Пројекат Растко : Бугарска : Уметност

Миодраг Сибиновић

из књиге Између светова. Нови аспекти књижевног дела Десанке Максимовић

Београд, Задужбина Десанке Максимовић, Народна библиотека Србије, Просветни преглед, 1999.

стр. 29

Дела Десанке Максимовић је преводила и чувена бугарска књижевница која је дуго носила епитет највеће песникиње Балкана, Јелисавета Багрјана. Њих две су се и дружиле још од средине тридесетих година нашег века. Нешто о том пријатељству сазнајемо из књиге наше списатељице Празници путовања, као што знамо и да је, осим што је преводила њену поезију на српски, Десанка Максимовић своју песму Црно море посветила управо Багрјаној. Из њихове преписке, уколико би се до ње дошло, сигурно би се могли прикупити нови подаци не само о њиховом животу и раду, него и шире о везама и односима између бугарске и српске књижевности током више деценија (можда и о Радету Драинцу и његовом у литератури већ забележеном утицају на бугарску песникињу).

стр. 49-60 (II, 4)

У издању Целокупних дела Десанке Максимовић, које је у припреми, песникињини преводи из јужнословенске поезије обухватиће близу хиљаду страница.

Д. Максимовић је преводила дела 38 бугарских и 35 словеначких песника - има укупно 225 објављених наслова превода песама из бугарске и 518 објављених наслова песама из словеначке поезије. Пада у очи да у њеном одиста огромном преводилачком опусу досад није пронађен ни један превод из македонске поезије.

Бугарску поезију преводила је од 1934. године, када се појавила са преводом двеју песама за децу Доре Габе и Калине Малине. Те године је, као члан југословенске књижевне делегације и први пут боравила у Бугарској. У реферату Десанка Максимовић и Бугарска, саопштеном на симпозијуму поводом стогодишњице песникињине смрти у Београду, Ганчо Савов пише да се Десанка Максимовић тада (пошто се, претходне 1933. године већ на конгресу ПЕН-а у Дубровнику упознала са Дором Габе и Јелисаветом Багрјаном): "упознала и зближила са још више књижевника, као што су: Бленика, Калина Малина, Магда Петканова, Марија Грубешлијева, Димитар Пантелејев, Никола Фурнаџијев, Христо Радевски, Ангел Каралијчев, Георги Цанев, Петар Динеков и други." Следеће, 1935. године, уз нове преводе бугарске, Десанка Максимовић је објавила и своје преводе из словеначке поезије. [7] До Другог светског рата своја преводилачка интересовања она је и везала управо за бугарску и словеначку поезију (као преводилац прозе била је окренута руској и француској књижевности). У вези са овим подацима свакако је важно имати на уму и оно што списатељица, знатно касније, 1972. године, о сопственим везама са бугарском културом саопштава у свом тексту "Писмо уметницима":

"Пријатељство с бугарским народом почело је преко пријатељства с њиховим књижевницима негде у времену између два рата кад су Дора Габе и Јелисавета Багрјана, ’прве ласте’, што рекао покојни Милан Богдановић, дошле у Београд после дугог ћутања између наше две земље, пробивши се кроз бодљикаве жице злопамћења." [8]

Упркос таквој атмосфери (која јој је до танчина морала бити позната), Десанка Максимовић је своје преводилачко песничко интересовање тридесетих година, све до почетка Другог светског рата, посветила пре свега бугарској књижевности (иако је већ тада прозу преводила и са руског и са француског језика).

После Другог светског рата, Д. Максимовић се вратила и бугарској и словеначкој поезији, али не у исто време и, рекли бисмо, не увек на исти начин.

И време и начин враћања тим двема књижевностима били су условљавани ширим друштвеним контекстом.

