Пројекат Растко : Бугарска : Уметност

Николај Табаков

Цртати по води

O аутору

Николај Табаков је рођен 13. новембра 1956. године у селу Мандрици, у Крџалијском округу. Радио је као механичар и новинар у радничким новинама. Дипломирао је бугарску филологију 1985. на Софијском универзитету Светли Климент Охридски. Од 1990. бави се издаваштвом. Оснивач је једне од највећих издавачких кућа у Бугарској "Анубис"

Садржај

• После
• Иза излога
• Бабин зуб
• Бициклиста Хитлер
• На пецању
• Цртати по води

После

Коста се пробудио сам. У првом моменту понос због тог достигнућа надигао се у његовим грудима као млеко, али је затим, иза зида, чуо мајку како прича веома брзо и напето, и најежио се.

– То не може бити истина – говорила је његова мајка. – Ни случајно. То је неспоразум. Он је болестан човек, неће издржати ни годину ...

Коста се тихо извукао испод покривача и прешљапкао бос растојање до врата.

– Дакле неспоразум, а? – начуо је гневни глас свог деде. – А онај пежо, одакле је? А плац за викендицу у Срненим ливадама, одакле је? А злато с којим си се окитила, одакле је? Говорио сам ти...

Коста је брзо отворио врата и улетео. Деда се изненађено окренуо на столици, умало није пао. Огромни бркови накострешили су се од осмеха, огромне руке су се рашириле, огромни деда чучнуо је поред столице као русенски ансамбл за народне игре и примио у загрљај унука.

– Коста – Костадинчо, не спаваш ли, дедино јуначе?

– Не спавам! – викнуо је поносно Коста. – Сам сам се пробудио за обданиште. Већ сам постао много добар и послушан. Види ме, мама, сам сам устао. Нема потребе да ми вичеш "кукурику петлићу" и да ми кријеш јастук.

Мајка се окренула ка столу и почела је брже боље да премешта тањире. Рамена су јој подрхтавала.

– Дедице, кад си стигао? Сутра?

Деда је пропустио малу, веома малу порцију смеха кроз бркове. Нешто као скраћено "Ха" од којег је остало само Х.

– Не сутра, сине, данас сам стигао.

– А кад ћеш да идеш?

– Не знам, малени, још не знам.

– Али како те ја нисам чуо?

– Стигао сам много рано, мало моје, зато...

Мајка је изашла и залупила врата за собом.

– Деда, шта си ми донео? Јеси ли ми донео камион?

– Е... кхм... овога пута ти ништа не носим, чедо!

– Видиш какав си?

– Е, не љути се. Ићи ћемо у шетњу, купићу ти...

Врата кухиње су се отворила, завртела су се око својих шарки и зауставила се уз тресак о ивицу стола. У оквиру врата стајала је мајка с подбоченим рукама. Светлост из дечије собе падала је иза њених леђа, кухиња је била полумрачна и женино лице није се видело, али је Коста осетио да нешто није у реду. Видело се да му је мајка плакала.

– Ако му не помогнеш – рекла је она – знај да те никада више нећу погледати!

– Смири се – рекао је деда.

– Смирићу се, кад то средиш! – повисила је глас жена. – Имаш везе, читаво министарство су твоји људи. До јуче си им, што би се рекло, био начелник. Покрени се и ти једанпут зарад своје деце. Реагуј док ствари нису узеле маха. Све, све можеш да зауставиш, док је још у твојим рукама.

Коста се уплашено привио уз деду. Старији човек погледао је наниже према њему, стиснуо га је уз себе и рекао веома сталожено:

– Чујем те, не мораш да вичеш. Нема никаквог разлога да...

– Нема никаквог разлога? Није било разлога?... Ево га, погледај унука! – истргла је Косту из његових руку и нагло га исправила поред столице. Његове малене босе пете лупиле су о под.

– Види га! – наредила је.

– Али чекај...

– Не, само га погледај! Кажи ми како ће расти са том бруком, ако се не умешаш? А ја? Шта ћу ја да радим?

Коста је зајецао. Мајка му је болно стиснула надлактице. Деда се усправио много брже него што би се могло очекивати од тромог човека као што је он, посегнуо је готово муњевито и склонио је њене руке са детета. Нагли покрети испрепадали су Косту више него све друго и он је наглас заплакао.

– Знаш само да говориш о својим глупим принципима! – повикала је жена ван себе. – Исправно, неисправно! Правилно, неправилно! Погледај око себе! Шта хоћеш? Зар и ми да живимо као скотови? Онако као што сте ви живели...

– Прекини! Не треба...

– Неки другови уживају у животу, и увек ће уживати, а ми увек да будемо глупи, је ли? Можеш ли од једне плате да живиш нормално, можеш ли?

– Сабери се, ту је дете ...

– Дете... А њихову децу да возе мерцедесима до школе, је л' да?

– Ћути! Умукни!

Коста је очајно вриснуо. Онда је жена почела да говори врло тихо, али речи су тешко излазиле из њених уста готово уз шиштање.

– Да умукнем, је ли? Хајде, остави ме саму с овим дрекавцем на рукама! Остави ме без мужа! Уништи ме твојим принципима! Плачи, Коста, плачи, мамино, не би ли се пробудио овај... У ком бре, ти свету живиш? – неочекивано је закрештала.

Сузе су јој преплавиле лице, руке су јој дрхтале, стиснуте једна у другу на грудима. Хистерија је силовито навирала у њу и потресала јој је тело. Дете међу њима се загрцнуло и почело је да јеца. Вене на малом врату су му се надуле. Деда је замахнуо кратко и снажно. Чуо се пљесак. Жена је полетела ка каучу и повикала "Јој". Од ударца се окренула, за њом се завртела и свилена бела кућна хаљина, али у ширем кругу, сустигла јој је ноге, када су оне већ пале на кауч и приљубила се уз њих.

Коста је ућутао, очи су му прекриле цело лице, уста су почела полако да модре. Деда га је зграбио са пода, однео га у дечију собу, клекнуо је поред њега и обема рукама почео је да му милује лице. Коста га је посматрао – огромног и страшног, и од тог дана заувек је замрзео мирис дувана са дедине одеће.

Напољу се лагано раздањивало. Бела светлост прекрила је прозоре. Деда је пренео унука на кревет и неспретно га ушушкао.

– Само ти лези – рекао му је, угасио је заборављену лампу и изашао.

Дечак је ћутљиво гледао за њим.

Након мање од минута у собу је ушла мајка. У коси око слепоочница светлуцале су јој капљице воде. На образу јој је црвеном, веома нежном црвеном било уцртано пет прстију.

– Хоћеш ли воде, мали мој? – упитала је тихо. Коста је климнуо. Волео ју је до смрти.

– Отац ти је кримос! – рекао му је недељу дана касније плавокоси обешењак обучен у црвени фудбалски дрес преко дебелог џемпера. На дресу је платненим цифрама био пришивен број, а испод њега је уљаном бојом и упечатљивим, брижљиво исписаним словима штрчао натпис: 'ЦСКА' .

Поред Црвеног Дреса стала су још два дечака. Коста је престрашен гледао старијег дечака и никако није могао да схвати шта је то "кримос". Мокар, дечијом обућом угажени снег на игралишту је опустео. Сада су се сви окупили око Косте. Лопта се откотрљала неколико метара од групице, успела се уз неку гомилицу, вратила се назад и умирила се.

– Он је кримос – рече важно дечак у црвеном дресу и шмркну.

– Ма немој! – одговорио је Коста за сваки случај. Реч "кримос" је очигледно била нека увреда.

– Јуче је чика Марин дошао код нас и рекао нам – објаснио је плавокоси радозналцима. – Отац му је био опасан мафијаш. Било је и у новинама. Мазнуо је паре од државе и бацили су га иза решетака. Зато су и овог клињу послали овде, на село код деде.

Дечак је поново шмркнуо, обрисао је нос рукавом и изазивачки посматрао Косту. Пример као да је био заразан. Још двојица – тројица су сервисирали своје поцрвенеле носеве. Коста је такође привукао крај рукава у длан, окренуо је руку и брзо је размазао влагу по десном образу. Иза њега високи фудбалски гол црнео се усред снега попут вешала.

– Хајде сад, бриши! – рекао је плавушан и шутнуо снег Кости у лице.

– Фамилијо једна бандитска!

– Губи се! – довикнуо му је још неко иза леђа и гурнуо га.

Коста је почео да бежи, а над главом му је фијукнуло неколико снежних грудви. Дотрчао је до куће, протутњао је преко земљаног трема, стакла су лагано зазвечала. Угледао је бабину високу фигуру поред пећи, променио је правац и свом снагом се зарио у њену широку сукњу.

– Б-б-бакице!

Бака је брзо оставила кутлачу и узела га у руке. Коста се гурао као ослепео у њен наборани врат, мирис нане и прженог лука испунио му је у ноздрве.

– Б-б-бако, они су м-ме ш-шутнули! – коначно је зајецао.

Касно увече привијен уз дедина широка леђа, Коста је чуо како је бака нешто прошапутала. Придигао се.

– Ш-ш-шта је, бако?

– Ништа сине, ништа. Спавај, спавај.

– Не спава ми се.

– Спавај, мали мој, види колико је сати.

Коста се поново склупчао до деде. Ту је било топло и сигурно. Испружио је ручицу, ухватио се за уво старог човека, и утонуо у нежну омаму сна. Тако није ни чуо шта је шапутала узнемирена бака.

А она узнемирена, шапнула је: "Не дај Боже, али то муцање може да му остане за цео живот".

Деда се неко време вртео испод покривача, кашљуцао је тихо и на крају је устао. Назуо је старе папуче и одвукао се до трема, огрнуо је бунду и покушао је да запали цигару. Шибица је била влажна, требало је да кресне неколико пута. Најзад дрвце ј пламнуло и деда је са изненађењем угледао два пламена – један у својој руци, а други у старом поцрнелом огледалу прекопута. Заборавио је био да ту има огледало. Подигао је шибицу и држао је тако, док није изгорео прсте. Из огледала су га гледале очи малог Косте – плаве, исто тако огромне и беспомоћне, које су му испуњавале цело лице. Испод њих су као опран веш, чудно висили бели бркови, мало ниже оборена рамена... шибица се угасила.

Превела Ивана Стоичков

Иза излога

Зовем се Марија. Марија Робева. Продавачица сам у пекари. Није да баш волим да продајем хлеб народу, но тако је испало. Штавише, ако ћемо отворено, омрзнула сам ову тезгетину и хлеб у гвозденим гајбама, и мрве што се непрестано лепе на рукаве, и тешку фиоку с парама, и све. Само што немам где другде да одем. Пре две године сам завршила гимназију. Била сам добра ученица. Не одликашица, али добра. Е, могла сам да зарадим и бољу диплому, али мрзело ме је да се додворавам профама. У ствари, није да ме је мрзело, него ми је некако било одвратно. И дан-данас мрзим те улизице. Можда је и глупо, али мени никако није било до тога да вучем разредној кока-колу на великом одмору. Као што је, рецимо, био случај са Стелом Сиреном. А и није ме било брига за диплому. Јер сам желела да постанем глумица. А тамо диплома није толико важна. Искрено речено, тако сам се била потковала за испите да…

Чак ми је смешно кад помислим где сам сада. Пала сам, наравно. И најљубазније су ми објаснили да тај посао није за мене. Е, а ја сам баш сигурна да јесте. Као да ја не видим ове наше глумице? Ружне су као Споменик незнаном јунаку. И креште на сцени…ужас! Врло ретко ћеш видети неку бољу. Елжана Попова, рецимо. Али ја сам и од ње лепша. Кад вам кажем. Овде, у пекари, мушкарци само у мене буље. Слободно бих могла и да им не вратим кусур. Довољно је да их гледам у очи и да им се смешкам. Они одмах почињу да понављају "Хвала, хвала " и унатрашке се измичу кроз врата. Баш су смешни. Али, и то је досадно. До смрти.

