Пројекат Растко : Бугарска : Уметност

Марин Младенов

О савременој бугарској поезији

Предговор антологији Бугарска поезија друге половине двадесетог века, Завод за уџбенике и наставна средства - Београд, Братство - Ниш, 1998, стр. 5-53.

Бугарска књижевност има дугу, али неравномерну и испрекидану историју. Зачеци књижевног стваралаштва налазе се у пригодним записима на каменим плочама, у натписима по стенама из периода прве протобугарске државе, створене 681. године на простору јужно од делте Дунава који је освојен од Византије. У тим споменицима - званичног и пригодног карактера - данашњи истраживачи откривају и мале лирске структуре: далеки прапочетак песничког казивања. О правом почетку књижевног рада може се говорити тек од стварања прве словенско-бугарске књижевне школе у Преславу (IX-Х в.) коју су водили прогнани из Моравске, ученици Ћирила и Методија и њихови следбеници (Црноризац Храбри, Презвитер Константин, познат по песми у акростиху “Азбучна молитва”, Јоан Егзарх са својим преводима и оригиналним списима, Презвитер Козма са својом критиком богумилског покрета и други). То је време јачања и ширења прве бугарске државе, време кнеза Бориса и цара Симеона, период христијанизације земље (од 863. па надаље) и њене славизације: словенски језик Ћирила и Методија постаје државни, службени језик, а становништво прихвата бугарско име. У тој новој, хомогенизованој држави, а посебно у време владавине просвећеног цара Симеона (византијски васпитаник, завршио Магнаурску школу у Константинополису), када је држава била и материјално јака, створени су услови за прави књижевни рад: за превођење и преписивање богослужбених књига, за стварање оригиналних, за преписивање - превођење световних књига, за стварање малих енциклопедија, чак и за превођење једне књиге (са грчког) из теорије књижевности. У оквиру те Симеонове државе створена је и Охридска школа. Прихваћено је ново и једноставније писмо - ћирилица, уместо сложеније глагољице. Јачале су везе с другим словенским земљама...

Тај изузетни књижевни, просветни и културни развој прекинут је падом Бугарске у византијско ропство (1018-1186). После ослобођења од Византинаца, нови процват бугарска књижевност доживљава са својом Трновском књижевном школом (XIII и XIV век), а у оквиру друге бугарске државе, са престоницом у граду Трнову, која сада за суседа има снажну српску државу Немањића. Писци из ове школе, прихвативши исихазам као хришћанску доктрину, проповедаће писање “по лепоте” (Патријарх Јевтимије, Теодосије Трновски и др.) и оствариће у земљи кроз књижевност, црквено сликарство, неимарство и занатство напредак сличан европској предренесанси и дати писце који ће повезати књижевност Бугара и Срба (Григорије Цамблак, Константин Филозоф - Костенечки). Управо тада долази до новог прекида - бугарска држава, као и остале балканске земље, пада под ропство Османлија. Разуме се, у поменутом средњовековном периоду развијало се и народно (усмено) стваралаштво, које неће бити прекинуто ни за време турског ропства (1396 1878). У раном средњем веку књижевност је мост између истока и запада и веома значајна, непосредна наследница античке и византијске културе, а у ново време - XIX век - у време поновног раста поезије и књижевности - ослања се на стару традицију и још живо фолклорно стваралаштво, уз брзо преузимање достигнућа модерне европске културе (директно или преко својих суседа). И док се у првој половини XIX века ствара првенствено просветитељска, национално-романтичарска и борбена поезија већ касних шездесетих година та млада поезија рађа праве песнике великог формата: Христа Ботева и Ивана Вазова. Ослобођењем од Турака, стварањем Кнежевине Бугарске (1878), тај почетни напредак добија нови, убрзани темпо, тако да се већ деведесетих година око часописа “Мисао” ствара модерни песнички круг европског ранга, који води др К. Крстев и Пенчо Славејков (фигуративно речено - бугарски Војислав Илић), први бугарски песник удостојен номинацијом за Нобелову награду (1912). На почетку века даровити бугарски симболисти (“бугарска модерна”) Пејо Јаворов, Теодор Трајанов, Емануил Попдимитров, Димчо Дебељанов, Николај Лилијев, Христо Јасенов и други (стваралачка сабраћа и исписници Јована Дучића и Милана Ракића, српских амбасадора у Софији) увели су бугарску поезију у модерне токове европске књижевности. Читава плејада нових стваралаца после Првог светског рата различите књижевне оријентације - традиционалисти, народњаци, реалисти, експресионисти, симболисти, неоромантичари, ангажовани левичари и други - дају печат новијој бугарскоj поезији, која је увек - то треба нагласити добро примана од бугарске читалачке публике: од отоманског времена до наших дана. Поменимо само значајнија имена: Кирил Христов, Дора Габе, Христо Смирненски, Никола Фурнаџијев, Асен Разцветников, Атанас Далчев, Јелисавета Багрјана, Христо Радевски, Младен Исајев, Никола Вапцаров, Трифон Кунев, Божидар Божилов и други.

Социјална тематика у бугарској књижевности углавном је била у вези са бугарским сељаштвом (код Вазова “Елате ни вижте”, код Елина Пелина “Напаст божия”, код Јаворова “На нивата”, “Градушка” итд.). Смирненски нам открива - на песнички начин - градску сиротињу. Он је песник сиромашних градских квартова, песник модерне улице, песник градског дима и његових пролетера (дојучерашњих сиромашних сељака). У његовој социјалној лирици појављују се сасвим нови ликови - типични за градску средину (уличарке, продавачице цвећа, сиромашни музиканти, изнурени радници, болесна и гладна деца, туберкулозни болесници, градска руља и слично). Међутим, будући да се ради о талентованом песнику који је прихватио чудесно симболистичко наслеђе, он градску грозоту претвара у уметничку лепоту која као таква има и социјалну функцију.

Тебе су у колевци заљуљале муке
још од првог сунчевог тока,
и уз фалш-виолину животне руке
још плетеш ти са сузом из ока. “Уличарка”

После Другог светског рата, након антифашистичког преврата 9.9. 1944. а нарочито педесетих година (када се учвршћује једнопартијска комунистичка власт), прекинут је континуитет у развоју бугарске поезије, створена је “црна рупа”, како се фигуративно изразила једна бугарска књижевница. То су биле године када старе поетске школе коначно одумиру и када поетика социјалистичког реализма постаје апсолутно доминантна. У том периоду чак и интимно песниково “Ја” тоне у колективистичку бујицу, многи почињу да певају на задату тему, испуњавајући задатак да опевају човека не таквог какав јесте, већ онаквог какав би требало да буде по идеолошким мерилима. Такозвана идејност долази у први план: није важна уметничка форма, већ усмерени садржај који носи у себи идеолошко-политичку поруку. Педесетих година ствара се шаблонска, црно-бела поезија чији су лирски јунаци ударници, бригадири, сељаци-задругари, градитељи “лепше будућности, јунаци социјалистичког рада, комунисти и партизани “од челика”, радне жене без крви и меса, мермерни мушкарци. Идеолошке позиције биле су сасвим јасне: или си с нама, или си против нас. Тај период “уметничког стваралаштва” сасвим разумљиво није дао високе песничке домете. Мало ће “песничког материјала” из тог времена стваралаштва ући у историју бугарске поезије. Само су појединци неким својим делима успели да се провуку кроз баријере тих норми. Међу њима је и трагично преминули песник Пењо Пенев (1930-1959) који је у својим стиховима успео да уједини патетику изградње са емоцијама самог градитеља, усхићење и сумњу, колективну и личну мисао. До 1949. године и дела која нису била у духу догми социјалистичког реализма могла су се штампати и стизати до читалачке публике, и поред оштрих замерки званичне критике. После 1949. године и то је онемогућено, јер више није било независних издавача, а нестали су и независни листови. Укратко - бугарска поезија је тада “затворена у уске проблемско тематске оквире и језичко-стилске стереотипе који су већ претходних година били створени” (Ирма Димитрова). Тиме је био завршен период песничког плурализма из претходних деценија, када су све књижевне струје (леве, десне, неутралне, модерне и традиционалне) имале једнаке шансе пред читалачком публиком, без обзира на оштре полемике и уобичајене књижевне борбе. Уз помоћ већ учвршћеног државно-партијског апарата (по угледу на стање у “братском” СССР-у), уз потпуну контролу штампе, радија и издаваштва (па и професионалног удружења писаца!) - намеће се свуда, без изузетка, у уметности, књижевности и култури “марксистичка естетика” (типа Тодора Павлова, Лукача, Тимофејева и Жданова) са својим неприкосновеним догмама социјалистичког реализма. Тематика поезије (и књижевности уопште) строго је одређена, а “задате теме” конкретизоване: величање улоге Комунистичке партије у прошлости и савремености; глорификација антифашистичке борбе Бугарске (партизански одреди и учешће бугарске армије у завршним борбама против нацистичке Немачке); развијање љубави према комунизму и мржње према буржоаском свету; апологија “народа”, тј. “прогресивних” делова радника и сељака, као и “поштене интелигенције”; опевање добровољног рада и бригадирског покрета у “изградњи социјализма”; глорификација класика марксизма и водећих руководилаца земаља социјализма и слично... Песницима је такође постављен захтев да пишу “просто и јасно”, јер су њихови читаоци “радни људи”, “широке народне масе”.

У једном новом прегледу бугарске књижевности (Литература за 11. клас, Софија 1993) налазимо податак, да је та нова клима погодовала предратним песницима леве оријентације (Христо Радевски, Људмил Стојанов, Кјулјавков) да дођу до изражаја, али и да добијају “другарске” примедбе. Чак је и Христо Радевски (збирка Ваздух је мањкао, Софија 1945), који је написао “најпартијнију песму” у бугарској поезији - “Партији” (Ирма Димитрова), био критикован због “индивидуализма и умора”. “Марксистичка” индоктринација узима широке размере, а “мржња према класном непријатељу” налази места не само у “партизанским песмама” Веселина Андрејева, већ и у песмама “бохема” Ивана Пејчева, који призива на “жестоку мржњу према непријатељу”, на “курјачку мржњу” (збирка Песме /Стихотворения/, 1948).

Мржња не сме да се гаси,
не сме да спласне наш гнев!
Мржња уз коју смо стасали,
којом је каљена младост наша... (“ Мржња не сме да се гаси”) Давид Овадија

Тема о “верности Партији” такође је често обрађивана:

Једно ме питање мучи само:
да ли сам корачао до овог маха,
увек чист и смео под заставом тамо,
да ли сам ти служио верно, без страха.
................
Ја желим да сам песма твоја. (“Партија” 1959) Георги Џагаров

И греје и блиста у мраку
велики партијски циљ. (“Орлово гнездо” 1959) Димитар Методијев

Просто је невероватно како су се дојучерашњи бунтовни песници из левог крила (РЛФ - Работнически литературен фронт), који су оштро критиковали своју песничку сабраћу за “идолопоклонство”, “формализам”, “комформизам”, “мистицизам” и слично, тако брзо спустили на ниво идеолошко-партијског мистицизма, на позиције политичког фанатизма, на линије некритичног обожења Комунистичке партије, њених вођа и руководилаца, одбацивши потпуно своје људско и песничко Ја. Школски пример за ову метаморфозу јесте већ поменута песма “Партији” Христа Радевског, која ће каснијих година метастазирати на сличан начин у многим песмама и строфама надолазећих песничких генерација.

