Пројекат Растко : Бугарска : Уметност

Христо Бојчев

ХАНИБАЛ ПОДЗЕМНИ

Превод са бугарског: Благоје Николић

Тел. ++3592/9572224
E-mail: blajonik@yahoo.com

Лица:

• Ханибал
• Васко
• Петјо
• Клеопатра
• Соња

СЛИКА ПРВА

Ноћ.Мрак. Чује се само тиктакање будилника и хркање спавача. Изненада, силна бука из подземља нарушава мир: неко разбија бетон пнеуматском бушилицом. Шапат жене у мраку:

СОЊА: Васко? Васко?

ВАСКО: /сањиво/. Ммм...

СОЊА: Васко, нешто тутњи! Пробуди се!

ВАСКО: Шта је?

СОЊА: Нешто тутњи.

ВАСКО: Где?

СОЊА: Не знам... Чини ми се из подрума

ВАСКО: Какав подрум? Ми немамо подрум?

СОЊА: Чујеш ли?

ВАСКО: Чујем.

СОЊА: Шта ћемо сад?

ВАСКО: Ништа, шта би... Тутњаће, тутњаће и престаће. Ето, престаде.

СОЊА: Стварно престаде..

ВАСКО: Хајде, спавај. Сутра ћемо све да сазнамо. Лаку ноћ.

СОЊА: Лаку ноћ.

ХАНИБАЛ: Добро вече.

ХАНИБАЛ: /пословно/. Јесте ли ви Васил Врбанов?

ВАСКО: /пренеражено/. Аааа... Ја.

ХАНИБАЛ: Потпишите налог за исплату. /додаје му свежањ налога за исплату и хемијску оловку./

ВАСКО: Ккк... Какав налог?!

ХАНИБАЛ: За новац... /Извлачи свежњеве новчаница и баца их на сто./ Милион. Ако хоћете – пребројте.

ВАСКО: Ккк... Ко си ти?

ХАНИБАЛ: Како ко? Нисте ли добили обавештење?

ВАСКО: Ннн... Не!

ХАНИБАЛ: Тц-тц-тц! Требало је да добијете обавештење. Сада треба још једном да објашњавам.

ХАНИБАЛ: Дакле, видите! Ми смо из једног подземног света. Схватате?

ВАСКО: Не?

ХАНИБАЛ: Ми смо још из времена Римске империје. О Римској империји сте чули?

ВАСКО: Да.

ХАНИБАЛ: /охрабрен/. Браво. Значи, у време Римске империје наши су дедови били рани хришћани. Међутим, Римска империја их је страховито прогонила и они су се посакривали у Ханибаловим катакомбама...

ВАСКО: Да.

ХАНИБАЛ: Е, па, ми смо од онда. Навикли смо доле, под земљом и тамо живимо. Створили смо једну веома моћну цивилизацију тамо… доле. Техника, вишак производње, паре... Много пара!

ВАСКО: Је л’ те?

ХАНИБАЛ: И основасмо једну специјалну фондацију, која треба да помаже овде, вама… Схватате?

ВАСКО: Схватам.

ХАНИБАЛ: Ја радим у тој фондацији. Копамо тунеле и делимо паре. Програм “максимум” је да свима дамо. До сада, међутим, дали смо само некима, зато, ако сте приметили, неки имају, а други не.

ВАСКО: Приметили смо...

ХАНИБАЛ: Разлог смо ми.

ВАСКО: А-ха! Значи, то је?

ХАНИБАЛ: То... Али, даћемо свима. Сада је ваш ред. Хајде, потпишите и узмите милион.

ВАСКО: Много, бре!

ХАНИБАЛ: Може и мање. Ко колико хоће. Хајде, упишите суму и потпишите. Само брже, молим вас!

ВАСКО: Да вам сипам нешто?

ХАНИБАЛ: Не, хвала. Не пијем у радно време.

ВАСКО: Само један прст... /Сипа./ Расположиће вас.

ХАНИБАЛ: Довољно. /Излази из тунела./ Хајде, живели!