Занимљиво је да је у периоду од 1935. до 1949. године наша песникиња из бугарске поезије превела и објавила 64, а из словеначке свега 4 песме. У периоду између 1952. и 1961. објавила је у свом преводу, пак, 388 библиографских јединица песама из словеначке и ни једну једину из бугарске поезије. Испод текста превода једне песме бугарског песника Јордана Стубела, потписаног са: "С бугарског Д. М.", одвојен само вињетом, 1935. године штампан је оглас Уредништва који гласи: "Идеје раде на зближењу балканских књижевности." [9] На основу ових статистичких података могло би се претпоставити да је Д. Максимовић у програму зближавања јужнословенских књижевности до 1949. године бугарској књижевности давала несумњив приоритет пред словеначком, иако је у југословенску културну политику и пре и после Другог светског рата за све време било укључено и зближавање српске са словеначком културом. Њену приврженост бугарској култури и бугарском народу веома уверљиво ће нам показати песма Бугарима коју Десанка Максимовић објављује после Другог светског рата, 1946. године у збирци Песник и завичај (песма је, иначе, написана и прву публикацију доживела још 1940. године у Годишњаку Матице српске; на бугарски је преведена и објављена први пут у софијском листу Отечествен фронт 1944. године). Ту српска песникиња посведочује да прави разлику између народа и политике коју у одређеном тренутку води његова држава. Мада су јединице бугарске војске до недавно у окупираној Србији биле распоређене заједно са фашистичком немачком војском, српска песникиња поново објављује песму у којој се својим словенским суседима обраћа и следећим стиховима:

Дођите нам, дођите нам у походе,
као да ће нам се вратити из света
брат за кога смо веровали
да је на бојишту пао;
биће нам као да је из помрчине
читав један свет на сунце
опет васкрсао.
.................................
Дођите! Видећете да није
како су причала наша господа;
по злу и добру ми смо исти,
исту нам тугу песма крије,
исти нам пастири, исте фруле,
хлеб и со исти,
иста планинска бистра вода.
.................................
Дођите! Љубављу удружени
порушићемо све што нас дели,
покидаћемо бодљикаве жице,
да све међу нама буде свачије
као мисли што свугде круже,
као пролећа мириси и руже,
као реке, као птице.
.................................
У радости чиниће нам се
да се изненада, преко ноћи,
још седам милиона Словена родило.

Нагли прекид објављивања превода из бугарске поезије после 1949. године био је, највероватније, условљен прекидом међудржавних односа са Бугарском и укупном ситуацијом насталом у Србији и Југославији после Резолуције Информбироа 1948: превођење бугарске поезије, као и било какво залагање за међусобно упознавање и зближавање са савременим нејугословенским словенским културама могло је изазвати озбиљну сумњу у песникињину политичку лојалност нашим властима (поготову, кад се узме у обзир чињеница да је њен супруг Сергије Сластиков-Калужанин био Рус). Као доказ ове тезе може нам послужити њен одговор на питање: "А како сте доживели 1948. годину?", забележен у књизи коју су Слободан Зубановић и Михајло Пантић приредили под насловом Десет песама десет разговора:

"Ужасно. Ужасно. Сећам се, напишем неке песме о томе како ми је ужасно, ја као песник имам право да ми је ужасно. Не говорим ту реч, него се види да ја патим од тога, и дам то у Књижевност. А Митра Митровић дође и каже: ’Слушај, Десанка, немој те песме објављивати. Ја тебе разумем, и ја тако осећам, али, молим те, немој. Можеш велике невоље имати. Доћи ће време, једном, за то, ако будеш хтела да објавиш, али сада немој". Кажем, ја бих баш сада хтела неком да добацим, да зна. Никако. Ћути па трпи. Од страха, сви су Руси почели бежати, али је мој муж остао. Бојали смо се. Он је био наш поданик, одлазио је на те састанке, и од ломљења у себи, горко се, тешко разболео. […] Ђилас ме је позвао. Каже: ’Десанка, твој муж је Рус, а наш поданик. Ми њега нећемо дирати.’ […] Тешка су то времена била…" [10]

Веома би погрешно било и расположење и цитирано сведочанство схватити као претпоставку да би стаљинизам ма на који начин могао бити близак нашој песникињи. Међутим, свако ко макар и најповршније зна каква је атмосфера код нас завладала после 1948. године, свестан је тога да је Десанка Максимовић своја словенофилска схватања и расположења морала и те како прилагођавати новонасталој политичкој ситуацији.