Води ме, Партијо, срцем својим,
ја испод твоје борбене заставе стојим!
................
Прихватам твоју снагу строгу,
јер ти као мајка нежна јеси.
Ја ћу све теби дати - да могу
бити твој достојни син.
Као луч да горим и севам.
у пламену твога јутра!
Као Смирненски да певам,
као Ботев да умрем сутра!
................
У милионском твом народу бистром
против непријатеља разних боја,
ја нисам Радевски, нити сам Христо,
већ незнани јунак из твога строја. (Из антологије Поезија 84) Христо Радевски

Како ноћу греје Маузолеј!
Тамо где је вољени Димитров,
тамо толико светлости има.
Од ње узимам мало, оком својим,
и ћутке је преносим у мрак...
 До касно у ноћ, до саме зоре
прозор у фабрици блиста
јер гори његова светлост чиста. (“Светлост маузолеја” 1949) Димитар Дублев

Годинама остајеш исти!
Мирно спаваш, црта вољених рој
не мења се. А толики чисти
снегови падоше на Маузолеј твој. (Из “Москва у сонетима” 1953) Николај Зидаров

Када црни облак покри наша поља,
када магла удави јеле балканске,
када путеве блокира смртна зоља,
кренуше у ноћ чете партизанске. (“Балада о партизанима” 1959) Најден Валчев

О “социјалистичкој поезији” педесетих година говори зборник (својеврсна антологија) Једно покољење (Едно поколение) из 1959. године, у које су ушли, углавном, песници/партизани, репресирани симпатизери партизанског покрета, комунисти и ремсисти (српски речено - скојевци), учесници у “отаџбинском рату” 1944/45, социјалистички усмерени млађи ствараоци... (Добри Жотев, Иван Рудников, Николај Зидаров, Георги Бицин, Владимир Голев, Димитар Методиев, Давид Овадија, Павел Матев, Георги Џагаров, Димитар Дублев, Лиана Даскалова, Најден Валчев и други). Поетика једноставна, тематика социјалистичка, интонација - борбено-патетична. Многи наслови песама говоре о општој оријентацији: “Партизани”, “Пред спомеником совјетском борцу у Берлину”, “Сећам се политичког комесара”, “Човек од гвожђа”, “Партији”, “Домовини”, “Застава изнад Пирина”, “Пред гробом убијеног”, “Бесмртност”, “Москва у сонетима”, “Светлост Маузолеја”, “Балада о партизанима, “Бригадирски шињел” и слично. Песнички језик је једноставан, читљив, али и прошаран новим поетским синтагмама, које су биле типичне и за тадашњи језик новинара, политичара: “сунчана слобода”, “мрачна прошлост”, “мрачни тирани”, “гневан народ”, “окови тешки”, “песма пред стрељање”, “уплашени џелат “, “храбри партизани”, “Лењинова Москва”, “непобедива Москва”, “црвена застава”, “омладинска ватра”, “путеви борбе”, “путеви слободс”, “неустрашиви комесар”, “поносни партизани”, “комесар као прва љубав”, “гвоздени човек”, “товариш поет”, “стиховима пуцам”, “битка за хлеб и правду”, “црна тамница”, “шкрипе вешала”, “ светла будућност “, “уцветала домовина”, “црвена зора”, “бесмртна песма”, “уместо пушке - крамп сам узео”, “звони од песме читаво поље”, “ вољени Димитров “...

У предговору за поменути зборник, који има и “усмерен” наслов - Лирика, млада као наша слобода - јасно су изражени циљеви састављача (Ефрем Карамфилов, Павел Матев и др.) - “представити оне песнике који су израсли као ствараоци после Деветог септембра” и оно стваралаштво песничко “настало у најлепшем периоду његовом - у данима слободе”. То су, каже се дале, песници који су “спремни да служе Партији и народу”, “песници херојске романтике”, који су одбацили “магловите ликове”, “формалистичка трагања”, “меки сентиментализам”, “болесни мистицизам”. Они својом поезијом служе “лепоти наше херојске данашњице”. Необичан је за овакве прилике и скоро цинички интониран други део овог малог “предговора”, али и као такав говори о једном префињеном притиску на песничке генерације тога времена. Наиме, састављачи објашњавају зашто у зборник нису ушли представници претходне генерације, који се и конкретно именују: Радој Ралин, Веселин Ханчев, Богомил Рајнов, Валери Петров, Александар Геров, Божидар Божилов... “Њихово поетско рађање није се подударало са рађањем народне слободе”, те стога “није правилно да уђу у овај зборник који има конкретно одређене циљеве и задатке”, каже се тамо. (Гледано из данашње перспективе реч је о веома значајним представницима савремене бугарске поезије.). Потом је дат списак младих “талентованих песника “који имају разлога да претендују на место у зборнику” (Владимир Башев, Петар Караангов, Дамјан П. Дамјанов, Константин Павлов, Слав Хр. Караславов, Љубомир Левчев, Георги Струмски...) али се нису нашли у зборнику, јер се још “нису довољно потврдили делима која су зрела и јака”. Само што књижевни идеолози тога времена нису рекли - будите добри, радите оно што ми тражимо, па ћете се наћи у следећим антологијама, ви из “старије” генерације и ви из “најмлађе”. Ови, тада “одбачени” ствараоци, израшће касније у праве представнике најновије бугарске лирике, при чему ће неки и друштвено-политички узнапредовати (Левчев, рецимо), а други доживети забрањивање својих дела (Константин Павлов). (Једно поређење: то је дакле, онај период када песници у Србији - Миодраг Павловић, Васко Попа, Стеван Раичковић, Драгослав Грбић и други - коначно пробијају све бреше нашег модела соц-реализма, када преко часописа и листова кипти борба између “модерниста” и “реалиста”).

Када је касних четрдесетих година остварена доминација “класно-партијског приступа књижевности” у немилости се нашла и љубавна лирика, а посебно она с изразитим еротским елементима, какву је завештао бугарској лирици Кирил Христов (1875-1944) и доцније у “женском” издању прихватила Јелисавета Багрјана. Та тема, без које нема праве лирике, једноставно је одбачена и квалификована као “буржоаска”, “декадентна”, “антисоцијална”... Писало се и говорило да је љубавна тема туђа новој етици “градитеља социјализма”, да она припада само “распусној буржујској младежи”. Извршена је, како се изразио један бугарски критичар (Алберт Бенбасат), “насилна ампутација” једне теме без које се не може замислити савремена лирика, без које је и бугарска лирика постала сиромашнија у следећим деценијама. (Љубавна тема ће поново заблистати у новијој лирици - Блага Димитрова, Мирјана Башева, Борис Христов, Златомир Златанов и други - у љубавним песмама с елементима филозофије љубави, али и елементима стилизоване филозофије путености и хедонизма).

Примедба. Поменути тип “социјалистичке поезије” или “црвене лирике” биће апсолутно доминантан педесетих година. Касније ће се - од шездесетих па надаље - делимично прилагодити новим захтевима и обогатити новим талентованијим песницима и облицима изражавања - али се неће изгубити као струја, формално равноправна с новим струјама или нешто равноправнија од осталих. Тако ће се 1984. године, а поводом “четрдесетогодишњице социјалистичке лирике” појавити луксузно опремљена антологија Поезија 84, која ће у свом уводном, првом делу имати већ познате старе ауторе (из зборника Једно покољење 1959) и неке нове (Христо Радевски, Младен Исајев, Веселин Андрејев, Божидар Божилов, Пењо Пенев, Иван Пејчев, као и оне из 1959. године - Добри Жотев, Николај Зидаров, Владимир Голев, Димитар Методијев, Давид Овадија, Георги Џагаров и други). То је деценија када у Бугарској већ увелико цвета “модернистичка поезија”, то је време када се у Београду, рецимо, синтагма “социјалистичка лирика” третирала као тешки архаизам, као питање које припада само књижевној историји.

*

Уважени проф. Симеон Хаџикосев - књижевни историчар, теоретичар и критичар - припремајући једну школску антологију (1994) савремених песника и будући ограничен захтевима школског програма - свео је велики број савремених песника на осам имена: Веселин Ханчев, Александар Геров, Валери Петров, Блага Димитрова, Пењо Пенев, Константин Павлов, Борис Христов и Петја Дубарова. Поменути аутор се извињава што није могао да убаци и нека друга имена која је желео (Иван Давитков, Петар Алипијев, Андреј Германов, Николај Канчев, Георги Константинов, Мирјана Башева...). Први круг одабраних имена је заиста репрезентативан, али је до неправде сужен. Чак и наговештено “проширење” круга не би решило питање савремене песничке репрезентације. И то не толико због критеријума одређеног антологичара (појединца или групе), већ због једноставне чињенице да је у другој половини двадесетог века у бугарској лирици било много добрих стваралаца и да се њихов број означавао троцифреним бројевима, а њихова се песничка афирмација одвијала и ван старе културне метрополе, Софије (Пловдив, Варна, Велико Трново, Благојевград, Русе, Шумен...).

Сви антологичари су говорили да је тешка и деликатна ствар правити антологију. “Најбољи је онај избор који човек прави за самога себе”, писао је француски песник Пол Елијар. Међутим, увек је искрсавала позната дилема између “личног избора” и “друштвене наруџбине”. Прва верзија ове књиге прављена је за потребе Радио Београда - трећи програм (мај-јун 1992. године, уредник Радмила Глигић) и тада је првенствено поштован и естетички принцип, а циљ је био да се југословенска публика упозна с новим тенденцијама у бугарској поезији. Данашња концепција ове антологије, не напуштајући естетички критеријум као основни, морала је да прихвати и неке захтеве издавача, императиве нарасле сарадње на културном плану између Југославије и Бугарске, потребе студената југославистике и бугаристике на Филолошком факултету у Београду, жеље наших књижевних стваралаца, с једне и друге стране, да се међусобно упознају. То је захтевало и делимично поштовање принципа информативности и хронолошке прегледности развоја бугарске лирике, јер је публикација из те области било у нас сасвим мало, рађено је фрагментарно и несистематски - изузимајући “Нолитову” антологију из 1969. године (Бугарска поезија XX века) коју је приредио Милан Ђурчинов. Садржај поменуте књиге обухватио је углавном песнике из прве половине нашега века.

*

После познатог Априлског пленума (1956) када је осуђен култ личности и када су знатно ублажене догме соцреалистичке поетике, почиње најновији период бугарске књижевности, који, освајањем нових слобода у области стваралаштва, траје до наших дана. Песници су и овог пута били први у разбијању старих окова догматске поетике и у освајању нове тематике и нове уметничке форме.

Читава плејада већ раније афирмисаних и нових млађих писаца стварала је нову, модерну, интелектуално прожету поезију која даје печат шездесетим годинама, када су се збирке тадашњих песника продавале као новине - нестајале су за неколико дана. Ту групу чине песници: Љубомир Левчев, Дамјан Дамјанов, Петар Караангов, Јевтим Јевтимов, Крсто Станишев, Слав Караславов, Иван Тренев, Владимир Башев, Атанас Мочуров, Михаил Берберов и други, као и од раније познати песници који се поново афирмишу - Прван Стефанов, Веселин Ханчев, Божидар Божилов, Александар Геров, Валери Петров, Радој Ралин, Блага Димитрова, Добри Жотев и многи други.

Овај априлски песнички талас захвата врло широку тематику (интимну, друштвену, идеолошку, етичку, националну, еколошку, универзалну) и све чешће се поново чује право песничко “ја”, све чешће се пева о питањима и темама које су до јуче биле анатемисане (људске теме и дилеме, песимизам, сумња, патња, критички однос према савремености, преиспитивање старих истина итд.). Многи читаоци су напамет учили стихове Д. Дамјанова из збирке “Да је ватре било”! Лирски узвик Левчева “звезде су моје палио је уобразиљу ондашњих младих људи.

Многе песме Љубомира Левчева у то време звучале су бунтовнички:

Ми смо јунаци позитивни.
Ми смо јунаци негативни.
Ми смо људи јаки.
Или слаби. (Из песме “Размишљање”)

Или:

Лопови ватре нису изумрли!
А ко није спреман да умре -
Он је већ мртав. (“Епитаф”)

Немој ме вући за рукав,
не грди ме ти,
што мало идем у висине.
Човек је понекад жедан самоће
жељан лековите и мудре тишине. (“Човек човеку”)

Нова поезија неће више бити самонационална или регионална. Песник Веселин Ханчев се пита:

Могу ли у соби, уз кревет бео,
докторе, да живим?
Постоји ли соба за свет цео?
У њу ме унесите,
у њу! (“Жив сам”)

Први продори оваквог стварања наишли су на реакцију. Касних шездесетих (после војне интервенције у Чехословачкој - 1968) било је покушаја да се тај нови талас (званично означен као “црни талас”) заустави или бар ублажи, али у томе није било успеха. Талас је, можда, мало задржан, мало ублажен, али је зато осамдесетих година грунуо новом снагом, разуме се и са новим песницима (процењује се да их данас има више од две стотине).