ВАСКО: Живели! /пружа руку./ Васил.

ХАНИБАЛ: Хвала. Ханибал Клаудије Тиберије. /Отпија уморно./ Много посла, Василе! Много! Сада треба да се вратим у банку за још пара и до јутра да пробијем још два тунела. Сваком треба да даш, нема начина. Без пара не ваља...

ВАСКО: Не да не ваља, него... Питаш ли мене? Незапослен “вокални педагог”...

ХАНИБАЛ: Учитељ певања?

ВАСКО: Исти клинац. С времена на време по неки приватни час и то је све...

ХАНИБАЛ: Тц-тц-тц! И како можеш да певаш без пара?

ВАСКО: Тако и певам... Док истерам лествицу, сузе ми потеку...

ХАНИБАЛ: А шта једеш?

ВАСКО: Углавном псеће конзерве. Зато и певам као да завијам… Значи, Ханибале, кажеш да сте још од времена Римске империје?

ХАНИБАЛ: Да, да... Нерон, ако си чуо...

ВАСКО: Знам га.

ХАНИБАЛ: Гад! Живе нас је бацао лавовима... Од онда, како сиђосмо, па све до сада.

ВАСКО: Колико вас је тамо? Доле?

ХАНИБАЛ: Много. Међутим. ми смо се множили постепено, јер, ако си читао историју, све што је прогресивно је било праћено и гоњено.

ВАСКО: Исто је и сад...

ХАНИБАЛ: Све знамо... И кад их појуре, где би, где би – и хоп, код нас, доле. Пристижу. Због инквизиције, због погрома над Јеврејима, од комунизма, од демократије... Јеси ли чуо за париске тунеле?

ВАСКО: Да, да. Чуо сам.

ХАНИБАЛ: Ми смо их прокопали. Касније, због Хитлера, много је народа дошло. Писци, филозофи, физичари... А за време Стаљина? Ископасмо тунел, чак од Сибира и доле се напуни интелигенцијом. Сишло четрдесет милиона – сви мисле да су стрељани. Каква је само култура доле… Такве овде никад неће бити.

ВАСКО: Доле?

ХАНИБАЛ: Доле, него шта. Какве градове имамо, да их видиш, откачио би...

ВАСКО: Да ти доспем још мало?

ХАНИБАЛ: Аааа, не! Ухватиће ме. Доле, углавном, пијемо виски...

ВАСКО: И овде га неки пију. Можда сте им већ поделили...

ХАНИБАЛ: Поделили смо многима. Једно 2-3 посто већ имају.

ВАСКО: То се види. Имају људи... А ми мислили, да те паре... Разумеш?

ХАНИБАЛ: Нема тако што. Ми смо разлог.

ВАСКО: Значи, сви ће имати?

ХАНИБАЛ: Сви. Само се треба стрпети...

ВАСКО: Ко издржи, на крају крајева...

ХАНИБАЛ: Издржаћете... Већина ће издржати. Известан процената ризика постоји, наравно, али шта да се ради. Хајде, живели!

ВАСКО: Живели! А паре, је л' их штампате?

ХАНИБАЛ: Ма какво штампање? Знаш да мора да има покрића у надземним банкама.

ВАСКО: Онда одакле?

ХАНИБАЛ: Изводимо тајне пројекте. С Кинезима, на пример, имамо уговоре за подземна истраживања. О арапској нафти сигурно знаш?

ВАСКО: Шта?

ХАНИБАЛ: Ми смо је пронашли, својевремено. Налазишта урана у Јужној Африци такође, кобалт, платину, злато... Све се плаћа. За Јапанце прокопавамо подводни пут испод Азије, за САД – железнички тунел испод Тихог океана, за Аустралијанце вадимо земљану плазму... Ништа ви не знате... Потпиши ту и узимај паре.

ВАСКО: Потписаћу. Дај. /Потписује и узима паре./

ХАНИБАЛ: /подиже руку за римски поздрав/. Salve! У здрављу их потрошио. Даћемо опет.