Има један дечко, живи у згради преко пута – само се он понаша тако као да ме не примећује. Сваки пут кад уђе, каже : "Ала овде миомирише на топао хлеб!" Миомирисало ти! Докрајчиће ме с тим "миомирише". Ја му увек дајем најбољи који имамо, и он одлази. То је све. Никаква набацивања, ништа. Е, криво ми је по мало, али иначе ми се допадају такви људи. Односно – с таквим понашањем.

Зато што већ стварно мрзим уображене љигавце. Оне који све знају и који су страховито љубазни. Једном сам се тако била заглибила с неким таквим да… Не, не, нећу да му изговорим име. Отац ми се зарекао да ће му, ако икада дозна ко је, откинути главу. Јер је након тог случаја мој тата добио унука, а ја више нигде не могу да конкуришем, него морам да седим овде, у пекари и да…да зарађујем себи хлеб, разуме се. Па неко ипак мора да брине о мом сину. Питам се да ли онај дечко из суседне зграде зна да имам дете. Није да је толико битно, али боље да не зна. Помислиће да ја…

Ама нека мисли! Баш бих волела да видим ону коју ће узети за жену. Све изигравају невинашца, а кад погледаш – нарозале по два-три абортуса. Не кажем да сам ја бог-зна-каква, али ни друге нису сестре од тетке Јованки Орлеанки или Светој Деви, на пример…

У ствари, могла сам да дам Габи у дом. Габи је мој син. Зовемо га тако одмила, од Габријел. Међутим, нисам га дала. И сад има да продајем људима хлеб док…е, до краја. Није да се жалим, него глупо је, кад помислиш…

– Драга девојчице, хтео бих једну корицу хлеба, ал' да је од врућег!

То је онај – брадати новинар са шестог спрата. Живи изнад пекаре. Увек тражи корицу, а после купује по три хлеба. Велика му је породица, па зато.

– Кад ћемо на кафицу, а?

Е, то му је главна фора. И ја му, као и увек, говорим да неће имати пара и за кафу и за његова три деришта. Он се мршти и излази. Али не љути се. Само онако се мршти.

А, ево га и мој дечко! Заправо, не мој, него онај из зграде преко пута. О коме сам вам причала. Излог пекаре је огроман, сав у стаклу и ја добро видим све оне који пролазе тротоаром. Читаво насеље. Већ познајем људе тако као да сам ту одрасла. Што би се рекло, у длаку их знам. Ево, и сад видим како се кроз зелену алеју кестена приближава мој дечко, а ветар љуља гране и сунчеви одсјаји разлетели се по црном асфалту. Видим га како застаје и задиркује она два дечкића с бициклом. Видим како му се коса расипа по челу сваки пут кад забаци главу. Видим како му коса запламса понекад, када је дотакне сунце. Ако је нешто на томе младићу лепо, то је његова коса. А иначе, није нешто нарочито. Штавише, на први поглед мало делује по мало смотано. Хоћу рећи, није неки колос двометраш, нити личи на оне мушкарчине из филмова. Ни налик. Чак носи и наочаре. Само што му је коса много лепа, и када пролази поред пекаре с разним фасциклама и цртежима под мишком, или звиждуће или се завитлава, као сада, с дечурлијом из краја. Не знам да ли схватате шта хоћу да кажем, али понекад заиста привлачи поглед.

– Хајде, цуро! Дај два хлеба, шта си се забленула у тај прозор! – говори ми ниска, здепаста бакица с поседелом косом брижно увијеном над ушима. Знам је – увек је љута због нечега и гунђа. Али овог пута нисам чак ни приметила кад је ушла.

– Ево, одмах! – дајем јој два хлеба, а за то време улази мој дечко. То јест, не мој, него као што сам вам већ рекла…

– Како овде миомирише на топао хлеб! – говори и ставља двадесет стотинки на тезгу. Тачно за пола векне хлеба. Увек купује по пола. Није да они, студенти, штеде паре, него просто их немају. Знам ја.

– Изволите! – кажем му. Е, баш ми је смешан кад каже "миомирише".

Он клима главом, узима хлеб и полази према вратима. Уопште ме не примећује. Зимус, кад се беше увукао у пекару с неком огромном фасциклом пуном цртежа, усудила сам се и упитала га где студира. "На Грађевинском", рекао је и изашао. Никада ништа не примећује. Грађевински! Јака ствар! Што ће рећи – архитектура. Ако је случајно умислио да ће да ме импресионира с тим његовим Грађевинскима, грдно се вара! Нема шта, има одмах да се изврнем на леђа и да шеним као куче, машући шапицама у ваздуху. Како ли само може да толико ништа не примети? Много ми се свиђа, али тек сад, ђаво га однео!

– Кусур! –вичем за њим и кад се врати, тутнем му у руку тридесет стотинки.

– Зар вам ја нисам дао двадесет? – чуди се он, али ја одмах одсечно кажем:

– Не! Дали сте ми педесет!

Новчић од педесет стотинки много личи на онај од двадесет, само што је већи.

Он жмирка, жмирка и извлачи се с кусуром кроз врата. Глупан један! Већ му читаву недељу враћам по тридесет стотинки на његових двадесет, а он – ништа! Али не, ево враћа се. Охо, улази смркнут као облак и наслања се на радну плочу прекривену мрвама.

– Чујте, сигуран сам да сам вам дао само двадесет стотинки. Ви једноставно нисте приметили – каже, а поглед му брже-боље шета од флаша за млеко па до кора за питу и обрнуто.

– Ја увек примећујем – кажем му. – Таква ми је професија. Али в и нисте приметили!

– Ма сигуран сам – муца он.

Ја му демонстративно окрећем леђа и почињем да премештам паковања "Галеб" кекса на рафу. Моји рафови су увек сређени као у апотеци и нема потребе да баш сада премештам кутије, али ето тако – нека ми осмотри леђа! Да се научи!

Чујем га како читав минут мумла иза мене; затим се врата отворише и затворише уз тресак. Боже, поскочила сам бар метар у висину – до те мере сам се уплашила од тог треска. Поскочила сам, али сам се муњевито и окренула. Добро, не баш муњевито, али веома брзо. Заправо у ваздуху. И умало се не сударисмо носевима. Добро да је радна плоча доста широка.

Хвала Богу, он је настављао да стоји, и даље онако налегнут на тезгу и да ме посматра, а поменути тресак изазвао је брадати новинар. Сва сам поцрвенела.

– Девојчице драга – започео је одмах брадоња. – Мораћеш да ми доделиш још две корице топлог хлеба. Жена ми чека госте.

Додала сам му два хлеба и покупила паре. Уопште нисам гледала према мом дечку, часна реч.

– И размисли о кафици! – добацио је онај и искезио се. – Кад-тад осамићемо се негде на по једну кафицу, запамти шта ти кажем. Кад-тад.

То ме је већ разбеснело.

– Марш – почела сам – Марш одавде и други пут…

– Ма, дај – кренуо је да се правда с врата – к'о да не знаш да се шалим…

Погледала сам врло брзо према дечку и забила главу у фиоку с парама. Ми продавачице понекад личимо на нојеве – скријемо главу у песак и мислимо да смо се целе сакриле. Да, али кад немаш где да се сакријеш, хтела-не хтела, зарићеш нос у фиоку.

Дечко се одлепи од тезге и изађе. То нисам видела, само сам осетила. И пре него што је изашао, рекао је да ми никако није дао педесет стотинки, јер је код себе имао само двадесет и оне су му биле последње.

На плочи је остало мојих тридесет стотинки. Један новчић од двадесет и један од десет Све у мрвама. Била сам толико бесна на њих да ми је дошло да их прогутам. Уосталом, шта сам умислила? Да сам из Центра за социјалну помоћ, несумњиво. Глупача!

А малопре, док ме је онај брадати јарац зезао за кафу, бацила сам један брз поглед ка мом дечку. Е, али колико год да је био брз, ипак сам запазила да су му играле јагодице на лицу. Значи, стискао је зубе? Значи, није му се допало све то? Јасно. Коме би се па допало…

А, баш важно! Нећу се ваљда убити!

Почећу да сређујем гајбе у магацину, да бих била спремна за сутра. Ето тако, веома пажљиво, једну по једну. Хајде, нема потребе да ти дрхте руке! Сад ћу и рафове да средим. Нема везе што су већ добро сложени. Мало разноликости неће да науди. Полако, полако, где толико зуриш? До истека радног времена има читава два сата, како ћеш их провести?

Један хлеб? Изволите. Два хлеба, рекосте? Изволите, госпођо. Да, госпођо. Имамо, господине! Врућ је, госпођо! Да, у праву сте госпођо… Прошло је радно време, затварамо господине! …

Ето, завршила сам за данас. Хајде сада, живље, јер је мајци досадило да се натеже с Габријелом. Није лако чувати двогодишње дете. Питам се, да ли онај дечко зна да имам сина? … Хм… Е, у сваком случају, нећу се убити.

Ево ме опет ту. Откључавам врата. Не могу да касним на посао јер су пензоси из краја страховити ранораниоци. Долазе тачно у шест. И џангризави су као државни службеници. Знате какви су државни службеници. Не дај Боже да их питате нешто службено, одмах као да си их за око ујео. Ни мање ни више.

А Габријела сам оставила да плаче. Није му добро. Од синоћ има температуру. Срећа те овде имам телефон. Ако му буде горе, мама ће се јавити. Боже, колико сам нервозна, да бих шутнула ову гајбу с киселим млеком на под. Двадесет млека. Ужас!

– Драга девојко, хтео бих корицу хлеба, али да је врућа!

Много је поранио данас овај – брадоња. Има сад да рашчистим с њим због оних глупавих добацивања. Само, врло пажљиво. Ипак је новинар, шта га знаш. Бацам му три векне хлеба на тезгу и кажем веома смирено:

– Слушај! Забрањујем ти да лупеташ о твојој безвезној кафи пред муштеријама! И не само пред муштеријама! – тако ти је то: чим се збуним, жестим се још више. – Је л' ти јасно? Чујем ли те још једном да ми добацујеш којешта, има да тражиш пекару у другом крају града…

– Смири се мало, бре! – одбрусио је он себи у браду. – Није ти ово очева пекара!

– А тако? – нисам успела да се брзо извучем иза тезге. Као што знате, тамо има једна преграда, на углу између две плоче и мораш да је подигнеш пре него што изађеш, а после да је спустиш на место. Скроз сам закаснила. Онај је успео да збрише кроз врата. У ствари, шта бих му и урадила? Искрено речено – не знам. Али тако ме је разбеснео, да бих га у ваздуху раскомадала. У најмању руку, убила бих га. Или бих га барем натерала да читавог живота жали што је икада пустио браду… Стоп! Зар не можеш мало мирније? С м и р е н и ј е! А?

Нешто су ми слаби нерви, изгледа. Не, у реду сам, али кад ми се разболи Габријел, увек ми тако буде. Да не мислите случајно да се толико љутим на брадоњу само због његових прича пред оним дечком из суседне зграде? Таман посла! Нек се носе у материну обојица! Пре ће бити да су ме затекли у фрци овог јутра. Због тога. Уосталом, за ког ђавола се једим? Није ме брига, ама, баш!

А ево и пензоса. Почињем напорно да радим – хлеб, млеко, ко шта хоће. Само да окренем кући. Муштерије ће да сачекају, шта ће… Е, хвала Богу, мама ми је рекла да од јутрос нема температуру, само што плаче с времена на време. Да нису неке богиње?

– Изволите? Шта сте желели? – настављам да продајем хлеб. Мекан, врућ, леп хлеб. У нашем граду хлеб је добар. Продајем хлеб и гледуцкам на сат. Ето, прошло је и дванаест, а мог дечка још увек нема. Нису ми јасни неки људи. Не знам какво задовољство осећају у гуљењу старих корица. Ем им је пекара испред носа. На само један корак. Види, види – већ је и пола један! А веома добро зна да ми је смена у два. Да није решио да гладује? А ста ако хара неки грип градом? Ма, да зовнем Тинче из централне пекаре и да је питам. Стој!... Стани, кад ти кажем – иде! Мој дечко иде! Не знам да ли сам вам рекла да нам је излог велик, широк, сав у стаклу. Види се чак до… а, изгледа да сам вам рекла.