Розалија Ликова, универзитетски професор и значајно име бугарске књижевне критике и теорије, сматра да је после “Априлског пленума” дошло до “ослобођења од догми”, до ослобођења од “лакировке стварности” и одбацивања “теорије о бесконфликтности у друштву”. Она подвлачи да је тек после “ломљења” естетичких догми могла доћи до изражаја “стваралачка индивидуалност” појединих песника. Тек после “Априла” - истиче Ликова - “песник је почео да говори у своје име, чиме су отворени “важни процеси” у бугарској књижевности. Нови талас je посебно погодовао дебитантима у поезији и млађим талентованим песницима који су у следећем периоду “заузели централно место у поезији”: Владимир Башев, Љубомир Левчев, Јевтим Јевтимов, Петар Караангов, Андреј Германов, Слав Хр. Караславов, Лучезар Еленков, Атанас Стојанов, Прван Стефанов, Георги Струмски... Поменути критичар примећује и то да су многи старији (познати, значајни) “васкрсли”, односно прекинули своју вишегодишњу ћутњу (Дора Габе, Атанас Далчев, Димитар Пантелејев, Иван Мирчев и други). Уз то и многи афирмисани песници из круга “ангажованих песника” (соц-реалисти) у приличној мери мењају курс свог песничког интересовања, удаљавају се од “партијске поезије” и приближавају новој тематици и новом начину казивања: Георги Џагаров, Димитар Методијев, Павел Матев, Владимир Голев, Добри Жотев, Давид Овадија и други. Управо ови последњи допринели су својом новом тематиком да се минимизира дојучерашња тешка граница између “грађанске” (друштвено ангажоване) и “интимне” лирике. Дојучерашња скоро обавезна “идејност” претвара се у “живу људску исповест” (Р. Ликова).

Нешто је строжији у вредновању априлског таласа књижевни критичар Симеон Хаџикосев. Он и ову познату “априлску групу” поново вреднује (1994) и своди на пет имена: Андреј Германов (1932-1981), Константин Павлов (1933), Стефан Цанев (1935), Николај Канчев (1936) и Христо Банковски (1938-1975).

Битна и занимљива карактеристика савремене бугарске поезије јесте чињеница да међу њеним ствараоцима има доста жена. Није реч о изузецима, о појединим песникињама (што је било правило до средине овог века), већ о правом женском песничком одреду - талентованом, образованом, продуктивном, па чак и смелом у свом друштвеном ангажману. На челу ове групе стајала је - као духовни вођа - Јелисавета Багрјана - а прави друштвени вођа - последњих година и данас, борац за слободу стваралаштва, за демократију, за гласност и перестројку, за друштво по мери човека - јесте талентована песникиња, и прозни писац такође, Блага Димитрова.

Женска поезија не бежи од друштвених тема, од деликатних питања наше данашњице, али се понајвише задржава на микрокосмосу - на свакодневним питањима живота, опстанка, великих и малих брига, односа међу људима. Присутна је жеља да се продре у душу човека и жене, да се изрази њихова “духовна биографија”.

Анжела Димчева узвикује:

Како да прекројим небо
и да себи сашијем
хаљину плаву!

Лирски јунак Калине Ковачеве (”Личне песме” 1981) тврди: Желим све да знам. Нађа Попова као да се надовезује на претходни стих:

Као што један креће се тестијама,
тако корачам кроз мрак с питањима
Нисам дављеница.
Зашто ми бацаш сламке?

Пенка Ватова је још категоричнија (”Пламак”, 2/89):

Истина је - говорили су нама -
ово што чујете,
те стога отворите своје уши,
очистите их,
очистите их ако треба, добро
и слушајте.
Слушајте! Слушајте! Слушајте!
После нам канцеларијским лепком
залепише очи

Овде није реч о присуству - значајном, квантитативном жена у савременој бугарској поезији, већ се може говорити и о посебном квалитету женске поезије и чак о поетици женске поезије, како је то врло смело и на основу конкретног материјала формулисала бугариста из Немачке Уте Бибер (“Доклади” 12, Сф 1988, с. 499-507). Та нова “женска поезија”, која се ствара између “штедњака”, “пелена” и “писаће машине” привлачи пажњу универзитетских истраживача и књижевних критичара, јер она, несумњиво, садржи специфичне елементе по којима се разликује од “мушке поезије”. Чиме се одликује та нежна женска лирика? Ево неколико битних и несумњивих карактеристика. 1. То је пре свега лирика исповедног карактера, искрена, уверљива, која говори о жени - пратећи све фазе њеног живота: љубав, материнство, брак, зреле године, старост и усамљеност. 2. То је лирика која у живот улази не сентиментално-мелодрамски, већ оштро, дубоко и широко, то је једно субјективно говорење о жени уопште. Та лирика иако у основи узвишено усмерена (трагање за лепотом грознога) не бежи од свакодневних тема са којима се жена сусреће (многа одрицања од живота у име поезије или напредовања у друштву, традиционална потчињеност жене у породици, стална трка између љубави и дужности, разапетост између модерног живота и конзервативне традиције. 3. Метафорика у тој поезији има доста аналога из свакодневног “женског” живота: кућа, кухиња, уже за веш, дете, бела кошуља, прљаве ципеле, локница, газда, чаша, куповина, пијачна торба, праг, прозор итд.

Валентина Радинска смело трага за истином и смело исказује своје “не” за дојучерашње истине, како истиче критичар А. Јорданов. Она говори отворено, храбро, донкихотовски, категорично, без пардона:

За лошу представу - једнако смо криви!
Једнако смо страшљиви - и ја, као и ви!

*

Љубавна тема, која је са Багрјаном и Христовом коначно освојила место за себе у бугарској лирици и уцветала богато, вишебојно, разгранала се тематски и формално-артистички, била је педесетих година фактички потиснута од соц-реалистичке поетике и имала третман “буржоаског иживљавања”. Праве љубавне лирике више није било, јер је званична критика сматрала да љубавни сентиментализам није црта “новог” човека, “човека од гвожђа”, “човека комунисте посебног кова” који гради социјализам и комунизам.

У најновијој лирици, а поготову у “женској” поезији од седамдесетих година па надаље, поново се рађа и буја љубавна лирика обогаћена новим микротемама интимног карактера, чиме надилази некадашњу основну љубавну тему: срећу и несрећу у љубави, усхићење или тугу, чежњу и љубавно сањарење. Нова љубавна тема се проширује и смешта у нови контекст (друштвени, урбани, историјски, етички) при чему се прожима мисаоношћу. Тематски је веома разуђена и слободна: љубав се више не везује само за младост - једнако се пева о првим и последњим љубавима, као и оним емоцијама које се тичу границе између пријатељства и љубави, пева се о љубавним плимама и осекама, жена се третира и као љубавница, али и као прељубница, обрађују се теме љубавних састанака и растанака, брачне размирице, ситуације после развода, пева се о смрти или болести партнера, ничу песме о незахвалној деци, о традиционалној љубави мајке према детету, о симпатијама ученика према професоркама, пева се о љубави која је окована бројним обавезама у породици и друштву... Поетско изражавање емоција је много слободније, изналазе се смеле и духовите аналогије, израста нова метафорика за односе међу половима, која је каткад и врло топла, али се ствараоци ипак држе неких “граница пристојности” и у овој новој љубавној лирици још нема еротских ватромета... али се могу очекивати.

Јелисавета Багрјана (1893-1991), слажу се сви бугарски критичари представља једно од најзначајнијих имена бугарске поезије, а у међуратној поезији - означава њен највиши домет, који ни знатно ван граница Бугарске није остао незапажен. Поезија Багрјане, јединствена у својој врсти, несврстана у књижевне школе и политичке покрете, извојевала је себи значајно место управо својом непосредношћу, смелошћу, дубоким поетским понирањем и својим несумњивим уметничким квалитетима. Њена се поезија надовезује на најлепша достигнућа бугарских индивидуалиста и симболиста крајем прошлог и на почетку нашег века. То је поезија која своjом општељудском тематиком и модерним песничким изражајем досеже европски ниво. У том погледу она је посестрима Десанке Максимовић, Ане Ахматове и Марине Цветајеве.

Багрјана, право презиме - Љубомирова Белчева, рођена је у Софији где је завршила гимназију и словенску филологију на Софијском универзиту. Прве песме штампала је у “Савременој мисли” 1916. године, а од 1920. она је већ афирмисана песникиња и активно учествује у бугарском књижевном животу до краја свог живота и досеже, како истиче критичар С. Игов, потпуну животну зрелост што је ретка појава у бугарској поезији. Својом “јесењом ренесансом” повезује савремену бугарску поезију са модерном из прве декаде двадесетог века. Најважније збирке: Вечна и света (1922-1928), Звезда морнара (1928-1931), Људско срце (1932-1936), Мост (1937-1943), Пет звезда (1944-1953), Од обале до обале (1958-1963), Контрапункти (1964-1972), Светло-сенке (1973-1977), На обали времена (1978-1982). Њени су стихови превођени на више од 25 језика.

У својој песми “S.O.S.” песникиња каже: “Умрећу задовољна и без туге ако срце женско и песничко моје пред светом открије лице своје!”. Ови стихови могу се узети као манифест песникиње, јер је њена поезија, у ствари, велика исповест жене и песника. Потребно је одмах рећи да та исповест ниjе романтичарско-сентименталног и баналног типа, већ пре свега - мисао и протест жене и песникиње у име жене, живота и љубави, као протест против малограђанских обзира и норми, против рустикалне стидљивости и патријархалног окова. “Љубав као људска судбина опевана је - како примећује П. Динеков кроз целу њену гаму осећања и доживљаја - од усхићења до резигнације, од заноса до туге и бола, од радости до смрти. Љубав се претвара у трагичну медитацију о животу.”

У својој првој збирци “Вечна и света” (која jе доживела четири издања и незапамћен успех) песникиња даје лик и душу жене коjа ниjе Мадона, ни Магдалена, ни светица, ни блудница, већ просто жена. Та жена тражи слободу за себе, тражи живот и пре свега - љубав као најузвишенију манифестацију људске слободе. Њена поезија добија димензије изразите непокорности и пркоса, те одлучне тежње да се разбије љуштура патријархалне прошлости, која није дозвољавала жени да буде жена, да воли када стварно воли, да пати када стварно пати, да бестидно дозива мушкарца када га стварно жели и да му тада добровољно призна сву мушку власт и преда сва своjа миловања.

Песникиња осваја својом непоновљивом искреношћу и једноставношћу, а још више умешношћу да говорећи о оваквим деликатним питањима мимоиђе све вртлоге бледог платонизма или грубог анакреонтизма, jефтиног сентиментализма, или пренаглашеног еротизма. Њена љубав је реална, једноставна, свакидашња и није ни jедно од горе поменутог, а и јесте све то одједном. Љубавне песме из збирке Вечна и света спадају међу најбоље у бугарској поезији, а несумњиво су најбоље међу песмама које су жене-песници створиле. За српског читаоца Багрјанине љубавне лирике биће занимљив податак да је она у годинама уочи рата један део своје праве љубави пренела на песника-сабрата Раку Драинца, те да је та љубав обострано обогатила и њу и њега (по признању саме песникиње у једној књижевној анкети из осамдесетих година).

Песникиња страствено тежи да у свету телескопа и планета, катастрофа и замрачења, изгубљених градова, пресахлих језера, у свету реклама и бетона, ратова и афера, филмова и аутомобила - пронађе такве справе којима ће “ослушнути душу човека”, открити и проучити “метеоре његових мисли”, “помрачење његове туге”, дубину разочарења “плиму страсти”. Томе тежи, без обзира да ли се ради о грбавој певачици на париском булевару, или о бугарској сељанчици, о сиромашном песнику и његовим сновима на мансарди, или о слободним морнарима у некој лучкој кафани “где је ваздух плав од снова и дима”. То модерно сањарење снажно одјекује у песми “Мансарда и снови”.

Носећи у себи, како сама каже, “беле атоме словенског сентиментализма и црвене - татарског примитивизма”, разапета између балканских приземљуша и америчких облакодера, између ружиних поља и шума од антена, песникиња нам пружа једну посебну визију света из које пирка дах туге и песимизма, али која у целини делује оптимистички. И ту, у том и таквом свету, без граница и држава, она управо тражи место и признање за жену, за Пенелопу XX века, којој је потребна љубав и подршка, срећа и мушкарац. Међутим, нова Пенелопа није способна и не жели да годинама чека свог Одисеја и да вене, док он љуби разнопуте жене по светским пристаништима и далеким острвима, она се не радује телеграмима послатим најмодернијим средствима, већ жуди за оном старом, примитивном, али добром и правом љубављу.