ВАСКО: Да нешто питам? Може ли?

ХАНИБАЛ: Шта?

ВАСКО: Кажеш још два тунела до јутра?

ХАНИБАЛ: Два, а што питаш?

ВАСКО: Да ти уштедим труд, ако је могуће? Не може ли, уместо да копаш још два тунела, да ја позовем једног свог човека да искористи мој тунел, па да и он добије паре?

ХАНИБАЛ: Може, разуме се.

ВАСКО: Таман ћемо и теби да олакшамо: један тунел мање...

ХАНИБАЛ: Не. Ја ћу опет да испуним норму. Знаш ли ти, колико људи једва саставља крај с крајем?

ВАСКО: Знам, знам. Значи, могу да позовем свог човека за сутра увече?

ХАНИБАЛ: А какав је тај?

ВАСКО: Добар човек. Много пута ми је помагао.

ХАНИБАЛ: Да није из владе?

ВАСКО: Не, а зашто?

ХАНИБАЛ: Влади смо већ дали.

ВАСКО: Није из владе. Наш је.

ХАНИБАЛ: Сутра, у 11 увече, да чека. И да одлучи колико би хтео.

СОЊА: А мени?

ХАНИБАЛ: Чекајте мало? Зар ви нисте породица?

СОЊА: Не. Нисмо.

ХАНИБАЛ: Ауу! Тц-тц-тц-тц! Нешто сам, значи, побркао на карти... /Разгрће карту./ По скици је овде требало да буде породица са дететом... Погрешио сам.

СОЊА: Не, нисте погрешили.

ВАСКО: Соња, што компликујеш ствари? Даћу ти половину од мојих.

ХАНИБАЛ: Зашто од твојих? Даћемо и њој по списку. Сутра увече нека и она чека ту. Колико хоћете?

СОЊА: 100.000? Може ли?

ХАНИБАЛ: Може. Сутра у 11. Хајде, salve!

ВАСКО: Хајде! Срећно копање и лака ти земља.

ХАНИБАЛ: Хвала. Значи, сутра увече у 11?

ВАСКО: Да. Сутра увече у 11. Чекамо.

СЛИКА ДРУГА

ВАСКО: Веруј ако хоћеш, баџанак. Ево, из ове рупе је изашао… Не верујеш, а?

ПЕТЈО: /разгледа рупу/. Верујем ти, што да ти не верујем? Дешава се. Значи из ове је рупе изашао?

ВАСКО: Да. Одатле изашао и туда отишао.

ПЕТЈО: У Римску империју?

ВАСКО: Да... Ти ми изгледа не верујеш?

ПЕТЈО: Верујем ти, зашто да ти не верујем... /Види флашу на поду./ Василе, што, бре, баџанак, пијеш толико?

ВАСКО: Почастио сам га пићем...

ПЕТЈО: Да, да... Сам да цугаш не иде... Како се тај зове?

ВАСКО: Ханибал Клаудије Тиберије.

ПЕТЈО: Тројица, значи? Јесу ли били на коњима, или пешке?

ВАСКО: Баџанак! Човек ми дао читав милион!

ПЕТЈО: Добро, добро... Схватио сам.

ПЕТЈО: Милион!

ПЕТЈО: А где је?

ВАСКО: Ево га. /Вади паре из ормара И просипа их по поду. Петјо гледа у шоку./

ПЕТЈО: Василе, одакле ти ове паре?!

ВАСКО: Све време ти објашњавам? Од Ханибала Клаудија Тиберија. Човек изашао одоздо. Они тамо живе још од Римске империје... Све сам ти објаснио, а ти опет не схваташ...

ПЕТЈО: Схватам. Све сам схватио, само одакле ти паре не схватих... Има ту нешто мрачно, баџанак?

ВАСКО: Е, сада ћеш да поверујеш... /Виче према кухињи./ Соња? Соња?

ВАСКО: Упознајте се. То је Соња.

ПЕТЈО: Је ли и она... одоздо?

