Зоран Стефановић

Нежна биљка, коштуњаво семе

Стрипари Републике Српске

Оригинално написано у фебруару 2000 за рубрику "Племенски бедекер", магазина Република, Бања Лука

У хијерархији моћи масовне културе стрип је скрајнуто биће, здраво и чило тринаесто прасе без родитеља и старатеља, нарочито ако је имало судбину да расте ван традиционалних центара. У геополитичком препакивању екс-Југославије, српски стрип је доживео већу трауму него друге уметничке области: издавачки мегацентри Нови Сад и Горњи Милановац су пропали; аутори главног тока тезгаре на Западу или су променили професију; алтернатива се развила у респектабилан огранак планетарне сцене, а локалне сцене су ојачале – Ниш, Бања Лука, Суботица, Вршац, Ваљево...

Бањалучки случај је посебан културни и друштвени феномен – реч је о енклави сазрелој у аутохтоном грчу и импулсу током рата и прављења државног оквира, а која претходно није имала генеричке везе са остатком српске сцене. Узлет је констатован и у прекодринским центрима, те је Бања Лука виђена као "највиталнија српска локална сцена после Београда", а Медиа центар Прелом направио је "револуционарни потез" објављујући три броја магазина Жалосна свеска посвећених ауторима из РС. Наша констатација из београдског Малог стрипоноше 1998. да "западно крило српске сцене иде другим путевима у односу на исток, што је веома добро" и данас стоји, мада је полет успорен прекидањем иоле редовног излажења ЖС.

Овај тренд је имао све нужне елементе: жанровску и стилску хетерогеност (од историјског реализма до експеримента), носећи магазин (ЖС), лепезу потпорних гласила (Глас српски као мотор већ пола века, Радознали глас, Нови прелом, Школарац, Крајишки војник, Западна Србија, Ми, Срећни људи, Револт, Мира, Енигма, Мали принц), ауторске изложбе, критички апарат попут јетког и прецизног пера Рајка Радовановића, па чак и идеолошко тумачење "политкома" Данијела Симића. Једна од дилема развоја Жалосне свеске било је и питање отворености за ауторе остатка српске сцене што би можда тактички купило бољи квалитет, али би запечатило даљи развој сцене у РС. Протекционизам можемо правдати увидом у први озбиљан историјски преглед - чланак Горана Дујаковића "Историја бањалучке стрип-сцене 1945–1999" (www.rastko.rs, стрип) - који подсећа да је у Бањој Луци око 20 гласила објавило стрипове педесетак домаћих аутора (око 400 табли и хиљаде каишева), уз посебна издања: три Жалосне свеске, Давид Штрбац ветерана Мира Млађеновића и Срби — Историја у стрипу дебитанта Слободана Борјановића. Дакле, очигледан је дискретан континуитет на основу којег су млађи поставили свој хабитус, упркос ограничујућим и мучним условима.

Бањалучка сцена није "школа", јер радови новијих аутора – Милорада Вицановића, Десимира Миљића, Драге Вејновића, Дујаковића, Небојше Ђумића / Д. Симића, Сузане Прпић, Дејана Шијука, Боре Петковића, Горана Кљајића, Мирослава Јовановића, Станка Гојића и Ненада Поњевића – показују крајњу разноликост. Посматрано без локалне болећивости, већина млађих аутора - као и у свим сценама које би да се испиле - има почетничке слабости у изразу и занату, али је врло занимљив напор да се уобличи визија другачија од слинавог ескапизма србијанског мејнстрима, типичног за ову крваву деценију. Занатска жутокљуност је тако често надокнађивана битијном зрелошћу.

Нови крајишки стрип је 1997-98. дошао пред могућу и још ишчекивану квалитативну имплозију, али нека имена су већ релевантна за цео српски стрип. Горан Дујаковић (1966) је мотор сцене у РС промотерском визијом и истраживачким радом, али и аутор у трајном набоју испитивања граница медијума. Важност за будући српски главни ток може имати опус Милорада Вицановића (1965) чија реалистичка стилизација по занатском потенцијалу заслужује дуже форме, нарочито у жанру историјске авантуре, преко потребне и србијанској сцени.

Аутентични гласови и културна свежина показују да се крајишка стрипска уметност може одгајити, при том легитимно тражећи помоћ и од државе несвесне да је стрип-ревија често стратешки важнија од медиокритетског часописа за културу или локалне приредбе. Гледајући у тренутно аутистични Београд или у "бошњаштвујуће" Сарајево, тврдо семе крајишког стрипа заслужује сопствену судбину какву је себи већ поставило.

Историја • Људи • Земља • Умјетност • Духовност
Промјена писма • Линкови • Контакт

© 2002 - Пројекат Растко; Технологије, издаваштво и агенција Јанус; Научно друштво за словенске уметности и културе;
носиоци ауторских права. Ниједан део овог сајта не сме се умножавати или преносити без претходне сагласности.