Ганчо Савов пита Десанку Максимовић

• Како можеш да протумачиш своју приврженост бугарском народу?

- Имам утисак да сам ову приврженост донела собом на свет, као и према осталим Словенима. Али, ипак, стварнији одговор ће бити ако кажем да сам Бугаре заволела преко њихове поезије.

• Када си се упознала са нашим песницима?

- Лично сам се упознала са више ваших књижевника још пре последњег рата и то је још више утврдило моју наклоност према Бугарима. Читајући дела свакога од њих, још више сам упознала вашу књижевност, управо поезију. Везе са вашим песницима и уопште писцима нису биле само књижевне већ и људске, пријатељске. Ваш свет мени је близак, истог смо менталитета.

Мени често пишу отуд људи које никад нисам видела. Једном ми је неко непознат, везавши се за моју поезију, послао свог сина с молбом да му се моја породица и ја нађемо саветом у помоћи у првим студентским данима. Други желе са мном да се дописују. Трећи преводе моје песме.

• Шта си све превела из бугарске поезије?

- Нисам много превела. али сам с љубављу преводила, најпре све моје пријатељице, ваше песникиње, али не зато што су ми пријатељице, већ зато што се њиховој поезији дивим.

Преводила сам ваше револуционаре Вазова, Ботева, Смирненског, Вапцарова. Од последње тројице целу књигу. Преводила сам Пантелејева и објављивала то у нашим листовима. Сад преводим, поред Багрјане, Доре, Вленике и ваше младе: Благу Димитрову и Станку Пенчеву.

. • Шта ти се допада у нашој поезији?

- Допада ми се прво оно за што и нисте заслужни: јамбовски, сажети ритам ваше поезије. Допада ми се њен бунт, горчина, човечност, свест у њој о великој одговорности песниковој пред друштвом, пред својим народом. Допада ми се што се одмах види да је то бугарска поезија, што има свој глас и свој карактер. Допада ми се снага у љубавној поезији ваших песникиња, смелост - какву код нас има можда само Весна Парун.

• Шта треба да буде Поезија?

- На то ти не знам одговорити. Више волим да пишем песме, него да правим о њима теорије.

• О чему песник најрадије пише?

- Мислим да нема песника а да није тужан. Нема песника а да не воли да се сећа. Нема их које пишу боље о радости него о болу. Радости се заборављају, а болови памте. Можда сам неправеднија према својој судбини него она према мени јер заборављам радости које ми је доделила а сећам се болова. А оно што се понеком чини радошћу у мојим песмама, то није радост већ усхићење пред лепотом света, живота, пред великим стварима. Имам душу која уме да се диви.

Ето, драги мој, не знам шта бих још могла рећи.

Могла бих много, али на овом месту мислим да не треба више.

Тебе и твоје поздравља и воли

Десанка

Јануар, 1972. г.