О сопственим заиста словенофилским, па и русофилским уверењима наша песникиња је, иначе, касније говорила и директно. Новембра 1975. године у писму професору Драгану Недељковићу, поводом своје песничке књиге Летопис Перунових потомака Десанка Максимовић наглашава:

"Притом ме је одувек, не само узбуђивала, већ и радовала мисао да има на земљи око петстотина милиона људи, Словена, готово истога језика, за онога ко има филолошког дара. Није то идеја о свесловенству (не можемо ни нас четири југословенска [народа] да се сложимо!), то је просто истина која ме радује. Као што ме боле и давнашње и садашње несугласице међу најближима од њих." [11]

У НИН-у су 1984. забележене (забележио Петар Пајић) и следеће њене речи:

"Одрасла сам у словенофилској породици и од малих ногу сањала да видим Русију. Жеља ми се испунила први пут 1957. године." [12]

У Празницима путовања, још 1972, у тексту о боравку у Словачкој Прослава словачког народа читамо и следећу опаску Десанке Максимовић:

"То ме је подсетило на један догађај из 1938. за време Свесловенског слета у Прагу. Стадион је био огроман и дупком пун. Улазила је једна по једна поворка омладине из свих земаља редом и све су биле топло поздрављене. Било је свакоме радосно на души. Свих зађевица где их је кад било између братских народа, свих тужних успомена, нестало је. Заборавили се Велбужди, Сливнице, поделе Пољске, размирице између Украјинаца и Пољака, Руса и Украјинаца, Срба и Хрвата, Македонаца и Срба, Словенаца и Хрвата (курзив мој - М. С.)." [13]

Новинар Јосип Бабел је песникињи 1993. на београдском Сајму књига, поводом њене нове књиге песама Зовина свирала, поставио питање: "У књизи је и један циклус Визије изнад Кремља, везан за Москву и промишљање о Русији. Како сте Ви доживели распад СССР-а?" и пренео нам да је она овако одговорила:

"Није СССР сломљен. Он по нужди мора тако сада. Кад се он пробуди, тешко њима свима. Нека се скрију под земљу. Не може нико Русију уништити. Ако ви то мислите, немојте ме ни питати даље. Па знате ли колико Русија има иза њених леђа?! Нећу да говорим даље. Ја сам удата за Руса. Ја - снаја, па да хвалим. Па нећу баш овако - у трубицу!" [14]

Да ли је потребно доказивати да су ово речи једног доиста убеђеног словенофила и русофила? Али било би погрешно схватити их као израз било каквог словенског, руског или православног шовинизма. Јер, како нам је новинар пренео, "затварање народа у своју националност", евидентно "и тамо, у СССР, а и на простору некадашње Југославије", Десанка Максимовић објашњава као самоодбрану:

"- Народ се чува, човече! Ако надире нека сила, нека аждаја, неки отров, неке олује, па морају људи да направе бране од тога. Народи се бране, па се затварају. Не може нико ништа Русима. Па не може ни Србима. Испливаћемо, шта да радимо!" А на питање: "У чему је […] снага православља од које зазиру други?", после нечије упадице да је та снага управо у Богу, песникиња је додала: "У Богу и немржњи. Такви смо ми." [15]

Занимљиво је да је управо бугарски писац Ганчо Савов забележио и последње утиске словенофилством задојене српске песникиње о ономе што нам се десило на крају трагичног XX века. У запису уз писма и разгледнице које је добијао од наше песникиње, а које је предао Задужбини Десанка Максимовић, он нас обавештава:

"…грађански рат је већ био кренуо својим крвавим стазама и она ми је, потресена, рекла:

- Угасло је, угасло је људско у човеку, драги мој Ганчо… Никад нисмо били даље од себе. И од Бога! Бог нам никада неће то опростити! Каква трагедија! Каква трагедија!"