Брзо у магацин! Пред огледалце. Боже, што сам лепа! Пу-пу-пу! Има једног дана да ме урекну оне бабе. Хајде сад, за тезгу. И строжије, строжије мало. Зар ниси схватила да те је јуче запазио? Запазио те је, још како! Ево га!

Али он… Он… Он није сам!

Боже мој, ко ли је та с њим? Није да није лепа, чак има пријатну њушкицу, али толико је исцртана и намазана, да би, кад бих јој скинула шминку, сигурно изгубила два килограма. Нек' је ђаво…

– Како овде миомирише на топао хлеб! – говори мој човек, а девојка иза њега се смеши. Зашто да се не смеши? Шта јој фали?

– Векну и по, молим! – ставља он пет лева пред мене. Пет лева! Та пет лева је читаво богатство! И тражи векну и по!

Као за целу породицу, мислим ја одмах и не знам куд ћу с рукама. Он ми додаје петака. Тако сам се забленула у ту глупу новчаницу, да видим како му се у длан забијају мрве, и док подиже руку да их отресе, на њиховом месту остају беле рупице. Као тачкице. Господе Боже, само му гледам у руку и просто не могу да одвојим поглед од ње. А кад би кренуо да ме помилује по лицу? Сигурно бих се онесвестила. Беле тачке на његовом длану полако попуњава крв, сада му кожа опет изгледа чиста и глатка.

– Шта се дешава? – огласила се намазана девојка. – Хоћете ли најзад да нам дате тај хлеб?

Гледам је и као да израњам из веома, веома дубоке воде.

– Наравно! – чујем себе како говорим. Боже, што сам љубазна! Права краљица пекарки, нема шта! Препуна сам љубазности. Не може више да стане… Дајем им два хлеба и само што им се не поклоним.

– Али ми смо хтели само векну и по – чујем некуд из далека глас мог шоње.

– Нема везе – наступа најзад и девојка – узећемо два.

Осмехује ми се. И ја њој. О, чудесно се разумемо. Просто сјајно. Једном речју, што би се рекло. Жене имају интуицију за такве ствари. Тако ти је. Једноставно не губе време. Све им је јасно.

Поново размењујемо осмехе, затим они крећу. Он јој отвара и покушава да ногом подупре врата како би могао да је обухвати око струка. Не чак ни да је обухвати, него да је придржи! А она је тако дигла нос у висину, да уопште не види куда хода. Е, да су сад ту они – пијани столари, сто су долазили да стављају мреже против комараца, па да је један од њих чекићем тресне по палцу на нози (кажем вам, све су тако радили), то би већ било нешто. Међутим, она га ни погледала не би. Стварно, толико је кочоперна била.

Али моја шепртља је од силне пажње испустила хлеб. Тако му и треба!

– Кусур – рекла сам му, но усне су ми се биле тако осушиле, да се није зачуо никакав звук. Он ме погледа одоздо, тако чучећи, и опет испусти хлеб. Понекад је прави неспретњаковић.

– Кусур – поновила сам и испружила руку с парама изнад дрвене плоче. Нафракана је стајала споља, до излога и посматрала ме.

– Нема потребе –успео је да промрмља. – Ви сте ми већ толико пута помогли да…

Окрену се и изађе. Дограби нафракану и кренуше. Међутим, она застаде, рече му нешто и главом показа према излогу. Он јој одговори, она лупи ногом и опет показа главом према излогу. Тек тад се онај мој окрену и пажљиво ме одмери. И то веома пажљиво. Стајала сам ни жива ни мртва, а хтела сам да умрем! Мајке ми! Најзад, он се окрете и они пођоше. Заједно.

– ‘Ајде, цуро! Дај два хлеба, шта само зијаш кроз прозор!

То је опет била она дебелогузаста баба, с косом увијеном над ушима. Увек ми је личила на исфризиран, усијан бојлер. Тако љутита изгледа. А овог пута ми је страховито личила на мог дечка. Не знам како да вам објасним. Није да су имали нешто заједничко, али одмах сам замислила мог дечка – већ веома старог, ћелавог, са увојцима сиве косе над ушима. Коса му више не лепрша на ветру и он се већ више не завитлава с децом која гурају своје бицикле. Само иде по хлеб и љути се на продавачицу, јер га код куће чекају, он много жури и ако се задржи, има да му лупају ногом о под…

– Девојко! Девојко! Пробуди се већ једном и дај људима хлеб. Видиш колико их се скупило!

Опасна баба! Као скупили се! А да ли је било и петоро људи.

– Колико? – упитала сам је. – Колико хлеба сте хтели?

– Двадесет пута сам ти поновила да хоћу два!

Ставих хлеб пред њу и… Не, није да сам заплакала, него почеше да ме пеку очи, а нос се напуни сузама, али ја се искезих и рекох веома бодро сулудој бабускери: "Дођите нам опет".

Царица сам понекада, кажем вам. Царица – хлебарица.

Превела с бугарског : Јелена Добрички

Бабин зуб

Рубо Врбов, познат у селу под надимком Бабин зуб, је седео на високој обали реке и знатижељно је мотрио на острво. Треба одмах да објасним да је "бабин зуб" дуго и танко трње тврдих врхова пожутелих од злобе. Ово трње непрестано вреба у трави и прави сачекуше свему босоногом и наивном. Ко је имао несрећу да га сретне у родним пољима – зна о чему говорим, овакве врсте буквално насрћу на људе.

Када је већ реч о насртању, питам се да ли сте приметили како надимак насрће на човека (или обрнуто), како продире и тоне у њега као... као оса у медену погачу. Надимак замењује име које су нам дали наши вољени родитељи, савлађује наш унутрашњи отпор и добија посебно, да не кажем више значење. Почињемо да га осећамо као неопходан додатак, нешто као лево уво или дамску торбицу; вучемо га свуда са собом, штитимо га од напада и отимања и свим силама се трудимо да докажемо његову необоривост.

Зато је и Рубо Врбов, бескрајно радознао и заједљив човек, локална трачара и ситни преварант, седео – веран свом трновитом надимку – и мотрио на острво. Ово парче копна, застало раменом у сусрет моћној води, још увек је чувало своје раскошно зеленило, иако је иза леђа нашег посматрача трава изгледала сасвим изгорела од сунца. Био је крај лета и браонкастожути простори дунавске равнице, играли су као коњске гриве под лудим налетима ветра. Равница као да се напрезала да скочи у Дунав са свим својим пољима и њивама, бандерама, тешким класјем и црвеним кокошкама усред малих зараслих дворишта. Боје су се преливале једна у другу, облак прашине се уздигао изнад удаљеног сеоског пута, замирисало је сено...

Недалеко од човека су се у бескрајним редовима љуљали зелени листови сточне репе. Очигледно брижни сељани су отргли ову њиву од приобалске пустоши и сада је репа радовала ратарске душе које су пролазиле овуда. Али, тренуто се нису могле приметити ратарске душе како пролазе овуда, па се зато голим оком могла лоцирати црно-бела крава, до колена потонула у репу. Крава је јасно показивала свој изразито позитиван однос ка сточној репи и, брстећи редом, њено велико виме се при сваком кораку њихало.

Бабин зуб намерно није примећивао кравине пустоловине. Шта сад, нека се почасти стокица. Он је сада заузет. Не може да се бави чувањем туђих њива. Толико је заузет, да чак нема времена ни цигару да савије. Зато што непопустљиво мотри на острво.

Тамо је птичији свет, ко је како умео, напуштао зелено скровиште. Дивље патке су излетале из шевара или право са воде, високо и брзо ка прочишћеном небу, а дугоноге чапље су изгледале смотано и неспретно, док су се уздизале на горе са врхова дрвећа, а после су узбуђено кружиле над острвом. Али, разлог неиздржљиве радозналости Бабиног зуба нису биле птице, већ један мали чамац, који је малочас расекао блештаву површину воде и зарио свој нос у белу плажу преко пута. Склон томе да се умеша у свакакве замршене спорове, да саветује и "отвара очи" неопрезном слушаоцу, њему је било крајње неопходно да зна све што се дешава у малом селу. Да би могао да маше прљавим вешом становништва, он се био претворио у очи и уши "јавног мњења", то јест – спороходајућег бапског чопора.

Ето, и овај чамац преко пута. Као да нема ничег – просто, један чамац на острву. Али, Бабин зуб је нањушио да има нечега и никаква сила није била у стању да га одвоји од стражарења. Његова риђа коса, као и код свих Врбоваца, бљештала је опрезно у жбуњу. Опрезно и непопустљиво.

Он је одлично познавао чамце у селу и није могао да схвати откуд се сада, кад јој време није стара крнтија Илије Карандаша нашла да мота око острва. Да је Карандаш поставио тамо своје мреже, ни у ком случају не би у сред бела дана ишао да их скупи. Није ваљда луд! Зар му шумар не би за секунд запленио чамац? Још мање је вероватно да би Карандаш повео са собом још једног човека. Какав човек! Кад се боље погледа, то је била жена. Зар јој се није видела бела хаљина док је трчала по песку?

Стоп!

Мисли Бабиног зуба нагло су закочиле, од задобијене инерције последње су се судариле са првима, настали су огроман хаос и комешање. Добро де, рек'о би човек – нико до сада није видео Карандаша да трчи. Када би се он, са оном кривом ногом затрчао, био би као Гаринча, хе-хе! Како се до сада нисам сетио, да се зна! Кад му викнем у кафани "Гаринча, части једну мастику", народ има да се претури од смеха. Хи-хи-хи! Али, тамо је била жена, да се зна. И трчали су. Ко ли је тај тркач? Да је Карандаш, није... Да му није жена?... Глупости!...

А! Требало би да им је синчић. Значи, ипак се вратио. Бестидник, да се зна! Нема ни две године откако сам га са Катом ухватио на делу у штали и већ се вратио, бестидник! О љубави је још у оно време почео да ми прича, а и отац му – почео да проводаџише. Па, мени ако и Карандаши постану пријатељи, докле ћемо стићи, да се зна? Ма, сатер'о сам их у мишју рупу. И њега, и његовог оца, и све. Овај мали је од тада нестао, није се појављивао у селу целе две... Мени ће они да објашњавају! Кућа им је као кокошињац, у дворишту ни кучета ни... 'Ајде, бре! То ли зову љубав, да се зна!

А Кате се снашла екстра. Нашла је момка и имућног и ученог, па помало и ђаволаст. Агроном, агроном, ама – откако су га запослили ови из задруге – и послове им завршава и паре им је измузао. Ђаво је, зна где му је место. А овај, Карандашчић – пих! Ту ће да ми трчи са женама по плажи! Видеће он свог Бога, да се зна! Цело село има да чује!...

Него, ко би могла бити ова, што с њим... у шумици?

Сигурно је довео неку. Тако они то раде! Усред бела дана и хоп, у шумицу. Немате стида ви, млади, ама, кад вас дохвати чича Зуб, кад му паднете шака, да се зна...

– Ухватих ли те, татице? – долетео је злурад глас иза његових леђа и Бабин зуб се изненађено окренуо. Од брзог окрета, његова риђа коса се претвори у обојену мрљу у сред жбуња и за мало да га запали.

Пред њим је стајао млађи мушкарац са кожном торбом преко рамена и у памучним панталонама свијеним до колена.

– А, Личев, ти си, бре? Испресеца ме, да се зна!

Прогунђа Рубо Врбов и брзо погледом потражи краву. Без грешке, то говедо жваће репу и уопште га није брига што се Личев преко пута исправио као неки... начелник, да се зна!