ВАСКО: Није. Студенткиња је. Завршава право.

ПЕТЈО: Римско?

ВАСКО: Не. Студира на Универзитету.

ПЕТЈО: Помислих да они одоздо деле и римске куртизане.

ВАСКО: Баџанак, вређаш, да знаш. Соња, објасни му ти, јер мисли да сам ја луд.

СОЊА: Како да објасним? Ко би поверовао у тако нешто? Ником ниси требао да говориш.

ВАСКО: Он ми је, као, пријатељ... / Петју./ Ма добро, ако хоћеш веруј. Реци само колико хоћеш? Је л' ти милион доста?

ПЕТЈО: /пада у фотељу/. Полудећу због вас, мајке ми! Ко, бре, даје толике паре? Да ти узму, па да поверујеш.

ВАСКО: Одакле да ти узму, баџанак? Кад си ти имао милион?

ПЕТЈО: Тај твој, да није опљачкао неку банку?

ВАСКО: Чуло би се.

ПЕТЈО: Истина, чуло би се... Да није из подземне мафије?

ВАСКО: За сада, подземну мафију немамо. Сва нам је мафија надземна.

ПЕТЈО: И шта ја сада треба да урадим?

ВАСКО: Да кажеш колико пара хоћеш.

ПЕТЈО: Ух, мајку му! Да ја то не сањам?

ВАСКО: И ја сам то у почетку мислио, али, чим сам пипнуо паре, истрезнио сам се. Кад се ради о парама, баџанак, и са неба да падају – узимај! Требао сам да тражим још, јооош!

ПЕТЈО: Зар ти није дао милион?

ВАСКО: Дао ми, али за шта пре? Колико је један милион, кад нормално помислиш... /Погледа на сат и скочи/. Петнаест до једанаест. Сад ће Ханибал. Соња, брзо стави кафу, да почастимо Ханибала. Долазе пареее!

Да смо живи и здрави још година сто
Да има вина и песме и да нас пази Бог
Најлепше жене да су поред нас
Јер овај живот је кратак и пролази за час

ВАСКО: Мислим, баџанак, да купим један стан. Купићу и једну “Хонду”. И викендицу с базеном 5 са 4. Отићи ћу на одмор у Грчку, Кипар, Малту, Ватикан, Италију, Шпанију, Монако, Луксембург, Холандију, Париз, Рим, Лондон, Осаку, Њу Јорк, Рио, Лос Анђелес, Аустралију, Индонезију, Хонолулу...

ПЕТЈО: Много трошиш, Василе!

ВАСКО: Није много, баџанак! Није. Никад нисам био у иностранству. Само у Русији, и то за време комунизма. Сада и тамо не могу да одем.

ПЕТЈО: И боље...

ВАСКО: Још од малена маштам, баџанак, да видим Аустралију. Хоћу, Петјо, хоћу, разуми ме! И Хаваје хоћу да видим, хоћу и Калифорнију... Зашто смо их, баџанак, учили из географије, када никада не можемо да их видимо. Никада! Боље да су написали, да смо на овом свету само ми и Русија, да барем срећни умремо. Зашто су нам говорили да постоји Амазон, Мисисипи, пас Динго, Колосеум и Акропољ, ривијере, лагуне, фјордови, Хоћу да их видим, баџанак! Једном се живи на овом свету, бар да га видимо... /Монолог завршава сузама./

ПЕТЈО: Најбоље да са тим парама постанеш народни посланик, баџанак. И свет ћеш да видиш, и паре ћеш да имаш. Кад постанеш шеф скупштинске комисије за певање, цео ће мандат да ти прође као песма. Сад, са овим парама, да направиш предизборну кампању и место ти не гине. Улазиш директно. Ljуди немају више за кога да гласају. А може да ти је и суђено да спасиш домовину.

ВАСКО: Доста с том домовином, баџанак! Рекох ти да сам само по отаџбини и у Русији био.

ВАСКО: Ко ли може да је у ово време? Полиција?

ПЕТЈО: Не. Није полиција.