Песникињин бугарски пријатељ у наставку закључује:

"Она, која никад није примећивала границе међу људима различитих нација, народа и вера, увек је осећала животну потребу за зближавањем међу људима и свугде имала добре пријатеље, сада је нестанак веза са тим људима доживљавала као највећу трагедију. Заједно с њом је отишла и са овог света." [16]

И још далеке 1972. године, у већ помињаном "Писму уметницима", којим као да, након главног удара страхова што их је донео период тзв. борбе против Резолуције Информбироа, узимајући у обзир и све наслаге новог времена, рекапитулише односе према Бугарима, Десанка Максимовић је писала:

"Такве пријатеље свога народа као што је Савов у Бугарској, или Димитар Пантелејев, Дора Габе, Багријана, Георгиј Цанев, Ана Каменова, Георгиј Гошкин, Стефан Елефтеров, и многи други, да их све не помињемо, не треба оставити усамљене зато што је неко данас подлегао епидемији неповерења или некој другој која квари односе међу људима." [17]

А Десанка Максимовић је имала на претек примера и доказа за овакве изјаве. Знала је, рецимо, да је за време Другог светског рата, управо у Бугарској, земљи чија војска је у то време, заједно са фашистичком немачком армијом, била окупаторска војска у Србији, бугарска песникиња Магда Петканова написала песму сасвим другачијих осећања, посвећену српском народу и Десанки Максимовић. Свом преводиоцу, песнику Ивану Коларову 1956. године је поводом тога саопштила:

"За време рата Магда Петканова посветила ми је песму којом позива мене и све нас да заборавимо крв која […] помрачује и најблагороднија људска срца."

Иван Коларов је на то реаговао својом познатом песмом Поздрав преко Тимока.

Ганчо Савов у већ помињаном реферату Десанка Максимовић и Бугарска о односу бугарске песникиње Јелисавете Багрјане и Десанке Максимовић констатује:

"Њихово пријатељство је трајало непрекидно без обзира на све што се дешавало на Балкану, упркос покиданих веза између Бугарске и Југославије - за време Другог светског рата, или информбировског периода. Оне су се дописивале, мењале су своје књиге, преводиле се и објављивале. […] Десанка се сећа у једном разговору са Коларовим: ’Наша обострана осећања нису зависила од политичких догађаја. Било је периода кад се нисмо могле виђати, чак ни дописивати. Али чим смо се касније виделе, биле смо исте! Наша осећања била су као међу сестрама.’"

Међутим, и сам Ганчо Савов је Десанки Максимовић могао бити потврда за њено уверење да народе никада не треба у целини поистовећивати са званичном политиком њихових држава. Јер управо и тај први у низу побројаних њених пријатеља из Бугарске средином седамдесетих година ће бити ухапшен и преко десет година провести на робији. У свом запису Моје пријатељство са Десанком Максимовић он саопштава да је нашу песникињу повремено посећивао у Београду од познанства у јесен 1956. године:

"Све до оног кобног дана кад је тоталитарни режим у Бугарској решио да би било боље ако ме стави иза решетака да не бих ’спроводио’ у живот идеје зближавања са народима иза наше западне границе.

