Георги Константинов

Превели са бугарског Мила Васов и Зоран Вучић

Једног летњег дана, једне летње ноћи моја лозо зелена

Како стиже овде
моја лозо зелена?
Између врха и поља,
између земље и неба
трепериш као антена.
Дугачко стабло савијаш,
тражим ваздух слободан -
у троскот и лавеж пса
спустила корен родан.

Како си успела тачно ту,
моја лозо зелена?
Доле је земља сува.
Горе је васељена.
Дању ћутиш малаксала
док родиш зрнца једра...
Ноћу те гледам препуну
гроздовима звезда.

Добар избор

Признајем -
био сам немаран пријатељ.
Али пажљиво сам бирао
непријатеље.
У поређењу с њима сада изгледам
пречасан, леп и плавоок.
Њихова јасна осредњост
осветљава
моје ситне таленте.
У поређењу с њима
бивам и даље
миљеник кварта,
готово рођак Шекспиров,
сан сваке домаћице.
Боже мој!
Увек бунцају глупости
које ја прећуткујем,
увек упадају у афере
које ја не смем да започнем...
У ствари,
моји сјајни непријатељи
моје су друго Ја,
А прво моје Ја
презриво ме гледа
и постепено се преобраћа
у мог непријатеља.

Понављање

Не у древном предању,
већ на топлим брежуљцима Галилеје
видех да се као у пролеће зелени
Христов трнов венац.
Усамљен храст поред пута са стране,
висок храст и неугледан.
Као птица грабљивица раширио је
безбројне нокте
под својим ножним лишћем...
Спреман да се вине и полети
и јаросно да слети на чело
неког новог пророка...
Да, од таквог трња био је сплетен
бодљикав ореол мученика,
кренуо да испашта сам
грехове света...
Поново долази пролеће -
поновиће се с пролећним звонима
велики дан
Христовог васкрсења.
Али видим -
тај трнов венац
крај пута за Голготу
васкрснуо је изнова.

Март, 1995. Галилејско језеро

Будна кома

Расух у ваздуху
све своје речи
и више немам појма ни о чему.
Стварам тиха уста,
али као да ветар дише уместо мене.
Упорно трепћем
у вртлогу мутнога живота,
али нико не примећује
да сам у будној коми...

У мојој успомени
цветају само сенке на дрвећу
и гавранови певачи обећавају
нешто као љубав.
Далеко сам од првог пољупца
и презриво ме мимоходи
последња туга.
У ствари гледам
али нисам виђен,
чујем,
а нико да ме саслуша.
Више не могу да раздвојим
копно од воде,
мрак од светлости
и добро од зла.
И не знам како знак да вам дам
да сам у будној коми.

Георги Константинов рођен је 1943. године у Плевену. Студирао је бугарску филологију у Софији. Уређивао часопис Пламен. Сада је директор издавачке куће Савеза бугарских писаца и помоћник министра културе Бугарске.

Дела: Један осмех није престоница (песме), Воли ме у недељу (песме), Хиљаду прозора (песме), Тако живе легенде (приче), Голуб запаљених крила (песме), Будна кома (песме) и Волим те до овде (песме).

Збирка Волим те до овде имала је тираж од 18.000 примерака и то је најтиражнија књига у Бугарској последњих година.