ВАСКО: Рекеташи?! Кад пре сазнаше, мајку му!?

ПЕТЈО: Нису рекеташи.

ВАСКО: Ко је онда?

ПЕТЈО: Клеопатра.

ВАСКО: Која Клеопатра?

ПЕТЈО: Твоја жена.

ВАСКО: О, Боже! Ја је нисам звао.

ПЕТЈО: Ја сам је позвао.

ВАСКО: Баџанак, од тебе то нисам очекивао. Зар ме није напустила? У среду смо на суду...

ПЕТЈО: Знам. Зато сам је и позвао. Поштено да ти кажем, баџанак, кад ми оно телефоном рече да имаш пара, помислих да си добио на лотоу. И позвах је, мислећи да може и да размисли… Због детета.

ВАСКО: Лепо си то смислио... Сад ми реци шта да радим?

ПЕТЈО: Нећемо да отварамо.

ВАСКО: Разбиће врата, пошто већ зна да овде има пара.

ПЕТЈО: О парама ништа не зна. Само сам јој рекао да дође јер је много важно.

ВАСКО: Свеједно, биће скандала. Што си је звао?

ПЕТЈО: Пусти је само за мало. Сакрићемо паре. /Гура паре у ормар./

ВАСКО: А рупа?

ПЕТЈО: Покрићемо је тепихом. Ево овако. /Навлачи тепих преко рупе./ Ето! Нема ништа. Помери и фотељу, да не може да приђе. Готово.

ВАСКО: Да је пустим?

ПЕТЈО: Пуштај! Рећи ћу јој да сам погрешио, тј. да је састанак за сутра увече. Колико је сати?

ВАСКО: Десет до једанаест. Нема времена! Баџанак, како си могао! /Дуго се звони. Васко се прекрсти и излази./

СЛИКА ТРЕЋА

Улеће Клеопатра.

КЛЕОПАТРА: Пет минута! Дајем ти пет минута и одлазим. Кажи шта имаш да кажеш – и одлазим. Ја ћутим. И не одустајем ни од чега. Он ће да ме зове у 11... Какви су то поноћни састанци? Или мислиш, разведена је па може...

ВАСКО: Још ниси разведена...

КЛЕОПАТРА: Не гаји илузије – мостови су спаљени. И не терај ме да вичем – чувам свој глас. Сутра имам кастинг...

ВАСКО: Желим ти успех.

КЛЕОПАТРА: Не троши своје време. Имаш пет минута. Какав је ово куплерај? Зашто је фотеља премештена? Ово је још увек наш заједнички стан. И биће мој. Запамти. И остаће мој.

ВАСКО: Добро, добро...

КЛЕОПАТРА: Шта је добро? Шта је ту добро! Зашто је тепих повучен, тебе питам? Тај сам тепих купила од хонорара за “Веселу удовицу”... Тепих да се врати на место, одмах! Одмах!

ВАСКО: Добро, добро... Преместићу га.

КЛЕОПАТРА: Што ме тераш да вичем. Рекла сам одмах. Одмах!

ВАСКО: Добро, добро... Чувај глас.

ВАСКО: Клеопатра!

КЛЕОПАТРА: Пусти тепих!

ВАСКО: Нећу!

КЛЕОПАТРА: Пусти, ја сам га платила.

ВАСКО: Платићу ти га, само га пусти.

КЛЕОПАТРА: Нећу паре, дај ми тепих.

ВАСКО: Платићу ти дупло.

ПЕТЈО: Дај јој трипут више, баџанак. Трипут!

ВАСКО: Даћу ти сто хиљада.

КЛЕОПАТРА: Да си имао 100.000, мислиш да бих отишла? /Смирује се./ Боже, шта ја радим овде у ово време? Сутра имам кастинг...

ПЕТЈО: Идемо. Идемо заједно. И ја одлазим... /Поведе је ка вратима./

КЛЕОПАТРА: /добија нови напад/. Што си ме звао? Казуј одмах, имаш само пет минута.

ВАСКО: Већ су истекли.

