Pomoc Promena pisma Pretraga Mapa Projekat Rastko - Boka
Zemlja
Istorija
Ljudi
Duhovnost
Umetnost
Kontakt

TIA Janus

 

Bogumil Hrabak

Herceg-Novi u doba propasti Mletačke republike i Napoleonovih ratova

 

Ključne riječi: Napoleon, Austrijanci, Rusi, Francuzi, novska tvrđava, Vojnovići, general Marmon, vladika Petar I Petrović

U vreme propasti Mletačke Republike u Herceg-Novom nije bilo kružoka demokrata, kao u Budvi i Kotoru, jer nije bilo intelektualaca patricijskog porekla, nego je grad nešto značio prometom stočarskih i drugih proizvoda. Za vreme otomanske vladavine, dugo je grad bio pomorska baza kao i gusarsko gnezdo. Mlečani su grad zauzeli 1687. godine. Pred kraj mletačke vlasti bilo je izvesnih reformskih zahvata, tako da je (1792) komora u Novom priključena komori u Kotoru.[1]

Jedan zanimljiv događaj zbio se u novskoj luci 1797. godine. Brik Jovana Boškovića, natovaren raznom robom, ukotvio se u novskoj luci. Spustio je mletačku zastavu, koja više nije bila priznata u pomorskom saobraćaju i zakitio se turskim barjakom; da bi udovoljio pomorskim pravilima, Bošković je postavio za zapovednika broda mesto sebe Petra Nikolinog, turskog podanika. Brik je na pola puščanog dometa bio napadnut od nekoliko baraka na vesla, koje su pripadale Risnu. Cilj napada bio je pljačka četiriju Rišnjana, jednog iz Baošića i jednog iz Bijele. Napadači su već zauzeli lađu, ali su se oglasili topovi iz Gornje tvrđave sa 8-9 hitaca. Starešina Topaljske opštine, Aleksandar Vojnović, zahtevao je da Bošković sa brikom isplovi iz luke, praćen državnom galeotom. Galeon je morao imati sto ljudi a on je imao samo 60. Brik nije otplovio 12 milja, nego je stao ispred lučkog lukobrana. Posle toga se razvila sudska rasprava oko utvrđivanja činjeničkog stanja i da bi se odredila kazna i napadačima, i vlasniku brika i zapovedniku galeote. Slučaj je iznesen da bi se prikazala opšta klima u gradu, čiji je načelnik bio Ivan L. Burović, koji je ranije bio austrijski generalni konzul u Albaniji.[[2]]

Protiv austrijske okupacije bunili su se naročito Novljani, koji su mitropolitu Petru protestovali (2. maja) protiv namere Beča da posedne Boku.[3] Propast mletačke države značila je i neke promene u privrednom životu.

Dotad su Bokelji rado odlazili da love korale, a od toga vremena njihove poslove su preuzeli ribari Zlarina kod Šibenika.[4]

Austrijski general Matija baron Rukavina je 26. avgusta 1797. sa 17 ratnih i 8 transportnih lađa stigao iz Zadra i pristao je u Jazu, na granici Grblja i Budve. Tu se sastao sa mitropolitom Petrom I. Posle toga su otplovili u Budvu, gde je mitropolit kao predao Boku Kotorsku Austriji.[5]

U Herceg-Novom bio je stacioniran austrijski garnizon koji je zavisio od vojnog zapovednika generala Tomasa barona Bradija.[6]

Narod nije prijateljski gledao na Austriju, jer je nastalim promenama koje je svet vezivao za dolazak ćesarovaca, nastala velika izmena u poslovnom životu, posebno u pomorskoj plovidbi. Stoga su Austrijanci oportunistički želeli da upravu grada popune domaćim ljudima. Posle Ivana L. Burovića, zapovednik grada (1802) postao je Alojzije Burović.[7]

Krajina Herceg-Novog imala je 1804. godine, za vreme uprave Bokom Kavalkaboa, 8943 žitelja.[8] U varoši i okolini nisu se osetili nemiri zbog pobune u Grblju 1802-1804. godine.

U Herceg-Novom živeo je domaći grof Đorđe (Georgije) Vojnović, još od mletačkih vremena poznat kao pristalica ruskog dvora. Služio je u ruskoj vojsci, doteravši do čina majora. Godine 1804. živeo je u Novom, pun ambicija. U pismu caru u Šenbrunu, general Bradi je (4. septembra 1804) pisao "Držim da on tačno zna šta se pregovaralo između Rusa i Crnogoraca". Vojnović mu je rekao da će Crnogorci dobiti organizaciju kakva je data jonskim ostrvima, da će Crnogorci koji su se nalazili u ruskoj vojnoj službi postati članovi senata u Crnoj Gori, koji bi (6. marta 1805) proglasio ruskog cara za kralja Ilirije.[9]

Samo koju nedelju kasnije (oktobra 1804) Crnogorci su krenuli na Novi. To je objavila francuska štampa na osnovu vesti dobijene iz Bosne.[10] Možda je nekog pokreta i bilo, ali do napada na varoš nije došlo.

Prvoga oktobra 1805. austrijski uhoda dojavio je o planovima Petra I i bokeljskih Srba. Oni su radili da pomoću Rusije obnove svoju staru državu (pod nazivom Ilirije), koja bi obuhvatala znatne teritorije, sa kojih bi bilo moguće naoružati 200.000 ljudi sposobnih za oružje. Plan je predviđao da od Austrije najpre budu obuhvaćeni Herceg-Novi, Risan, Luštica, Grbalj i Paštrovići, Maine, Pobori i Brajići. U Rusiju su poslati arhimandrit Stevan Vučetić (Grbljanin) i Sava Ljubiša (Paštrović), dok je u Herceg-Novom radio bivši ruski major Đ. Vojnović. Vojnović je (krajem juna) rekao da će svet biti zadivljen što će se u sadašnjosti dogoditi.[11] Austrijski obaveštajni izvještaj već je 29. januara 1805. navodio da se sprema ustanak hercegovačke raje. Glavni neprijatelj Austrije bio je Đ. Vojnović.[12]

Poslednjih dana 1805. godine, posle zaključenja Požunskog mira, Bokelji su omogućili mitropolitu Petru I da u društvu ruskog konzula Aleksandra J. Mazurevskog i carskog izaslanika Stepana Sankovskog primi ključeve Herceg-Novog. Tim činom je Crna Gora sprečila bečki dvor da izvrši svoje obaveze na osnovu pomenutog mirovnog sporazuma[13]. februara 1806. Dve crnogorske kolone zauzele su Kotor, Perast, Novi i druge tvrđave u Boki. Vladika je u Novom odslužio liturgiju, a narod je izvesio ruske barjake. Tu je Sankovski saopštio Petru I da je ruski ministar spoljnih poslova Budberg poslao vladici novac za troškove koji su nastali pokretanjem vojske.[14]

Početkom 1805. godine stanje u okruženju Herceg-Novog bilo je fluidno. Ustanak u Šumadiji i severozapadnoj Srbiji delovao je na pravoslavnu hercegovačku raju još 1804. godine. Turci su uspeli da uguše ustanak u Drobnjacima, ali ne i da umire narod. Ruski agenti Ivelić, Đ. Vojnović, Sankovski i drugi održavali su vezu sa pouzdanicima u Hercegovini, čak do Pive, ponekad i preko Dubrovnika. Početkom 1806. godine održao je sastanak u gradu sv. Vlaha arhimandrit Gagović, optužen u Kotoru da je podgrejavao neraspoloženje prema Francuzima.[15] Gagoviću to nije bio naporan posao, s obzirom da je u crnogorskoj i bokeljskoj vojsci bilo ljudi sa hercegovačkog područja. Turske vlasti izgleda nisu sprečavale odlazak ljudi sa svoje teritorije, ali je pojava takve političke imigracije ljutila Francuze.[16] Od aprila do septembra "seljacima" (Bokelji) su vređali Francuze i uznemiravali njihove prednje položaje. Za odmazdu, general Marmon je naredio da se spali više sela kao i sva predgrađa Herceg-Novog.[17]