– Чекај, мамицу ти! – потрча бесан Бабин зуб. – Тц, да... сасушили ти се ђаволски рогови, све би у репу да се завучеш! Не сме човек ни да се загледа, да се зна...

Сустигао је краву, зграбио конопче и снажно је пљеснуо по врату. Док је проклињао и окривљавао, крава је попила добре батине, било јој је објашњено, да, као што знаш, ми смо дали обећање за ову пусту репу, да се зна, а обрукали смо се, твоју ли ти... и тако даље.

Тако су њих двоје погазили два пута више репе него што је поједено, на крају су изашли на узани пољски путић и Бабин зуб потера стокицу ка селу непрестано је ударајући конопчетом и објашњавао јој је како је једном давно седам мршавих крава појело седам дебелих крава, и тиме још једном доказало како су само говеда, па ти после иди и учи говеда да се од украденог не дебља, да то и у Библији пише, да се зна. А и баш су вам неке калорије у овој вашој репи, осушила вам се дабогда!

– Чекај татице! – стиже га глас младог човека.

Рубо Врбов завуче главу у рамена и закорача брже. Крава скрену у страну пред размаханим конопцем и заплете ногама. Млади човек је викнуо још једном, овог пута гласно и заповедно, човек и стокица су се зауставили. Личев се споро приближио, висока бора му прелете преко чела и његове густе обрве се намрштише.

– Незгодно ми је, да баш ти... – почео је он.

– Чекај, Личев, чекај, момче мој – промрмља као у брзалици Бабин зуб и његови риђи бркови се узбуђено продрмаше. – Па, је л' ја не разумем! Па, је л' мислиш да ја нисам човек? Знам, ух кол'ко добро знам, да ти пред задругом одговараш за ову пусту репу, ама шта ћу – промаче ми стока. Загледао сам се, да се зна. Криво ми је, ево – часног ми крста! У земљу, дабогда, пропало ово рогато! Разумем ја, да се зна, потпуно разумем. Ти се плашиш да ће људи причати разне приче. Ето, с једне стране – род смо, зет си ми. Са друге стране – агроном си, треба да чуваш задругу. Па, је л' ја не разумем, бре, Личев? Разумем, зете, разумем, момче мој. Срамота ме је, ето!... Али, зар нисам ја скривено, бре, Личев, шта ме гледаш? Зар нисам сасвим на крајичку? Види где сам се угнездио, чаа-а-ак преко пута острва. Живо пиле овуда не пролази лети. Ко би ме видео, да се зна?... Види сад, наљутио си се. Просуди сам, зар и крава није човек? Зар и она хлеб не једе? 'Ајде де, буди човек и...

– Слушај!... – започео је љутито агроном.

– Знам, зете, све знам. Па, и ја сам човек, кад размислиш. И ја хлеба, овај... А и ја, знаш, за вас све радим, само да ви живите. Кравица, овце, видиш и сам – парице улажем. Ја и за унуче улажем. Када сте се прошлог месеца посвађали за онај пусти стан у граду, зар нисам опет ја дао паре? Ти ниси глуп момак, али много се улизујеш онима из задруге, да се зна. Много. Јесте да ти отуд паре долазе, али гледај ти своју родбину. Већ смо исте крви, да се зна.

Млади агроном је гледао свог таста испод обрва. Исте крви, а? Господе! Може ли било ко нормалан да је исте крви са риђим Врбовцима? Сви су риђи. И у друге фамилије да оду, и тамо све пориђава. Ено, и онај мали је почео да црвени у колевци. Иди после, расправљај се, да си му отац. Семе им је, ваљда, такво, шта ли, али тако је одувек. И не побеле, еј, проклетници! Гледај само ову дртину – бљешти ту преко пута, ко да има двадесет година. И не затвара уста...

– Нико ти није тражио паре! – одбрусио му је агроном. Много добро знаш да и сам...

– Добро де, и сам се ти сналазиш – није му допустио да заврши Бабин зуб, – сналазиш се, није спорно. Али све ти није довољно, све много тражиш... А јеси ли ти читао за крстареће ракете? – упита изненада он и агроном га радознало погледа.

– За оне, бре, "земља-ваздух", хи-хи-хи! – кикотао се Бабин зуб. – Е, ја сам ти као оне, момче мој. Ову сам ја краву издресирао – сада је овде, а само мало касније је ваздух. Маријка, дођи! Добра нам је крава...

– Слушај, човече...

– Нећу више, нећу. Обећавам! Ево, кунем ти се! Како ми је ћерка? Је л' ти још пуни главу да се селите у град? Чуо сам да је оне вечери било галаме код вас... Али, ниси ни ти глуп, знаш где можеш да зарадиш неку пару са твојом професијицом, хи-хи-хи... Али, да ти кажем, претерујеш мало. Нек' остане међу нама, али види, остали млади иду на море, у град у позориште, а ти си се заробио у посао, зарађујеш паре. Ништа ја нећу рећи, баш ништа, да се зна, а ти размисли, размисли ти... И поштујте се, еј, поштујте се. Е, ја ћу да кренем....

– Слушај, ако још једном... Саслушај ме, ђаво да те носи!

– Слушам, бре, зете, нећу нигде. Да нећеш, бре, да ме хапсиш? А знаш ли причу о оном цару што су му порасле магареће уши? То је, зато што је постао велики човек. Цар! – Бабин зуб се закашљао од узбуђења. – Постао је цар и заборавио је и родбину и све. Сигурно је говорио, мани родбину, вуци их појели. Немој ти да се љутиш, чекај да ти кажем. Појели их вуци, говорио је, и стоку им исто појели вуци, али тако му израсту оне магареће уши! А?... После је целог живота сам самовао у трсци. Тако и ти – само себе гледаш. Али, неће бити тако, како си наумио! Чуо сам ја, чуо сам! Шта си ти мислио, од мене ништа не може да се сакрије, да се зна! Хтео би да продам стоку, па да ти довршиш викендицу, али не! Стоку ја не продајем, макар и...

– Јеси ли завршио?

– Видим ја на шта циљаш, да се зна, али једно ћу ти рећи...

Тихо брујање ванбродског мотора се чуло са реке. Бабин зуб откачи свог зета и спусти се ка тополама. Крава је одмерила од главе до пете агронома и безбрижно загази у репу.

– Личев, дођи брзо, дођи! – зачуо се енергичан шапат из правца топола. – Овамо иду, мој момче, право овамо! До чича Зуба долазе...

– Што не узмем да ти лупим једну тужбу, него се само свађам...

– Пст! тихо, бре, магаре! Пусти тужбу, да се зна! Дођи!

– Шта си ми шапнуо? Зар мислиш да чујем нешто? И доведи ту краву!

– Чекај, бре, Личев. Дођи да их ухватимо на делу, дођи!

Агроном баци грумен земље на краву и против своје воље се приближи. Бабин зуб је још више раширио жбуње и енергично је заклимао главом зету. Чамац се споро приближавао. На површини воде, глаткој попут огледала, црни одраз је расецао сунчеве пеге. Јасно се видео младић на крми, уочавале су се штрафте на његовој морнарској мајици.

– Ово је мали Карандашчић – шапатом је објаснио Бабин зуб. Али девојка не знам која је. Побеснели су у сред белог...

Девојка се окренула у чамцу, њена риђа коса је бљеснула, она је додала нешто младићу и гласно се насмејала. Смех се отисну над притајеном водом, претрча растојање до обала, одби се о њих и одјекну са ветром. Рубо Врбов се хитро помери уназад и пусти жбун. Сада су се агроном и он непомично гледали а брујање чамца се приближавало.

– Продаћу је – просуо је након једног тренутка размишљања стари и жмирнуо је изнад обешених бркова.

– Шта? – агроном је наставио да зури у њега.

– Охо, продаћу је као ништа! – разведри се одједном Бабин зуб. – Какав сам ја џамбас у своје време био, уствари... да се зна. Ено, питај цигане...

– Молим? – упитао је зет поново, као да не верује својим ушима.

– Стоку, кажем! Продаћу је и ето! Краву, овце, све! Само нећемо да се свађамо, а?

Млади човек се нагло окренуо и закорачио ка селу.

– Личев! Личев! – викао је за њим Бабин зуб. – Даћу вам паре, бре! Тачно да довршиш своју викендицу, да се зна... Ова стока пара вреди-и-и!... Еј!... Е-е-еј!

Ветар је зграбио ово последње "еј", завртео се и ударио га у мутним водама Дунава. Карирана кошуља агронома се последњи пут на трен појавила са друге стране кукурузишта, а иза Руба Врбова моторчић је ућутао и зачуло се труло крцкање чамца о обалу.

Под брзим ветром трава је наставила да се клања замишљеној реци и сваки пут када се савијала напред, међу њеним коренима је ту и тамо штрчало високо танко трње тврдих врхова пожутелих од злобе.

Превела: Љубица Матовић

Бициклиста Хитлер

Из Евиних мемоара, Јордан Радичков

– Здраво, Фараоне! Још увек читаш?

– Аха…

Млада жена је одмакла главу са светлог процепа на вратима и на прстима прешла предсобље. Ипак су остали мали прашњави трагови преко црних плочица. Скинула је мантил, шутнула ципеле с високим потпетицама и прешла обратно растојање на коленима, брижљиво ишчистивши мрље дланом. Пред вратима дневне собе се усправила, пажљиво погледала свој комплет и веома вешто одстранила неку плаву влас са рукава. Комплет јој је био тамно сив, беспрекоран у стилу строгог, скоро мушког кроја и видело се из авиона да је страховито елегантан и скоро исто тако скуп. Млада жена је уобичајеним покретом поравнала сукњу на бедрима и ушла. Човек на каучу је продужио да чита.

– Јесам ли се задржала? – упитала је немарно и пошла преко тепиха према бифеу.

Ћутање са кауча шушну једном страницом.

Жена погледа летимично, што би се рекло – преко рамена, према ономе који је читао и отресе коврџе. Коса јој је падала преко рамена, али не као што падају равне и оштре косе, није било оног шушкавог осећаја додира. Њена коса распуштала се шапатом, попут снега.

Муж је бучно затворио књигу, нагнуо се назад и ставио руке под главу. Сада ју је добро видео на светлости зидних лампи. Гледао је меко лелујање њене косе и на трен помислио како је то чудан призор за тишину која је владала у соби – као да посматраш ветар у житу, а ветра и онако нема.

– Сипаћу себи нешто – настави опуштено жена.

– Само напред – сложи се он. – Сипај.

Она га брзо погледа, али одмах се поново окрену ка бифеу. Коцке леда зазвецкаше у чаши, нешто паде, жена крену да се сагне, али одустаде.

– Хоћеш ли ти? – упитала је она. И даље је стајала леђима окренута њему; питање је деловало као да је било постављено успут.

Мушкарац се чак није ни потрудио да одговори. Полако опусти десну руку покрај тела и напипа књигу. Тврде корице су га очигледно жуљале, он измаче књигу под собом и баци на сточић поред кауча.

– Па добро! – рекао је – Сипај.

Књига се заустави на самој ивици сточића, горња корица се окрену услед инерције и нагну се надоле, сасвим споро за њом је уследио први лист, за њим други и остали, све брже и брже, док се тежина није пребацила на другу корицу, књига проклизала по стаклу, скупила столњак у углу и трупнула на тепих.

Жена се нагло окренула и просула мало из часе коју је стезала у десној руци.

Одмах је малим и домалим прстом леве руке избрисала капљице са сукње и бацила кратак, готово неухватљив поглед ка зидном часовнику. Муж зафркта с кауча. То је могло да делује и као церекање да није толико личило на познату увертиру у породични скандал. Жена га је радије схватила као оно прво, насмешила се и села у фотељу. Он ју је гледао сужених очију, као што се посматра тачка на хоризонту, када ти је свеједно да ли се приближава брод или боца Робинсона Крусоа.

– Требало је да легнеш – проговорила је млада жена. – Упозорила сам те да ћу каснити.

