Стела Стојанова

Превели са бугарског Зорин Вучић и Мила Васов

Песме

***

Како је све више сазревало лето и шумело прашњаво дрвеће
тако је и живот мрачно раздирао кошуљу своју.
Како је димила туга у прозорима - као из чаша да излеће

блистава јесен, и као усклик губила се.

И кише лук се изви; и снове остависмо
да доје мрака огромна тмаста стада.
У тами подводној тај свет потече као лава
и птице напустише своја гнезда изненада.

Само смо ми и наше куће стајали крај пута,
у њима од ватре расле бледе сенке -
као да се сви бивши домаћини оглоданих прстију
примичу нама и нашим смехом смеју.

Сада кроз себе хитрим ходом пролазе године
и казују нама да смо већ тамо, иако смо овде.
А када снег кроз наше косе сребрне промине
схватићемо да су у кућама већ живели други.

***

Он иде као коњ кроз зелени храм траве,
и не види небо што над њим сазрева.
А када временом дође до друге земље,
неће умети да живи на обали што пева.

Кажете - речима да сашије живот,
и жена - да му срце у чвор свеже.
И без тога он би као човек живео,
али живот очи труњем натруњује.

Зато стоји на крају те земље,
на брду, на рубу света израстао као грба.
И неће да иде, јер познаје то безмерје
страха од живота у који смо као слепе кртице бачени.

И не иде даље - јер не зна када ће нас
срести туга и успавати наша чула разуздана.
С леђа добре земље с ускликом узлеће,

с травом у шаци да га она води тамо где је
спас.

Стела Стојанова рођена је 1970. године. Дипломирала је филологију на универзитету у Софији. Ради као новинар у једном угледном дневном листу. Објавила је неколико збирки песама.