадног одласка. Просто занијемио, а хтио би још нешто да нам рече. Све што је лијепо у животу, обично кратко траје. Дат ће Бог, видјет ћемо се опет.

У његовим очима се види забринутост. Одлазимо у несигурност, за својм судбином.

По зараслим стазама

Видимо како пред сами наш полазак, у даљини ударају муње испод мрачних облака. Имамо кишобране, али у Ватопеду још није почела да пада киша. Понека кап.

Умјесто да кренемо стазом, намјерно скрећемо дугачком плажом, која почиње одмах уз манастир, да би имали бољи поглед. Окрећемо се сваких сто метара и уз шум мора, из новог угла посматрамо град који смо оставили. После километар и пол, морамо се прикључити стази која иде више брдом.

Наша стрепња ради каснога поласка због врућине била је оправдана. Али Свети Сава и Свети Симеон су се побринули да угодно прођемо стазом којом су и они много пута пролазили, док су градили свој Хиландар. Сунце потпуно заклоњено дебелим слојем облака. Има и измаглице због влажности ваздуха. По терену испред нас, падала је киша. Просто не вјерујемо, да роса пада са грана и да нас благотворно расхлађује.

Стаза је мјестимично скоро зарасла, по њој се мало иде. Једино ивичњаци и зараван указују да се овуда некада комуницирало. Природа нетакнута. Зато јачи доживљај.

Пут је мјестимично поплочан, подсјећа на старе путеве у родном крају, којима се послије рата једино на коњима прегонило. Чврсте су биле везе нашега краја са Светом Гором, преко бокељских помораца, који су пловили за Цариград, Смирну, Црно Море и Русију. У чувеним херцег-новским баштама још постоје дрвета донесена из Хиландара и Свете Горе, прије стотину година.

Поред пута озидани извори, који су пресахли. Подивљале смокве, маслине и лоза. Некада су се обрађивале ове стране.

Тек сада видимо колико је била на мјесту наша првобитна намјера и замисао.

Ово је право ходочашће, овуда се колима не може. У праву су монаси што се буне против модернитета, ради којих су побјегли на Свету Гору.

Заиста нема правог ходочашћа, ако се на миру и у самоћи, не прође између манастира благословеним стазама Свете Горе. Једино се тако, полагано прилазећи манастиру, на прави начин у мислима сабере доживљено и виђено.

Мало тога, мало предања, тек онда се може створити слика о времену како и када се манастир градио. Генерације и генерације монаха су предано градиле. Није ово све никло преко ноћи.

Исто стијење поред пута и исте манастирске зидине, које вријеме мјере с вјечношћу, посматрају нас у пролазу, као што су посматрале и нашег првог Светитеља када је овуда пролазио, док је градио свој Хиландар.

Ми, са својом пролазношћу, нехајно пролазимо поред њих. Зар није грехота, протутњати (можда и колима) поред њих, који су свједоци времена, а не помиловати их, бар тренутачно, погледом.

Колико је од тада космичке прашине пало по овим стазама. Ко зна колико је вода и вријеме однијело с њих. То само оне и Господ Бог могу знати.

Што вриједи само протрчати Светом Гором, а кући донијети мало, или ништа, у души својој.

Прољетос се на овим стазама, наш пријатељ Саша Ђорђевић, прикључио групи од шездесет српских официра, на челу са Владиком Јегерским, Господином Порфиријем, игуманом манастира Ковиља.

Долазе са униформама у ручном пртљагу, да би се за успомену, могли сликати испред храма Пресвете Богородице. Од Оца Василија добијамо примјерак часописа Војска са великом сликом у боји, са групом српских официра испред храма.

Догађај заиста невјероватан. Кад сам у мају, од Саше чуо за њега, посумњао сам.

Досада су, на жалост, многи код нас, због безбожништва, гледали са презрењем на цркву и монаштво.

Хвала Богу и Светом Сави, када смо коначно као народ схватили, да без помоћи Божије и славних традиција наших, не можемо напријед, како смо већ једном били кренули, у безпуће.

Након часа хода узимамо одмор на једној високој литици, око сто метара изнад мора, одакле се види читави ватопедски залив и на крају њега, у даљини манастир.