Sa nastupanjem Napoleonovih četa, navalili su i Crnogorci. Nastojeći da spreče francusko posedanje Boke Kotorske, Rusija je uticala preko svojih predstavnika na mitropolita Petra I da stupi u akciju u Boki i da utiče da se Bokelji pridruže Crnogorcima. Viceadmiral ruske sredozemne flote D. Senjavin primio je naređenje da krene u Jadransko more i pomogne zauzimanje Boke Kotorske. Sredinom februara Crnogorci su zauzeli u Herceg-Novom utvrđenja i sastali se sa ruskom pomorskom pešadijom koja se tu iskrcala. Zatim su zajednički napredovali prema Cavtatu. Mitropolit Petar Ipisao je Karađorđu (15/27. februara 1806), izrazivši radost zbog uspeha ustanika u Srbiji i javljajući o svojim pripremama protiv Francuza.[18] Francuzi su već 28. februara javili o sukobima severno od Herceg-Novog sa udruženim Crnogorcima i Bokeljima.[19] Pre toga, ruski kapetan Beli dobio je (9. februara) zadatak da sa svojim brodom, sa dve fregate i jednim skunom otplovi u Herceg-Novi i tu se javi St. Sankovskom. Spajanje sa crnogorskim odredom od 2000 ljudi nastalo je pod Herceg-Novim, a zatim su Rusi i Crnogorci osvojili dva novska utvrđenja koja su se još nalazila u rukama Austrijanaca.[20] Blagovremeni dolazak eskadrile kapetana Belija sprečio je Bokelje da naplate svoje račune Austrijancima. Posle poruke Petra I (21. februara) da će jurišima osvojiti gradove u Boki, austrijski komandant je zamolio Belija da ispali jedan hitac iz topova, da se nađe izgovor, a on će odmah bez borbe predati ključeve utvrđenja. Crnogorci su zatim poseli svih devet tvrđava i smenili austrijski garnizon.[21]

U manastiru Savini (marta 1806) mitropolita i kapetana Belija dočekalo je 10.000 stanovnika. Narod je položio zakletvu vernosti ruskom caru. Tada su na tvrđavi "Španjoli" osvanule ruske zastave. Sto i jedan top sa novskih utvrđenja popratili su pomenutu zakletvu salvom hitaca. Nešto kasnije se viceadmiral D. Senjavin (27. marta) sa brodovima i pomorskom pešadijom smestio na obalama Boke. U pismu ruskom ambasadoru u Beču, grofu Razumovskom, Senjavin je javio da se tada u Boki nalazilo 12.000 boraca, 400 plovnih objekata naoružanih za borbu protiv gusara. Prema Novom je u isto vreme bilo upućeno 6000 Napoleonovih vojnika.[22] Austrijske uhode u Travniku izvestili su (11. marta) da je u Dalmaciji bilo 30.000 Francuza i čak 50.000 Turaka u Bosni i Hercegovini kao Napoleonovih saveznika, spremnih da krenu u Boku protiv Rusa. Bosanski valija je sa 1200 boraca krenuo u Nikšić da bi bio bliže Crnoj Gori. Šestoga marta jedan ruski oficir, prerušen odelom bosanskih Turaka, uputio se u Bosnu, ali je bio otkriven i zatvoren.[23] Na obalama Boke pojavili su se i engleski brodovi, koji su Rusima pomogli da spreče Francuze da upadnu u Boku.[24]

U prvoj dekadi aprila senatori već okupiranog Dubrovnika su preko Đorđa Vojnovića doturili pismo za D. Senjavina.[25] Mitropolit Petar Isa Crnogorcima, Bokeljima i nešto Rusa pošao je (21. maja) na Dubrovnik. Prvi sudar bio je kod Cavtata, gde su Francuzi saterani u naselje. Sutradan je došao u pomoć major Zabjelin sa osam četa redovne ruske vojske. Borbe su nastavljene sve do 25. maja, kada su Francuzi napustili celi teren između Cavtata i Dubrovnika, utvrđujući se na Brgatu. Senjavin je tada brodovima zauzeo ostrvo Lokrum, prema Dubrovniku, a Petar Isa svojima i Rusima krenuo je da uzme Brgat. Francuske i dubrovačke vojske bilo je 7000. Petoga juna otpočele su ogorčene borbe na svima deonicama ratišta. Deo Crnogoraca napadao je na rovove neposredno pred Dubrovnikom. Kad su se na Brgatu zalepršale ruske zastave, Francuzi su bili primorani da se povuku u same dubrovačke zidine. Sve zgrade oko Dubrovnika bile su opljačkane i spaljene, a u Gružu se nalazilo rusko brodovlje.[26]

Francuski general Tost poveo je vojsku u lošem nastupu prema Boki, sa zadatkom da ovu prođe i usmeri se prema Skadru i Albaniji. Sjedinjeni Rusi, Crnogorci pa i Arbanasi, onemogućili su izvršenje te operacije.[27] Pokušaj proboja izveo je 23. linijski puk, no pri okršaju kod jedne osmatračke stanice francuski grenadiri bili su potpuno satrveni.[28] Videći da rusko-crnogorska vojska može biti i ofanzivna, Francuzi su prema Boki, dakle i u pravcu Herceg-Novog, na brzinu iskopali i utvrdili šančeve.[29]

U međuvremenu, 17. juna, 22 lađe iz Trsta ponele su 2000 austrijskih vojnika za Boku da ovu preuzmu od Rusa i predaju je Francuzima. Krajem juna u Aueršpergovoj livnici (u Kranju) izlivani su topovi za Srbijance i Crnogorce, koji bi bili isporučeni u Sisku svakako srpskim trgovcima, što znači da bi Crnogorci dobijali topove i preko Srbijanaca; austrijske vlasti su međutim, zabranile predavanje Srbijancima te isporuke naoružanja.[30]

Viceadmiral Dmitrij Senjavin je pod Herceg-Novim (25. juna 1806) primio delegaciju mesta i novske okoline i njihov memorandum. On je Novljanima odgovarao proglasom preko novljanskog episkopa Arsenija (?) i zasnovao je novu vojnu saradnju. Preko leta general Marmon je preuzeo teritoriju do Molunta a svoje baterije je postavio na Oštrom Rtu.[31]

Mitropolit Petar I bavio se 20. jula/ 1. avgusta 1806. u Herceg-Novom, vodeći Crnogorce. Odatle se on javio Praviteljstvujušćem sovjetu ali tek 12/24. novembra 1806. godine.[32]

Prisustvo ruske i crnogorske vojske aktiviralo je pravoslavne Hercegovce koji su se pridružili Bokeljima. Marmon se zbog toga tužio trebinjskom paši, a on je neposlušne podanike prepustio kažnjavanju Francuza. Marmon je naredio da se spale okolna sela i predgrađe Novog, što je odmah izvršeno.[33] Posle toga Francuzi su uspeli da preuzmu pozicije na bojištu. Tu je bilo 20.000 njihovih vojnika a boravili su u velikom logoru u Sutorini. Vladika Petar Ipovukao se u Mojdež a Rusi su ostali u Herceg-Novom. Pri povlačenju Rusa uništena je jedna francuska kolona. Noću istoga dana Mormon je ostavio tabor u Sutorini sa sedam topova a sa glavninom se izvukao u pravcu Cavtata.[34] Pomognuti topovima ruske flotile, Crnogorci su nastupili protiv Napoleonovih trupa koje su poterali prema Dubrovniku. Tokom septembra počele su teške borbe od Novog na sever. Mitropolit Petar zauzeo je Debeli Brijeg. Zajedničkim snagama Francuzi su nakon trodnevnih bojeva proterani do Cavtata. U sudarima krajem septembra Rusi su izgubili 800 ljudi a Francuzi, navodno, 3000 i 50 topova, bilo je zarobljeno 1300 vojnika i 47 oficira.[35] U borbama 2/14-13/25. septembra bilo je 6000 Crnogoraca i Bokelja i 3000 Rusa. Zbog naglog povlačenja Francuza, Petar I je (16/28 t.m.) zauzeo utvrđeni logor u Vitaljini. Knez Sava Ivelić je sa Rišnjanima i Rusima na juriš osvojio Vučje Ždrijelo.[36]

Kad je Marmon saznao da je Rusima stiglo pojačanje sa Krfa, koje se iskrcalo u Novom i spojilo sa 4000 Rusa, on je na njih krenuo sa 6000 ljudi. U bici 1. oktobra on je savladao "slovensku koncentraciju", 4000 Rusa je ubijeno a 2000 zarobljeno, a mnogi su se podavili u moru. Predgrađe Novoga je ponovo (2. oktobra) paljeno po zapovesti generala Vinjola.[37]