Неколико пута сам налазио потајне начине (преко сестре и ћерке) да из затвора пошаљем тети Деси честитке. Да ли су стизале - показаће њена документација. У једној сам са пар речи писао шта се са мном догодило. А кад сам се најзад 1985. г. вратио кући, међу писмима која су била сакупљана скоро једанаест година, нашао сам и божићне честитке које ми је тетка Десанка слала." [18]

На овом месту ћемо се подсетити и речи Десанке Максимовић из Писма уметницима:

"Кад мислим о Пловдиву, прво ми падне на ум […], кад сам последњи пут у њему била са уметницима из Београда, одмах по доласку у холу затекли [смо] Дору Габе која је прекинула свој одмор на југу Бугарске и дошла да се с нама види и да присуствује рециталу. [19] Одевена с оном нетраженом елеганцијом, била ми је налик на своје песме за које би свак рекао да су плод једино надахнућа, мада су као зналачки цртежи дограђене. Угледавши је, сетила сам се оних њених песама где се испитује да ли је као човек била увек исправна, где сама себе оптужује говорећи: ’Живот ми је ниска заблуда и грешака заселих дубоко у моје сећање. Волим с њима борбу постојану, мада су оџивеле давно’. Тако то бива, помислила сам гледајући је: песници који по киши провели неколико сати да би видели пријатеља и да би се нашли међу својим суграђанима, у свечаном, племенитом тренутку оптужују себе, а они који стварно греше и имају заблуда и не помишљају да себе оптуже." [20]

У светлу овог исказа ново значење добија и она изјава Десанке Максимовић коју смо већ цитирали: "Пријатељство с бугарским народом почело је преко пријатељства с њиховим књижевницима…". Међутим, и њу ћемо до краја лакше схватити ако се присетимо њеног описа сусрета са руским писцем Самуелом Маршаком из њеног чланка Цео свет Москви у гостима. Ту она дословце наводи Маршакове речи и саопштава нам даљи ток разговора у вези са тезом руског писца:

"- Ако желите да путујете у коју страну земљу, бољег вам пута нема него да дубоко упознате каквог великог песника те земље. Он ће вас боље од икаквих локомотива пренети до иза Алпа и Урала, иза Тихог и Атлантског океана.

После овога Маршак ме је упитао ко би од наших песника могао бити тај велики човек који би странцу прокрчио пут до наше земље, до природе нашег срца и карактера, до нашег народног живота и историје (курзив мој - М. С.) и ја сам на првом месту поменула Његоша." [21]

стр. 66-73 (II, 6, 7)

Испод несумњивих слојева "друштвене наруџбине" у превођењу Десанке Максимовић из јужнословенске поезије - несумњиво је постојање и једног дубљег слоја песникињиних личних наклоности и настојања. Он је јасно препознатљив, пре свега, у њеној привржености неким ауторима. Тако, на пример, интересовање за бугарске песникиње Дору Габе и Јелисавету Багрјану, запажено још 1934. и 1937, трајало је скоро до краја њеног песничког и преводилачког рада (објављује своје преводе њихових песама и 1946, 1965, 1966, 1969, 1971. и 1983. године). У тим публикацијама такође налазимо не мало варијаната превода појединих стихова, што је свакако знак њеног стваралачког удубљивања у српску поетску рецепцију бугарске поезије.

Јелисавета Багрјана је, заједно са песником Димитром Пантелејевом, 1963. године, као што смо већ видели, превела на бугарски језик књигу Десанке Максимовић Мирис земље. Десанка Максимовић је три године касније (1966) објавила свој превод шест песама Димитра Пантелејева. [27] То је несумњиво могао бити акт лепе стваралачке сарадње српске песникиње и бугарског песника.

Међутим, умела је наша песникиња да проналази и друге мотиве за уметничку и људску сарадњу са бугарским писцима. У белешци уз своје преводе девет лирских песама Ивана Рудникова она 1967. налази за потребно, рецимо, да истакне да му је мајка била Српкиња, родом из Браничева, која "се удала за Бугарина, Стефана Тодорова, адвоката, пријатеља Југословена, школованог у Загребу. Дед песников по мајци, Радован Пантић, био је једно време учитељ у Београду", да истакне да је И. Рудников "напредан песник, поборник зближења међу свима Јужним Словенима". [28]