– То је било врло љубазно од тебе, само што – нагнуо се он с кауча и почео да пипа по поду, тражећи књигу. Изненада гурну главу под сто и рече:

– А ту си, мајмуне!

Млада жена лако подскочи .

Човек се измаче из неудобне позе; лице му се црвенело од напрезања, али добро је стезао штиво у рукама и чак је изгледао задовољно.

– Гужвају се странице – објаснио је, још увек загледан у књигу.

Све време жена га је посматрала широм отворених очију. Деловала је испуњена радозналошћу, али радозналост јој је била некако брижна. Претерано брижна.

– Шта хоћеш да кажеш тиме да је било љубазно с моје стране? – упитала је заједљиво.

– А да! – муж подиже поглед ка њој, али одмах се поново надви над књигу.

– Па било је љубазно- рекао је и климнуо главом – Само што… Изгужвала се, знао сам. Уф, бар половина страница…

– Шта "само што", "само што"? – није издржала жена.

– Само што Бебо има температуру, ето шта! – рекао је он самоуверено.

Сада ју је гледао право у очи.

– Молим? – упитала је збуњено она.

– Има температуру и ставио сам га да спава у наш…

Жена скочи са фотеље, поново просу пиће по сукњи, али сада није обраћала пажњу на капљице, већ је излетела кроз врата. Коса јој се завијорила, муж уздрхта и заусти да викне, али само је одмахнуо руком.

Она се врати исто тако муњевито, седе усправно и погледа га преко стола. Рука јој је посегнула за часом и махинално ју је завртела.

– Није му вруће чело – рекла је.

– Дао сам му андол.

– Колико?

– Један, колико!

– Колика му је била температура?

– Тридесет осам са два.

Она подиже руку ка слепоочници и додирну је.

– Боже, а ја идем на премијере!

– Па, не верујем да је нешто озбиљно.

Жена је три пута куцнула по наслоњачи фотеље.

– Не секирај се толико – продужио је муж и расклопио књигу. – Као да не знаш да се обично сам носим с таквим стварима…

– Јеси ли звао лекара?

– Каквог лекара? Нисам звао никаквог лекара.

– Зашто ниси звао?

– Ама… Није било потребе. Шта ја знам. Никога нисам звао. Сутра ћемо да видимо како ће му бити и …

– Добро – рекла је она расејано и одједном добила такав изглед као да седи сасвим сама на каквом Евересту, високо изнад белих облака, где је васељенски спокој реметила једино шачица бестелесних анђелчића сто лепршају у разређеном ваздуху.

Изненада, човек се усправио и спустио своје дугачке ноге с кауча.

– Што ли ти не звизнем два шамара? – упитао је мрачно.

Питање је деловало као реторично, али жена се тргну у фотељи и лице јој постаде зло када рече: "Нећу ти дозволити да тако разговараш са мном".

Човек заклима главом, привуче себи кутију "ЛМ"-а и извади цигарету.

– Јеси чуо? – поновила је. – Нећу ти дозволити…

– Ама, ћути бре! – он је запалио цигарету, испустио неколико колутова дима и поново легао на кауч.

Млада жена је остала тако још неколико секунди, загледана у испруженог мушкарца, затим се жустро усправила и изашла.

– Ниси ти ишла ни на какву премијеру!- повикао је муж за њом. – Немој ти мени!

Окренуо се на стомак и загњурио лице у јастук. Цигарета остаде да се дими у пепељари, после спаде уназад и лагано се скотрља по сточићу. После око три минута, жена уђе у дневну собу. Била се пресвукла из раскошног комплета у беле панталоне и веома широк морнарски џемпер.

– Нисам била на премијери, је л' тако? – рекла је и мало нервозно се насмејала. – А где сам онда била?

Муж промрмља нешто у јастук.

– Шта?... Нисам те чула.

– Био сам у позоришту – рекао је јасније. – Ти ниси била тамо.

– Господе, како лажеш! – пљесну рукама жена. – Врло добро знам да није имао ко да те замени код детета, зато си остао овде и уопште ниси излазио… Шта има да провераваш! Боже! Врло добро знам! Само измишљаш! И уопште…

– Он је ишао са мном.

То је опет рекао мало нејасно.

– Шта? – узвикнула је жена. – Ко је ишао с тобом?

– Бебо.

– Шта је с тобом, јеси ли полудео? Реци, хајде реци, јеси ли луд? Дете има температуру, а он…

– Нема никакву температуру.

– Е, сад већ… – женин глас промукну. – Значи тако…

– И најзад сам се уверио да лажеш! Све те премијере, службена путовања, хитни пројекти… су измишљотина! Све!

Жена се нагнула назад. Очи су јој се расколачиле на белом лицу.

– Хајде, склањај се – рече јој потпуно смирено он – Иди да спаваш.

– Не могу да схватим – брадица јој се скупи, изобличи се и некако се сакри у сенци доње усне. – Не могу да схватим зашто приређујеш све ово! Зашто, Боже мој, остајеш будан и моташ се унаоколо. Сваки пут, сваки пут се понавља једно те исто. Ти ниси од сада убеђен да те лажем, ти уопште… Шта и да причам? Ти си апсолутно сигуран у сопствене измишљотине, сигуран си у…

– Ућути, за Бога милога!... И склони се!

– Ти би баш хтео да будем твоје власништво, је л' да? Хтео би да непрекидно стојим крај тебе и да ти показујем колико пуно те волим, да не идем нигде, да не…

– Изађи, молим те! Излази, одмах!

– Нећу да изађем! Нећу, јер опет лажеш! И нигде ниси ишао да провераваш! Јер то су твоје чувене превентивне мере, јер…

– Губи се! – закрештао је он и усправио се. – Губи се док нисам…

– Добро – глас јој је подрхтавао – Добро, добро… Лежиш ту и читаш књижицу, је ли? И сваки пут ме провераваш, је л' да? Имам осећај да ме провераваш откад сам се родила. И то је почело онда када си ти закључио да се ја више бавим својим послом него са омиљеним ми супругом. Чим изађем напоље – провера. Чим ти кажем да треба негде да идем – хоп, дете је болесно. Ако ме волиш – у шта већ сумњам – зашто непрестано мешаш и себе с том љубављу? Не прекидај ме сад! Тачно тако испада – уместо на мене, ти мислиш на себе. То је, у ствари, љубомора. Да те не бих ја или мој евентуални љубавник оштетили било чиме. Ах, сетила сам се! Није чак ни то у питању. Друга ствар тебе мучи. А шта ако неко сазна? Па ако почну људи да те исмејавају? Ето шта је! Признај!

– Немам ја шта да признам, али ти…

– Али, размисли! Ето – трујеш мене, трујеш и себе, трујеш све око себе! И зашто чиниш све то… Шта си постигао? – сад јој је глас постао готово металан. Он није тачно знао шта је то глас од метала, али веома јасно је чуо звецкање сабљи и тежак тресак преврнутих шерпи. Мирис барута испуни собу. Жена скочи, тачније баци се преко стола и у два покрета сакупи остатке од цигарете.

– Погледај! – нареди му. – Погледај столњак!

– У мајчину! – рекао је он и поново се извалио на кауч.

– Само пушиш – жена се муњевитом брзином врати на тему – и уображаваш да си једини мушкарац на овоме свету, да…

Он је полако окренуо главу на јастуку и пажљиво је погледао.

– … да – гушила се у бесу она – да си божанствен као неки… као неки Аполон! Е па ниси! Ето ти! – савила је леву руку у лакту и отвореним дланом десне пљеснула по – према њему упереном – оштром лакту.

– Ево ти га! – понови и опет пљесну по лакту. – Ниси Аполон! Пукни од муке!

– Хајде да мало оставимо Аполона на миру – предложио је – и да попричамо конкретно о овој вечери. О твојој премијери, о…

– Распукни се! – додаде жена. – Цркни од беса!

– Добро де, црћи ћу – рече он помирљиво. – Само ти мени реци где си била вечерас?

– Шта си запео за вечерас? – упорно га је гледала. Наједном јој је човек пред њом личио на лукавог контролора у превозу који по сваку цену хоће да је казни. Али она је имала своју карту у ташни. Да, имала ју је.

– Нисам запео. Просто хоћу да знам.

– Знаш ти врло добро! И не говори ми о вечерас! Није ствар у овој вечери, него у с в и м вечерима. У свим вечерима у којима си сумњао и у којима никуда ниси ишао да провераваш. Као што ниси ишао ни вечерас. Само не почињи да ми опет објашњаваш како си бануо с дететом у позориште и како си… Не почињи, чујеш ли? Савршено знам да ниси чак ни нос промолио напоље и…

– А опет избегаваш конкретан одговор, зар није тако?

Она крену да одговори, али само прогута, скупи широку крагну џемпера око врата и уздрхта. Часовник са зида зазуја и чило објави да је већ поноћ. Муж и жена истовремено погледаше ка бројчанику, она нагну главу, а он устаде и поче да се шета по соби.

– Даћу ти развод – рече јој – али дете остаје код мене.

Жена га је неко време гледала како се шета, правећи широке, нервозне кораке по белом тепиху, слегнула је раменима и процедила кроз зубе: "Добро. Али да знаш да ти је то последња одлука. Ја се више не враћам!"

Он застаде као укопан, али не окрену се. Жена изађе.

Зидови се размакоше, светлост постаде неподношљива, човек осети како му се хладноћа успуза уз леђа. Потрудио се да сачува потпуну непомичност, да сав потоне у нестварну празнину. Да потоне да не би упао. Спољашња врата лупнуше…

– Тата – рече му Бебо иза леђа.

Виде га како стоји на вратима у пиџами прошараној невероватним црвеним крокодилчићима.

– О! – рече зачуђен што је уопште у стању да говори. – Ти не спаваш, а? Хајде, иди да легнеш!

– Је ли мама отишла?

– Не стој ту бос, него иди да легнеш!

– Лећи ћу, али хоће ли се она вратити?

Доле, испред зграде, жена пресече улицу, заустави се код контејнера за смеће и погледа ка четвртом спрату. Прозор је светлео. Она протрча поред одавно неподрезане живе ограде и шмугну у црвени аутомобил паркиран сасвим уз тротоар.

– Готово! – рече задихано. – Горе је светло, не… није могао да види…ауто. Вози!

Аутомобил се лагано одлепи од ивичњака, унутра су све брже почеле да се смењују сенке дрвећа полеглог под уличним лампама.

– Толико је самоуверен вечерас – искриви лице млада жена. – Просто ужас!

– Е, било је време да му се помрсе рачуни.

– Не знам… Уосталом, све је испало како смо и очекивали.

– Доста си се задржала.

– Нисам ја крива. Он је овога пута каснио с предлогом за развод.

– Освестиће се ујутро. Умирем од смеха кад замислим какву ће фацу да направи. Од малена је такав – не воли да га виде кад је тужан. Хоћу рећи, спреман је да плати и немогућу цену, само да сачува свој надмени изглед. Певац један! Сећам се како смо га једном ухватили да удара чекићем аутић свога брата. Имали су једнаке, неке жуте…

– Пази, иду кола!

– Видим. А он узео па избацио сопствени аутић преко терасе. Схваташ ли? Он је знао да је испао јадан.

– Пази!

– Ма видим. Него, кажем ти, такав је био од малена – поносит и амбициозан, једном речју – глупан. Отац му је исти. Толико су заљубљени у себе да… Е, дај ми једну цигару… Хвала… – упаљач шкљоцну и на трен осветли унутрашњост аута.

