Станка Пенчева

Превео са бугарског Мила Васов

Мало - много

Имам мали стан и малог пса,
мало пријатеља и мало пара,
мало година пред собом.
Али зидови око мене упили су
тако разнолик и буран живот,
а кад дуне ветар зидови резонирају
као рукавице које певају...
Мали пас има велику душу:
када нема речи да ме утеши,
он се згрчи уз мене, топло и нежно.
А оно мало пријатеља је у ствари много пријатеља,
јер свако вреди за десеторо!
Е, пара је увек мало,
али зар се ништа не плаћа
за игру облака
и за ледено цвеће на прозорима,
за мале ноћне музике
и мисе крунисања.
Добро је што ми преостаје мало година -
тако сам препуна прошлости,
и то ме притиска...
А сунце топлотом продире до костију!
Како је чист укус пахуља на језику!
Какво расипништво у неисцрпним сузама,
у још увек бистром извору ума
у дну пећине остарелог тела.

Право избора

На крају крајева има ли значаја
да ли ме је с подлим намерама
сама Судбина у сунчаном чвору
или успут, и не примећујући,
саплела Случајност.
Сада треба полако да се придигнем -
на лактове, на колена,
кост по кост да саберем,
да се усправим,
као да сам из земље изникла.
Какав богат избор,
пре него што ме, неочекивано,
оборе!
Да ли да узмем свој кишобран, или не;
бели хлеб да купим или црни;
да ли да осмехом поздравим овог господина
или да му без лавежа прегризем грло;
да ли да продам душу и за колико;
да ли да прихватим понижење старости
или да нежно себи пресечем вене...
Само да пожурим,
јер Судбина опет о нечему размишља,
а Случајност иде нехајно,
у сусрет,
право према мени...

Станка Пенчева рођена је 1929. године. Дуго година била је уредник у културној штампи. Објавила је више од двадесет књига поезије и есеја.