“Остајући перманентно присутна у свим токовима бугарске поезије - по речима југословенског критичара Милана Ђурчинова, од двадесетих година па све до данас, Багрјана својом појавом несумњиво обележава једно ново време њеног развитка, време које је песнички језик ослободило силаботонске метрике и ригорозних догмата и уградило у себе свест о једном битно измењеном и комуникативно наглашеном осећању света <... > Багрјана израста у поетесу модерног сензибилитета, код које као да је спојен бљесак космополитског неспокојства Блеза Сандрара са мужевном антиграђанском непокорношћу једне Марине Цветајеве”.

Управо таква Багрјана - зрела, обавештена, мудра и као човек и као песник - улази суверено у воде интелектуалне лирике, која говори о конкретним и универзалним истинама и као таква импонује управо нашем савременику - модерном читаоцу. То говори и сам наслов једне песме из осамдесетих година: “Кратак лирски трактат о сузама”.

У зрелој лирици песникиње успомена се све чешће јавља као стуб, као стожер песме. У њеној лирици “јесење ренесансе” преплићу се на поетски начин прошлост, садашњост и будућност. Она “столетњи грм опаљен од грома” и даље другује са земљом и звездама у трагању за истином. Њена лирика “заласка сунца” јесте у исто време и права круна њеног песничког стваралаштва. “Никада пре - пише књижевни критичар Светлозар Игов - на бугарском језику није стварана поезија са таквом унутрашњом слободом исказа и духа!

Некадашња лирска јунакиња песникиње, која је била првенствено окренута питањима љубави и живота, у најновијим циклусима прераста у универзалну жену, у целовито људско биће, које у себи носи укупност људске душе, при чему се не заборављају и емоционална стања, али сада не кроз ватру осећања, већ кроз једну спокојну филозофску призму. То се лепо види у песми “Жена.”

Богата синхронија и дијахронија женске душе и њене везе са мушком, врло експресивно се преламају кроз савремено назубљену синтаксу и оштру и робусну лексику модерног доба. Та нова поетика Багрјане продорно звучи у песми “Лонг-плеј плоча”.

Пажња песникиње преноси се са жене-јединке на жену као такву, о којој се размишља тихо и универзално (не више фолклорно, национално као некада). Жена и њен однос са мушкарцем, у који се увлачи “подигнути бедем од прошлих још непоништених година”, органски се везује за дом, за друштво, за свет и космос са тежњом да се открију неке вечите истине на увек сложеној релацији тог односа. Такво време мисли и осећања доминира у песмама “Тврђаве” и “Контрапункт”.

(Када је била припремљена прва верзија ове књиге, из Софије је стигла тужна вест да је песникиња умрла 23. марта 1991. године у својој деведесет и осмој години живота).

Друга занимљива личност из круга старе песничке гарде јесте Дора Габе (рођена у селу Харманлук 1888. - Варненски округ, Добруџа, умрла у Софији 1983). Студирала је природне науке у Софији, а завршила романистику у Женеви и Греноблу (1906), професор, културни радник, песник, преводилац, председник бугарског ПЕН-клуба; супруга чувеног универзитетског професора Бојана Пенева, пријатељ чувеног песника Пеја Јаворова, издавач, уредник, дечји писац. Још као ученица почиње да објављује песме (1900), а прву збирку Љубичице штампа 1908. године и отада је присутна у књижевном и културном животу Бугарске више од осам деценија. Своју почетну лирску и сентиментално-симболичку поезију - посебно ону љубавну која је земаљска и уздржана касније (после Другог светског рата) жртвује новом идеолошком таласу и задатим темама, да би шездесетих и седамдесетих година доживела (као и Багрјана и други) своју песничку ренесансу и вратила се својој лирици, односно пружила једну чудесну лирско-рефлективну лирику која корелира с тенденцијама песника који су најмање пола века млађи од ње. (Важније збирке: Љубичице 1908, Земаљски пут 1928, Месечарка 1932, Нови стихови 1963, Лирика 1966, Сачекај, сунце! 1980, Невидљиве очи 1970, Песме 1975, Одабране песме 1982).

Димитар Пантелејев (1901-1993; рођен у Софији, где је стекао и средње образовање и радио као продавац новина, благајник, библиотекар, драматург, уредник) - почиње да објављује после Првог светског рата, као један од постсимболиста. Посебно се афирмише кроз сонет, баладу и кратку лирску песму. Попут других неких песника који су имали могућност да уметнички сазру, осамдесетих година доживљава своју поетску ренесансу у модерном смислу речи. Познат је као активан преводилац поезије са српскохрватског језика. Посебно треба истаћи његов превод Његошевог Горског вијенца. Важније збирке: Мост (као коаутор), 1923; Дечје срце, песме за децу и омладину, 1942; Песме, 1959; Јесењи грозд, 1962; Чаша од глине, изабрана лирика, 1971; Топла земља, песме, 1973; Сонети о једном јутру и једном заласку, 1978 и др.

Валери Петров (1920) је један од водећих бугарских песника који је поезију схватио и као игру речима. Као могућност да се на једном месту, у датом песничком делу, нађу заједно оно што је озбиљно и неозбиљно, тужно и смешно, узвишено и свакодневно. У том погледу он одступа од бугарске традиције, која је од поезије (у разним историјским епохама) захтевала да буде будитељ националне свести, просветитељ и модернизатор, те идеолог, политичар, естетичар, што је посебно дошло до изражаја у првој средини овог века, када су се вредности поезије изједначиле с поменутим захтевима. Стога је “Валери Петров усамљена појава у нашој савременој поезији” (Атанас Свиленов). Нема другог песника - истичу бугарски критичари - који је с позиција дечје неозбиљности тако успешно пришао озбиљним темама.

Групи која представља спону између предратне и послератне, односно “социјалистичке” поезије, припада и познати песник Веселин Ханчев (1919-1966) који почиње објављивати песме још уочи рата, које су испуњене херојско-романтичарском патетиком левичарске оријентације. У послератном периоду доживљава афирмацију збирком Стихови у фишеклијама (1954) која одише елементима нове идеологије и естетике соц-реализма. Међутим, својом збирком Лирика 1960. године Ханчев постиже нове квалитете у лирици којим се удаљава од доктринарне поезије и приближава млађим, модерним ствараоцима тога доба (Левчев, Башев, Цанев). Зрела лирика Ханчева враћа се човеку и његовим проблемима, човеку који једнако пати и због своје “моћи” и своје “беспомоћности”, човеку који жели да стварно открије свето и да се ослободи лажних истина.

Талентовани и радо читани Александар Геров (рођен 1919. у Софији, правник по образовању) - присутан је од четрдесетих година у бугарској лирици и књижевности (као приповедач, као хумориста, филмски радник). Песник Геров јесте једна посебна појава у новијој лирици: он гради свој посебан пут у поезији при чему не инсистира на артистичком бљеску, већ на етичко мисаоном сегменту и на дубини поетског доживљаја. Отворено, лаконски, неусиљено, читљиво до наивизма, песник Геров улази у чудне и метафизичне светове човека. Његов дубоки интелект изражен је веома присно и исповедно. Један је од песника који често додирује тему смрти, коју третира не као крај постојања, већ као бескрајно, универзално битисање. Годинама је од критике оцењиван као “дезоријентисани песник”, али се он држао своје линије и доживео накнадно признање крајем шездесетих година када се прикључује “пролећном таласу” младих песника и када и њега називају “вечито младим” песником. Његови стихови превођени су на енглески, руски, француски, немачки, пољски, чешки... (Важније збирке: Ми људи 1942, Песме 1956, Песме 1961, Сто мегатона 1963, Слободни стих 1967, Песме 1979, Љубавна лирика 1983, Изненадне песме 1986, Књига о Тамари 1991...).

Божидар Божилов (рођен 1923 у Варни) продуктиван је песник и културни радник, још један стваралац који повезује предратну и послератну књижевност и још један пример прилагођавања поетског стваралаштва захтевима друштва и његове званичне идеологије: од морске и љубавне теме на почетку до Венца на сагркофагу Стаљина (1953) до заступања леве тенденције у Савезу писаца чак и седамдесетих година. Без обзира на то, Божилов је стекао име доброг песника лирско-епских линија, а посебно песама са љубавном темом. Пише и позоришне комаде, стихове за децу, есеје, прозу. Састављач је антологије бугарске поезије за Американце, почасни је доктор универзитета у Ајови (1976). Превођен је на енглески, италијански, руски, грчки... Његови стихови превођени су на скоро све европске језике.

Збирке: Трећа класа 1939, Песме 1948, Стихови 1950, Песме 1962, Мушки ритам 1964, Пролећна поезија 1965, Празник 1966, Песме 1968, Двадесети бек 1972, Снага 1975, Тешки бетон 1977, Љубавна лирика 1981... и многи други наслови.

Блага Димитрова (1922) - песник, романописац, преводилац, књижевни историчар - магистар науке о књижевности, културни и друштвени радник, борац за слободу стваралаштва и за демократију - веома је популарно и значајно име у савременој Бугарској, а у приличној мери и изван своје домовине. Фигуративно речено, она наставља и продубљује песничку линију Јелисавете Багрјане градећи своју оригиналну поетику и разрађујући љубавну тему до детаља при чему мале интиме везује за велики Свет, за његове дилеме и проблеме, које поетски и филозофски осмишљава. Плативши у раној младости одређени данак соц-реализму (као и многи други ствараоци из педесетих година) Блага Димитрова међу првима пробија бреше догматске естетике и већ збирком Окренуто сунце (1966) нуди читаоцима једну искрену интимну лирику. Управо она ревалоризује љубавну тему која је средином века (као што смо то раније напоменули) од званичне критике била третирана као “буржоаско иживљавање”. Димитрова се седамдесетих година потпуно одваја од званичне књижевне линије и својом поезијом (и формално ослобођене од претходно важећих шаблона) - третира људски микрокосмос који се може свести на три основне компоненте: Љубав, Смрт и Реч. Својом целокупном делатношћу (песник, романописац, преводилац, културни и друштвени радник) она осваја симпатије читатељства (у земљи и иностранству), али и добија нове, жестоке критичаре. (Године 1989. представља бугарској публици пољску песникињу Шимборску - која 1966. добија Нобелову награду за књижевност. Демократске промене у Бугарској избацују је за краћи период на положај вицепрезидента Републике Бугарске).

Збирке песама: До сутра 1959, Окренуто време 1966, Осуђени на љубав 1967, Како 1974, Забрањено море 1976, Песме1980, Стихови 1985, С ону страну љубави 1987, Ноћни дневник 1992...

Нађа Кехлибарева (1933-1988) - романописац по образовању, професор, службеник, уредник - улази у бугарску поезију лирско-пејзажним песмама о мору, поред кога је одрасла - у Варни, да би касније проширила свој тематски круг на женске, породичне, социјалне, етичке и сличне теме. Свуда је остала поетски искрена, неговала је исповедне облике казивања и показивала велико интересовање за музичке и колористичке елементе у својој лирици, користећи притом и компоненте фолклорне стилистике. Позната је и као дечји песник.

Многе свакодневне истине које живот значе, а посебно оне женске, Кехлибарева на поетски начин дефинише, односно сликовито открива и приближава својим читаоцима:

Верност је за мене жеља једноставна,
да живим уз тебе, а не уз другог.
Траве буди од времена староставна
само ветар који стиже с југа. (“Верност”)

Важније збирке: Моје море 1960, Сачекај, љубави 1965, Ветрови изнад залива 1970, Округла година 1974, Женски светови 1982, Један живот није довољан 1988...

Шездесетих година - дакле у периоду који се у књижевности и уметности условно означава као “априлски”, “антикултовски”, “период разведравања”, “период укидања кметства”, “период реорганизације” - ствараоци се прећутно деле на “конзервативце” и “реформисте”, на “модернисте” и “соцреалисте”, књижевни живот оживљава, покрећу се и нова периодична издања. Поред постојећег “Литературног фронта”, почиње да излази и лист “Литературни новини модерно и критички усмерен, али за кратко (од маја 1961. до фебруара 1964). Од 1957. године почиње да излази, поред дотадашњег часописа “Септември”, нови часопис “Пламък”, као и књижевно-теоријски часопис “Литературна мисъл”, те новине за књижевност и културу “Народна култура”.