Kad su austrijski mirovni delegati na čelu sa generalom Belagardom stigli pred Novi, Rusi i Crnogorci ih nisu pustili da uđu u varoš. Tada su delegati protestovali generalu Loristonu zbog nemogućnosti da izvrše obavezu.[38]

Čim su Crnogorci saznali za odluku ruskog cara da se Boka preda Austrijancima odnosno Francuzima, većinom su se vratili kućama. Kad je general Loriston sa 3000 vojnika ispao iz Dubrovnika, opsađivači su se povukli u Herceg-Novi.[39]

Uporedo sa tim povlačenjem, Francuzi su došli pred Herceg-Novi i napali ga (20. septembra). Sa Francuzima su nastupali i naoružani Dubrovčani, koji su za štete koje su im naneli Crnogorci pri opsadi spalili mnogo kuća u Mojdežu, Kamenom i Mokrinama. Borba pred Novim vodila se noževima prsa u prsa. Francuzi su se morali privremeno povući ka Vučjem Ždrijelu. Poginulo je više od 3000 Francuza, među kojima osam oficira. Crnogorci su (21. septembra) ušli u Konavle i popalili sva sela na koja su naišli, za osvetu za paljevine pred Novim. Mitropolit Petar Ije (24. septembra) ponovo zauzeo Debeli Brijeg. Kako je posle toga opasnost od Francuza iz Dubrovnika jenjala, D. Senjavin je pred Herceg-Novim ostavio malo ruske vojske, a zadržao je svega 2000 Crnogoraca i 1000 Primoraca.[40]

Za borbe vođene prve polovine septembra karakteristično je pismo upućeno (13 t.m.) iz Herceg-Novom kapetanu Niku Palikući u Trst, u kojem je rečeno da se borbe u predgrađima vode svakodnevno i da su glave Francuza rasute po ulicama kao repe za prodaju.[41]

Vladičin prikaz bitke pod Herceg-Novim bio je (1. oktobra) podrobniji. Francuzi su se zaustavili u Sutorini i u podgrađu novske tvrđave. U svanuće 2. oktobra počeli su stezati obruč oko novske tvrđave. Ruski brodovi su otvorili topovsku paljbu na neprijatelja, smetajući mu da priđe samim zidinama. Projektili i karteč sa lađe "Jaroslav", sa koje se stalno pucalo, zaustavili su nastup Napoleonovih grenadira. Dubrovčani su opet palili kuće u predgrađu, a zatim su dve kolone, sastavljene od grenadira, pošle na juriš protiv Crnogoraca i Bokelja u spaljenim selima Mojdežu, Kamenom i Mokrinama. Vladika je ostavio nekoliko odeljenja da dočekaju Francuze, a ostalu vojsku zadržao je u rezervi, za pojačanje prethodnice. Crnogorci su jataganima dočekali Francuze i u klanju prsa u prsa bili popunjavani iz rezerve. Upornošću na prvoj liniji i zaobilaženjem terena neprijatelj je primoran na odstupanje, gonjen do mraka. Noći uoči 3. oktobra grenadiri su se počeli povlačiti put Dubrovnika, ka brdu Vučjem Ždrijelu. Drugog oktobra sa crnogorske strane poginulo je 16 a ranjeno 17 boraca.[42] Marmonovi podaci su drukčiji: u borbama 29. septembra i 2. oktobra ubijeno je 350 Rusa, ranjeno 600-700, zarobljeno 211, "seljaka" je ubijeno 400, ranjeno je više od 800, a francuski gubici su iznosili 25 mrtvih i 130 ranjenih.[43] Crnogorski gubici su bili mali jer su oni ratovali hajdučki, iz zasjede i zaobilaženjem iza leđa neprijatelja, dok su glavni udar primili Rusi i Primorci, te su imali i znatne gubitke.

Viceadmiral D. Senjavin je deo Crnogoraca i Primoraca zadržao na novskom prilazu Boke Kotorske a ostale je poslao kući.[44] Posle toga je u Beču zaključena konvencija o udruživanju francuskih i austrijskih snaga da bi se akcijom iz Dubrovnika od Rusa preuzeli Herceg-Novi i Kotor. Akcija je odložena za proleće 1807, kada je za zapovednika obrazovane komisije ponovo izabran Belegard.[45]

Krajem 1806. Rusi su držali Herceg-Novi, Risan, tvrđavu Soko, okolinu Cavtata i upravo zauzet Hvar, a uspeli su i da sa 20 velikih brodova vladaju vodama Mljeta, Korčule i Hvara kao i da zatvore Jadranske luke za francuske lađe.[46] Trinaestoga decembra sa jonskih ostrva došli su admirali Grekov i Sarski, zapovednici moćne flote u Jadranu od 40 ratnih brikova i sto tovarnih lađa i lađica topovnjača. Ti plovni objekti nosili su 18.000 ljudi za Herceg-Novi i Cavtat. Na granici Crne Gore prema Turskoj stajalo je, navodno, 8000 ljudi. Sa tim snagama mogle su se obaviti pripreme za napad na Dubrovnik, tvrđavu Lovrijenac i luku Gruž. Senjavin je očekivao i dolazak Srbijanaca i Rusa preko Bosne u Dalmaciju, što je alarmiralo Francuze, koji nisu uspeli da pred Rusima povrate ostrva. General Loriston je u Dubrovniku imao 6000 ljudi i tri linijska broda. Nezgoda je bila u tome što se oskudevalo u hrani a dosta je vojnika umiralo po bolnicama.[47]

Ratno stanje produženo je u Boki i 1807. godine. Prvoga januara viceadmiral D. Senjavin pošao je sa brodovljem u Herceg-Novi. Tu se zadržao manje od dve nedelje, jer je 13. januara otplovio za Krf, ostavivši u Novom kapetana Baratinskog i samo tri linijska broda.[48] U prvoj polovini februara nastalo je gomilanje ruskih i francuskih trupa oko Cavtata. Francuzi su dovlačili jedinice iz Napulja i Verone (ukupno 23.000), a Rusi su i dalje čekali jedan korpus Srbijanaca, jer postojeće snage nisu bile, sa Crnogorcima, dovoljne, za veće operativne zahvate. Francuski nastup prema Bosni i spajanje sa bosanskim Turcima bio je i dalje u igri, jer se tako najsigurnije moglo isprečiti Srbijancima i Rusima da siđu na more. Crnogorci pa i Bokelji morali su čekati poteze Bošnjaka, i bili su u nedoumici gde će se otvoriti nova ratna poprišta. Porta je ćutala kao sfinga i ništa nije poručivala.[49]

U drugoj polovini februara 1807. jedan crnogorski odred bio je smešten u Herceg-Novom, sa zadatkom da motri na Francuze u Dubrovniku, pa i da u pogodnim okolnostima pođe na Dubrovnik, naročito ako bi Francuzi napustili grad.[50] Za to vreme general Loriston je na strani prema Herceg-Novom sagradio tri utvrđenja, u koja je smestio po 12 topova, koristeći kulučki rad dubrovačke sirotinje. Jedina mu je nezgoda bila što je u Dubrovniku imao hrane za svega četiri meseca.[51]

Prvih dana marta Stepan Sankovski pisao je zapovedniku ruskog odreda I. Isajevu da ga, na osnovu pisma crnogorskog mitropolita, može obavestiti da se neregularne crnogorske čete nalaze u pokrajini prema Kotoru a regularne u Herceg-Novom, obe ove vojske trebalo je najpre da krenu na Trebinje a potom na Nikšić.[52] Prve dekade marta Francuzi i bosanski Turci pošli su protiv Rusa u Boki i Crnoj Gori, austrijske uhode su ponovo javile o nemogućim ciframa 30.000 Francuza i 50.000 Turaka; valija je krenuo sa 1200 boraca u Nikšić. Dva francuska oficira špijunirala su u Srbiji i preko Užica i Sarajeva vratila su se u Dalmaciju.[53] U proleće 1807. Bošnjaci su pregovarali sa Rusima, Crnogorcima i skadarskim pašom,[54] što nije omelo Bokelje da nedeljama uznemiruju turski prostor prema Trebinju, uživajući podršku tamošnjeg srpskog življa koji im je prilazio.[55]

Postoji jedna čudna vest fojničkih fratara da su bosanski Turci 9. jula iznenada, na juriš, zauzeli Herceg-Novi i sasekli zatečene Ruse, Crnogorce i Bokelje, tu je zarobljeno hiljadu vojnika i zaplenjeno 25 topova velikog kalibra, haubica, uhvatili su i nekog pravoslavnog episkopa.[56]