– Него бре, хоћу да кажем да то још није најстрашније. Што су заљубљени у себе. Још горе је то што се плаше. Плаше се да се не обрукају. Да не обрукају пред светом такве Велике Личности као што су они сами. Пред светом или пред продавачицом у радњи, свеједно. То за њих није битно. Разумеш ли? Толико цвикају да им се неко не подсмева, да их не зезне, јер њих стално неко може да зеза. У ствари, та врста цвикања је много опасна. То је нека виша врста снобизма. Она замењује вредности живота, замењује и сам живот. Та врста снобова живи по другачијем систему. Они имају своја лична осећања. Ти можеш да их удараш по зубима колико хоћеш, њих неће чак ни да заболи. Ништа неће осетити. Али ако неко види да их удараш по лицу, да си их победио, о-хо-хо! – нема већег бола од њиховог. Схваташ ли? – пламен цигарете за трен се одрази на предњем стаклу, а њен дим испуни ауто.

– Схватам, нисам толико глупа – одговорила је, намрштено, млада жена.

– Па немој ти да се вређаш, ја тако причам.

– Не вређам се, него…

– Слушај, знаш шта ми паде на памет! Управо… ама тако је!

– Шта? – упита још смркнутије млада жена.

– Знаш ли да такви људи, та врста снобова, мислим, понекад живи сасвим доброћудно, напросто тако – живе. Али понекад – тра-а-ас! – нешто им се догоди. Просто одједном. Случајно се укључе у догађаје и постају или највећи гадови или – пази сад! – највећи хероји. Па шта мислиш, какав је био Наполеон? А Хитлер? Погледај само Хитлера!

– Е, не! Сад већ претерујеш! Какве везе има Хитлер с нашим случајем? Којешта. Ти кад кренеш…

– Како да нема везе! Јер да ли си ти видела већег сноба од Хитлера? Он је цар снобова, кажем ти. Почео је тек тако – ни од чега. Целог живота је пазио да му се не подсмехују, кренуо је да се доказује прво пред продавачицом у радњи, а касније пред…

– Ох, ма доста! – млада жена је одлучила да оконча проучавања на тему снобизма. И без тога, вече је и онако испало јако заморно.

– Хтедох рећи…

– Угасила ти се цигарета.

– Ах!... Па хоћу рећи…

– Немој!

– Шта "немој"?

– Просто немој ништа више да причаш. Важи?

– Хм!

– А је л' сигурно да ће сутра ујутро да дође право код вас?

– Твој мужић? Хе-хе, ко о чему мисли! Сигурно је, још како! Још у шест ће да се нацрта. Ваљда га знам. Деси ли се нешто, одмах дотрчи кући, седа за сто сав некако усправан, строг, као да се нагутао кишобрана…

– Возиш као на релију! Имај у виду да бих хтела да останем жива барем до сутра. На крају крајева, зашто чиним све ово – да бих се показала мужу у спаваћици?

– Управо зато, мала моја! И да му натрљамо онај велики снобовски нос. Хоћу рећи…

– Да не заборавиш да кажеш да је идеја твоја – напоменула ја млада жена.

– Не брини се, мала моја. Ох, већ сада ми је смешно. Напросто ћу да пукнем сутра, нећу издржати.

– Мораш – засмејала се млада и надланицом помиловала сребрнасту слепоочницу жене за воланом. – Мораш, мама!

– Е, издржаћу, не брини – растопила се старија. – Но признаћеш да ти се више него ретко дешава да се обратиш својој свекрви са "мама".

– Понављаћу ти чешће, заслужила си!

Њих две се опет засмејаше.

Превод с бугарског : Јелена Добрички

На пецању

– Имаш ли црва? – упитао је онај.

Просто сам поскочио од изненађења. Мене ће да пита? Мене? Па има ли он мозак у својој глави или...

Да ли је нормалан?

Искрено речено, нисам га подносио. Од самог почетка га нисам подносио. Још од пре сат времена. Зато што се отприлике пре толико појавио, чучнуо са друге стране жбуна и почео да шушка, пљеска, буквално – да га убијеш. И све то на само метар од мене. Као да нема где другде да стане. А ово вештачко језеро је огромно, плаво-зелено као жабље око... бескрајно. Пусте обале колико хоћеш. Али не! Он ће ту да ми се нацрта! Да ми упропасти и недељу, и све... Као да ми није доста осталих давежа током недеље.

Бар једно "добар дан" је могао да каже. Али ни то. Само дахће. Већ читав сат то ради – дахће. Ма одавно бих се ја преместио, него тачно ту сам хранио рибице, гомилу сачме сам бацио, па чекам да нешто трзне сваког тренутка. Не иде да се човек склони. Да није њега било да ми наоколо дахће као назебла рода, све би било предивно, било би...

Ама, кажем вам, овај ми плаши рибу. Ето тако, само што ту седи. Зато што бучно дише. Све као да га неко гуши. Е, стварно не могу да га поднесем таквог! Ма нећу да скочим ја да га давим, нећу. Разуме се. Него питам се да ли да му звизнем два шамара, ваљда ће престати да дахће... Питам се.

А он још одједном – нашао црва да ми тражи! Па све и да имам црва, теби ли ћу да га дам бре несрећо једна? Баш теби?

– Тц! – исцрпно сам му одговорио и оставио га да се једе изнутра што није понео мамац као сав нормалан свет овде.

А за све то време му ни физиономију нисам приметио. Зато што смо разговарали кроз жбун. Још он велики, зелен и натрпан белим цветовима, не можеш ништа да видиш. Ако није зова – пљуни ме! Тако смо говорили кроз њега као кроз завесу.

А и шта има да му је гледам, ту смарачку фасаду? Смарач као смарач. Бар да не дахће. Тих, сад поче и да кашље. Грува као минобацач. Гру-гру! Све једно за другим. Као да смо у рату.

А не! Са таквим комшијом као што је он, ухватићеш само од босог опанке. Шта ли он мисли? Да је риба наивна? Искашљи јој се право у слушни апарат, па чекај да ти загризе. Загришће , али мало сутра. А ја бацам ли бацам сачму као блесав. Мамим је. Шта да је мамиш с тим крпељом до себе? Шта?

Јесте ли видели некад таквог крпеља који диже буку као воз када пролази? Нисте? Е ни ја га нисам видео. Али сада... Уствари, није да га видим како седи с друге стране завесе, већ га јако добро чујем. Претерано добро. Ево, баш у овом моменту, опет фркну. Као коњ. Као копитар, мајке ми! Не бих се чудио и да почне да истреса нос.

Опасно сам се бре изнервирао. Сува гранчица да пукне, помислио бих да су ме буздованом треснули у слепоочницу. Па како и да се не изнервирам? По цео дан се расправљам с идиотима у својој суманутој служби. Са комплетним идиотима. Стварно. Ако бих вам само рекао да ринтам као уредник оне јебене телевизијске емисије у коју зевате сваког уторка, одмах ће вам све постати јасно. Зато што и ви – као и други бедници у овој земљи – буљите у плави екран. Буљите, зар не? Немате куд! Пробајте да је се одрекнете, хајде! Одрећи ћете је се мало сутра! На куково лето ћете да се одрекнете!

А објашњење је просто. Бар ми са телевизије то тако видимо. Уобразили смо да смо велики мајстори. Цареви! Зар не схватате да ми, са телевизије, седимо с једне стране баријере. А ви – са друге. Код нас гори ватра, лупкају лонци, и подмукло вам спремамо отров, звани телевизија. Спремамо га мајсторски. Тако да вам постане навика.

Зато не можете да се одвојите од екрана. Сваке вечери. Сваке јебене вечери. И чак и не водите рачуна колико личите на дрогиране ученике, на младе нојеве, који не могу да изваде своје главе из кесе са лепком.

Али боље да и не мислите о томе. Могли бисте да се престравите.

Елем, мој посао уредника на телевизији је прост. Састоји се углавном у томе да псујем преко телефона свакојаке огорчене грађане. Задовољство, нема шта. Као што знате, емисија нам иде уживо. Људи зову и псују госте у студију, али ја то не могу да емитујем, објашњавам им, а они одмах почну мене да псују. Зато што сам им при руци. Претпостављам. Али када се ја разбесним, одмах ми се набора лексички рељеф, па им онда јебем све по списку.

Ето тако ми живимо у тупавој телевизији. Ако се не псујемо или пак гриземо нокте од беса, друго што радимо је да дрхтимо за своја радна места. Да не узму па да нас отпусте. Кад се поразмислиш, то уопште није важно, али нама јесте – плашимо се... Тек у неком мрачном углу налетиш на још једног спарушеног колегу. А он седи и тресе се. Шта је, вичеш му, а он ти одговара, ма пусти, пронео се глас да ће да зајебу јебени одсек "информација", и шта ћу онда? На улицу, ето шта. И тресе се човек.

Е такав је мој посао. Одакле год да га погледаш, све јебада, зајебанција и перут по ципелама... Једино пецање ми је остало. Довучем ли се некако до воде, погледам ли ону мирну површину која је понекад глаткија и од кућног огледала, и видим ли како се у тишини осликавају зелене тополе, постајем други човек. Мирис муља, мртвог воденог растиња и сочног, гњецавог блата стварно ме опија. Понекад ми дође да се извалим потрбушке и да пијем из језера целом својом душом. Стварно. Да га испијем са свом његовом лепотом, питомошћу и зеленим одразима. Да пијем док не умрем.

Али од давежа ни то не можеш да урадиш. Ништа не можеш да урадиш. Зато што их је на све стране, јебем ли их у главе коњске, да их јебем. Свуда их је, мајку му!

– Еј! – повикао сам ономе. – Даћу ти црва, али под једним условом.

– Каким условом? – упитао је.

Сада је још жвакао нешто, да му се не разуме шта прича. Зашто се бре ти људи вуцарају по језеру? Да кашљу, прде и ждеру сендвиче? Па то су мирне душе могли и кући да раде.

– Какав услов, је ли? – упитао је опет онај и испузао иза жбуна. Промолио њушку. Тек сада сам га баш загледао. Није да је имало нешто за гледање. Њушка к'о њушка. Штрче уши. Два мала окца. Има неке бркове као да се замазао испод носа. Или је пао низ димњак. Иначе слаб и ружан као осушена грана која се случајно нашла у Гетсиманском врту, па је због тога одмах задржана у логору "Аушвиц". Бар је на то подсећао. Мој сусед. На измрцварену, осушену грану.

Али која говори и има бркове.

Одмах сам га следио погледом. Тотално сам га заковао.

– Даћу ти мамац, али да те више нисам чуо да дахћеш! – рекао сам му строго. – Је л' јасно? Плашиш рибу.

– Јасно је – рекла је грана помирљиво. Али имам упалу синуса и...

За мало да га приупитам је ли навукао синузитис по хитлеровским логорима, али сам се суздржао. Понекад сам тактичан као прави Кутузов. Хоћу да кажем, пун сам такта до шкрга. Прогутао сам реплику и само му напоменуо да не диже буку, да се не мрда, дише и тако даље, јер...

– И престани да жваћеш! – додао сам.

– А? – пренуо се и доња вилица му се зауставила.

– Где ти иде кад тако непрекидно ждереш, а? Ето погледај се, једва носиш ту одећу.

Е то сам му опет рекао заједљиво, али не баш толико. Искрено речено, човек ми ни најмање није био крив. Мени. Зато што – строго посматрано, ја му дођем мало пуначак. Висе дебео. Божја работа, шта да радиш. Шта све нисам покушао. Одвојену исхрану. Тегове. Чак сам једном изашао уз степениште трчећи. Хтео сам да умрем, еј! Али резултата није било, таква ми је била судбина. Било шта да поједем, одмах ми се залепи. Једну кришку хлеба да поједем, она ми се буквално само залепи преко и неће да мрдне. Ту остане. Помислим понекад да сам сазидан од кришки. Такве будалаштине. Не да ми је тај Аушвиц преко пута крив... Није, разуме се.

Срећом, дао сам му црва, па је отпузао назад. Одлази и враћа се преко зове, к'о нека змија, еј!

Почели смо да мотримо на своје пловке. Онај је још увек дахтао, мада више нисам обраћао пажњу. Болесни му синуси, шта да радиш? Да га сажаљеваш, ето шта.