До нас је, захваљујући љубазности професора Филолошког факултета у пензији др Пере Половине, дошло још једно сведочанство о лепом односу наше песникиње према овом бугарском писцу. Реч је о Изјави коју је Десанка Максимовић предала др Пери Половини, тадашњем продекану Филолошког факултета у Београду, ради регулисања наплате школарине за држављанина Бугарске, сина Ивана Рудникова. Тај текст гласи:

"Отац Стефана Рудникова, студента Филолошког факултета у Београду, бугарски песник Иван Рудников, пише и на српскохрватском језику, јер му је мати Српкиња, родом из пожаревачког краја. Иван Рудников је неке прозне текстове на нашем језику објављивао у ’Нину’ и ’Илустрованој политици’. Његове песме, које увек пише на бугарском, преводила сам и махом објавила у Браничеву, пожаревачком часопису, а дечје у ’Малим новинама’ из Сарајева.

Иван Рудников ужива углед, као песник, у својој земљи.

Десанка Максимовић

30. IX 1972.

у Београду, Генерала Жданова 16/I" [29]

За употпуњавање слике односа Д. Максимовић према бугарским писцима значајан је и песникињин дирљив запис о њеном размишљању под тремом музеја великог бугарског класика П. Јаворова:

"…где ли ће једном, да кажемо после сто година, бити музеји-куће посвећени нама, књижевницима и уметницима Бугарске и Југославије. Тамо би зацело стајале и наше заједничке фотографије као доказ да смо били пријатељи. Нашле би ту места оне где су Дора и Багријана на вечери у београдском ПЕН клубу. […] И оне са дочека и испраћаја по железничким станицама. И како у Амбасади југословенској и бугарској дижемо чашу за наше пријатељство. Била би тамо и наша узајамна писма и песме које смо једни другима посвећивали и дарови доношени из Софије у Београд из Београда у Софију." [30]

Осим људских, пријатељских осећања која је уткивала у своје преводилачко дело, Десанка Максимовић се, разуме се, у превођењу поезије руководила пре свега својим песничким осећајем за уметничку вредност дела које је уносила у српску културу. Ову тврдњу покушаћу да илуструјем једним занимљивим детаљем који се односи на преводилачки избор Десанке Максимовић из огромног поетског опуса Јелисавете Багрјане.

Блага Димитрова (позната бугарска песникиња чије песме је Десанка Максимовић такође преводила) и Јордан Василев објавили су значајан, документован текст о истински поетичној, људски и стваралачки дирљивој вези између бугарске песникиње Јелисавете Багрјане и истакнутог српског песника Радета Драинца, под насловом Сусрет на раскршћу. На крају свог текста аутори су саопштили да је он написан 1976, али је тек 1988, ето: "дошао ред да и ове одлежале странице виде светло дана". [31] И сами врсни познаваоци поезије Јелисавете Багрјане, они су инсистирали на томе да је људски и песнички дотицај са истакнутим припадником српске модерне поезије бугарску поетесу подстакао на низ иновација које су представљале новину и у укупној историји бугарске поезије. Цитирајући своје разговоре са песникињом, као и њене текстове, они су као књижевноисторијски релевантне песме, поеме или циклусе настале из људског и уметничког дотицаја са Драинцем поменули следеће: СОС, Ентеријер, Младост, Плавоока, Љубав, Моја песма, Потомак, Реqуием, Дозив мора, Изгнаник, Песник, Живот од кога сам хтела да буде поема, Јесења песма, Морнарева звезда, Птица са моторним срцем, Марис стелла, Хоризонти. Пада у очи да је песму Изгнаник Десанка Максимовић превела још 1937. године. Ако се изузму поеме, пошто је Десанка Максимовић преводила претежно лирске песме, испоставља се да је она из побројаног списка од петнаест наслова лирских песама и циклуса бугарске поетесе, према сопственом критеријуму (можда и на основу неких биографских података добијених у личним контактима са Багрјаном) превела управо девет. Такав високи степен подударности њеног избора са касније уобличеним и још касније објављеним књижевноисторијским сазнањима Благе Димитрове и Јордана Василева говори не само о томе колики значај је српска песникиња давала управо уметничким вредностима, него и до које мере је њен избор био поетски и књижевноисторијски поуздан.