Posle mira zaključenog u Tilzitu razočarani mitropolit Petar I povukao je vojsku u Crnu Goru, gde je vladala smrtnost od gladi. Francuzi su iskoristili nastalo stanje te su 29. jula 1807. zauzeli Herceg-Novi. Francuzi su se ulogorili u Sutorini, ali ne zadugo, jer su se uskoro povukli u Cavtat, praćeni bokeljsko-crnogorskim odredima.[57]

U Herceg-Novom postojali su ruska bolnica i skladišta u zakupljenim kućama varoških trgovaca i imućnih građana kojima ruske vlasti, bez sredstava, nisu isplatile zakup. I druge nekretnine date su im u najam te ni one nisu po ugovoru kompenzirane. Poverioci ruske opštine bila su i 12 lica koja su bila u ruskoj službi ali bez plate.[58]

Čim su se instalirali u Herceg-Novom, Francuzi su počeli izgradnju puta Herceg-Novi - Budva, ranije isplaniran, i to na bazi besplatnog kuluka mesnog stanovništva, kome je dat rok od svega mesec dana da posao završe. U samom Herceg-Novom takođe su počeli drugi građevinski radovi.[59]

Prvih dana septembra 1807. Rusi su ponovo držali garnizon u Novom, sa 1200 vojnika, i u luci sa jednim linijskim brodom, sa dva brika i sa nekoliko malih naoružanih plovila. Kad su se Rusi konačno povukli iz Herceg-Novog, Francuzi su ponovo palili neka sela i predgrađa Herceg-Novog, da bi isterali sakrivene rebelante. Drugog oktobra 1807. Rusi su ponovo napali Francuze u Herceg-Novom, koji su se povukli u Sutorinu.[60]

Prema austrijskim obaveštajnim podacima, Bokelji i Crnogorci su izveli neku "revoluciju", povezani s Englezima, podstičući i Dalmatince na ustanak. Iako je predstojala zima, narod se sklanjao u brda, a Englezi su upali, navodno, u Mostar i još u neka mesta koje su Francuzi privremeno napustili.[61]

Decembra 1807. Đ. Vojnović i arhimandrit Ivković (kandidat mitropolita Petra I za episkopa Herceg-Novog) još su se bavili u Beču, gde su stigli iz Rusije, kamo su pošli jula iste godine.[62]

General Loriston u Dubrovniku ustanovio je političke kontakte Đorđa Vojnovića (sa stanom u Herceg-Novom i Kotoru) sa mitropolitom Petrom I, kao i da mitropolit sa sarajevskim trgovcem Budimlićem preko Bjelopavlića održava vezu sa ruskim generalnim konzulom u Beogradu K. K. Rodofinikinom.[63] Od oktobra 1807. razvilo se krijumčarenje soli. Vlasti su carinicima dodelile 7 žandarma, a Pokrajinska delegacija, organ francuske vlade, objavila je (31. oktobra) proglas o prometu soli u sedam tačaka.[63a]

Francuski oficiri su, kao i ranije, preko Travnika odlazili u Bosnu kazujući da će u mesecu aprilu uzeti Hercegovinu i celu Albaniju.[64] U želji da reši situaciju u Skadru, maršal Marmon je (u drugoj polovini maja) pozvao na razgovor mitropolita Petra, i to u Herceg-Novom, a intenzivirao je gradnju drumova Kotor - Skadar i Dalmacija - Mostar.[65]

Sredinom jula 1807. Francuzi su stradali na terenu koji su minirali Crnogorci kod Herceg-Novog, pa su ranjenike preneli čak u Knin.[66]

U leto 1808. pobuna je bilo na više mesta pod francuskom okupacijom (Brajići, Krivošije, Risan). Mitropolit Petar Islao je svoje ljude da podstaknu narod da se buni i u selima oko Herceg-Novog.[67] U drugoj polovini jula iz žandarmerije u Novom (u Herceg-Novom i Perastu žandarma, bivših pandura, bilo je 139) javilo se dezerterstvo.[68] Izazivač "nereda" u širem novskom kraju bio je Miko Andrić iz Mojdeža, koji je (jula 1808.) iskoristio nezadovoljstvo naroda.[69] Razloga za neraspoloženje bilo je više. Na seljake i pomorce vršen je pritisak da se "dobrovoljno" jave za služenje u francuskoj mornarici. Sela obuhvaćena ovom akcijom bila su: Kruševica, Bijela, Baošići, Kumbor, Sasovići, Kameno, Ratiševina, Kuti i Trebjesa.[70] Po osnovi kuluka ili uz minimalne dnevne nagrade svet je teran da izgrađuje puteve Dubrovnik - Kotor i Budva - skadarski kraj.[71] Na deonici druma kod Herceg-Novog 31. avgusta 1808. bilo je na poslu 230 argata i 15 majstora. Slično je bilo i na Debelom Brijegu.[72] Narodu nije bilo pravo ni zbog crnogorske otimačine stoke, koja nije prestala ni septembra 1808, kapetan žandarmerije u Herceg-Novom obavestio je bokeljskog serdara Krsta Viskovića da su Crnogorci sa jednim Dubrovčaninom izvršili krađe stoke u noći 17. septembra.[73]

Posle žetve i berbe 1808. jače je krenula privredna delatnost. Ustanovljen je zvaničan kurs francuskog i ostalog novca. Pazarni dani postali su živi ali i prilika za obračune. U Baru na pazarni dan koji se održavao u nedelju načinjena je gužva zbog ubistva dva francuska oficira, kojom su prilikom zapaljene i dve kuće.[74] Bilo je i zamena zemljišnih parcela, kojom prilikom su tri Trebinjca koji su (1804) zamenili posede sa jednim Novljaninom, pokušali da uđu u raniji posed u Žvini, Sutomoru i "kod Goge", verovatno zbog neizmirenih novčanih dodataka kompenzaciji od 1180 pjastri.[75] Oživela je plovidba, te je novski karantin dobio na značaju, posebno za lađe sa Krfa. Početkom septembra za brodove koji su dolazili sa Levanta karantin je iznosio 28 dana, ali je krajem istoga meseca lazaretski termin povećan na 40 dana, te su neki pomorci tražili da se "čišćenje" vremenski skrati.[76] Kontumaciju su morali da obave i službenici velikih sila pri dolasku iz Skadra.[77] Juna 1808. u Novom se razvio jedan specifični zanat - pravljenje košara za prenos kamenja pri gradnji puteva; krajem maja izdat je nalog za nabavku 250 narednih košara.[78]

Ljudi iz hercegnovske opštine održavali su intenzivni kontakt sa Crnogorcima. Delegat francuske vlade iz Kotora, Pauliči, tražio je od novske opštine da obznani naređenje da će po vojnim zakonima biti najstrožije kažnjeni svi oni koji budu ustanovljavali dodire sa crnogorskim neprijateljima. Posle toga je novi zapovednik Herceg-Novog pooštrio režim za otvaranje i zatvaranje gradske kapije.[79] U prvoj polovini februara 1808. veliki deo francuskog vojnog kontingenta iz Dalmacije privremeno je prebačen u Boku Kotorsku kako bi se obavila regrutacija koja je izbegavana.[80] U junu mesecu jedan poručnik iz hercegnovskog garnizona pisao je mitropolitu Petru I da je čuo da se Karađorđeva vojska nalazi na graničnom području prema Crnoj Gori, i da bi bilo dobro da neki odred crnogorske vojske pođe u susret Karađorđu i eventualno mu pruži pomoć.[81]

Godina 1810. prošla je u Herceg-Novom bez akcija koje bi privlačile pažnju. Francuzi su povećali oprez prema Crnoj Gori.[82] Godina 1812. opet je bila mirna i istorijski nezanimljiva. Te godine Rusija je vodila tešku borbu s evropskom vojskom Napoleona. Da bi francusku vojnu silu angažovali i na kakvoj drugoj strani, Rusi su planirali ustanak u Napoleonovoj Iliriji. Za taj poduhvat angažovani su neki crkveni dostojanstvenici, na primer arhimandrit Gagović iz Pive, koji bi izazvao pokret ustankom u Hercegovini i Bosni te ustanike orijentisao prema Dalmaciji. Rusi su nerealno planirali da se iz ustanka i pokreta izvuče ogromna vojska od 600.000 boraca Južnih Slovena. Francuzi, zabavljeni u Rusiji, takođe su bili zainteresovani da pokrenu druge, konkretno balkanske Turke. Porta nije želela da krvari za druge, te nije primila francuskog generala Andreotija, koji je u pomenutom smislu imao da zagreje Divanski savet. Minimalni program sastojao se u prolasku francuske vojske preko Bosne, da bi se ugušio ustanak i državni počeci u Srbiji. Andreoti je navodio da su srbijanski ustanici nameravali da se probiju do Crne Gore, preseku Bosnu od ostale carevine a zatim sa Crnogorcima napadnu Dalmaciju.[83]

