Иван Матанов

Превео са бугарског Мила Васов

Да ли да ударимо шамар

Талентованом гаду,
или да затворимо очи
пред његовим гадостима?
Глупо питање?

Пошто време на крају
ипак даје свој суд - какав је смисао
да сада лајемо као псићи
на његову сенку светлу...

Али, боже мој!

Наравно да има смисла:
Али време је у мени -
рећи ће талентовани гад;
време је плашило,
плазма,
глатка печурка,
то је онај исти талентовани гад
и ја верујем у његове,
тј. моје критеријуме...

О, будући замеци!

Не наслањајте се на нашу апсурдност!

***

Да данас
пишеш
о љубави, значи
да ћутиш...
Сумњам
да ће те,
драга моја,
обрадовати стихови
једног
плашљивца...

Париз - 1773.

Проклетство, псовке и покличе чуће краљ, чим положи врат испод оштре секире џелата. Али сада, док хода усправно и док му је перика још увек на глави, чује се само шапат гомиле и неколико очајничких звиждука... Једино ће кретен у дну улице викнути: "Живео краљ!" и након еха побећи ће престрављено. "Живео краљ!" - О, како је до јуче опијао тај спонтани повик, како су маштали да му виде лице, да чују његов благи глас... Ка ногама су му радосно пузили, и ропски се увијали поред трона; живели су за краља, живели су кроз краља а највише од свега, излуђивала их је његова крв.

Иван Матанов рођен је 1952. године у Софији. Студирао је педагогију на Универзитету у Софији. Преводи са немачког језика и ради као новинар.

Збирке песама: Аванс трубадура, Амнестија, Сведочанства и Хијероглифи у песку.