Паруш Парушев

Превели са бугарског Радослав Вучковић и Мила Васов

Солане

На крају града, на крају света
леже старе бугарске солане.
Над њима, у гротлу лета прозирна,
узноси се душа воде.
У даљини веселу песму таласа
ветар гони према стенама,
где се кроз призму дуге
сунце злати.

Ту
су траве црвене од соли,
крај обале шкрипи железна трачница,
а ваздух уоколо рањен је
прозуклим гласовима људи,
на којима је претежак задатак -
да воду из једног преведу у друго стање.
(Као кад у посуди алхемичара ври
оваплоћена тајна...)

Ту
ни авиони не прелећу -
јер квадратна окна пилоте подсећају
на прозоре ка другим световима.

Музеј

Ваза, за коју је
све цвеће прецветало,
новац којим се не купује време,
копље преломљено,
панцир на прсима прободен...
Остаци су људских дела.

Зашто смо их наткровили
и зашто их радознало обилазимо,
када ћемо данашње грешке
још сутра поновити?

Паруш Парушев (1947), песник. Члан редакције часописа Пламен. Живи и ради у Софији,