Posle udara koji je Napoleonova vojska izdržala u Rusiji od ruske vojske i zime, Napoleonova armija je još bila sposobna za borbu. Januara 1813. ona je tražila da se po Ilirskim Pokrajinama sakupi 2500 tovarnih konja za vojsku.[84]

Koncem leta 1813. mitropolit Petar I je pokušao da preuzme Kotor.[85] Pred opasnošću da Austrijanci prodru u grad, u Herceg-Novom kao i u Dubrovniku zazidane su dve gradske kapije, pa se moglo ulaziti i izlaziti samo na jednoj. O tome je pisano mitropolitu Petru, u koga su pravoslavni Bokelji polagali nadu.[86] Mitropolit je (10. septembra) uputio proglas grbaljskim knezovima i ostalim starešinama, u kome je najavio dolazak u Maine po naređenju ruskog cara i britanskog dvora. U tome manastiru trebalo je postići načelnu saglasnost u vezi s ujedinjenjem Crne gore i Boke Kotorske. U to vreme u Herceg-Novom bilo je 586 francuskih vojnika, najviše u pokrajini posle Kotora.[87]

Francusku posadu u Herceg-Novom sačinjavali su vojnici iz Hrvatske, tj. hrvatskog dela Ilirije. Oni su se 20. septembra 1813. pobunili, tražeći zaostale plate. U Budvi su ubili komandanta mesta, poreznika i tri druga oficira, garnizon od 40 vojnika iz hrvatskih krajeva ništa nije preduzeo nego su se vojnici povukli u tvrđavicu. Budvani su potom otvorili varošku kapiju i pozvali mitropolita u grad. Dvadeset šestoga septembra garnizon u luci Rose (koja je spadala pod Herceg-Novi), koji su sačinjavali Hrvati i Srbi, povukao se u Novi a u Rose je poslata druga jedinica. Sutradan je iz Herceg-Novog dezertiralo 82 Hrvata kao i IV četa bataljona koji je prispeo iz Dubrovnika. Dva dana kasnije mitropolit Petar se smestio u Tivtu, a Crnogorci su krenuli u Bijelu i Herceg-Novi. Dan kasnije napadnut je na Verigama odred vojnika koji su bili na maršu za Herceg-Novi, da bi prihvatili 60 volova, transportovanih iz Dubrovnika, oni su morali da se povuku u Perast.[88]

Mitropolit Petar pozvao je (24. septembra) zapovednika austrijske vojske na saradnju u osvajanju tvrđava u Herceg-Novom i Kotoru; Crnogorcima je, naime, nedostajala teška artiljerija za rušenje gradskih bedema. Toga dana engleski kapetan Host obavestio je mitropolita o odluci da napusti Boku, jer je posada u Kotoru već bila u opsadi. Host je skrenuo pažnju na izvesnu količinu baruta koji se nalazio u "Španjoli" i na ostrvu Svetoga Đorđa. Dan kasnije sekretar novske opštine dao je popis zaliha municije za topove i puške u skladištima "Španjole" i "Fortemare".[89]

Između 3. i 7. oktobra Crnogorci i Bokelji kretali su se prema Bijeloj i Herceg-Novom. Lađice i topovnjače koje su bile upućene za transport volova vratile su se pod Perast (4. oktobara), jer su Englezi zaplenili pomenute volove. Šestoga oktobra lađice su krenule u Herceg-Novi po drugu partiju volova iz Dubrovnika.[89a] Petoga oktobra Vaso Đurasović, novski načelnik, obavestio je mitropolita Petra da su Englezi skinuli topove sa postolja u tvrđavi "Španjoli" a koji dan kasnije su poneli i topove sa privatnih lađa.[90] Osmoga oktobra francuski odred je na maršu izgubio tri čoveka, te se vratio u Herceg-Novi. Desetoga oktobra kopnene i pomorske veze sa Herceg-Novim su prekinute.[91]

Herceg-Novi i "Španjolu" su engleski vojnici zauzeli 12/25. oktobra. Pošto su odvučeni topovi, Host je naredio vojnicima da napuste Herceg-Novi i njegove tvrđave. Posle odlaska Engleza, "Španjola" je ponovo prešla u ruke branilaca. Prvoga novembra Sava Plamenac je ušao u Herceg-Novi, ali su dva dana i dve noći bile potrebne da se preuzme "Španjola".[[92]]

Četvrtoga novembra faktori zdravstvene službe u Herceg-Novom pozvali su sanitetskog referenta da organizuje strogi nadzor nad lađama koje su stizale iz Albanije, i to zato što je u toj zemlji besnela zaraza.[93] Načelnik novske opštine Vaso Đurasović predložio je (7. novembra) mitropolitu da postavi Stefana Brankovića za upravnika Lazareta u Sutorini.[94] Dan kasnije mitropolit Petar poslao je jedno odeljenje Crnogoraca da ponovo opsednu Herceg-Novi i "Španjolu", koje su branioci ponovo poseli. Tada su se u Herceg-Novom i u celoj Boki vile tri savezničke zastave - ruska, austrijska i engleska, ali nije bilo crnogorske.[95] Civilna uprava sa načelnikom, kapetanom Vasom Đurasovićem, bila je procrnogorska.[96] Kada upravnik Lazareta nije hteo da preda dužnost novopostavljenom upravniku, Đurasović je zamolio mitropolita da naredi smenjenom upravniku da odstupi.[97] Đurasović je priznavao vlast Centralne komisije u Dobroti, te je njoj javio da Englezi žele da izvuku drvnu građu iz dve novske tvrđave koju su građu dovukli Francuzi za barake.[98]

Dvadesetoga decembra 1813. austrijski general Milutinović ušao je u Herceg-Novi, bez obzira na mitropolitova pisma.[99] Izgleda da je naišao na otpor življa, te se udaljio i 8. januara 1814. ponovo stigao u grad sa 213 vojnika rodom iz hrvatskih krajeva. Odmah su ponovo izmenjena pisma između generala i mitropolita Petra. Milutinović je protestvovao što je po mitropolitovu nalogu njegova ekspedicija zaustavljena na granici Boke, koju je imao da posedne u ime protivnapoleonovskih saveznika, on je uveravao da zaposedanje Boke od strane austrijske vojske ništa ne bi prejudiciralo u pogledu konačne sudbine pokrajine. Austrijska vojska je u Herceg-Novom ustanovila gvardie, ali je uvažen mitropolitov zahtev da se ne ulazi u novske tvrđave.[100]

Usled povećanog kretanja vojske i ljudi, robe i brodova, pojačana je u Herceg-Novom predostrožnost u pogledu zaraze, koja je (oko 1. januara 1814) harala u Gackom i Korjenićima.[101] Kapetan luke dobio je naređenje da pomnije prati sumnjivu robu iskrcanu u lazaretu.[102] Kontumacija je posebno izvođena prema plovnim objektima koji su dolazili iz Drača, za koje su zaduživani posebni stražari (gvardijani).[103] U Herceg-Novi stigao je i prvi brod iz Gruža, o čemu je morao biti obavešten mitropolit.[104]

Prilike u Herceg-Novom postale su stabilnije krajem januara. Od zastava jedino je tolerisana ruska. Neki manifest koji je objavljen i u Dalmaciji, Trstu i Italiji uznemirio je narod.[105] Lazaret je obavezno izdavao dozvole brodovima za isplovljavanje.[106] Dužnicima koji nisu namirili tuđa potraživanja određivan je pritvor.[107] Postavljeno je i pitanje isplate rata mitropolitove pozajmice od privatnika.[108]

Ekonomski odnosi počeli su pokazivati redovnije oblike i intenzitet. Izvesni zanati u Herceg-Novom proizvodili su izrađevine i za mitropolitov dvor, na primer svećari koji su slali sveće lojanice u Stanjeviće. Preko hercegnovskog pristaništa lađe su prevozile u Dubrovnik i ulje i aleksandrijski lan.[110] U kontumaciji se našlo i 13.731 libra suvog grožđa.[111]