После забрана листа “Литературни новини” (1964), као и после интервенције соц-лагера у Чешкој (1968), почиње активнији рад књижевне левице (присталица соц-реализма) против “црног таласа” у бугарској књижевности, против “буржоаске диверзије” у уметности уопште. Акцију покреће (као што је тада био ред) први секретар ЦК БКП Тодор Живков (дана 14.3.1969) критикујући оштро ствараоце што напуштају “класно-партијске позиције” у књижевности и уметности, што својим радом помажу “политичкој диверзији” противника социјализма. Потом се укључују заступници “социјалистичког реализма” - Тодор Павлов, Георги Димитров-Гошкин, Младен Исајев, Иван Гранитски, Димитар Василев, Иван Спасов, Груди Андрејев, Максим Наимович, Пантелеј Зарев, Ефрем Каранфилов, Јако Молхов, Славчо Васов, Иван Руж и други “дворски критичари и теоретичари”, “заштитници народних интереса”, како се тада говорило - критикујући ствараоце што напуштају “савремену тему”, што заборављају “велики циљ“ и што некритички прихватају “европеизацију” књижевности и уметности. Године 1968. уништена је, спаљена, уклоњена збирка Љуте папричице Радоја Ралина и Бориса Димовског. Многи су тада помислили да је дошао крај “априлског таласа” из 1956. године. А управо од тих дана, слажу се бројни критичари, почиње и борба бугарских књижевника за естетичку, односно - стваралачку слободу.

Дакле, реално речено, “априлски талас” доживео је накнадно тумачење и званична критика чинила је све да заустави његове радикалне токове. Тих година почиње и емигрантски талас бугарских стваралаца. Цветан Тодоров који је на специјализацији у Паризу одбија да се врати у своју земљу и у Француској прави блиставу каријеру на књижевно-теоријском плану (у Бугарској ће изаћи његова књига Поетика прозе тек 1985. године). У Паризу ће се наћи и Јулија Крстева која постиже светски запажене резултате у области семиотике. Књижевник Георги Марков емигрира у Лондон, Асен Игњатов у Холандију, а потом у Немачку, Атанас Славов у Сједињене Америчке Државе, Цветан Марангозов у Немачку, Румјана Узунова у Немачку...

Формира се и група нових књижевних критичара који уносе у књижевну критику нове ставове Европе и света: Тончо Жечев, Бојан Ничев, Розалија Ликова, Здравко Чолаков, Светлозар Игов, Никола Георгијев, Стефан Елефтеров, Атанас Натев, Исак Паси, Минко Николов, Здравко Петров и други.

Школски друг и пријатељ Цветана Тодорова, Никола Георгијев објављује 1985. године своју занимљиву књигу Анализа лирског дела и друге радове.

Савремени критичар Светлозар Игов (код нас познат и као андрићолог) - разматрајући питање периодизације бугарске књижевности после рата, сматра да је “пролећно обнављање књижевности” (од априла 1956) карактеристично не само по новим и новаторским тенденцијама, по свом ослобођењу од соц-реалистичких догми, већ и по “једновременом и продуктивном учешћу у том поетичком процесу неколико различитих генерација”, међу којима је и позната генерација песника која је стартовала четрдесетих година, па и раније Ј. Багрјана, Д. Габе, А. Далчев, Д. Пантелејев, Ал. Геров, Б. Димитрова, Б. Божилов, Р. Ралин и други, млађи - Константин Павлов, Стефан Цанев, Владимир Башев) - налазе заједничко место под капом априлског таласа.

Поезија седамдесетих година развија се у нешто мирнијим условима, како пише С. Игов. Те године се могу квалификовати као препород, као даљи напредак, али поред тога, додали бисмо ми - и као контраофанзива левих књижевних снага и књижевно-културних и политичких организација под контролом БКП.

Покушај “рестаурације” стања у књижевности - јесте мало успорио талас модернизације, али га није зауставио из простог разлога што су нови талас прихватили сви млади ствараоци и што су се њему придружили и они старији, већ афирмисани књижевници. Поред тога, сличне појаве јављале су се већ и у свим другим социјалистичким земљама - то је било време Јевтушенка, Вознесенског, Пастернака, Солжењицина и многих других “новатора” и “дисидената”; то је било време жестоких полемика у Пољској, Совјетском Савезу, Чехословачкој, Југославији...

Стечене слободарске тековине у поезији упорно брани једна група младих и старијих песника, међу којима су и неки од присталица режима: Константин Павлов, Владимир Башев, Христо Фотев, Љубомир Левчев, Николај Канчев, Стефан Цанев, Христо Бенковски, Дамјан Дамјанов...

Иван Радојев (рођен 1927, бугариста по образовању) почео је писати још као бригадир песме о изградњи (искрене, без патетике, емоционално обојене), али је широку популарност и песничку зрелост остварио интимно-љубавним песмама, које је критика жестоко напала као “декадентне”, “еротичне”, као песме које кваре “идејно здравље омладине”. Надаље се развија као песник - интелектуалац, као представник модерне лирике и необичне метафорике, као стваралац који смело “гризе” теме своје савремености...

У својој лирици слави праву слободу и жигоше сваку врсту ограничености. Превођен је на енглески, грчки, шпански, пољски, румунски, француски, чешки, јапански... (Збирке: Пролећно свањивање 1953, Песме 1958, Један бео лист 1975, Песме и поеме 1978, Грешни снови 1987. Објавио је и неколико позоришних комада...)

Константин Павлов (рођен 1933. у селу Витошко код Перника, правник по образовању, књижевник и уредник, често без сталног радног места за време тоталитарног режима Т. Живкова) - један је од најпопуларнијих и најсмелијих песника из “априлског” таласа шездесетих година. Од почетка је Павлов оцењен као аутор “штетних и социјално јалових песама”, јер је без пардона и увек “уз ветар ходајући” стварао поезију која није марила за званичне ставове соц-реализма, већ је улазила у душу човека и талог друштва и песнички осветлавала и оно лично и оно друштвено што гуши човека, разуме се на један - често тешко читљив - модеран песнички начин.

Повратићу ја поново своју веру
кад сретнем коња!
Правог правцатог коња!
Коња који је за себе коњ!
И даћу тада Ричарда Трећег
за тог Коња!

(“Ричард III”)

Он не жели да лакира свој или туђи живот, не жели да идеализује друштво у коме живи. Мрзи све лажне истине, а поготову наметнуте друштвене конвенције у име “светле будућности”. Павлов је у својим песмама и модерниста, и критичар, и мислилац, и сатиричар и - човек. Стога су и његове збирке биле тражене и у његовој земљи и ван ње, а он је био изложен сталној критици и спутавању у раду и животу... А дворски критичари опширно су мудровали о “прљавштини у лирици Павлова”, те о “гадним и одвратним елементима у њој”. Али - публика га је читала, чита га и данас (види збирку Убиство човека који спава 1992).

Стефан Цанев је популарни песник, један од првих у познатом “априлском таласу” из шездесетих година, чије су збирке биле забрањиване, а сценарији никада нису били ни прихваћени. Прави дисидент у својој земљи, који и у новије време није задовољан, што се види из наслова збирке Спасите нашс душе која је штампана у Софији 1992. године.

Песник је шездесетих година написао, обраћајући се новим читаоцима да ће “наша класна уметност за вас бити чудна и привремена појава”. За оно време то је била необична дрскост. Критичари су били збуњени и ценили су лирику новог Цанева као “јалово мудровање”, “духовну беду”, као песника без “вере у милионе радних људи”, као “закаснелог модернисту” којему се “искривио врат гледајући на Запад”.

Активисти партије критиковали су издаваче што песнику “нису пружили идејну помоћ” и слично. Године 1971 - на годишњем састанку Удружења бугарских писаца - упућена је јавна критика песнику Цаневу (и Благи Димитров такође) због “отуђености од социјалистичког друштва” и неверице у “победу комунизма”. Други критичари су писали да су неке његове песме “одвратне”, “неморалне”, “препотентне и лакомислене”, да су “без трунке грађанске савести”, “неразумљиве”, те да “трагање за новим облицима изражавања није наивна ствар, да је песник обичан “галамџија” који жели да збуни “поштене Бугаре”.

Љубомир Левчев (рођен у Тројану 1935. године, дипломирани библиотекар, уредник, функционер, политички радник, народни посланик) значајно је име у историји најновије бугарске поезије, а поред тога и доста контроверзна личност, односно типичан бугарски стваралац друге половине овога века.

Левчев улази у бугарску лирику као омладинац, као настављач такозване “бригадирске поезије” (која није туђа и нашим песницима у годинама после Другог светског рата) - али талентовано и са дозом гнева, субјективизма, пркоса, критике и усхићења у исто време, са нестандардним питањима за оно време и жељом да се траже нови путеви, узбудљиви (Звезде су моје, 1957). Можда би тај омладински узлет био брзо обуздан од критике, да се није подударио са новим тенденцијама попуштања на књижевно-уметничком фронту (такозвани Априлски пленум ЦК БКП 1956. године). Тако је млади песник узбуркао књижевну критику и изазвао дијалоге и полемике о “трагању за новим путевима у поезији”, о питању границе “песничке оригиналности”, о “новој и ведрој атмосфери у области стваралаштва”, о “узбуђењима код нових песника”, о “дрскости и мудрости” младих песника, о могућностима модерне “политичке лирике...

Потом Левчев постаје део “априлског таласа” и израста у популарног и модерног песника помало угледајући се на поезију Јевтушенка, Вознесенског и Аполинера. Песник остварује извесну равнотежу између личног и друштвеног живота, дубље улази у унутрашњи живот свог лирског јунака, али мудрије и продубљеније разматра и друштвене проблеме... Разуме се, полазећи и од друштвено-политичке позиције песника и његове директне ангажованости на линији БКП он у поезији и теорији прави одговарајуће компромисе. Све то од њега прави доброг песника “за извоз”: његова популарност расте у земљи, а уз помоћ државног апарата - и у иностранству. Он је најпревођенији бугарски песник, његове књиге излазе у Пољској, Француској, у САД, Канади, Италији, Грчкој и другим земљама... Предавач је на Софијском универзитету, учесник у многим међународним манифестацијама, носилац почасних звања и награда у својој земљи и иностранству... Писац више сценарија за игране филмове. Важније збирке: Звезде су моје 1957, Заувек 1960, Позиција 1962, Пристрастности 1966, Опсерваторија 1967, Рецитал 1968, Звездани пут 1973, Слобода 1975, Излаз 1976, Поздрав ватри 1978, Луг 1983, Радничка крв 1984, Песничка уметност - теорија 1986, Метроном 1986, Седма смрт 1989....

Дамјан Дамјанов, рођен 1935. у Сливену, бугариста по образовању, културни радник, редактор, модеран и даровит песник личне патње, тмурног живота и човекољубља. Његова поезија испуњена је чаром етичког подвига. Лако и једноставно Дамјанов ствара социјалне, интимне и описне песме испуњене мисаоношћу у трагањем за смислом људског постојања. Његова поезија испуњена је богатом емоционалношћу. У својим песмама остварује хармонију између емоциjа и интелектуалне мисли.

Песме су, како пише сам песник, “кратки комади једнога времена”, које песник квалификује као “време жестоких међуљудских односа и отуђења”, као “време усамљености и очаја”. Реч је о најновијим песмама Дамјанова које су стваране у периоду од 1989. до 1992. године и које су изашле 1993. под насловом Још сам жив.

Његова поезија је “интелектуални протест ослобођеног људског бића против искованих рамова за појаве у савременој социјалној стварности” (М. Дачев). Његова поетска сликовитост је вишеслојна и испуњена филозофским медитацијама, те као таква делује изазовно и читаоце не оставља равнодушним у односу на основна питања човековог живота.

Превођен је на више језика. Најважније збирке: Песме, 1958, Очекивање, 1960, Лирика, 1962, Поема о срећи, 1963, Зидови, 1964, Као трава, 1966, Песме и песме, 1967, Клечим пред тобом, 1968, Ти личиш па моју судбину, 1969, Поноћна молитва, 1980, Љубавна лирика, 1990, 1992.

Екатерина Јосифова, рођена у Ћустендилу 1941, слависта по образовању, професор, уредник и драматург, значајно је име савремене бугарске лирике у коју се укључује седамдесетих година. Песникиња је типичан представник савремене “женске” поезије са изразитим смислом за поетско осмишљавање малих и великих тема: од куће, односа са децом до узвишених поетских размишљања о уметности и поезији. Осваја читаоце својом једноставношћу, а у исто време и дубином мисли. Њена метафора је читљива, али оригинална, као рецимо да је “поезија принцеза која проси, која себе истинама светим даје”. Њена лирика је предмет истраживања како књижевне тако и универзитетске критике. У њеној лирици, примећује проф. Р. Ликова, успешно се спаја поезија са философијом.

