Пројекат Растко : Бугарска : Уметност

Дејан Ајдачић

Поговор књизи Бориса Христова Кртица Долина ципела

Београд, CLIO

Наше познавање бугарске историје, књижевности и културе, упркос чињеници да су нам то први суседи још од досељења на Балкан, веома је слабо. За наше међусобно непознавање могу се понудити различита историјска и културно-историјска објашњења. Језици су нам лексички сродни, али је та разлика таман толика да заварава нашег човека који мисли да би бугарски разумео без икакве муке. Истина, за нужду, у свакодневним приликама – на бувљаку или на пропутовању, лако ће се наш човек споразумети са Бугарином ако свако говори својим језиком, али за познавање културе то је потпуно недовољно. Један од разлога за одсуство интересовања били су у прошлости и политички сукоби, који нису погодовали бољим културним везама у историји два народа. Током социјалистичког периода, Југославија је, углавном, окретала поглед од ревносних подражавалаца совјетског модела у Бугарској. Не треба заборавити ни нашу духовну лењост и провинцијализам, који наше посленике у култури наводе да вредности очекују само од „великих“ народа са запада. Тако је сасвим разумљиво да су нам познати Цветан Тодоров и Јулија Кристева, који су, иако рођењем Бугари, своје дело исписали на француском и са француског били не једанпут превођени и код нас. С друге стране, нису нам познати њихови сународници који су стварали у самој Бугарској.

Споменути и неспоменути разлози, међутим, нису и оправдања за наше данашње слабо познавање бугарског народа и његове културе. Објављивање књига бугарских аутора биће прилог нашем спознавању сличности у историјској судбини, препознавању словенске сродности, а у откривању блискости са нашим суседима уочићемо и разлике, које могу и треба да изазову наше интересовање.

Не треба, ипак, заборавити оне, истина малобројне, посреднике који су одржавали везе и преводили књижевна дела током 20. века – Десанку Максимовић, Синишу Пауновића, Марина Младенова, Татјану Дунков, као и истраживаче међусобних веза – Ђорђа Игњатовића, Илију Конева, Илију Николића и друге. Последњих година, контакти између српске и бугарске културе и међусобне везе јачају и ситуација се, ипак, мења набоље. У часописима су објављени тематски избори из бугарске књижевности, преведене су студије Марије Тодорове, Радости Иванове, књиге прозе Јордана Радичкова, недавно је одштампана обимна антологија бугарске поезије, а историчари и филолози размењују своја сазнања на научним скуповима и др.

Књижевно дело Бориса Христова обухвата поезију, прозу и филмске сценарије. Аутор, чије је дело већ заузело поштовано место у савременој бугарској књижевности, рођен је 1945. године. Христов је завршио бугарску филологију на Великотрновском универзитету, а потом радио као учитељ, новинар, уредник у Студију за играни филм, био је уредник у књижевном алманаху Струма и у часопису Феникс.

У књижевном животу наших суседа, већ прва збирка песама Бориса Христова Вечерња труба (1977) изазвала је изузетно интересовање. Њу су несклоно дочекали они којима су сметале свежина и особеност песникових стихова, његове исповедне обузетости егзистенцијалним питањима, исказане поводом успомена на детињство и кроз суочења са смрћу. У другој збирци Часни крст (1982) промишља се индивидуална судбина и питања личног избора у бездушном времену које човека наводи да се окрене самом себи. Поетско дело овог аутора обухвата и две збирке стихова, настајале још од шездесетих година, које, иако писане у три стиха, немају форму хаику стихова (Речи и графити 1991, Речи о другим речима 1992). Христов је објавио и неколико књига прозе. Његов фантазмагорични роман Отац јајета приказује апокалиптично-катастрофичне догађаје у неком приморском граду. Пародије на античку и друге митологије додају хуморну нијансу приповедању. Две повести, Кртица и Долина ципела, објављене су 1990. године. У делу Смртне пеге (1991), Христов преплиће прозу и поезију . Његова дела су превођена на енглески, немачки, руски и друге језике. Две повести, које су и у бугарском издању заједно објављене, прва су књига овог аутора на српском језику.

Повест Кртица говори о кројачу и старинару Лазару, племенитом и мудром човеку, и његовим пријатељима окупљеним у вагону–крчми на слепом колосеку, који га прате на онај свет. У овој дужој приповеци наизменично се смењују призори из мртвачнице и сцене припреме за погреб уз присећања на речи и поступке покојног пријатеља. У емоционалну и мисаону жижу повести постављено је сасвим лично и болно суочење са смрћу драгог пријатеља, као и одлука човека који, осећајући приближавање смрти, потире трагове свог постојања на земљи. Усмеравање пажње на (бе)смисао живота у наративном току је остварено кроз сећања, с једне, и кроз апсурдно-смешна уплитања церемонијал-мајстора наметнутих од друштва у погребни ритуал, с друге стране. Иако лирска и интимна у свом главном току, повест о старинару Лазару (који се повезује и са библијским Лазаром), отклонима који сугеришу неприкладност уплитања друштвених службеника у ствари личне природе, саткана је од низа епизода другачијег тона (разговор са чуварем мртвачнице, попуњавање бирократских формулара, штампање посмртнице, формирање и захтеви комисије за погреб, појава попа). Иако сведена по броју лица и развијености радње, ова контрапунктски вођена прича, поред универзалности узгред нуди и слику једног времена када је и сахрана била подвргнута идеолошким правилима. Наслов Кртица, са бугарског буквално преведено „слепо куче“, вишестрано развија симболику ове животиње која живи под земљом, повезујући је са светом мртвих, али се јавља и у реалној мотивацији приповедања.

Напетост прича о другачијим људима, а таква је повест Долина ципела, израста из откривања односа уобичајеног и мање обичног виђења света који нас окружује. Прича о умишљеном космонауту, пацијенту болнице за умоболне, започиње у купеу сценом у којој се Јорго обраћа својим сапутницима чудећи се што га не познају. Јоргово психичко стање потпуно се разоткрива када га спроведу до клинике, негде у провинцији, испред које се налази долина са баченим ципелама. Тај чудни скуп чине пацијенти Ускопружна Азија, Лета, Ушати, Дибич, Делфин, алкохоличар Наум, Христ, доктор Матејка, другови и познаници који навиру из успомена, чудни актери једног ишчашеног света. Тек после љубавног чина, Јорго и Лета доживљавају свој преображај. И ова његова проза је превасходно обузета личним световима, универзалним проблемима, али је и она обележена идеолошким траговима свог времена.

Објављивањем две повести Бориса Христова желимо овом аутору добродошлицу у нашу преводну књижевност, са жељом да његово дело буде нови посредник између српске и бугарске културе.