General Milutinović je iz Herceg-Novog poslao u Trebinje četiri oficira, ali se razlozi misije nisu mogli u gradu saznati. Prvih nedelja februara u varoši je već bilo 300 austrijskih soldata, koje su Novljani morali hraniti.[112] Centralna komisija, vrhovni izvršni organ ujedinjenih pokrajina postavila je Stefana Zupkovića, bivšeg sudiju, za nadzornog organa na području Herceg-Novog i Rosa, on bi nadgledao javni red i mir, carinike i prodaju soli u Herceg-Novom.[113] Kao zastupnici Herceg-Novog u središnjim upravnim telima u Kotoru izabrani su gradski načelnik Vaso Đurasović i Trifun Bronza.[114] U prvoj polovini februara u novskom kraju vladala je neobična hladnoća, pa je u nekoj barci nađen i jedan smrznuti Peraštanin.[115]

Iz razloga koji nisu poznati, za novog upravnika Herceg-Novog mitropolit Petar Ioznačio je Stefana Zupkovića, no on je odbio da prihvati tu dužnost u zavičajnoj varoši.[116] Vladika je stalno oskudevao u novcu, te mu je Đorđe Vojnović bio garant pri pozajmicama. On mu je (23. februara) otvorio kredit na 400 talira, od novca koji mu je iz Petrograda preko Trsta stizao u Dubrovnik, Vojnović je otplaćivao i vladičine dugove kod grofa Burovića i drugih u Primorju. Kako se kuga proširila iz Mostara do manastira Duži kod Trebinja; Vojnović je tražio 30 Crnogoraca i kapetana Savu Stanojevića da kao straža sprečavaju promet preko turske granice.[117]

Hercegnovska opština je takođe slabo stajala u pogledu novca, a nove udružene vlasti su opštini nametnule isplatu 440 talira. Vaso Đurasović, koji je ostao na ranijoj dužnosti mada nije pripadao mitropolitovoj frakciji, jadao se da je tokom proteklih sedam godina Herceg-Novi najteže osetio posledice ratnih zbivanja - pljačke, paljevine, pustošenje polja. Po odlasku francuskog okupatora, teret odbrane naselja i utvrđenja pao je na opštinski trošak. Materijalne koristi od Lazareta i luke Rose išli su u javnu kasu nove državice. Herceg-Novi je morao štititi Boku od zaraze sa turskog područja te i na tom zaduženju je trošio. Stoga je bilo razloga da se grad oslobodi novog nameta, pa čak i da dobije novčanu pomoć.[118] Đurasović je predložio mitropolitu da se obznani dekret kojim će se u interesu javnog mira zabraniti presuđivanje u građanskim sporovima sa deliktima iz ranijeg vremena.[119]

Sredinom marta 1814. u Herceg-Novom je boravio ruski pukovnik Nikič. On je imao poslova sa generalom Milutinovićem i sa članovima Centralne komisije iz mesta. Ovi su mu dali reč da će ubuduće izvršavati njegove naloge i da će se kloniti svih spletki koje su ih u prošlosti ometale u radu. Reč je o dve koterije koje su se nadmetale. Nekako u to vreme mitropolit Petar je energičnim porukama uspeo da spreči unutrašnje razmirice dve udružene pokrajine i da osigura mir i bezbednost.[120]

U drugoj polovini marta 1814. novske tvrđave su bile bez straže, a opština nije mogla ništa preduzeti da austrijski vojnici ulaze u fortifikacije. General Milutinović je imao sastanak sa mitropolitom u Sutorini, kad je vladika pre toga dolazio u Herceg-Novi, ali su Austrijanci izmislili novu priču, verovatno da se narod opusti i raziđe, pa da onda ćesarovi soldati ovladaju u potpunosti i gradom i utvrđenjima. Narod je bio ogorčen i neobuzdan, jer nije imao hleba, i u takvim uslovima red ne bi uspostavilo ni 5000 vojnika.[121] U takvim okolnostima mir se mogao obezbediti ako bi došli Crnogorci uz preporuku mitropolita i pukovnika Nikića i hrana.[122]

Sredinom aprila Nikič je upozorio novsku opštinu da bude na oprezu prema ćesarovcima i da u slučaju potrebe pomogne zapovedniku tvrđave "Španjole", ruskom oficiru. Nikič je utvrdio da je u poslednje vreme bilo pokušaja da se unese nesloga i nametnu rđavi odnosi sa susednom Austrijom; vlasti i većina naroda su uspeli da prevladaju zlonamerne, te je uspostavljen poredak; Nikič je tvrdio da se više ne treba plašiti austrijske intervencije, iako su i dalje nužni budnost i strogo obavljanje dužnosti. Zapovedniku "Španjole" izdate su smernice. Nikič je ukazao na primer nekih malih opština u Boki, koje su se žrtvovale, ne pitajući za konačnu sudbinu, tim pre se to može očekivati od Herceg-Novog.[123]

U odgovoru na mitropolitovo pismo, general Milutinović je u podužem izlaganju (20. aprila) napomenuo da su izmišljene klevete da će pravoslavni podanici pod vlašću austrijskog cara nailaziti na teškoće u ispovedanju vere i biti zlostavljani. Te priče je Milutinović čuo i od grofa Đ. Vojnovića. Njemu nasuprot, načelnik novskog sreza Vaso Đurasović, inače jedan od mitropolitovih ljudi, rekao je da Bokelji nikad nisu bili tako srećni kao u vreme malobrojnih godina prve austrijske vladavine, kad je dosta urađeno za prosperitet naroda pa i za pomoć Crnogorcima u žitu.[124]

Rusko-mitropolitova frakcija istrajavala je u svojoj politici. Đorđe Vojnović poslao je vernog opštinskog kmeta i nekoliko Crnogoraca da uhode ćesarovu vojsku u Konavlima. Bokeljska vojska u Boki, bez hrane i troška, nije bila u stanju da obezbedi čuvanje pokrajinskih međa. Nikič, takođe bez novca, mislio je da se imenovanjem novih ljudi na čelne dužnosti može odnekud izvući neophodan novac. Vojnović je, pak, smatrao da sam Nikič treba da dođe u Herceg-Novi i obezbedi sredstva, jer on ima vlast. Za čuvanje granice 20. aprila stiglo je u Herceg-Novi 60 Grbljana.[125] U nedostatku finansija, Nikič je primao arbanaški kukuruz od nekih građana, izdajući priznanice na određene svote.[126] Herceg-Novi bio je i obaveštajno središte i za vesti sa drugih strana. Neki pomorci Grci iz Janjine izneli su da će Rusi, kad se vrate iz Francuske, zaratiti sa Turskom i da će Boku sa Crnom Gorom sastaviti sa Srbijom,[127] koja je već bila pokorena.

Krajem aprila i predstavnici vlasti u Herceg-Novom obavešteni su da Boka konačno potpada pod Habsburšku carevinu. Vaso Đurasović i četiri sudije (Antonije N. Zarević, (nepismeni) Sava Begović, Nikola Musić i Todor Gojković) protestovali su kod mitropolita zato što je javljeno da je Boka dužna da prizna ćesarovo pokroviteljstvo. Austrijski general Tomašić je još 4. marta javio novskoj opštini da je pripala bečkom caru. Tada je Savo Plamenac bio delegat Herceg-Novog pri Centralnoj komisiji. Tomašić je dva puta slao vojsku pod generalom Milutinovićem na Boku, ali su opštine, pa i novska, ostale pod ruskim barjakom.[128]

Pukovnik Nikič slušao je ruske zapovesti, te je umesto 110 stražara u Herceg-Novom rasporedio samo 60, navodno zato što je svuda vladao red.[129]

U Herceg-Novom su se širile razne glasine. U poslednjoj nedelji maja forsirana je fama da je car Aleksandar nameran da uspostavi Mletačku Republiku sa njenom nekadašnjom teritorijom, pod upravom svoga brata.[130] U opštem bunilu javile su se i razmirice između Novljana i Rišnjana, pa su Rišnjani povukli svoje zavičajnike koji su živeli u Novom.[131] Kada je general Milutinović ušao u Novi, u mestu se nalazio pukovnik Nikič i nešto Crnogoraca. Okolna sela su se digla na oružje, ali iz Herceg-Novog nije pokazana nikakva inicijativa.[132] Zavladala je pax austriaca.