Послије се стаза спушта на морску плажу, да би одмах окренула уз једно брдо, високо око петсто метара.

Негдје око пола брда, као да неко помјери завјесу, засја сунце свом својом снагом. Високо дрвеће нам је правило добар хлад до врха брда. Горе, са лијеве стране пирамида на којој пише «Ватопед». Окренусмо се посљедњи пут, да га погледамо сићушног у измаглици. Одатле почиње есфигменско имање и пут окреће низбрдо. Видимо на карти, да и туда има монашких станишта али се не виде са пута.

Баш ту на граници сретосмо средовјечног монаха. Јединог Божијег створа којег смо срели за четири и пол часа пјешачења. Врло кратко иза тога, изгубих кошуљу, али се не хтједох враћати. Добар знак. Још једном ћемо доћи на Свету Гору.

Са брда видимо Есфигмен. Иза њега брдо Самарију, иза које почиње хиландарско имање. Има још најмање два сата хода. Упекло низа страну по којој нема хлада. Већ је неподношљиво.

Прилазимо полагано Есфигмену, знајући да имају добру воду са бунара. Улазимо у манастирску порту. Сједамо у хлад поред бунара. Пет-шест монаха раде нешто са трактором. Одједном се сјатише око нас, питају одакле смо стигли. Видимо сумњиви им наши ранци. Љубазно, али са сумњом питају, хоћемо ли код њих на коначиште. Изгледа њихов вратар-стражар се био удаљио, баш кад смо ми улазили. Зато изненађење.Није хришћански да нам забране да се одморимо у хладу и напијемо хладне воде на бунару, али видимо да су узнемирени нашим изненадним доласком.

То смо још више искусили сјутрадан кад смо дошли на њихову вечерњу.

Осјећамо се непријатно. Написмо се воде, одморисмо краће него што смо мислили и кренусмо. За нама одмах затворише капију. Види се да имају богате ктиторе. Граде велику луку, прислоњену уз Самарију, на супротној страни.

Настављамо према Хиландару. Прави топлотни удар, човјек се не смије разголитити. Такав је пропис. Тек од пола пута добисмо хладовину, кад смо прешли на хиландарско шумовито имање.

За сат времена смо поново у нашој кући.

Православље у Есфигмену

Данашње највеће, и једино право упориште православља на свијету, јесте Света Гора. Најизразитији њен представник, чувања изворних православних вриједности, јесте хиландарски први сусјед, манастир Есфигмен, на чијим зидинама, са морске стране, пише великим словима «Православље или смрт». Монашко братство у Есфигмену је најбројније на Светој Гори, баш из тих разлога, што се боре против модернитета и лажног екуменизма , који у спрези са Новим свјетским поретком (име, идеје и планови, подсјећају на истовјетну болесну свјетску ситуацију, прије 65 година), раде о глави православљу. Они једини, на читавој Светој Гори, по дужности, не помињу васељенског цариградског патријарха Вартоломеја, при својим молитвама, из протеста што је отишао предалеко у свом «екуменизму», у преговорима са папом.

Чуло се и о његовим пријетњама, да им растури манастир.

Колика је напетост у њиховим односима, доживјели смо сјутрадан по повратку у Хиландар, када смо као и прошле године, прошетали (5 км) од Хиландара до Есфигмена, да би присуствовали њиховој вечерњој молитви. Дошли смо ненајављени и мало раније. Сједећи у хладу, уз црквену припрату и чекајући да служба почне, најприје нам прилази монах-старчић бијеле косе и браде. Смијешећи се, пружа руку према нама, са три скупљена прста, окренута нагоре, питајући погледом да ли смо православци. Климамо главом. Како се почетак вечерње примиче, прилазе нам монаси један по један. Питају ко смо и одакле смо, да ли смо православци ? Кажемо и понављамо, да смо Срби, али они упорно и даље питају. Један млађи црвенобради, са цвикерима, по трећи пута пита исто, на енглеском.