Посматрао сам свој пловак – дречаво наранџасти, види се добро. Крајичком ока сам бацао поглед и ка његовом пловку. Његов пак жут, велики као пачија нога, штрчи над водом мало онако надмено, штрчи попут обалског светионика. Али, оба пловка ни да се мрдну. Не гризе. Шта сад хоће та риба? Сачме сам јој довољно бацио. Пре само минут и онај утроши цео хлеб у воду. За мамац.

Е, кад јој ни хлеб није довољан, шта хоће? Сигурно хоће и игре. Лепо Бога ми, да неће можда да јој се мој колега и ја поскидамо голи и да јој заиграмо кан-кан?

Ма играћемо јој ми. И Дајчово ситно коло ћемо да јој играмо ако треба, али не тако. Него, када се изнервирам, има да је јебем, право у ту главу рибљу ћу да је јебем. Шта ми глуми римског грађанина? Кад смо је већ хранили, има да дође ту и да гризе. И то без пренемагања. Је л' јој је јасно?

Јасно јој је, али бре и није јој јасно.

Ништа, долијаће ми она. Ко чека, тај дочека.

Изненада, пловак од онога се лако промрда, покрену се, заплива на десно.

– Гризе бре, ћорави! – викнуо сам мрцини. То ти је, ако не цимне одмах, оде караш. Караш је кротка риба, тако гризе – сасвим полако, срамежљиво.

– Само смирено – рекао ми је и у то време се његов жути пловак гњурну под воду, потону као камен. У бре, мајку му! Неће бити да је караш, биће да је нека велика звер. И неће код мене да дође, иако сам је нахранио, него иде право код давежа. Кад сам такве среће...

У том тренутку, онај цимну, најлон зазвижда, зазвони као џинглбел, затегну се, расече воду. Мали таласи се разлише по зеленој површини.

– Је ли тамо? – повикао сам.

– Ух! – тикван је простењао. – Еј, ово је нешто велико!

Зграбио сам мередов и јурнуо на другу страну жбуна. Мередов је једна мрежа са дугом дршком, ако ухватиш велико парче, да можеш да зарониш мередов у воду и да га извадиш на обалу, да се не би откачило. Парче. Али док цела ствар стигне до мередова, потребна је мајсторија, борба. Треба риба да се превари, да мало попустиш, да је мамиш и тек онда да је довучеш над мередов. Такве ствари.

Хвала Богу, мој давеж није био од јуче. Радио је споро, спретно. Стварно сам одахнуо.

Одахнуо сам, али кад сам чуо како му запева чекрк и риба повуче у дубину – претрнуо сам. Извукла му је најмање двадесет метара. Најлона. Еј, није за зезање. Уопште. Озбиљна ствар. Најмање... не знам тачно колико кила, али много. И баш њему да се заломи. Тих, јебала га моја јебена судбина, јебала га право у главу.

Онај отпусти колико је требало и поче изнова да намотава. Најлон затеже, само сто не пуче. Давеж одмах попусти. Знао је радњу. Али, с друге стране, и риба се разумела у те ствари. Повуче поново на доле, извуче најмање још десет метара.

– Дај мени! – рекао сам одсечно давежу. – Дај, кад те гледам како си смотан, изгубићеш рибу!

Он ме погледа испод ока и нави неколико намотаја на машиницу.

– Дај кад ти кажем! – инсистирао сам, али најубедљивије што сам умео. – Дај да ти је извучем, нећу да ти је отмем.

– Тц! – одговорио ми је некако одвратно и опет отпустио.

Не да, еј! Велики егоисти су ти људи. А зна да ти се довуче на место и да ти улови највеће парче пред носем. Зна! А црв – ништа. Црв је мој, како год да окренеш. Ама кад давежа замолиш тако, еј, другарски да ти да да и ти вадиш мало – ал' он – јок! Егоизам значи и цицијаштво. То нису људи, кажем вам – то су вуци.

Изненада најлон олабави, опусти се, чак се за тренутак отегну изнад воде.

– Шта би бре? – викнуо сам му. Не да сам му викнуо, него сам заурлао. – Испусти ли је?

Он ме чак и не погледа, само је брзо намотавао, и док смо још једнодушно зурили у воду, струна се затеже, зазвони и баци капи воде по глаткој површини.

– Ту је! – процедио је задовољно, и у истом моменту, далеко испред нас, на скоро тридесетак метара, скочи нешто у ваздуху, издиже се из воде као наопака Нијагара, излете у сунчеву светлост као спектакл од воде и плавих одсјаја, и паде са тако огромним пљуском, као да је сам Посејдон у свом царству падао на задњицу. Право са неба.

Кунем се у све свето, да то, што је скочило пред нама, што нас је забезекнуло својом лепотом заједно са светлим воденим стубовима, избаченим као ни из чега, та заслепљујућа плаво-бела муња, то чудо које је кипело од енергије и снаге, сигурно није било риба. И обојица смо то видели. Е, није био ни Посејдон. Нешто друго је било.

И као што можете да претпоставите, остали смо као скамењени. Отворених уста. Са очима као палачинке. Начуљених ушију. Чак су нам се и руке затресле. Обојици. За своје сам сигуран, зато што су моје, познајем их, а ономе, давежу је штап почео да дрхти у рукама, као да је несрећник изненада добио тропску грозницу.

Струна се поново затегла, оно Нешто се поново гњурнуло. Забијало се надоле.

Наравно, мој давеж није ништа урадио. Само је стајао са разјапљеном вилицом и бленуо како се чекрк развија. Штап је настављао да му се тресе у рукама као да је жив. Не да и мене није било страх, али рекао сам вам још малочас, кад почне да ми приповеда о његовим несрећним синусима, буде ми га жао. А сад кад га гледам тако пребледелог и како цвокоће зубима, е нисам издржао. Истргао сам му штап из руку и поново сам цимнуо. Из све снаге. Е тако, ако ће да кида, нека кида. Ионако не знамо шта пецамо. Тек видиш, показало се да је боље за све нас да кида и да иде.

Да, али и не.

Најлон је престао да се одмотава, али је напетост у рукама остала. Аха, тамо је Оно. Значи добро се закачило.

Покушао сам једно намотавање, кренуло је. Мало – по мало, и навио сам скоро двадесетак метара. Давежа и мене да је било страх, било је, ал' опет и њему – Ономе – ко зна какав бол смо му наносили, чим се чекрк тако лако намотава.

Не сећам се где сам читао да је пецарош такав човек који врло често лови и самог себе. И да се кукица, забијена у рибља уста, истом јачином забија у душу пецароша. Или ловца, све једно. Сетићу се сигурно где сам то читао, али као да ми је сада до сећања. До књижица. Не, сада није време за поезију, како је рекао не знам ко. Зато што...

Зато што је велики доживљај вадити капиталца из језера. Озбиљно вам кажем. Да осећаш тежину у својим рукама, да се штап савија од терета, а срце ти пуца као новогодишњи шампањац – не постоји ништа томе слично. Може да се пореди само са управљањем суперсоничним авионом у крашкој пећини. Ни са чим другим.

А ми сада чак и нисмо вадили рибу. Вадили смо...

Ни сам не знам шта.

Море, мајку му, ево ако нисам личио на правог Хемингвеја са тим савијеним штапом у рукама. На мало дебљег Хемингвеја.

Да, али Хемингвеј шта? Он, сем крупних риба, јел' вадио нешто друго? Вадио је, али на куково ле... Кад је на врби рађало грожђе!

А ја сам у том моменту, вадио Оно Нешто, и То – право да вам кажем – чак се више није ни опирало. Штап се савијао само због велике тежине. Никакви ударци, никаква повлачења у дубину... ништа. Као да је умрло. И од целе моћи и блиставости, која се малопре избацивала ено тамо на средини језера, као да није остало ништа. Баш ништа... Наставио сам да намотавам. Механички.

И одједном, на нека два до три метра испред нас, видео сам како се помолило најпре огромно зелењикаво пераје, засекло по површини и почело да се издиже високо као једро на чамцу. Заједно са перајем се протезала дуга вретенаста шија, толико дуга да смо ми помислили да је змија, да, у једном моменту смо помислили да је то некаква митолошка аждаја, нешто као чудовиште из Лок Неса, али онда се показа и тело и ...

Господе!

О Господе!

Благи Боже, што се каже!

И Пресвета Мајко Богородице!

... Онда нам се пред згранутим очима показа непостојано, скоро провидно тело од... јао да, знам! ... Тело ужасне, људске савести универзума.

То је изгледало толико једноставно, толико неизвештачено, а тако положено на мркој глини, некако је подсећало на природну унакаженост риба из дубина. Једно већ мртво тело. И помало љигаво. На додир. Јесте ли икад додирнули људску савест? Нисте?

Е, ни не саветујем вам.

Одвратна животиња. Нешто као хидра.

Наравно, не могу баш са сигурношћу тврдити да је та удављена савест баш м о ј а савест. Можда је и давежова. Или твоја! Откуд знам?

Али ја сада мало тугујем за њом. Чудно је. Али осећам да ми фали, као рупа кроз коју дува тамо негде – изнад стомачно-цревног тракта. Осећам је као последње руковање са неким. Осећам је као недостатак ваздуха, као гушење. Све једно, као да ми је неко тек украо лично мог Бога. И целу планету оставио у пустоши.

Уствари, ја тај недостатак осећам с таквом јачином, као што слеп наслућује да је остао сам у парку. Он не зна и уопште се не интересује за зелену пољану пред собом. Али је осетио, јасно је осетио, да око њега више нема људи. И да је сам. Усред огромног црног и непомичног ништа.

И коса му се одједном накострешила. И хладан зној га облио испод кошуље. Схватио је!

И са сигурношћу ће тражити назад давеже... Тражиће назад и оне који га псују у живим емисијама, тражиће и оне које је отровао смрдљивом буђи телевизије. Тражиће их све.

Тако понекад себе замишљамо ми, људи. Замишљамо. Када смо п о т р е ш е н и!

У сваком случају, ја од тада не идем на пецање. Идем на гробља. Сваке недеље. И обично идем сам. Тамо давежи не долазе. Тамо их доносе.

Носе их.

Превела: Милица Стојадиновић

Цртати по води

И ми једном да смо пуни пара. И то препуни. И шта сад! Човека рудара да изненадиш са много пара, е, то је догађај. Знате како је код нас – ринтамо под земљом, али и зарађујемо. Да кажеш да смо жељни, нисмо. Али, каква ти је наша зарада? Како дошло, тако и отишло. А сада – е, милина! Пара к'о блата.

Нема разлога да се чудите – играли смо лото. Пашо Маестро и ја. У среду су нам исплатили паре на шалтеру, а у четвртак смо већ лењиво протезали ноге под једним финим сточићем на Сунчевом брегу, далеко од обичних смртника, али довољно близу туриста одраних до голе коже. Немачке и бугарске речи су се гомилале наоколо, а конобарице у белом су прелетале наоколо као анђелчићи на млазни погон, па смо успели да попијемо три на екс и да се духовно нађемо на нивоу свог капитала.

– Много лове, еј! – стење преко пута мене Пашо Маестро. – А ми смо се навикли да се разбацујемо. Проћердаћемо је у ништа. Блесави смо као... као цигани.

– Ко, бре, магарче један – нервирам се ја, – ко је дао идеју за море? Као, луксузно, као, не знам ни ја шта. Фукара!

– Бар да смо за нешто корисно... Много лове, еј!

И гле сад! – Пашо Маестро и корисност! Е, то ти је, ако се животиња или човек уплаши, не знаш где ће да удари. Тако и овај – цео дан га гледам како се вуче по хотелској соби као болестан коњ и само гурка коферче са парама. Плаши се. Самог себе се плаши. Да умреш од смеха. Као да је до сад размишљао шта ће да ради са парама. Па, оне имају строго зацртан пут: од благајнице у руднику до продавачице на киоску, и натраг. Највише да понекад скрену путем према Пампорову, јер је ближе. Хоћу да кажем да су наши људи уопште широке руке. Пуно зарађују, али и пуно троше. Ко ће сад да штеди? Следећег месеца ћемо опет да зарадимо.