***

Pod turskom vlašću Herceg-Novi je bio pomorska baza i centar muslimanskog korsarstva u srednjem delu Jadrana. Mlečani su takođe u Novom obrazovali pomorski punkt za kontrolu ulcinjskih i arbanaških pirata. U doba Napoleonovih osvajačkih ratova, rivalske države su se protiv Francuza borile i na moru, postavljajući blokadu dovozu hrane, sirovina i Napoleonove vojske. Najpre su Francuzi posegli da se gusarstvom bore protiv britanske pomorske sile.[133] Francuski korsari lovili su u Jadranu i druge lađe, na primer đenovljanske i dubrovačke.[134] Francuski gusarski brod Luja Mareja uhvaćen je maja 1793, pa zapaljen (decembra 1797), i to u luci Rose, koja je bila zavisna od Herceg-Novog.

Godina 1806. bila je vrlo značajna za hajdučiju na Jadranu, koju su ratujuće države postupno manifestovale jedna prema drugoj. Tada je počela ruska okupacija Boke Kotorske, a sa njom i moderno bokeljsko korsarstvo. Tadašnja administracija je osnovala u Herceg-Novom stalan sud za podelu gusarskog plena. Predsednik mu je bio Đorđe Vojnović.[135] Već time je gusarstvo sa političko-državnom zadrškom legalizovano. Pored toga, takva pomorska delatnost trebalo je ne samo da naknadi gubitke pomoraca, nastale usled ratnih dejstava, nego i da suzbije francusko prisustvo u Jadranu, dakle i njihovog pomorstva i privrede. Hvatani su i dubrovački brodovi, jer su Rusi smatrali da su Dubrovčani, iako okupirani, prišli zavojevaču. Ruska uprava je svojim proglasom od 1. juna 1806. dala povlastice korsarima. Novljani i ostali Bokelji koji bi počeli da gusare mogli su da javno plene, kao kakva ratujuća strana, francusko-mletačke, dubrovačke i ostale lađe koje bi radile za Napoleonovu ratnu mašinu i privredu. Odredba o dubrovačkim plovnim objektima izdata je još 16. maja, dakle pre opšteg proglasa. Ruska komanda se plašila da Francuzi ne bi rekvirirali mnogobrojno dubrovačko brodovlje, pa ga i naoružali za svoje ciljeve.[136]

Iz godine 1807. postoji žalba patrona Ivana Vučetića sa Hvara protiv brodovlasnika Pavla Živkovića, koji je uhvatio njegovu braceru sa robom i odvukao je u novsku luku. Zaplena je obavljena 8. jula, dakle posle zaključenja Tilzitskog mirovnog ugovora, sud je osudio Živkovića da vrati lađicu sa tovarom i da naknadi troškove koje je Vučetić imao u vezi s tim.[137] Gusarili su ne samo bokeljski Srbi, nego i Hrvati, odnosno ljudi sa italijanskim prezimenima.

Kad su se ruski brodovi povukli sa Jadrana, neki Bokelji u ruskoj korsarskoj službi prešli su u istoj funkciji pod britansku zastavu. Poznata su imena podvižnika ove vrste - Mihaila Vučetića, Božidara Cigovića i drugih.[138] Sredinom maja u Moluntu (severno od Herceg-Novog) zaplenjen je brigantin Miha Gojena, koji je zatim ekspedovan u Herceg-Novi, gde je Đ. Vojnović lađu oslobodio sužanjstva. Gusari pod ruskom zastavom zaplenili su i brigantin Nikole Bogdanovića i još jednu lađu Nikole Jugovića.[139]

Septembra 1807. Ivan Stalio iz hvarskog Starog Grada dobio je u Kotoru naknadu od 4100 florina za plovni objekat koji su u viškoj luci oteli Bogdan Ćipović i Đura Starčević iz Herceg-Novog. Gusari Đorđe Stojković i Marko Pjeska u društvu sa druga dva broda iz Herceg-Novog oteli su blizu Monte d’ Ezio in Rodi (Apulija) lađu Đorđa Makredinoa.[140]

Tako je grad Herceg-Novi, uz dosta ožiljaka, preturio preko glava svojih varošana teške, gladne i kužne godine Napoleonovog vremena.

Bogumil HRABAK
SUMMARY

The author treated the events concerning Herceg Novi, important for trade with Herzegovina and Dubrovnik as well as maritime links, based on the published materials from the Archives of Kotor and Vienna. In that period the town witnessed four occupations: Austrian (1797-1805), Russian (1806-1807), French (1807-1813) and the second Austrian (from 18 on). Russian - French relations on the terrain caused numerous clashes and conflicts. There was a group of Russian supporters (Djordje Vojnovic) who cooperated with Petar I the Metropolitan Bishop of Cetinje, and another more locally oriented. There were several combats. When the Russians completely withdrew, the French took over the fortresses of Herceg Novi. Another period of intense activities started in 1813 when the French started withdrawing. The Russian organized the pirates of Herceg Novi against the French. Only the third Austrian attempt succeeded and after it the permanent Austrian rule began

FUSNOTE


1. Državni arhiv u Zadru, DT IX, N0 3348; I. Pederin, Mletačka uprava, privreda i politika u Dalmaciji (1409-1797), Dubrovnik 1990, 77.

2. M. Zloković, Jedan događaj u hercegnovskoj luci 17. jula 1797, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru II, 1959, 72.

3. D. Vuksan, Deset godina istorije Crne Gore (1794-1803), "Zapisi", knj. XXIII, Cetinje 1940. 11.

4. M. Savić, Naša industrija i zanati, III deo, Sarajevo 1923, 168.

5. P. Butorac, Boka Kotorska nakon pada Mletačke Republike do Bečkog kongresa (1797-1815), "Rad JAZU" 264, Zagreb 1938, 163-64.

6. Vl. Đorđević, Ispisi iz bečkih arhiva, Beograd 1913, 247-48.

7. D. Klen - M. Strčić, Pisma Petra I Petrovića Njegoša, Zagreb 1990, 43.

8. L. Tomanović, Događaji u Boki Kotorskoj od godine 1797. do 1814, Dubrovnik 1922, 41.

9. Vl. Đorđević, Crna Gora i Rusija (1784-1814), Beograd 1914, 149-50. - Đ. Vojnović je 1805. iz Dubrovnika jednim ruskim brodom otplovio na Krf a zatim u Rusiju sa srpskim nacionalnim planovima (Građa bečkih arhiva, priredio Sl. Gavrilović, Beograd 1985, 24-25 (29. avgusta 1805).

10. Francuska štampa o Prvom srpskom ustanku, priredio D. Janković, Beograd 1959.

11. Građa iz bečkih arhiva o Prvom srpskom ustanku (1804-1810), knj. I, Beograd 1949.

12. Građa bečkih arhiva I, 13, 22 (29. VIII 1805), 23-4.

13. Đ. Labović, Sveti Petar I Cetinjski, Beograd 1994, 151.

14. D. Lekić, Spoljna politika Petra I Petrovića Njegoša (1784-1830), Cetinje 1950, 181, 212.

15. St. M. Dimitrijević, Građa za srpsku istoriju, "Spomenik SKA" 53, 100.

16. J. Tošković, Odnosi između Bosne i Srbije 1805-6 i boj na Mišaru, Subotica 1927, 22.

17. D. Lekić, Spoljna politika, 211-12.

18. M. Vukićević, Karađorđe, knj. II, Beograd 1912, 368-69.

19. Mih. Gavrilović, Ispisi iz pariskih arhiva, Beograd 1904, 29.

20. P. Kovačević, Flota admirala Senjavina u našim vodama. Ruska uprava u Boki (od 28. januara do avgusta 1807. god.) "Boka" III, Herceg-Novi 1971, 62-63.

21. Isto, 63.

22. Isto, 63-4.

23. Spisi bečkih arhiva o Prvom srpskom ustanku, priredio A. Ivić, knj. IV, Subotica 1938, 267 (11. III 1806) (u daljem tekstu: SBA)

24. Isto, knj. III, Subotica 1937, 72.

25. Dubrovačka akta i povelje, sabrao J. Radonić, knj. V, Beograd 1951; 675 (10.IV 1806).

26. D. Vuksan, Petar I Petrović Njegoš i njegovo doba, Cetinje 1954, 153-54: J. Jovanović, Stvaranje crnogorske države i razvoj crnogorske nacionalnosti, Cetinje 1948, 176.