Иста ствар се наставља и у цркви, за вријеме богослужења. Лијево уз нас, један гледа како се крстимо. Врило је као у кошници. Погледи већине монаха, били су упрти према нама двојици (од укупно шест световњака) умјесто према олтару. Цвикерашев, преко пута нас, непрекидно. Кад се на половини богослужења висок, крупан монах, залетио према нама и почео агресивно постављати питања о нашем поријеклу и религији, умало није дошло до инцидента. Непријатно. Момо се чак уплаши да монах не удари. Тако је страшно изгледао. Тада онај млађи, цвикераш, ускочи између нас објашњавајући, прво њему нешто на грчком, а послије мени на српском каже: «Личиш му на Њемца». Наш човјек, родио се у Паризу, замонашио у Хиландару, али послије прешао у Есфигмен, из горе поменутих разлога. Пошто се онај крупни монах смири, врати се на своје мјесто и настави са молитвом. Нијесмо узели за зло. Предострожност. Схватамо да постоји некакав велики проблем. Још увијек је у свјежем сјећању, упад агената CIA-е у манастир Хиландар, прије двије године. Тада су претресли читави манастир, тражећи Младића и Караџића.

Изгледа да патријарх цариградски, ваљда из страха или због «екуменизма» није протестовао због неповриједивости манастира (азила). То су и Турци, као не-хришћани, некада поштовали. Есфигменци су то критиковали, и сад патријарх, по својој сили, или по «нечијем» налогу, хоће да им протјера игумана.

Ових се дана (23. децембар 2002.), могло прочитати у Вечерњим новостима, у чланку «Љути на дијалог»: «Патријарх цариградски Вартоломеј, наређује игуману манастира Есфигмена да напушти Свету Гору». Да ли се, за хиљаду година постојања Свете Горе, икада до сада , тако нешто догодило? Ударила сила. Што Његош рече : «Права вјеро, кукавна сирото...». Не слути на добро.

Оно јесу кроз вијекове, Латини и Сарацени харали Светом Гором, убијали монахе и палили манастире. Изгледа поново дошло њихово вријеме. И ми морамо бранити своју вјеру (код куће и вани) од њихових измећара, као некада за вријеме Владике Данила.

И нама двојици, Сатана посла искушење, прошле седмице на ареодрому Арланда, кад смо кренули на ходочашће. У лику Јеховиног свједока.

Наша добродржећа жена, и она путује, носи у наручју и дијели њихову «Кулу свјетиљу» . Чувши да говоримо српски, понуди и нас.

Одбијам са питањем: «Колико Вас плаћају Госпођо, за тај посао ?»

Одговара: «Нико мене не може платити, за љубав према Господу».

Питам: «Шта урадисте са нашом српском црквом и Светим Савом ?»

«Бог је један»

Жао ми је. Наше чељаде. Кажем: «Чините велики гријех. Почните се молити правоме Богу. Још није касно».

Оде.

Али против силе небеске се не може. Они несретници заборављају да је Света Гора , Богородичин перивој. Неће она баш тако лако, напустити оне који се даноноћно моле за њену милост.

Хиландарска свјетлост

Што они више раде против православља, то оно својом кротошћу и благошћу, све више осваја свијет.

Успјешна је мисија наше цркве у Шведској, у посљедњих 40 година. И Швеђани су почели отварати своје православне манастире, гдје уопште прије није било православних. Млади јеромонах Доротеј, који је провео седам година по манастирима у Србији, сада је игуман првог шведског православног манастира у Бредереду.

Парох у мојој Ескилстуни, јесте протојереј отац Игњатије Ек. Швеђанин који је добио свештенички чин од наше српске цркве, прије 35 година. По његовом избору, наш храм је посвећен Светој Ани Новгородској, шведској принцези удатој на руском двору, којој сам се љетос помолио, пред њеним саркофагом у Свето-софијској Лаври у Новогороду. Како каже отац Игњатије, да је Мартин Лутер својевремено, боље познавао православље, не би имао потребе заснивати нову вјеру – протестантизам.

Један други Швеђанин, Свен Гулман, открио је прошле године у Хиландару фреску на којој је представљена Света Олга Кијевска, друга шведска принцеза удата на руском двору за кнеза Игора. Она је мајка Светог Кнеза Владимира који је покрстио Русију, захваљујући њој, која је прва прихватила хришћанство у Цариграду.

На зидној фрески у Хиландару она заузима почасно мјесто поред Стефана Првовјенчаног и Уроша Другог. Могло би се условно рећи да смо преко Ње, Цариграда, Кијева и Хиландара успоставили духовне везе и са Шведском онога времена.