Лирика ове песникиње, израсла на темељу савремене мисаоности, успешно и вешто је обучена у својеврсно фолклорно савремено рухо, које је сашивено од кише, трава, блата и камена, кромпира и дуија, грожђа и меда, вина и успомена... то је лирика “леке муке” и “зелених гласова”, “браонкасте тишине” и “ризнице од прашине”. Збирни мирис њене лирике опија својом уверљивошћу и снажи својим филозофско-исповедним тоном.. Готово да јој се може веровати да се “кроз рупице на небу може видети друго небо”.

Њене збирке наишле су на добар пријем код критике и читалачке публике: Кратко путобанче, песме, 1969, Иде ноћни ветар, песме, 1972, Посвета, песме, 1979, Кућа у пољу, песме, 1983, Имена, песме, 1987...

Већ својим првим песмама Вања Петкова (1944, слависта и хиспаниста по образовању) узбуђује културну јавност, јер слободно пева о љубави уз значајну дозу еротике, што је за претходну деценију било непојмљиво. Један део критике је гневно оспорава а други део - с усхићењем прихвата. Њена лирика је провокативна, смела по изразу, тематски универзална, исповедно интонирана. Разуме се, “женска” питања (у најширем смислу речи) доминирају. При томе је љубав у центру пажње...

Древне дрхтаје срца и душе, врело таласање љубавне крви песникиња претаче кроз строге линије ума и необуздане кривине осећајности, при чему животну женску трагику, ту вечиту друштвену грозоту - претвара у поетску лепоту. Достојанствено, скоро на мушки начин, без цвиљења и без лелека романтичарског типа. Она гради лирску јунакињу савременог кроја која без снебивања стоји усправно поред мушкарца, поред свог вечитог сапутника.

Најважније збирке: Меци у песку, 1967, Привлачење, 1967, Грешница, 1908, Црна голубица, 1972, Кестенова љубав, 1973, Циганска романса, 1984, Земљотрес, 1988, Опроштај, 1989... Превођена је на енглески, шпански, италијански, француски, арапски, руски, српски и друге језике.

Петја Јорданова (рођена 1931. године у граду Испериху) спада у групу даровитих песникиња које су се укључиле у бугарску поезију седамдесетих година. Ствара за децу и одрасле. Одликује се поетском индивидуалношћу, завидним смислом за добар и модеран стих, с посебним осећањем за поетски детаљ при чему ствара свој уверљив лирски свет. Њене песме објављиване су у свим. годишњим алманасима бугарске поезије. Превођена је на више језика. Издвајамо следеће наслове: Јутро поред реке, песме, 1972, Бакино двориште, песме за децу, 1975, Из твога жара долазим, песме 1978, Друга звезда, песме, 1980.

Љиљана Стефанова (рођена 1929. године у Софији, где је завршила средњу школу) афирмише се у послератном периоду као значајни културни и друштвени радник, а од педесетих година и као песник. Од шездесетих година укључује се у талас нове поезије и афирмише као лиричар са грађанским темпераментом. Њена поезија преведена је на 19 језика, а у иностранству је представљена са девет посебних књига поезије. Збирке: Када имамо 20 година, песме, 1956, Свет који волим, песме, 1958, Стихови, 1955, Љубав и мука, песме, 1967, Глас будућности, лирика, 1969, Сунце ме пољубило, песме, 1970, Огњена орбита, песме, 1974, Недозвољена брзина, песме и поеме, 1976, Магнетско поље, песме, 1978, Гласни бол, песме, 1987. године.

Књижевну делатност Невене Стефанове (рођене 1923. године у Софији, дипломираног сликара) карактерише велика тематска, жанровска и стилска разноврсност. Осим стихова пише есеје и путописе. Позната је и као књижевни критичар и преводилац. Из њеног богатог стваралачког опуса наводимо следећа дела: Без имена, лирска поема, 1945, Стихови, 1948, Штит мира, поема, 1952, Непознате улице, песме, 1970, Откровења, песме, 1973, Траг за нама, уметничко-документарни дневник о путовању по мору, 1975, Последњи дан и ноћ, роман, 1978.

*

Савремена бугарска лирика - будући да и за њу важе општеприхваћени књижевно-теоријски ставови о континуитету жанровских структура - негује традиционалне жанрове и тонску версификацију, али увелико прихвата, негује и разрађује нове уметничке облике казивања који се у великој мери разликују од оних из прошлог века, па и од форми казивања с почетка нашег века. Најчешће се традиционални облици модификују, односно модернизују. Код скоро свих песника постоји тенденција да у своје песме убацују новаторске елементе, а да се уз то одржи нека веза са стваралаштвом из прошлости, поготово с оним његовим сегментима који се данас у бугарској историји књижевности третирају као класика (романтичари типа Ботева, реалисти-романтичари типа Вазова, а поготову непревазиђени симболисти и експресионисти, укључујући ту и леве експресионисте и леве симболисте - Јаворов, Трајанов, Дебељанов, Лилијев, Попдимитров, Јасенов, као и Гео Милев, Христо Смирненски и други).

Средином овога века, у периоду потпуне доминације соц-реализма, коришћене су многе традиционалне и древне форме (балада, ода, поема, епиграм, епитаф, епистоларна песма, басна), да би се преко тих жанрова и уз помоћ богатије метафорике (углавном патетичне, читљиве, каткад и стереотипне) овековечили неки историјско-револуционарни догађаји и процеси, да би се изградила “узвишено-баладична” слика комунисте (као борца и као градитеља социјализма), да би се митологизирала успомена на конкретне вође комунистичког покрета или пак исмејала личност или догађај из супротног “буржоаског и реакционарног” табора.

Од шездесетих година наовамо са растућом слободом у бирању тематике и стилских елемената, невиђено се повећава тенденција ка жанровској разуђености. Тако се јављају и условно означавају: песма - репортажа, песма - интервју, апострофна песма, песма као писмо, биографска песма, песма - монолог, афоризми; те “лирски портрет”, “песма мртва природа”, “арабеска”, “акварел”, “графика”, “реквијем”, “кантата”, “варијација”, “минијатура” итд.

Чак и она традиционална линија у лирици песника-радника, условно речено, чији је утемељивач машиниста и песник Никола Вапцаров, на својствен начин - не губећи у суштини своју оригиналност - приближава се новом модерном таласу осамдесетих година (Борис Христов, Марин Георгијев, Тањо Клисуров, Рада Александрова, Мирјана Башева и други). Реч је, рецимо, о песнику-раднику Минку Минчеву који у својим песмама негује “исповедне мотиве, испуњене великим болом и уздржаним гневом”, како примећује Симеон Косев:

Такав сам се родио и нема лека!
Белим концем искрпљена сјајно
моја душа болује увек тајно.
Као душа сваког човека.

(Из збирке Млин) “Узраст”

Једном речи и она лирика која се не либи своје леве ангажованости покушава да ухвати корак са новим тенденцијама. Чак се и већ поменути песник Христо Радевски прилагођава новим тенденцијама и одваја од “ангажоване” лирике (збирка Премудра књига, 1971).

Петја Дубарова (1952-1979), рођена у Бургасу, јединствена песничка појава у најновијој бугарској поезији, “сунчева девојчица” бугарске лирике, “свитац у црној ноћи”, “чаробница бугарске лирике”, “плава чаролија”, изузетно талентована девојчица, “поетски мит” младе читалачке публике, поетеса за коју се може рећи да је певала само једно лето. За њу се каже да је могла у поезију да претвори све чега би се дотакла: школску креду, школско звоно, летњи дан поред мора, морско растиње и галебове, високе звезде и месец који је за њу “бела кришка лубенице”.

Осетљива дечја и песничка душа није издржала ударце бездушног живота: одузела је себи живот у седамнаестој години живота. Попут судбине бројних уклетих песника у бугарској поезији који су рано напустили живот од своје или туђе руке - Ботев, Јаворов, Бојаџиев, Дебељанов, Јасенов, Милев, Пенев, Андрејев... - млада песникиња - девојчица својом трагичном смрћу појачала је магијску снагу своје дивне лирике, посвећене углавном мору и људима. За свој деби, за збирку Јужно пролеће посмртно је добила награду Савеза бугарских писаца. Ту прву књигу патријарх бугарске поезије, Јелисавета Багрјана, како сама признаје, читала је са сузама у очима. Посмртно млада песникиња добија и другу награду СБП за збирку Девња, 1983. године Из ђачких свески, из бележака, из школских листова њене су песме ушле у следеће збирке: Јужно пролеће, 1980, Девња, 1988, Ластавица, 1987, Најплавија чаролија, Стихови, импресије, проза, из личног дневника, 1988.

Наспрам соц-реалистичких романтичара, ватрених и патетичних, идеолошки обојених - седамдесетих година појављују се “тихи лиричари” који лансирају тиху, искрену песму о човеку, лирику исповедног карактера, инсистирајући на чињеници да је њихов јунак обичан земаљски смртник. Они, како примећује Николета Марчелис (Италија) - “певају о антијунаку, о свакодневици, о обичном човеку и његовој несигурности, о његовом страху од самоће и трагичном осећању своје беспомоћности, певају о једној уморној младости”. Разматрајући овај период, или боле рећи - етапу, у развоју бугарске лирике она указује на пријатељску тријаду песника: Бориса Христова, Марина Георгијева и Тања Клисурова (који заједно студирају на универзитету у Трнову од 1975. године). Ту спадају и песници Јанаки Петров и Мирјана Башева.

Тањо Клисуров (рођен 1944, грађевински техничар и бугариста по образовању) прави је представник тихе лирике, “импресиониста у певању о малим стварима свакодневице”, “о колебању између културе села коју је изгубио и културе града, којој још не припада” (Н. Марчелис). Лирски јунак Клисурова трага за својим људским идентитетом, удубљује се у свакодневне људске проблеме и етичке дилеме, а као узгред додирује, духовито и каткад дрско, глобална питања нашега света и смисла људског битисања. У реализацији песничких облика он руши претходне стереотипе. (Збирке: Јужна гора, 1975, Најдраже, 1980, Минско поље, 1982, Резервни излаз, 1988....)

Отуђеност и усамљеност песникиње Башеве (за разлику од њених другара који су везани за некадашње село и провинцијске варошице) модерне је природе: реч је о усамљености жене у великом граду, о несналажењу интелектуалке која је принуђена да се бори за живот и да се притом... претвори у мушкарца. Њене песничке слике и мисли говоре о градској свакодневици: сама жена недељом поподне, досађивање пред телевизором, дозивање некадашње лепоте, разговори с бившим љубавима и слично. Све то песникиња (англиста по образовању) слободно везује слободно одабраним језичким материјалом (и жаргонским) и неочекиваним стилским обртима. Италијанка Марчелис духовито примећује: “Све што млади на Западу изражавају преко музике, у словенским земљама то раде преко поезије”. То посебно важи за Мирјану Башеву и то објашњава њену популарност код младих читалаца. Многе њене песме постале су естрадне композиције. Превођена је на европске језике.

Елементе безнађа, очаја и апокалипсе, које налазимо у лирици Стефана Цанева, Биња Иванова, Георги Белева и других песника новијих деценија, долазе до посебног изражаја у лирици Георги Борисова (рођен 1950. у Софији, литературолог по образовању): Поподне, негде на почетку, 1977, Оставите човека, 1981, Врата, 1986.... Неки га критичари назива.ју песником “Хаоса и ужаса” после његове збирке Врагпа. Његове песме наговештавају космичке катаклизме, његово сунце крвари, свемир доноси убиства, смрт, пустош... У том свемиру његов лирски јунак поново је подивљао и личи на своје претке из Старога завета. Трагичне слике о човеку будућности јесу основне поетске поставке овога песника, чију ће апатију и свеопшту летаргију даље развијати песник Борис Христов и други...

Борис Христов (рођен 1945. године у Пернику, (бугариста по образовању, професор средње школе, уредник) типичан је представник поезије осамдесетих година у коју је зрело улетео и узнемирио је 1977. године збирком Вечерњи тромпет. О њему је песник Радој Ралин тада рекао: “Овај нас песник неће преварити!”. Књижевни критичар и универзитетски професор Розалија Ликова, говорећи о песнику, наглашава да он “снажно затеже поетско-емоционално уже између себе, неба и земље”. Сам песник о себи каже и следеће:

Песник је једна гола, покретна рана,
поезија је патња и крик усред океана.

