Бојко Ламбовски

Превео Мила Васов

Гаврани

Какви су то гаврани поред пута?
О, наш аутобус губи дах. савија се,
а они пролазе поред мутних прозора
као безброј, безброј металних зуба.

Какви су то гаврани поред пута?
Зашто су се растрчали по њивама кишним?
Какви су то гаврани поред пута?
Стежу обруч око нас - све више.
Какви су то гаврани поред пута?
Какви су то гаврани поред пута?

Какви су то гаврани поред пута!
КАКВИ СУ ТО ГАВРАНИ ПОРЕД ПУТА!!!
Какви су то гаврани поред пута какви су то гаврани поред пута

***

Нема поезије ако се уплашиш пре рођења
Поезија је богобојажљив анахронизам
Божанствена побуна против Бога
Поезија није лепота мизантропије
Није аргумент плача
Поезија је да откријеш да си једино себи враг
Поезија није способност да предвидиш
и поређаш (да победиш)
Поезија је завера језичких терориста, држава
одбеглих робова, вечни пир негостољубивих анахорета
Поезија није да пијеш и певаш
није кад себи проспеш мозак
или кад то уради неко други
Поезија није да натераш некога
а се спали, да једе чаше
или да спава са богатом, али ружном женом
Поезија је аутсајдерство шампиона,
шампионат несреће и безумља
Поезија није жвака за ушкопљене
није пољубац за безубе
и песма за глуве
Поезија није да тераш свој ћеф
или да не тераш
Поезија није да изгланцаш ципеле
и да удишеш мирис руже,
Није ни да си бледа пијавица
на рани своје маште
Поезија је шкргутање зубима,
звецкање ланаца и мачева,
одсечених фалуса и ушију
Поезија је трн у челу,
електрода у мозгу,
шуштање змије у сну
Поезија није да си хвалисавац прегриженог језика,
или срамежљиви дерикожа
поред духа у агонији
Поезија није да немаш
драгу или љубавницу,
или да имаш,
није да си хомосексуалац, навигатор, пастир
шта господин у лепом капуту с лулом и лепим
манирима.

Поезија је величанствена несрећа
Поезија је перо
од крила кртице,
хуманитарни концерт
за електроне и божанства
Поезија није да пишеш стихове,
није сисање оловке,
није да си самотњак, глупан или шкрабало
Понекад је и то
Поезија није поезија
није ништа вредно труда
Поезија је религија
за анђеле који падају
бес који расте
Поезија је нешто чега нема довољно
Поезија је све што немаш имаш

Дављење страха

Као риба ударих о обалу; доста сам се сушио на песку!
Доста сам веровао да море плови према мени!
Вене плажа као медуза, бледи шумарак,
бледи и моја крв, ћутке се разбежала Васиона.

Као риба ударих о обалу:
- Ова суша навикла је на фатаморгане
Због ове суше пуцају пете и суши се језик!
Ова нам суша даје водицу, а потом нас зове,
и везује нас умиљато за свој стомак као тикве!

И узалуд руке – корење забијаш: кроз прсте
цеди се и песак, и пепео, и памет, и песма, и плач!
Чак те и грабљиви крст Кривице пушта - тражи
већег преступника п луђег, у игри већег губитника!

Као риба ударих о обалу: - Еј, љубави, еј,
сирено - варалице,

коју вечито јурим. а кад те сустигнем, ти ћутиш,
скамениш се и видим - зарђало је твоје раме,
а глава ти глупо из плитког залива штрчи!

Као риба ударих о брег. Као камен расекох таласе,
Сред шкољки и распадања, доле, у мраку схватих,
да је слобода звекет, и напрезање, и прасак у грудима,
и издахнух свој страх, и - светао и ничији - умрех.

Као риба лежах на обали. Слобода је бескрајна за
мртвог!

И море кроз грмљавину и клокотање викну: - Устани
и иди!

Имаш тело и дух човека. Данас је још увек четвртак.
Ја ћу доћи у недељу са високим и строгим водама.

Бојко Ламбовски рођен је 1960. године у Софији. Студирао је књижевност на московском Институту Максим Горки. Један је од најдаровитијих и најплоднијих песника млађе генерације. Превођен је на више страних језика. Преводио је српске песнике и популарисао српску књижевност у Бугарској.

Збирке песама: Гласоноша, Црвена декаденција, Едварда и Критика поезије.