Канонизоване шведске принцезе потичу из времена, када је у Шведској владала једина и права вјера – православље (прије 1055. године). Премда су касно примили хришћанство и жале због тога (Црњански). Вјероватно је Шведска на путу да се врати изворном хришћанству уз помоћ наше Светосавске цркве. Дај Боже !

Хвале се својом Светом Бригитом, једином канонизованом Швеђанком, и то од католичке цркве, којој је 150 година касније, Густав Васа попалио цркве и одузео сву имовину. «Заборављају» своје двије канонизоване принцезе, Свету Ану Новгородску и Свету Олгу Кијевску, које су живјеле 300 година прије Свете Биргите.

Заиста је штета што за сада и Швеђани не могу прочитати ове ретке

У кући својој

Ко и једном ходочасти, Хиландар остаје кућа његова до краја живота. То је лијепо описано у «Јутра у Хиландару».

Присуство Светог Саве се осјећа уздуж и попријеко читаве Свете Горе, и послије осам вијекова. Као да је јучер прошао испред нас овим стазама. Никада ходочасник није препуштен самом себи.

При крају нашега боравка у Хиландару, из Требиња долази група од 30 кршних мотоциклиста, на челу са младим свештеником. Остат ће у сјећању његово појање у храму Пресвете Богородице. Још једно крштење, али на обали мора код Скита Светог Василија (Хрусија) са купањем, као на ријеци Јордану. Сва тридесеторица кумови на крштењу.

Сјећам се прошле године, шесторица монаха божански пјевају на старословенском, молитву у храму. Сви одреда плави. Питамо ко су. Двојица из кијевске Печерске Лавре и четворица Пољака. Дошли да се напију духа светога у нашем Хиландару.

Подсјетих се њихове химне «Још Пољска није умрла» на исту музику као и наше «Хеј Словени». Хвала Богу, није ни њихово православље.

Највећи доживљај овога ходочашћа, у самом Хиландару, поред богослужења и храмовске славе Св. Јована Крститеља, био је поновни сусрет са оцом Јованом, најстаријим хиландарским и светогорским монахом, који своје свакодневне послове и дужности обавља са великим еланом и без уочљивих тешкоћа, и поред своје старости - 95 година. Истовремено пишући своје мемоаре и поезију. Стиче се утисак да је читави његов живот, са свакодневним преданим радом, једна непрекидна молитва Богу.

Оног јутра, када смо из Хиландара кренули својој кући, остављајући пртљаг на манастирској капији, силазимо у башту да се поздравимо са оцем Јованом. Он већ кренуо полагано узастрану. Стижемо га на пола пута на његовом другом одморишту. До његове келије висинска разлика од најмање 60 метара. Према програму, четири одмарања сваки пута. Долазимо до манастирске капије. Уз причу са нама одмара «мало» дуже. Даје нам благослов за пут, да се сретно вратимо својој кући. Каже нам: «Кад дођете идуће године, ако не будем горе (у келији) наћи ћете ме доље» и показује руком пут гробљанске цркве Светог Благовјештења. Не боји се смрти. Сва је прилика, смрт се боји њега. Одлазећи послије срдачног загрљаја, маше нам руком отпозади, не окрећући се. Да нам не би «урекао» пут.

Поново су са нама, на путу нашој кући, његови дарови и уздарја (поклоњене књиге), духовни савјети и његов благослов.

Најдража овогодишња честитка за Божић, била је од оца Јована.

Ових дана (септембар) Хиландар очекује пету групу српских официра, који долазе у походе Хиландару. Дешавало се и раније кроз историју да су српски официри долазили у пратњи својих владара. Ово су највеће групе војника и официра које посјећују Свету Гору, од времена Цара Душана до данас. Од времена када је Света Гора била у саставу Српског Царства.

Отријезнили се, хвала Богу и Мајци Божијој.

Слути на добро. Дај Боже.

Светосавље по својој идеји, никада није било милитантно или освајачко. Оно најбоље чува изворни дух и идеју са којом је Исус Христ дошао међу нас људе на земљи

Подршка моћне Руске царевине поробљеном српском народу, остварила се захваљујући слави и утицају Светог Саве и Хиландара, још од Ивана Грозног.