Али, сада су нам их дали на гомилу- уштеђене. И изгледа да та ствар озбиљно мучи ортака преко пута. Рудар човек, а душа му везана у чвор. Седи као на парастосу, сточић је улегао под његовим лактовима – иначе је веома снажан- али се сад намрштио и размишља.

– Добро, де – тешим га ја – можеш да их ставиш на књижицу, па да их подижеш за рођендане, ко ти брани? Ја сам свакакве људе виђао. Кад дођу до пара, једни купују кола, други се претплаћују на новине. Неки чак и куће граде. Ако хоћеш, можеш и да...

– Не чак, него пре свега – исправља ме Пашо и наручује флашу вискија.

– Шта пре свега? – питам, док ми она у белом ставља лед у чашу. Само разблажује.

– Куће пре свега! – каже Пашо Маестро и кези ми се у лице. Бре, како му се поправило расположење, дође ми да га треснем флашом.

– Некада давно, оца су ми због имања заклали – поче он да ми разглаба о својој биологији. – Мој деда је пао с крова куће, баш кад смо је завршавали, а и кога год знам у селу, само стежу каиш и само куће граде.

– Само полако – саветујем га. – Малограђанска је то ствар, нема шта да ми се кезиш.

А, он се раскезио к'о да гледа Стојанку Мутафову [Стојанка Мутафова- позната бугарска комичарка, прим. прев.] испред себе, а не моју скромну фацу. Само што сам га убедио да престане да балави, а он ће:

– Слушај, Митре! ( зову ме Митар зато што сам из Доње Митрополије, па скраћено.) Нећемо више да пијемо! Идемо, и купујемо себи по једну кућу, а?

– Па, бре, мајку му, немој тако с тим кућама, пресела ти вотка – убеђујем га ја. – Немој с том малограђанштином. Немој да идеш против свега што су ти старији утувили у главу док још ниси знао ни нос да обришеш...

У том духу смо разговарали цело вече, усред кикотања туриста и пиркања морског ветра, а ујутру је Пашо Маестро нестао с половином садржаја коферчета. Слегао сам раменима – паре су његове, може да ради шта хоће. Ја знам шта ћу с мојима.

Две године након тога, стигло ми је писмо у рудник: Дакле, дођи, Митре, кућу сам саградио, знаш где ми је село, и такво куче имам да рибу само лови...'' И још гомилу глупости је написао мој пријатељ, баш отмено и у најепи... најпиштољарном... најстоларном... облику.

Дигнем се ја са Родопа. Променим два воза. Труцкам се скоро месец дана у једној од оних крнтија, што их зову међуградски аутобуси, и стижем негде у мајчину, у пензионисано село на обали Дунава. И тако, разгледам ја место – пристојни домови, успевају топола и папрат, има крчмица – фино, Бога ми. Него, има много комараца и све у јатима, к'о дивље патке.

Улазим у крчму за неке информације и за једну мастику их и добијам. Информатор ми је мало старији, личи на рагу, а и злобан је испао.

– Питаш ме за Паша Место?- крешти старац. ( Сигурно не чује добро.)

– Што је, као, био рудар, а? Је л' за њега питаш? Да му ниси пријатељ, бре... барабо? – налази реч старкеља.

Климам главом, а матори поче толико да се дере, да се пљувачка разлете по целој крчми. С брда – с дола ми објашњава где се налази кућа оног што је покуповао све плацеве од становника, и опет не можеш паре да му пребројиш. Онај незасити, што не престаје да гради, ево – диже трећи спрат. Као, добио је паре на лотоу, не знам ни ја одакле, али знамо ми такве, нас не мож' да превариш. Нагледали смо се ми тих премазаних. А-а, нагледали смо се!..

–Чекај – кажем – дртино! Све ми је то аутентично. Попиј једну мастику на мој рачун, и да знаш да мој човек није Пашо Место, него Пашо Маестро! То му је од мајстор, зато што нико као он није умео да поставља експлозив, и нико није смео да уђе тамо где је Маестро улазио. Је л' ти јасно?

– Јасно је – каже матори. – Причај ти то мојој баби! За нас је он Пашо Место, а ти га зови ако хоћеш и ...

– И да опереш тај покровац што га носиш уместо кошуље! – одбрусио сам му на излазу. – Ништаријо једна!

Нашао сам Пашову кућу, али њега није било. Куче се показало разумно – на прво ћушкање је замукло, и савило реп под неким амбаром у дну дворишта. Сама кућа је изгледала као трафо-станица, мада је неколико грађевина око ње покушавало да ублажи тај утисак. Одмах иза ње, пејзаж је био претрпан врбацима и реком.

Сео сам на обалу и почео прутићем да цртам разне фигуре по води. Досада. Размишљао сам о оном старцу, и све више ми је било криво. А, бре, ја му објашњавам да је човек био Мајстор. Баш прави Мајстор. А он ми каже да си јебем матер. Е, тако ти је то – ако одлучиш да кажеш некоме нешто лепо, али заиста лепо, на пример, да човек може и да воли свој посао, тај неко уопште неће да те слуша. Само о парама има да ти прича. Цела прича је помало личила на моје цртеже прутићем по води. Ти црташ нешто, а вода то нешто односи, брише га... и ни траг од њега не остаје.

То ми је био први одлазак у Пашово село. Следећи одлазак је био нешто другачији. Веома другачији...

Опет је стигло писмо. Само што овог пута није било од Маестра, него од сеоске општине. Тако и тако – писало је у писму – Пашо Иванов Ежков је погинуо несрећним случајем...

Зар несрећним случајем? Нек' вас ђаво носи!

Запуцао сам, и с два воза, и с оном конзервом, грешком названом БУС, стижем у промрзло село на обали Дунава.

Већ је дошла зима и затекао сам такву хладноћу, да се чуло како врапчићи пред крчмом сакупљају међу собом паре за пар чизама постављених вуном, да их носе на смену. У крчми је било пуно народа, а међу људима сам приметио оног старца што је личио на рагу. Одмах ме је препознао и требало је да му кажем нешто љубазно.

– Зар си још жив, бре?- упитах га.

– Мани, мани, как'а беда!- рече старкеља и показа ме осталима. – Е, ово је ортак нашег Маестра.

Људи су поскочили и сместили су ме до огњишта. Поћутали смо мало ради реда. У топлој тишини се чуло како ми се одећа шири. Једар, набијен човек, са носем као ловачка двоцевка, се искашљао, и чим ме је нанишанио, рече:

– Сигурно би сте да видите гроб?

– Сигурно, али прво би да чујем како.

Двоцевка је нанишанио огњиште, зачкиљио очима и загрмео пригушено:

– Ја сам му колега, знаш. Оно, ми, цело село, смо постали колеге од како је започет пут. Сви смо отишли да правимо пут. Тамо – вамо су давали паре, знаш како је. Пре пута, нисмо се много мирисали с човеком, добро, с бата Пашом. Он је живео свој живот, ми наш. Причао је једном да му је много било криво у почетку. Нису га волели наши људи, гледали су на њега као на дошљака.

Двоцевка је проџарао један угарак у ватри, разлетеле се варнице.

– Док смо градили пут, много ствари се променило – продужи он.- Сложили смо се некако, частили се увече... Већ првог месеца смо схватили да је бата Пашо велики мајстор. Много се разумео у те послове с бомбама. Да није било њега, ни пару не би смо зарадили.

Двоцевка је поново ућутао и проџарао ватру. Можда је био ложач у војсци, ко ће га знати. Ја сам за сваки случај попио ракију и гурнуо га лактом. Изненађено ме је погледао, али је скапирао и наставио с причом:

– ... Много се разумео у бомбе, али и много се завлачио да види како ће да груне. Последњи пут се био увукао у једно удубљење у стени преко пута. Као коза се пентрао, знаш, све због гледања. И када је грунуло... Никакво удубљење није остало, знаш. Неко време смо мислили да се она стена од потреса обрнула на лево круг. Чак је и Васја Пријди Сјуда ишао да провери да није удубљење с друге стране, али се показало да се стена није окренула, ни у назад, ни са стране, него је променила облик. И тако је бата Пашо остао у стени.

Наставио сам да га гледам из непосредне близине. Двоцевка је нанишанио моју празну чашу и рекао:

– Одвешћемо ми тебе тамо. Видећете ако будете хтели, знаш. Имамо и џип, и све, него да вас питам... овај, зашто је тај човек толико волео да гледа? Шта мислиш, а?

Згрбио сам се над огњиштем и загледао у пањеве који су горели. Мирисало је на борову кору и влажну одећу. Иза мене, мук је закорачио међу људе који су седели, и зграбио ме за гушу. Људи су почели да се гуркају и рекли крчмару, брзо једну ракију, мис'им, човек иде с пута, бар једну ракијицу да попије. Неко је послао Васку Пријди Сјуда по џип. Попио сам ракију, у џипу смо пили још, људи су разговарали, показивали су ми нови пут, али Оно ме је јако стегло за гушу. Старкеља је безвезе лупио за врапчиће, како су и њима на овој хладноћи јајца у процепу, чуо их је јутрос да скупљају паре за постављене чизме.

– И ја сам их чуо – рече Васја Пријди Сјуда. – Зафалило им је пара, посвађали су се...

Двоцевка ме је нанишанио, после је променио правац, и рекао Васји да не лупа глупости, него да вози џип.

На стену смо се попели Двоцевка и ја. За друге није било места. Они су остали доле – најежена скупина – и гледали у нас. Двоцевка је рукавом скинуо снег и видео сам плочу. Златним словима је писало: ПАШО ИВАНОВ ЕЖКОВ и испод у загради – Маестро.

Одједном ми је постало јако жао људи доле, што стоје без капа на снегу и уопште. То ми се већ једном десило. У Пловдиву, пред једну Нову годину, гледао сам како одрпани циганин купује јадну гранчицу јелке, и како га мало циганче вуче поплавелим прстима за одећу и каже:

– Тато, јелка, а?

– Јелка, татино! – климао је убедљиво главом циганин.

На знам зашто, али кад видим људе да купују мале јелке, или да стоје тако на снегу, без капа, и кад ветар брише, па се пребацују с' ноге на ногу, дође ми да заплачем. Не верујем да је баш нормално, али тако је... Бога ми.

Пре него што сам ушао у крчму, старкеља ме је зауставио на вратима:

– Кажи им, бре, момче, кажи им!

– Шта да им кажем?

– Кажи им зашто је Маестро гледао те пусте експлозије...

– Гледао је свој мајсторлук – рекао сам им много касније – свој занат је гледао. Нема свако срећу да види своју мајсторију са стране. Цео живот је постављао експлозив у руднику, али тамо се не види. Само дим излази из окна... А овде, да! Види се!.. Један занат има човек на овој земљи – хоће и да га види. Сећаш ли се, чича, шта сам ти ја оно рекао? Зар се не сећаш колико пута сам ти рекао, да вук длаку мења, али мајсторство никада. Не сећате се ви, чиче једне...

Ужасно сам се напио. Не сећам се када су ме стрпали у кревет, али у полусну сам видео како једно врапче улази у собу, истреса своје нове чизме од снега, и каже:

– А мој је занат да носим нове чизме. Други врапчићи наваљују да ми отму занат, али ја – море! Они нека воле друге послове, а ја ћу мој. Зар ниси ти рекао: свакоме свој занат?

– А, бре, рек'о сам – промумлао сам и загледао се у нове чизме, топло постављене вуном. Готово ми је дошло да...

Е, зато ми је криво – чак понекад и да успеш да им кажеш нешто, то је исто као да си га нацртао по води. Вода одмах однесе то Н е ш т о, брише га... и ни трага од њега не остаје...

Превела: Александра Сатарић

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Бугарској | Библиографија
Насловна | Новости | Мапа | Контакт