Жанровске особености псеудо-канонске “Повести о крсном дрвету” попа Јеремије

Излагање на Научном састанку слависта у Вукове дане у септембру 2003, превод Дејан Ајдачић

Циљ овог рада је да отвори неколико питања текстолошких и жанровских особеностима “Повести и крсном дрвету” бугарског попа Јеремије, која је настала највероватније почетком XI века. Надам се да ћу успети да покажем да текстолошки проблеми, у вези грчких изворника и утицајем словенских апокрифних текстова који су тумачени са грчког (Слово о крсном дрвету св. Григорија Богослова, Слово о Адаму и Еви, циклус о цару Авгару и др.) показују директни утицај на структуру и даље на жанровску припадност дела попа Јеремије.

“Повест о крсном дрвету попа Јеремије” позната је у славистици од друге половине деветнаестог века. До данас је откривено шест преписа овог псеудо-канонског дела (пет ћирилских и један глагољски), који могу да се хронолошки сврстају на следећи начин:

Препис у такозваном Берлинском зборнику из XIII века, бугарска редакције,
Препис у Зборнику попа Драгоља, Народна библиотека Србије у Београду из XIII века, српска редакција,
Такозвани Хлудов препис из XIV века, руска редакција,
Загребачки глагољски препис из 1468. године,
Петроградски препис, такозвани Гиљфердингов из XVI века, руска редакција,
Непун бугарски препис из 1640. године, који је открио и објавио Божидар Рајков 1993. године. Он се налази у Етропољском зборнику, чији је садржај компилација Часослова са Дамаскином.

Желео бих овде да наведем белешку једног преписивача јеромонаха Данила, будући да се она тиче бугарско-српских веза у XVII веку.

Како изгледа из побројавања преписа “Повести о крсном дрвету”, она је била распрострањена у целом православном словенском свету (чак и код католика је била позната, о чему сведочи хрватски глагољски препис). Старији аутори, као Јордан Иванов повезују име попа Јеремије са богумилском јереси, што је као хипотеза у новије време одбачено, пошто је ова повест апотеоза крста као симбола спасења, а зна се да су богумили одбацили све материјалне симболе официјалног православног култа. Они су посебно мрзели крст, видећи у њему не симбол спасења, већ обично средство за мучење Спаситеља. По свој прилици, поп Јеремија није био никакав богумил, већ образован представник нижег свештенства, који је успео да сакупи познате му преведене апокрифе (а можда и оригиналне грчке текстове) и на основи компилације и додавања својих, ауторских текстова да састави “Повест о крсном дрвету”, која својом мозаичношћу до дан данас прави проблеме истраживачима.

С тачке гледишта композиције, дело може, условно да буде подељено на дванаест прича, које обједињава мотив трисаставног крсног дрвета, предодређеног од постанка света да послужи за Христово распеће и да учествује у Божјој промисли спасења. Неке од прича су у ствари препричавање библијских догађаја, а друге су познате у грчкој и словенској традицији псеудо-канонских текстова, а трећи су оригиналне приче приписиване попу Јеремији:

1. прича се тиче изласка Јевреја из египатског ропства у пустињу и Мојсијево претварање горке воде у слатку,

2. прича говори о Мојсијевом уништавању отровних змија,

3. прича је о разбојнику који чува крсно дрво у области Мера.

Следе три приче о царовању Давида Соломона и његовим наследницима чак до Ирода, које су посвећене зидању Јерусалимског храма и неуспешним покушајима да се крсно дрво искористи у грађењу, пошто је оно предодређено да учествује у плану спасења. Други део дела представља шест новозаветних прича: од рађања Исуса до његовог распећа на крсту:

7. рађање Исуса и историја о Насону и његовом сину,

8. прича о изабирању Исуса за свештеника,

9. прича о Лонгину и циклус о цару Авгару,

10. прича о томе како је Исус орао плугом,

11. прича о Профу који је Исуса назвао братом,

12. распеће Исуса на крсту.

Ове приче, и то пре свега – неке из Новог завета, познате из грчко-словенске псеудо-канонске традиције или приписиване попу Јеремији, значајно се разликују од официјалне православне егзегезе Свете историје и постају разлог да “Повест о крсном дрвету” улази на најстарије словенске индексе забрањених књига, у којима се анатемишу “басне бугарског попа Јеремије”.

Од објављивања два најстарија преписа повести у XIX веку, у Берлинском зборнику и Зборнику попа Драгоља, ова повест привлачи пажњу историчара књижевности и текстолога. Структура и жанровска припадност текста не истражује се у посебним студијама, већ се помињу само узгред у историјско књижевним истраживањима или у проучавањима историје текста.