Јануара 1972. бугарском слависти, писцу, публицисти и пријатељу Ганчу Савову своју приврженост бугарском народу у интервјуу, објављеном у бугарском листу Народна младеж, а много касније (1996. г.), у српскохрватској верзији, и у београдском часопису Савременик плус, Десанка Максимовић образлаже овако:

"Имам утисак да сам ову приврженост донела собом на свет, као и према осталим Словенима. Али, ипак, стварнији одговор ће бити ако кажем да сам Бугаре заволела преко њихове поезије." [32]

О томе шта је у бугарској поезији привлачи Десанка Максимовић на истом месту наводи:

"Допада ми се прво оно за што и нисте заслужни: јамбовски, снажни ритам ваше поезије. Допада ми се и њен бунт, горчина, човечност, свест у њој о великој одговорности песниковој пред друштвом, пред својим народом. Допада ми се што се одмах види да је то бугарска поезија, што има свој глас и свој карактер. Допада ми се снага у љубавној поезији ваших песникиња, смелост - какву код нас има можда само Весна Парун."

У бугарском часопису Пламен могла се 1972. године прочитати и следећа изјава Десанке Максимовић:

"Поезија у суштини није ништа друго до облик општења, зближавања људи, и има ли чега лепшег од савлађивања препрека које постављају националности и језик. А може ли се пак наћи шта благородније кад то доприноси заборављању мржње, кад ствара поверење?!… Мени се, поред осталог, допада бугарска књижевност и посебно поезија, коју познајем релативно најкомплетније. Допада ми се због тога што је повезана са немирима и жељама народа, што му је током свега свог развоја помагала у борби да живи боље, срећније, лепше… Допада ми се код бугарских песника и то што су оптимисти… И сва ваша поезија је, колико сам успела да је упознам, таква. Али тај оптимизам није лакомислен, он је пропаћен…" [33]

О свом преводилачком опусу из бугарске поезије Десанка Максимовић 1972. Ганчу Савову одговара, по обичају, скромно:

"Нисам много превела, али сам с љубављу преводила, најпре све моје пријатељице, ваше песникиње, али не зато што су ми пријатељице већ зато што се њиховој поезији дивим. Преводила сам ваше револуционаре Вазова, Ботева, Смирненског, Вапцарова. Од последње тројице целу књигу (чека код "Нолита" да буде штампана). Преводила сам Пантелејева и објављивала по нашим листовима. Сад преводим, поред Багрјане, Доре, Бленике и ваше младе: Благу Димитрову и Станку Пенчеву."

Засад нисмо пронашли књигу са преводима Десанке Максимовић поезије Ботева, Смирненског и Вапцарова, нити било какав други податак о томе да је књига састављена од песама ових писаца изашла у издању Нолита, или било ког дугог издавача. Додуше, према подацима из пописа рукописне оставштине Десанке Максимовић у кући г-ђе Радмиле Петровић-Милакаре (аутор пописа је др Александра Вранеш), [34] тамо постоје и текстови следећих превода: Иван Вазов, Бугарски језик, [35] Христо Смирненски, Цвећарка, Вук, Јохан, Карло Либкнехт, Да се раздани / Да буде дан, Ми. [36] Шта је било са књигом о којој песникиња говори засад немамо одговора…

Међутим, ни ово што је објављено одиста није мало: јер, 38 бугарских песника је у преводима Д. Максимовић проговорило на српском језику, укључивши се тако у српску преводну поезију на најбољи могући начин.