27. SBA III, 174 (14.VI 1806).

28. Isto, 174.

29. Isto, 173.

30. Isto, 239 (5. VII 1806), 231 (1. VII 1806), 285 (9. VIII 1806).

31. P. Kovačević, nav. delo, 73–4.

32. Pervoe serbskoe vosstanie 1804–1813 gg. i Rossiя, kn. I, Moskva 1980258, 306.

33. Mйmoires du Marйchal Marmont, duc de Raguse, de 1792–1832, T. III, Paris 18 57, 17–18, D. Lekić, Maršal Marmon i Crna Gora, „Istorijski zapisi“ br, 1/1962, 40–41.

34. J. Jovanović, Stvaranje, 178.

35. P. Kovačević, Flota, 74.

36. J. Jovanović, Stvaranje, 177.

37. D. Lekić, Spoljna politika, 210.

38. Isto, 209.

39. D. Vuksan, Petar I, 155.

40. Isto, 156.

41. D. Lekić, Maršal Marmon, 46.

42. D. Vuksan, Crna Gora u 1806, „Zapisi“, knj. XX, 205.

43. Mйmoires du Marйchal Marmont, t. III, 10–19.

44. D. Lekić, Spoljna politika, 212.

45. T. Erber, Storia della Dalmazia dal 1787 al 1814, parte seconda, Zara 1888, 59

46. SBA III, 526 (30. XII 1806).

47. Isto, IV, 154 i 124 (4. II i 3. I 1807).

48. D. Vuksan, Petar I, 159.

49. SBA IV, 179–80, Holjevac sa Tromeđe 13. II 1807.

50. Pervoe serbskoe vosstanie I, 323 (23. II 1807).

51. SBA, IV, 204 (24. II 1807), Holjevac sa Zrmanje.

52. Pervoe serbskoe vosstanie, kn. I, 327 (4. III 1807).

53. SBA IV 264, 267 (uhoda iz Travnika 11. III 1807).

54. Isto, 544 (14. V 1807).

55. T. Erber, Storia, II, 56.

56. SBA IV, 761 (7. VIII 1807).

57. L. Tomanović, nav. delo, 74; Ispisi iz pariskih arhiva, 228 (3. IX 1807).

58. Istorijski arhiv u Kotoru (=IAK) DEBOF I2, 8/2, 8/1, 16; IV, 69 (19. XI 1807).

59. IAK, DEBOF I, 3,4.

60. T. Erber, Storia, II, 56.

60 a. IAK, DEBOF IV, 39, 41, 41/4, 75 (19. XI 1807).

61. SBA, IV, 110, Holjevac sa Zrmanje 30. XII 1807.

62. Građa bečkih arhiva, knj. I, 295 (28. XII 1807), 392 (17. VII 1808).

63. SBA V, 94 (17. I 1808).

64. Isto, 250 i 267 (22. i 29. II 1808)

65. Isto, 867 i 868.

66. Isto, 855 (22. VII 1808).

67. J. Jovanović, Stvaranje, 238.

68. IAK, DEBOF VI, 46 (25. VII 1808).

69. IAK, DEBOF V, 116–6ґ.

70. Isto, 2 (31. XII 1808).

71. SBA V, 936, Holjevac sa Zrmanje 2. IX 1808.

72. IAK, DEBOF IX, 18–18ґ (1. IX 1808), 87 (3. IX 1808).

73. IAK, DEBOF VI, 258/1 (20. IX 1808).

74. Isto, 117–118/2.

75. Isto, 233–33/1 (23. IX 1808).

76. IAK, DEBOF V, 32/1 (5. IX 1807), 32 (31. XI 1807).

77. Pervoe serbskoe vosstanie, kn. I, 162, major Miletić 11. X 1808.

78. IAK, DEBOF VI, 190/4 (29. VI 1808).

79. IAK, DEBOF VI, 62–8 (16. II 1809).

80. SBA VI, 72 (16. II 1809).

81. D. Vuksan, Crna Gora 1809. i 1810. godine, „Zapisi“, XXII, decembar 1939,

324.

82. SBA IX, 218 (7. IV 1811).

83. Građa bečkih arhiva, knj. III, 287, 289, 300 (20. VII i 10. VIII 1812). - Prilikom rata u Rusiji Francuzi su u selu Slavkovu naišli na dve francuske odsečene glave (4. X 1812). To ih je podsetilo na „crnogorske varvare“, s kojima su ratovali u Dalmaciji i koji su zarobljenicima odrubljivali glavu (Pohod Napoleona v Rossiю v 1812. godu, Moskva s. a., 579.

84. SBA X, 19.

85. SBA XI, 153.

86. Ujedinjenje Crne Gore i Boke 1813–1814, (u daljem tekstu: UCRB), knj. I, 4.

87. Isto, II, 623.

88. Isto, 612–13.

89. Isto I, 16, 37–8, 61.

89 a. Isto, II, 614.

90. Isto, I, 119, 167–68.

91. Isto, II, 614.

92. D. Vuksan, Crna Gora 1813, „Zapisi“, knj. XX (1938), 130.

93. UCGB I, 107–08.

94. Isto, 131, 127.

95. Isto, 114–16. - Pregled vojnih operacija: D. Vuksan, Petar I, 205.

96. UCGB I, 126, 127, 160–1, 157–8.

97. Isto, 165–66 (12. XI 1813).

98. Isto, 166–67.

99. D. Vuksan, Petar I, 205.

100. UCGB I, 360, 360–69.

101. Isto, 229–30 (1. I 1814).

102. Isto, 355 (5. I 1814).

103. Isto, 384–5 i 385–6.

104. Isto, 389 (9. I 1814).

105. Isto, 420 (29. I 1810).

106. Isto, 415 (29. I 1814).

107. Isto, 336 (21. I 1814).

108. Isto, 447 (7. II 1814).

109. Isto, 160–1, 180 (12. XI 1813).

110. Isto, 448 (8. II 1814).

111. Isto, 276–77.

112. Isto, 448–9.

113. Isto, 462 (12. II 1814).

114. Isto, 466–67 (10. II 1814).

115. Isto, 484 (14. II 1814).

116. Isto, II, 19 (19. I 1814).

117. Isto, 28–30 (23. II 1814).

118. Isto, 462 i 496 (3. III 1814).

119. Isto, 89 i 573 (8. III 1814).

120. Isto, 123, 524–5, 520.

121. Isto, 141–42 (Đ. Vojnović mitropolitu 22. II 1814), 175–6 (3. IV 1814).

122. Isto, II, 166–67 (Đ. Vojnović 30. III 1814).

123. Isto, II, 220–21 i 556 (18. IV 1814).

124. Isto, 239–43 i 562–64 (20. IV 1814).

125. Isto, 243–44 (20. IV 1814).

126. Isto, 262–63 (25. IV 1814).

127. Isto, 261–2 (24. IV 1814).

128. Isto, 273–75 (2. V 1814).

129. Isto, 294 (9. V 1814).

130. Isto, 530–31 (27. V 1814).

131. Isto, 374–75 (5. VI 1814).

132. D. Vuksan, Drugi dolazak Austrijanaca u Boku i posljedice, „Zapisi“ XXIV, 13.

133. P. Butorac, nav. delo, „RAD JAZU“ 265, 202–3.

134. V. Ivančević, Đorđe Vojnović u Dubrovniku g. 1396, „Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru“ VII (1958), 272–73.

135. S. Mijušković, Francusko proskribovanje..., „Godišnjak PMK“ III, 97.

136. Isto, 107; I. Zloković, Pomorstvo Boke za vreme ruske uprave (1806–1807), „Godišnjak PMK“ V (1950), 113, 123.

137. IAK, DEBOF III, 58–58/4 (16. X 1808).

138. S. Mijušković, nav. delo, 107, Zloković, Pomorstvo Boke. 123.

139. Državni arhiv u Dubrovniku, Div. for. CCHL, 196.ґ

140. IAK, DEBOF I, 22.

// Zemlja / Povijest / Ljudi / Duhovnost / Umjetnost //
[ Promjena pisma | Pretraživanje | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]

© 2001-2003. "Projekat Rastko - Biblioteka srpske kulture na Internetu"; Tehnologije, izdavaštvo i agencija "Janus"; kao i nosioci pojedinačnih autorskih prava. Nijedan dio ovog sajta ne smije se umnožavati ili prenositi bez prethodne saglasnosti. Za zahtjeve kliknite ovdje.