Релативно најбоље је истражена историја текста. Још М. Соколов, издавач преписа који се налазе у Зборнику попа Драгоља, упућује на неке словенске и грчке апокрифе, широко распрострањене у словенској средњевековној књижевности, који су послужили попу Јеремији при компилирању дела. Реч је пре свега о циклусу о крсном дрвету Григорија Богослова, слову о Адаму и Еви и друго. У новије време, Анисава Милтенова објављујући циклус о крсном дрвету Григорија Богослова, такође обраћа пажњу на зависност повести Јеремије од других текстова раширених у грчко-словенској традицији. Нажалост, није ми познат рукопис хабилитације прерано умрлог бугарског истраживача Пеје Димитрова, који се такође бавио делом попа Јеремије.

Мање успешно изгледају покушаји жанровског одређивања дела. Е. Георгиев, на пример, тврди да је то “први роман у старобугарској књижевности”, пошто су према аутору, приче међусобно добро повезане посредством мотива крсног дрвета. Тако је Јеремија, по Емилу Георгијеву, створио дело за просте слушаоце, у коме је успео да “приземљи” неразумљиве високе хришћанске догме.

Једна слична тврдња чини ми се неоснованом. Циклуси прича и циклуси чуда, као што је познато, веома су популарни у старим словенским православним књижевностима. Циклуси о чудима светог Георгија, светог Димитрија, светог Николе, циклус чуда са гвозденим крстом и други, пишу се обично после житија и говоре о чудима која су се најчешће дешавала после смрти светаца (post mortem). Она, међутим, нису поређана по неким захтевима композиције, недостаје такозвани макрожанровски оквир, као у “Повести о крсном дрвету” попа Јеремије. Једина карика која повезује чуда је личност небеског покровитеља. Такође, недостаје и хронолошки ред чуда.

Ситуација са “Повешћу о крсном дрвету” је сасвим различита, а то се тиче и других горе поменутих псеудо-канонских текстова, који су утицали на бугарског аутора.

Мотив крста обједињује дванаест споменутих наратива, ствара управо макрожанровски оквир, који може да буде схваћен као прича у причи. Нећу улазити у књижевно теоријска питања о овом типу дела (Апулејево “Златно магаре”, Бокачов “Декамерон” и др.), о коме су расправљали још Виктор Шкловски и други научници. Само ћу да истакнем да је композиција “Повести о крсном дрвету” добро промишљена: одвојене приче су хронолошки распоређене у макрожанровском оквиру (шест прича посвећено је старозаветној историји, а шест – новозаветној). Наративи прелазе један у други, постепено откривајући божји план Спасења од стварања, преко рађања Христа, до искупљења првобитног греха на крсту. На тај начин, посебни наративи састављају већи, узлазни или, да кажемо, вертикалан наратив, који је обједињен мотивом о крсном дрвету.

У том смислу интересантно је обратити пажњу на приче новозаветног циклуса које су приписиване Јеремији или су узете из других дела и представљају најјасније одступање од традиционалног православног тумачења библијске историје. То су прича о томе како је Исус постао свештеник, прича о Профу који се назвао братом Господа, прича о Исусовом орању плугом, и донекле, циклус о цару Авгару. Ти наративи су доиста уплетени у вертикалну причу о спасењу, али не препричавају библијску историју, они стоје по страни од псеудо-канонских старих и новозаветних тумачења свете историје, и на тај начин, могу да буду одређени као хоризонтални, који нарушавају композицију дела. Осим тога, оне се у различитим преписима налазе на различитим местима, за разлику од псеудо-канонских “библијских” наратива, који имају фиксирано исто место у свим преписима. Поредећи два најстарија преписа, из Берлинског зборника и Зборника попа Драгоља, примећујемо да нема разлике у првом “старозаветном” делу, која садржи шест прича. Међутим, ствари не стоје тако када је реч о новозаветним причама.

У Берлинском зборнику постоје следећи наративи

7. рађање Исуса и историја о Насону и његовом сину,

8. прича о изабирању Исуса за свештеника,

9. прича о Лонгину и циклус о цару Авгару,

10. распеће Исуса на крсту.

У Берлинском зборнику недостају два наратива која постоје, међутим, у Зборнику попа Драгоља и налазе се између приче о изабирању Исуса за свештеника и циклуса о Авгару. То су наративи о Исусовом орању плугом, који већина истраживача сматра оригиналним текстом попа Јеремије, и приче о томе како се Проф назвао Исусовим братом.

Из овог поређења произилази да историја текста “Повести о крсном дрвету” попа Јеремије тесно повезана са жанровском припадношћу дела. Конкретно, ту, треба поставити два питања: 1) који је текст – из Берлинског или из Зборника попа Драгоља – ближи претпостављеном архетипу дела, да ли краћи и примитивнији текст Берлинског зборника или шири, настао у приближно исто време текст из Зборника попа Драгоља, 2) Повест о крсном дрвету је представник једне, релативно слабо проучене жанровске технике средњевековне, православне, словенске књижевности. Њу би требало разматрати упоредно са другим, преведеним или према грчким изворима компилираним словенским делима која су пример прича у причи, који на други начин осветљавају свету историју од стварања света до искупљења првобитног греха.