Ових дана смо добили глас, да се половицом децембра преставио Богу, слуга његов отац Агатон послије 47 година испосничкога живота у Хиландару. Имао је двије схиме. Бог да му душу прости.

Опао је број монаха, децимиран.

Кад би се у Хиландару окупили сви српски монаси расути по читавој Светој Гори, било би позамашно наше монашко братство.

Једнога јутра у саму зору, прије свитања (због аутобуског превоза), посјетили смо огроман и диван хиландарски метох Каково, на самом изласку из Свете Горе.

Метох је из захвалности, Хиландару поклонио турски паша, за чудо које му се догодило. Свакако га треба посјетити. Ту може да уђе и женски свијет.

Хиландару су пропали огромни метоси у Измиру и Цариграду, отели муслимани.

Шта је са хиландарским метосима по Србији? Кад ће њих вратити, наши «муслимани»?

Послије десет дана душевног и физичког мира, доласком у Солун, доживљава се прави шок, од вреве, гужве, врућине. Иако имамо још шест сати до полијетања авиона, одлазимо право на аеродром, да би поштедјели себе од пакла. Резигнирано, мисао се отима сама од себе : «Шта је човјек сам себи урадио»!

Ходочашће – храна душевна

Не улазећи у то што је најсветије на Светој Гори, њена визија полагано сазријева у свијести .

Када у одређеном животном добу, наступи период молитве, треба му се повиновати.

Треба послушат глас Господњи! Одморити се од «благодети» савременог живота. Растеретити се свакидашњице.

Колико ходочашће благотворно утиче на душу, видјели смо по одушевљењу Милке Момове, кад нас је срела на Арланди (аеродром), зато што су наша лица била озарена миром и благошћу.

Првога јутра по повратку, код Мома, буди ме тихи глас радија или ТВ негдје у кући. Звучи необично, као да то први пута чујем. Смета. Садржај ме уопште не интересује. Тек по повратку кући, човјек схваћа каквим смо «благодетима» свакодневно оптерећени.

Монаштво. То су виши предјели људске душе и дубље сагледавања животног смисла. За бити слободан, човјек се најприје мора ослободити материјалног терета. У световном животу је то немогуће.

У бездушној трци данашњег свијета, који мрви личност, азил је нужност За склонити главу. Због тога су данас светогорски манастири, пуни високошколованих младих људи.

Доста је странаца ходочасника. Откривају предности православља, пошто су изгубили илузије о својој «вјери». Већина од њих је конвертирала. Да не помињемо колико је таквих замонашено по манастирима Свете Горе.

И Андрић у својој посљедњој пјесми, тражи само мало душевног мира на овом или оном свијету. То је данас, једино оствариво на благословеним стазама Свете Горе

Света Гора је неми посматрач моралног посрнућа нашег данашњег «модерног» свијета, у којем се газе сва људска начела и сва национална права.

Преживела је мрачни средњи вијек у још мрачнијим условима, а изгледа да је нови мрак на помолу. Како су некад упадали у манастире, тако упадају и данас (Хиландар).

Не треба се бојати, права вјера ће и овај мрак преживјети.

Није претјерано рећи да је Света Гора, у моралном и духовном смислу, посљедњи прави рај на овој планети.

Она свијетли својом свјетлошћу као светионик у тами, као што је кроз вјекове одувијек свјетлила.

Ескилстуна – Шведска, Богојављење 2003. Љ. Г.

Белешка о аутору

Неђељко Радановић рођен је 1940. године у Пријевору код Херцег-Новог (Бока Которска). Живи у Ескилстуни (Шведска). Утемељио је породичну библиотеку Радановића која данас има више од 2.500 библиотечких јединица. Истражује средњевековну и новију историју Срба. Преводи са шведског на српски и са српског на шведски језик. Превео је, поред осталог, “Песму о Христу” Јована Дучића која се први пут појавила на шведском језику, фрагмент из књиге Милоша Црњанског “Код Хиперборејаца” и део из књиге “Рат против Русије 1854-1855” који се односи на Црну Гору.

Објављује у двојезичном шведско-српском часопису Diaspora/Дијаспора.

// Пројекат Растко - Бока / Духовност //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.