Напомене

[7] Дора Габе, Пст - "Политика", 1934, бр. 9350, стр. 896; Калина Малина, Свирац - "Политика", 1934, бр. 9350, стр. 896; Љуба Касарова, Косидба - "Идеје" (Београд), 1935, бр. 11, стр. 3; Јана Јазова, Јуни - "Идеје" (Београд), 1935, бр. 11, стр. 3; Јордан Стубел, Миши ученици - "Идеје" (Београд), 1935, бр. 28, стр. 4; За столом деда сеђаше - "Југословенче" (Београд), 1935, бр. 5, стр. 3; Добро дошла - "Идеје" (Београд), 1935, бр. 28, стр. 4; Елин Пелин, Врапчево писмо - "Југословенче" (Београд), 1935, бр. 5, стр. 13; Лучезар Станчев, Хор коледара; Симон Јенко, Мати - "Југословенче" (Београд), 1935, бр. 10, стр. 8.

[8] Д. Максимовић, Празници путовања…, стр. 63; Г. Савов у реферату Десанка Максимовић и Бугарска наводи и песникињине речи из разговора са својим бугарским преводиоцем Иваном Коларовом, објављеног 1993. у недељнику "Литературен форум" (Софија): "Дружење са бугарским народом почело је преко пријатељства са Багрјаном и Дором Габе. Наравно, још у школским данима сам знала за Ботева, Вазова, Јаворова…"

[9] "Идеје" (Београд), 1935, бр. 9 стр. 10.

[10] С. Зубановић, М. Пантић, Десет песама десет разговора, Матица српска, Нови Сад, б. г. стр. 27.

[11] Велибор Берко Савић, Десанка Максимовић. Споменица о 100-годишњици рођења…, стр. 977.

[12] НИН (Београд), 4. марта 1984, стр. 27. То исто је поновљено у НИН-у и 19. фебруара, 1993, 38.

[13] Д. Максимовић, Празници путовања…, стр. 86-87.

[14] "Политика" (Београд), 14. новембар, 1992, 15.

[15] На истом месту.

[16] Факсимил овог текста поседује Задужбина Десанка Максимовић. Биће депонован у Рукописном одељењу Народне библиотеке Србије.

[17] Д. Максимовић, Празници путовања, "Слово љубве", Београд, 1972, стр. 63-64.

[18] Вид. нап. 39.

[19] Реч је о књижевној вечери, једној из низа одржаних 1971. године у неколико бугарских градова, поводом објављивања књиге Десанке Максимовић Мирис земље на бугарском језику.

[20] Д. Максимовић, Празници путовања…., стр. 67-68.

[21] Исто, стр. 99.

.........

[27] "Змај" (Београд), 1966, бр. 8, стр. 8-9; "Стварање" (Цетиње), 1966, бр. 4, стр. 324-326.

[28] "Октобар" (Краљево), 1967, бр. 13, стр. 9.

[29] Факсимил је у Задужбини Десанка Максимовић, и биће депонован у Рукописном одељењу Народне библиотеке Србије.

[30] Д. Максимовић, Празници путовања, "Слово љубве", Београд, 1972, стр. 70-71.

[31] "Освит" (Прокупље), 1992, бр. 5, стр. 159.

[32] Рукопис одговора Д. Максимовић за овај интервју Г. Савов је поклонио Задужбини Д. Максимовић. Чува се у Рукописном одељењу Народне библиотеке Србије.

[33] "Пламък", 1972, кн. 15, стр. 84-86.

[34] Захваљујући љубазности др Александре Вранеш, овај попис, који ће ускоро бити објављен, читао сам у рукопису.

[35] У рукопису др Александре Вранеш са пописом рукописне оставштине Десанке Максимовић тај текст је заведен под шифром Д.002 и бројем 1088 (уз белешку: "Из збирке Домовино мила, како си лепа ти!), као и (други препис) под шифром Е.008 и бројем 1693.

[36] Под шифром Ђ.031, Ђ.032 и бројем 1448-1453; песма Вук и под шифром Д.002 и бројем 1089.