Атанас Далчев

Превео са бугарског Мила Васов

Књиге

Испред мене растворене књиге
и дању и ноћу:
увек сам, ја не познајем људе,
ни свет не познајем.

Долазе, или одлазе птице,
долази и одлази дан:
своје дане, као и странице,
ја листам уморан.

Годинама читаш о животу
некога незнанца,
а овај твој, никоме потребан,
да прође глух и пуст.

Ја никада нисам осетио
слатки љубавни зов
и због књига пропустио сам живот
и изгубио свет.

Молитва

Ја не памтим, нисам видео,
да ли су прошле моје године?
Немој да дозволиш да нестанем,
боже, пре но што сам живео.

Спаси ме свега компликованог,
и научи једноставности:
задњу пару да од срца дајем
просјаку кога будем срео.

Да примам као своју радост,
радост невиног детета, које
прве пахуље пале са неба
отворених устију скупља.

Без стида да разговарам, и
са простим да прост говорим језик...
Научи ме, боже, јер си велик,
да живим као и сви људи.

Камен

Лако старе људи и дрвеће;
падају дани, ноћи лишће и киша;
непромењен у лето и у јесен,
ти стојиш увек исти, камену!

Ти немаш ни жила ни нерава,
немаш наше несрећно тело.
Ни савест, али ни хиљаде црва
никада те не гризе.

И никада ниси осетио жеђ
која доноси све несреће:
ти никада не грешиш: не рађаш,
јер и сам ниси рођен.

Ти си свет. Није ли управо зато
кроз огњене старе векове
од гранита и мрамора човек
вајао своје богове?

У теби истину открих, камену,
и пурпурна варница твоја је:
вечно и свето јесте само мртво,
живо живи у греху.

Судбина

Био си дете (почни да верујеш),
имао си и ти златне коврџе,
стојећи бос, на глас си говорио
са обућом и дечијом капом.

Пратио си ласте, сасвим безбрижан
од папира правио их и сам,
и кроз поломљене боце гледао
црвене људе, плаво небо.

Где оде време, док је стасавала
моја слаба и детиња душа,
док се играла са несташним ветром
и свакој ствари била сестра?

Године расту, затварају те,
зазидавају у твојој самоћи,
врагови ти стари другови постају
и овај ће свет полако проћи.

Атанас Далчев рођен је 1904. Дела: Призор, Песме, Париз, Анђео из Шартра, Песме.