Христов ствара модерну поезију која је потпуно ослобођена доктринарних стега претходних деценија. Својим песмама широко и дубоко истражује људски микрокосмос, конкретни детаљ живота и вешто га везује за друштвену околину и за макрокосмос, при чему његова лирика подвлачи контрасте између реалности и снова, између човекових жеља и могућности, између богатог унутрашњег света и његове бедне околине. Притом се поетским средствима инсистира на нерешеним или недовољно решеним људским питањима, разуме се, без нуђења готових решења, без пропагирања некаквог срећног излаза...

Ми на мосту реке без воде
висимо као у некој сауни.
Мудрујемо бучно гледећи - шодер
о морској флори и о фауни.

Све то песник нуди преко нове и оригиналне поетике, преко снажне драматике и богате метафорике, уз помоћ класичног или слободног стиха модерног сензибилитета, који је максимално лаконски срочен, јер свакако рачуна на савременог конзумента поетске поруке. Та нова лирика, намењена првенствено урбаном и образованом човеку, пуна је драмских елемената, набијена је изненађењима и парадоксима свакодневице, а срочена је лексиком из разноврсних језичких пластова, прошарана је дијалогом, реторским питањима, сентенцама, научним истинама и неочекиваним обртима.

Христов се представља бугарској публици као прави песник, али захваљујући специфичним условима у бугарској књижевности осамдесетих година - критика га двојако прихвата: модернисти га дижу до звезда, левичари га шаљу у пакао. Својом првом збирком Вечерњи тромпет направио је праву пометњу у културном животу: песник сјаја митолошке и савремене елементе, користи библијску симболику, експонира индивидуализам, песничка истина сервира се исповедно, али одасвуд избија критична мисао на рачун реалности. Посебно бунтовно делује његова збирка Часни крст која се обично квалификује као манифест Христова и његових вршњака... Гостовао је као песник у Сједињеним Државама, Канади, Немачкој, Грчкој, Пољској... Превођен је на енглески, немачки, руски, хинду и друге језике.

Уз Бориса Христова, у том колу млађих песника, које се ослања на нову поетику и нову тематику - су и: Тањо Клисуров, Румен Леонидов, Марин Георгиев, Калин Донков, Георги Рупчев, Николај Најденов, Георги Спасов и други. Сви они - новија песничка генерација, талентована и образована - јесу далеки потомци Бодлера и Малармеа, унуци даровитих симболиста с почетка овога века (Јаворов, Дебељанов, Лилијев, Трајанов и други) и достојни настављачи дивне традиције међуратне поезије (Јелисавета Багрјана, Атанас Далчев и други).

Калин Донков, рођен 1941., новинар по образовању, значајан је представник новије бугарске лирике усмерене на етичко-психолошко осмишљавање проблема савременог човека. Савремена бугарска критика сврстава га у ред даровитих и модерних песника. Песничке збирке: Априлска брда, 1970, Изненадни узраст, 1974, Кошуља за ближњег, 1977/1981. и др.

Давид Овадија, рођен 1923. године у граду Крџали. Основно и средње образовање стекао је у Пловдиву. Русиста по образовању. Познати песник, приповедач, преводилац, публициста. Превођен на више језика. Важније збирке: Епиграме, 1961, Песме, 1967, Треба да се живи, 1972, Бели снежни ћилим, 1975.

Марко Ганчев, рођен 1932. године у селу Марча, округ Габрово. Бугариста по образовању. Лиричар, сатиричар, преводилац, уредник. Важније збирке: Семена зру, 1957, Марсовска усхићења, 1960, Страшни суд, 1964, Право бити будан, 1966, Дрво које бежи, 1969. и др. Данас је значајна појава у савременој бугарској лирици и критици, непосредно ангажован у процесу демократизације књижевног живота.

Рада Александрова, рођена 1943. у Свиленграду. Дипломирала је бугарску филологију на Софијском универзитету. У поезији се јавља 1958. године. Ради као библиотекарка, професор и новинар. Најважније збирке стихова су: Златне девојке, 1972, Немогуће бекство, 1975, Коприва, 1978, О драгом човеку, Камен, Сада разумем.

Иван Нанев, рођен 1941., русиста по образовању; популарни бугарски песник, ствара лирику сложених естетичких функција, полазећи од малих безначајних животних детаља у којима он тражи скривени смисао. Открива свакодневно и прозаично и претвара га у необично и поетски чудесно. Припада групи песника који посебно негују филозофску лирику. Песничке збирке: Седмица, Недељни земљотрес, Телеграм, Једна реч, Седмоднев.

Прван Стефанов, рођен 1931. године у селу Чепарлинци, округ Софија. Слависта по образовању. Просветни радник, уредник, драматург, песник. Стваралац је тихе лирске атмосфере етичких мотива. Коаутор је неколико драмских текстова (са супругом Н. Драговом). Преводилац поезије са пољског и руског. Његови стихови, који обухватају разноврсну духовну тематику и који су хуманистички усмерени превођени су на више језика. Важније збирке: Соколова пера, 1956, Песме о гневу и радости, 1958, Даљине обећавају, 1962, Путовање ка осмеху, 1964, Време које долази, 1966/1973, Ковано сунце, 1971, Арматура за бубњеве, 1973. и др.

Иван Давидков, рођен 1926. у селу Живовци, округ Михајловград. Слависта по образовању. Један од познатих бугарских песника данас. Нежан лиричар, лиричар-живописац, мајстор доброг стиха и тачне риме, срдачан, заљубљеник у природу, у човека, у живот. Важније збирке: Пресијавање иња, 1957, Радост је на сваком прагу, 1962, Крила и корење, 1964, Брежуљци испод вечерњаче, 1966, Песме, 1968, Озарење, 1970, Здравица звездопаду, 1972. и др.

Јевтим Јевтимов, рођен 1933., наставник по образовању; уредник важних часописа и листова о књижевности, превођен на више језика; укључује се у бугарску лирику касних педесетих година, познат је по стиховима за децу и одрасле. Његова поезија развија се у два правца грађанска и интимна. У новије време постиже поетску зрелост у области љубавне лирике. Најважније збирке: Будне трепавице, 1959, Лирика, 1962, Љубав за љубав, 1966, Лирика, 1969, Интимна лирика, 1971, Љубав за љубав, 1974, Горко вино, 1975. итд.

Када говоримо о “носталгичарима” у лирици, онда треба поменути занимљиву песничку фигуру Георги Белева (рођеног 1945. у Ћустендилу, радио-инжењер), који сматра да је немогућ дијалог између прошлости и садашњости, између бајке и стварности, између снова и дела, града и села, природе и човека. Овај песник пародијско-иронично обрађује поменуте теме и сугерише да је свет силовао прошлост и природу, а да је човек остао беспомоћан после тога. За илустрацију ове тезе - један одломак из “Баладе о узиданим девојкама”: шта би било с њима кад би те “другарице” васкрсле -

Запослићемо наше другарице одабране.
Једна група у музеју да преде мора
- осам сати у излогу од стакла.
Остале - шаљемо у кафане.
Оне са гласом - за чланове хора.

Николај Канчев, рођен 1936. године, бугариста по образовању, присутан у бугарској поезији од 1957. Представља се у савременој бугарској лирици - нарочито после збирки Таласи вероватноће (1985) и Са сунцем на срцу (1989) као занимљив и оригиналан песник. Поменутим збиркама и другим новијим песмама Канчев се афирмише као стваралац интелектуалне лирике, као аутор енигматско-херметичке поезије, која се - ослањајући се на фолклорно-афористичку поетику - трансформише у својеврсну поетску спознају света. Веома сложена структура његовог изражавања која захтева велики напор читалаца - донела је песнику како одушевљене присталице, тако и оштре критичаре. У сваком случају привукао је пажњу домаће публике као и оне из иностранства. Превођен је на више језика. Познат је и нашој публици: добитник је награде “Златни кључ” у Смедереву за 1991. годину. Филозофска размишљања у његовој лирици остварују се преко конкретно-поетске знаковности, тј. препознатљиве естетике слике упућују читаоце његове поезије ка најопштијим категоријама, идеjама, осећањима: истина, лепота, страст, “људска мисао, животни смисао, љубав, стихија, слобода итд. Најчешће је привидно конкретни знак носилац: неке неодређене семантике, кључ за отварање скривене истине. Рецимо - у песми “Лепота” - врба стреми увис ка савршенству, ка лепоти. Таласи траже крила да и они крену према висинама. Месец је принуђен да се приближи гранама врбе и да ту потражи лепоту. Пеге на дрвету подсећају на лепо детињство. У таквом космичком кретању истина (односно лепота) је негде на средини. Бугарски критичар Г. Цанков каже да Канчев “својим стваралаштвом наставља своје веома занимљиво и опасно пуговање према изворима духовности”.

Збирке: Присуство, 1965, Као семе горушице, 1968, На јару се ослањам, 1981, Ноћни стражар зоре, 1983, Таласи вероватноћа, 1985, Са сунцем на срцу, 1989. и др.

Касних седамдесетих година формира се нови песнички талас који наставља традицију претходних “модерниста” и још више учвршћује тенденцију модерне поезије: Георги Рупчев, Румен Леонидов, Едвин Сугарев, Мирела Иванова, Калина Ковачева, Бојко Ламбовски...

Едвин Сугарев (1953), популарни је и вишеструко ангажовани културни радник (бугариста по образовању, магистар литературе, књижевни историчар, универзитетски предавач, публициста, уредник, песник, народни посланик, штрајкач глађу, борац за демократију).

Овај нови песник посебно је усталасао читалачку публику својом приватном збирком Курјачко сећање 1989. године, где се коначно представио публици као модеран песник, као стваралац-новатор: нове теме које су до јуче биле табу, слободан стих, нов графички распоред стихова, напуштање интерпункције, песник без длаке на језику, хуманистички ангажован. Песник-демократа који се, пре свега, бори за слободу речи -

Ври у теби громка реч.
Истрчиш у двориште, ископаш рупу.
Зубима стискаш реч и копаш.
Све дубље. Све дубље.
И тако, док не пробушиш планету.
И чак тамо пусти громку реч.

(“Активности. IV”)

Талентовани и помало робусни песник као да је покупио све врлине новије бугарске поезије: узео је смелу метафору симболиста, прихватио храброст Ботева и Вапцарова, усвојио радикалност Гео Милева, разрадио интелектуално-поетске сегменте својих савременика и претходника. Осетило се у културном животу да на сцену долази један оригиналан стваралац.

Узимамо ексер и чекић,
укуцавамо чекићем ексер.
После узимамо клешта и кажемо:
погрешно смо укуцали сксер.
После клештима вадимо ексер
и укуцавамо га у другу шаку.

(“Активности I”)

Својом жестоком лириком, модерном али и читљивом, песник као да жели да се извуче из лажне људске љуштуре и да се исправи као прави, слободни човек и да више никад не буде лажно извајани градитељ од мермера или гранита. Он отворено позива људе да више не буду Каријатиде и Атландите и да више на својим леђима не носе лажно небо и лажне богове...

Валентина Радинска (рођена 1951. у Сливену, бугариста по образовању) ствара емоционално-интелектуалну поезију, преко које тражи нове светове и нове истине свесна великог јаза између идеала и стварности. Заблистала је 1989. године својом збирком Не преко које је рекла оно о чему су други ћутали. Превела је на бугарски Цветајеву и Ахматову. Најављујући нову збирку песама Гласно песникиња говори о темама нове збирке. Рећи ће гласно “све оно о чему се шапутало, што је остало недоречено, што је неправедно прећутано - оно што се годинама није говорило гласно”. И наставља: “Певаћу о лажима, о ћутњи, о лажним песмама, о лажним усхићењима, о лажном оптимизму, о лажним јунацима - певаћу гласно”. Превођена је на енглески, шпански, руски, чешки, пољски, немачки, мађарски, српски... Збирке: Кaмени човек иде, 1977, Ноћна књига, 1982, Не, 1989, Чистилиште, 1992...

Чак и десет година после “априлског таласа” званични часопис “Пламак” говори о “нашој новој социјалистичкој књижевности, која је осветљена смелом патетиком социјалистичке изградње” и призива своје ствараоце да првенствено буду “песници-грађани” одани “нашој социјалистичкој култури”. Модернисти су “ситнотемци”, кажу они.

У истом часопису године 1968. Славчо Васов уједном уводнику убеђује своје читаоце да је “естетика Лењина” непревазиђена, те да је “Књижевност нераздвојни део револуционарног покрета” као и да је парола “Доле непартијска књижевност” и данас актуелна! То је и година када се преводи издаје књига Вознесенског и када познати песник борави скоро месец дана у Бугарској. (То је такође година у којој умире познати модерни приповедач Светослав Минков, који пише тада један епиграм о томе како није дочекао одобрење да посети Француску).

