Николај Канчев

Превео са бугарског Мила Васов

Црква

- Дошао сам да ти се поклоним, јер падаш.
Не плачем зато што су ти се навлажили зидови
и овлажили погледи светаца.

Ни реч не могу да изустим.
Шта си, не знам да питам.
Изгледа да ћеш на крају ставити крст... и крај свему.

Без мене ће увек бити као са мном.
Опет вам остаје сунце на небу
и муња с вољом светлости.

А што се тиче суштине, зашто да питаш
да ли је трагично, ако си овде на земљи
више од зграде са судбином зграде.

Машта

Машта без крила, незавидни положај птице,
која до изнемоглости вуче крила на леђима.
Ма колико она журила, пут има дужи корак...
Али ако узме довољно ваздуха, ако у одушевљењу
одгонетне свод,
тамо негде, ах, негде, али где, зашто да пита,
јер је затворени круг чека загрљајем потковице!

Старац

Ништа живо не даје сигнал по коме би приметио
како промене подржавају вечну истину.
Само сунце негде звездама обасипа реку...

Речи које настају споро се под језиком легу
и спокојно, шапатом који подстиче, кажу:
на ствари кроз прсте гледајте боље се види...
Време лети и ти си у његовом перју.

Лета

Ово је река која нас све носи
у заборав, јер пијемо с ње, али да нема воде,
за тебе је гласина, из поузданих извора.
Кад закорачиш изнад слова, да би остао на сувом,
чим сусретнеш своју судбину, ти се удаљаваш од ње
док не одеш далеко... чак си и отишао.
Пред тобом је река која нас све носи
у заборав... устукнувши у последњем тренутку ти
мислиш да снове који су прошли гледаш на видеу.
Љубазни читаоче, завијајући као вук
за килавим речима, заборављајући на златно руно,
немаш чисту длаку - хоћеш ли је опрати у њој?

Класици

Онај што је дошао до суштине ствари
разумеће ме од неизговорене речи.
Али никога нема у садашњости, док ваздух
дрхти због тога што је невидљив.
Класици су тако ретки, обдарени људи.
да не можеш да их сретнеш живе.

Николај Канчев рођен је у подунавском селу Бела Вода, у северној Бугарској. Студирао је бугарску филологију на Софијском универзитету. Објављује од 1957. у књижевним часописима оригиналну поезију и преводе. Прва збирка песама Присуство изашла је 1965. године. После тога следе збирке: Као зрно пољске горушице (1968), Пешакова посланица (1980), На јару се ослањам (1981), Ноћни чувар зоре (1983), Камилица не уједа, већ мирише (1984), Таласи и вероватноће (1985), Са сунцем на срцу (1988), Време подељено свима (1989), У шуми има неког (1990), Поглед између очију (1991), Отисци Јетија (1992), Бал невиних (1992), Ветар односи моју књигу (1993), Тополе за нагнуте куће у небу (1993), Бели багрем из Беле Цркве (1994),У белом пространству бескраја (1994).

Аутор је неколико књига поезије за децу. Превео је антологију грузијске поезије, антологију пет савремених француских песника (Ив Бонфоа, Андре де Буше, Жак Дипен, Мишел Деги, Клод Естебан). Превео је такође с француског посебне књиге поезије, песнике: Анри Мишо, Гијвик, Ив Бонфоа, Бернар Ноел, Клод Мишел Клини, Мигел Деги, као и са енглеског књиге песника: Езра Паунд, Вилијам Карлос Вилијамс, Џојс Стивенс и Гари Снајдер.

Заједно са књижевним критичарем Светлозаром Иговим издао је антологију Пет савремених српских песника (Душан Матић, Миодраг Павловић, Иван Лалић, Јован Христић, Бранко Миљковић). Године 1991. издавачка кућа Просвета из Ниша објавила је на српском језику збирку песама Таласи вероватноће. Исте године Николај Канчев награђен је Златним кључем у Смедереву, а истоимена библиотека издала је његову збирку поезије Време, раздељено свима.

Књиге поезије Николаја Канчева такође су преведене у Пољској, Холандији, Немачкој, Чешкој, Грузији, Италији, САД и Француској.