Јелисавета Багрјана

Вече

Превео Стеван Раичковић

На мој праг слази вечерњача рана.
Кроз затворене двери прође хлад:
брид са далеких и планинских страна,
и дође вече, неосетно, сад.

И згушњава се тако све од мрака
и срце и мога дома сваки кут,
пред којим нема сад твојих корака -
што не успеше да поправе пут.

Из бројаница дана ће се тако
изнизати сва тешка зрна, зар?
А неутажен поглед још ће лако
да тражи лета угашену јар?

Слух је напрегнут - ко да чека звуке:
онај у пола прекинути зов.
Моје, од твојих откинуте, руке
тешке су сада ко железни ков.

Имала не бих миран дан, а с њиме
ни једне ноћи која носи мир:
кад уз њих не би било твоје име
и твога ока плавичасти вир.

Нико те није заменио

Превео Стеван Раичковић

Нико те овде заменити неће:
празна је твоја столица, твој кут.
И у књизи ми нико не окреће
стране - недочитане овај пут.

У летње вече - никога уз мене
да с прага гледа звездани екран.
И никог да се задивљено прене -
на букет, још у рано јутро бран.

Кад дрхтим, нема ког да ми огрне
сада у топли шал рамена та.
У жези - с водом витошком што трне
никога нежно чашу да ми да.

Опет година за годином мине
и смењују се сезоне крај нас.
Вију се буре, руше се лавине
и гране крши час плод, а снег час...

И видног, да у дому опомене,
ничег од тебе у час свеколик -
нит какве ствари твоје омиљене,
нити у раму на зиду твој лик.

Огрћеш ме тим зраком што се вије,
у мојој крви твоје било ври -
нико те овде заменио није,
у кући, где још и не уђе ти.

Interieur

Превела с бугарског Десанка Максимовић

Ти ме гледаш тако љубавнички нежно,
реч ти је тако и топла и одана.
Напољу завија вејавица снежна.
Ја те слушам далеко некуд загледана.

Веју необични мириси и маме
са цветова изнад мене наднесених,
и напомињу без речи, они сами,
да су ми јуче од тебе донесени.

Ти си одан, веран и нежан све више,
ти си неопозиво крај мене засто -
и опрости мој смех намеран и смишљен,
и моје женско понеко лукавство.

Јер и ја волим љубављу из приче –
безнадежност, патња и мени су знани,
и често се само напразно заричем
да не идем на састанак заказани.

Али када те зачујем да се ближиш,
рекло би се, ненадно, нагло пробуђена,
тамо кроз други улаз, да не видиш,
утекнем сва збуњена, изгубљена.

И одлазим ка њему покорна
као у мутном хипнотисаном стању.
И враћам се убијена и уморна,
понижена, у горкоме покајању.

Занос

Превела с бугарског Десанка Максимовић

Говори, говори, говори -
склапам очи и слушам истодобно:
- Ето, прођосмо врхове гори
и летимо над морем и копном...

Налево крваво вече гори,
надесно се пуше пожари тамни.
Куд ли ћемо стићи када зазори?
Куд ли води овај пут замамни?

Онамо где ћемо, у самоћи,
два пламичка слити се опојно
и сред безбројних звезда по ноћи
засветлуцати као звезда двојна?
Не знаш? Ни ја. Ниједно не знамо,
али води ме, води ме онамо.

Јелисавета Багрјана рођена је 1893. године у Софији. Умрла је у Софији 1991. године. Багрјана је несумњиво највећа бугарска песникиња која је у књижевни живот ушла непосредно после првог светског рата. Њена поезија појављује се као одраз вековне тежње жене ка слободи и стваралаштву.

Збирке песама: Вечна и света, Година која је прошла, Људско срце, Звездице, Чудна јела, Мајско јутра и цео низ разноврсних дела за децу и одрасле.