На првим страницама часописа “Пламак” (1966, бр. 12) штампано је обраћање Тодора Живкова ствараоцима; “вођа” подвлачи да “Марксизам-лењинизам одлучно одбацује буржоаску платформу модернизма”, као и да се у Бугарској “осећа негативни утицај буржоаске декадентне уметности” па је стога потребно даље развијати и јачати “марксистичко-лењинистичку естетику”. Редакција часописа прихвата речи Живкова уз истицање “да оне надахњују и дају крила ствараоцима”!? Они ће - писци - каже даље редакција “наоружани методом соц-реализма водити борбу против свих скретања” и тако стварати “потресна дела за радни народ и херојску његову авангарду - Комунистичку партију”. Заиста чудан плурализам на ползу уметности и књижевности у Бугарској у седамдесетим годинама. Није било лако бити “модерниста” тих година и крчити нове путеве у поезији. Али - било је много лакше него - педесетих година.

“Лево крило” песника не предаје се ни осамдесетих година. Сви се слажу да је дошао “период зрелости поетског просуђивања”, али се та констатација различито тумачи. “Лева струја” и даље слави “четрдесетогодишњииу слободног развој револуционарне поезије” и тугује што се у “поезији губе национални корени” и “национална интонација”.

Јављају се у књижевности ситуације које су биле незамисливе до средине овога века: зреле књиге поезије објављују и они са двадесет и они са деведесет година живота.

То је време када су стари левичари (а у исто време и традиционалисти) критиковали смеле метафоре младих песника које по њима не носе никакав смисао, време када је “нови” Левчев бранио тај начин изражавања, подвлачећи да су “метафоре крила поезије”, као и да ће “двадесетогодишњаци” (разговарало се 1984. године) створити “сутрашњицу бугарске поезије”. Није погрешио у процени, али је погрешио у годинама: тадашњи пионири данас су водећи песници Бугарске.

*

Један књижевни критичар приметио је пре десетак година (пратећи песничку продукцичу Бојана Ангелова, Јордана Ганчовског, Надежде Белеве и Веселине Тихолове) да се у најновијој бугарској лирици осећа “поновно рађање симболистичке поетике” с почетка нашега века (Свилен Каролев). Чини се да је то приметно, да се понављају и продубљују неки мотиви и теме бугарских симболиста (Јаворов, Дебељанов, Трајанов, Бојаџијев, Лилијев и други) - патња, усамљеност, депресија, туга, беспуће, мотиви нирване и слично - али то не може бити симболизам (због ширине поетског захвата данашњих стваралаца), већ, условно речено, нови модернизам или неосимболизам.

Касне осамдесете године, период бугарске “перестројке” у књижевности, још више шире тематски круг поезије и он се све више поистовећује са човечанством, са планетом. Песник Слав Хр. Караславов је то изразио на следећи начин: “Перестројка зри у речима паметним, / треба нешто побољшати. / Побелеше нам кудраве главе / кроз мисли од јутра до сутра”, али, закључује песник, треба још нешто велико урадити - “за још већу радост нашег света, / треба да се сачува планета/ “Та савремена тема, брига о нашој планети, о нашој природној околини, постаће тема у савременој лирици и њу разрађују песници свих генерација. Пише се отворено и аналитички, Човек као такав је у средишту пажње и, сасвим разумљиво, изостају некадашњи социјални, идеолошки, политички и национални елементи. Гради се један нови, рационални, космополитизам - не као мода, већ као императив времена.

Један део те стварности песник Александар Шурбанов види овако (“Пламак”, 2/89. године):

Кајсије
у мом градском дворишту
тако су тужне и килаве.
Чисто сумњам
да ће икада зреле бити.
Бетонски блокови не пуштају сунце,
а ваздух - окорели пушач -
пепео на њих стреса...

(“Лифт”)

Најновија бугарска поезија је богато разуђена. По теми, по поетици, версификацији, графици, по језичком материјалу, по тону и степену емоције - као да се сваки стваралац максимално залаже да се разликује од осталих. То је сасвим нешто ново у односу на средину века. За Виктора Самуилова, рецимо, човек више не звучи гордо, већ горко.

Валери Станков упућује животу суздржану псовку, јер живот не само што није леп - како су обећавали мудраци и богови - већ је и неподношљив, не пружа услове за голи опстанак. Такве оштре тонове налазимо и у стваралаштву Румена Леонидова, Атанаса Звездинова, Љубомира Николова, Нађе Попове. Песникиња Калина Ковачева (1943) ствара један срдачни микрокосмос испуњен горчином и радошћу, тихом тугом и оптимизмом, а све то обавијено једном присношћу којој се мора веровати.

Треба нагласити и то да последњих деценија Софија није једини културни и књижевни центар: све је више књижевних радника, књижевних листова и издавачких кућа у другим већим градовима: Пловдив, Стара Загора, Бургас, Варна, Шумен, Русе, Велико Трново, Благојевград...

Песничка генерација деведесетих година неоптерећена догматским нормама из ближе прошлости, а у исто време обогаћена увидом у светско песништво - трага за новим начинима певања, поетског комуницирања. Тачније речено, она је принуђена на новаторство како би се коначно ослободила поетских рецидива претходних генерација и самостално пружила читаоцима своју поезију. Ова најмлађа поетска генерација чини оно што су чинили њени далеки претходници са краја деветнаестог века (Пенчо Славејков, Пејо Јаворов, Теодор Трајанов и други) желећи да се ослободе чак и несвесног утицаја тадашњег “песничког патријарха” Ивана Вазова.

Најновија бугарска лирика, једном ослобођена од страха да може бити окарактерисана као “формалистичка”, увелико користи све могућности поетске фонетике, вербалне играрије, акустичко-артикулационе могућности, те друге елементе поетске фонетике и фонологије, рачунајући на већ песнички образовану читалачку публику, која и у таквом микросегменту може - свесно или несвесно - докучити микро-елементе поетског говора и естетског задовољства.

Песникиња Весна Гјувијска гради своје новаторство од елемената фолклорне традиције што су чинили и многи други песници (у мањој или већој мери). Међутим, она то чини радикално, индивидуално и интелектуално. Једном речи, ова поетеса преузима наслеђене фолклорно-митолошке елементе и од њих прави модерну поезију. Она, дакле, не позајмљује нити “обрађује”, “шлифује” народне мотиве, као што су то чинили многи пре ње, већ од тог “народног” материјала, на лаконски начин, ствара модерне структуре (попут свог претходника Канчева у бугарској лирици или слично ономе што ствара Д. Ерић у српској поезији). Условно речено, она ствара савремену лирику која би се могла означити као модерни фолклор и која савременог читаоца привлачи тиме што читајући њене песме у исто време мора да мисли поетски савремено и да се враћа у далеку прошлост. Каткада то није једноставно, али када се постигне та паралелност естетски ужитак је сигуран.

На сличан начин свој песнички израз гради и Кирил Мерџански с тим што овај песник не креће од фолклора, већ од класичне грчке и римске поезије, чије сегменте на свој начин везује за данашњицу, за савремени (свакодневни) језик и за теме наше цивилизације. То песник постиже високом ерудицијом и песничким талентом, како истиче бугарски критичар Енчо Мутафов. Тако се појављује још један песнички “усамљени глас” који на свој начин одступа од досадашње песничке традиције у Бугарсксуј. Свакако да се његова лирика обраћа млађоj, образованој публици, која је способна да “конзумира” ту песничку мешавину античке (класичне) књижевности и ове наше - савремене. (Као што се у српској поезији Иван В. Лалић - збирка Четири канона - везује за древне византијске теме). Јављају се и песници-билингвисти: Сидонија Пожарлијева пева на бугарском и француском језику.

Чврсто се ослонивши на цитате Стагирита, Хајдегера, Кјеркегора, Ничеа, Фернанда Песоа, Милорада Павића, Малармеа, Витгенштајна, Борхеса, Умберта Ека... Јасен Атанасов ствара нови тип мисаоне лирике (једре, аргументоване, духовите, немилосрдне, збуњујуће) која од савременог читаоца захтева додатни напор и бар елементарну културу. Песник ствара рефлексивну лирику високог ранга и напона која обилује смелим песничким обртима и духовито-виртуозном метафориком уз коришћење необичних графичких решења, уз ређање стихова по децималној техници, као у неком научном раду. Његова “умодостижна” лирика захвата сферу “чији је центар нигде а кружница - негде”, како сам каже у свом “пред-словљу” за збирку под насловом Књига за савлађивање битка (Книга за овладаване на битието 1993). Сам наслов - типичан за филозофске трактате говори даје реч о интелектуално-мисаоној лирици која нема претходника у бугарској поезији, али помало подсећа на Пенча Славејкова, на Пеја Јаворова и Николаја Рајнова..., на ону индивидуалистичку струју бугарског песништва с почетка овог века.

Млада песникиња Јелена Алексијева (рођена у Софији 1975. године) привидно држећи се реалне лексике, каткад чак и оне егзактне - ствара свој блистави и чудесни свет који је необично далек, а у исто време и близак, који је наш и туђ, бајковит и жестоко препознатљив (Петља на срцу, 1994). Њене оригиналне и неочекиване метафорске синтагме стално нас држе на тананој линији која раздваја реално и метафизичко. Свака њена синтагма, узета посебно чак, пружа необичну поетску слику - “преживање горчине” “венуће недеље”, “зарђало сунце”, “жива смрт”, “закрпљена вечност”, “згрчена планина”, “анђео-недоношче”, “птице које вино пију”, “нокат који зору гребе”, “тишина која се котрља”, “море - пенушаво млеко” итд. Својом првом књигом песама доказала је да већ има изграђен и препознатљив поетски рукопис, што није лако остварити у великом хору савремених, даровитих и модерних песника најмлађе генерације...

Читање ове савремене поезије је каткад тешко, јер се на оштрим кривинама њеног поетског казивања или у дубинама цитата које користи, читалац мора чврсто везати за поетску логику. Препоручљиво је да уз себе има какву књижевно-филозофску енциклопедију. Читање је, понављам, тешко, али је веома узбудљиво и провокативно, јер се с том поезијом улази у нови - стари свет. И сам песник признаје да је “писао књигу коју не може да напише, која не може бити генијалнија од доласка вечери”...

Теме више нису националне, већ су прилично често и планетарне (в. Емил Рупел - “Дон Кихот”. И. Матанов - “Париз 1793.”, М. Берберов - “Имитација једне древне египатске песме”, Б. Божилов - “Њујорк”, Д. Дамјанов “Радио”, Т. Клисуров - “Ванземаљски гости” и други). Уосталом и оне песме с националном темом (некад су називане родољубивим песмама) све су више универзалне и дубоко људске, тј. судбина нације везује се за судбину других народа и човечанства уопште (в. Л. Јеленков - “О нечем другом, када је гинуло Трново”).

Идеолошко-политичка компонента је скоро потиснута о чему говори једна нова антологија бугарске поезије из 1995. године Бугарски песници (Български поети). На њој више не инсистирају чак ни они песници који су били у ближој прошлости комунистички експонирани. Једном речи, политичка припадност (као нешто лично, као грађанска ствар појединца) не везује се више за песништво, нити више може као некада да битно утиче на вредновање поезије песника.

Ваља подвући још једну карактеристику савремене бугарске поезије (и књижевности уопште): српска тема у њој. Српска тема била је присутна у поезији препородитеља и првих песника 19. века: Добри Чинтулов, Љубен Каравелов, Иван Вазов и други. Песник Ратко Ратков (1940) има читав циклус песама о сестри Србији, о Мрњавчевићима и Косовском боју, док је Блага Димитрова посветила циклус песама рату и страдањима у Босни наших дана. Топонимски или кроз сегменте Србија је заступљена и код других песника.

Овај уводни текст - предговор - има првенствено информативни карактер и његов је циљ да помогне будућем читаоцу у прихватању и поимању понуђеног песничког материјала, с обзиром на то да у претходном периоду није редовно обавештаван о развојном путу поезије суседног народа. Разуме се, узгредна вредновања истакнутих представника бугарске поезије, периода и етапа у њеном развоју - неминовна су и потребна, али, наравно, нису дефинитивна, посебно не она млађе и најмлађе песничке генерације.

(Београд, 1997.)

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Бугарској | Библиографија
Насловна | Новости | Мапа | Контакт