КЛЕОПАТРА: Дајем ти још пет.

ВАСКО: Не требају ми.

КЛЕОПАТРА: Што си ме звао?

ПЕТЈО: Рећи ћу ти сутра, сутра. Сада чувај глас.

КЛЕОПАТРА: Сутра? Фазони? Све твоје фазоне знам. За пет година сам их све научила. Излудео си ме! Излудео си меее! Овај ће ти изаћи преслан, да знаш. За овај ћеш фазон пред судом да одговараш. Живот си ми уништио. За пет година – само једна гарсоњера на отплату. Дојадило ми да вежбам у купатилу!

КЛЕОПАТРА: /у шоку/. Која је сад па ова? Питам – ко је она.

ВАСКО: То је Соња...

КЛЕОПАТРА: Шта тражи у мом стану? Тебе питам. Василе, је л' ја то сањам? /Скљока се на фотељу, али одмах скочи./ Моје хаљине! Бунда, где ми је бунда?

ВАСКО: Ту је. Све је у ормару.

КЛЕОПАТРА: Моја бунда! /Креће ка ормару./

ПЕТЈО: /јурне за њом/ Клеопатра!

КЛЕОПАТРА: /урла/. Моја бунда! /отвара ормар и паре се распу по поду. Клеопатра падне у несвест./

СОЊА: Жао ми је. Идем ја.

КЛЕОПАТРА: /са пода/. Не мрдај! Остајеш ту! /Устаје./ Зваћу полицију. Откуда ове паре? С каквим си се људима повезао, Василе! Мафијашица!

ВАСКО: Није мафијашица. Студенткиња је.

КЛЕОПАТРА: Студенткиња? А паре? Да није штедела од стипендије? Који поштен човек данас има паре?

ВАСКО: Паре су моје.

КЛЕОПАТРА: Твоје? Ове паре су твоје! Добићу срчку. /Вришти./ Хитна помоооћ!! Телефон! Телефооон!

КЛЕОПАТРА: Пустите ме! Пустите меее!

КЛЕОПАТРА: Упомоћ! Упомоћ!

СЛИКА ЧЕТВРТА

ХАНИБАЛ: Донео сам паре. Сто хиљада за девојку. /Вади паре, а Петјо се ослања на зид./ Је ли то твој човек?

ВАСКО: Да, то је. Упознајте се.

ВАСКО: Петјо, Петјо? Соња, воде! /Соња отрчи по воду, прскају га./

СОЊА: Петјо!

ВАСКО: /продрма га./ Петјо?

ХАНИБАЛ: Одустани.

ПЕТЬО Зашто?

ХАНИБАЛ: Нема смисла. Инфаркт.

ВАСКО: Шалиш се?

ХАНИБАЛ: Не, што? Јако узбуђење и...

ВАСКО: Јој, мајку му! Таман му дође ред и он одапе.

ХАНИБАЛ: Често нам се то дешава. Раније смо радили са екипом брзе помоћи, али је ефекат минималан. Нема спаса.

ВАСКО: О, Боже! Петјо! Петјо!! /

ХАНИБАЛ: Штета за паре. Сада треба да их вратим...

ПЕТЈО: Аааа... Не!

ВАСКО: Жив је! Жив је!

ХАНИБАЛ: Браво! Браво! Сад ћу да га упишем у списак. /Петју./ Име и презиме?

ПЕТЈО: /изгубио моћ говора/. Аааа...

ВАСКО: Петко Петков.

ХАНИБАЛ: /пише/. Пет-ков. Занимање?

ПЕТЈО: Аааа...

ВАСКО: Диригент.

ХАНИБАЛ: /пише/. Ди-ри-гент. Диригент чега?

ВАСКО: Симфонијског оркестра.

ХАНИБАЛ: Колико желите?

ПЕТЈО: А ви колико нудите?

ХАНИБАЛ: Колико вам треба?

ПЕТЈО: Мени лично паре не требају... много. Али за оркестар... Треба да им исплатим плате.

ХАНИБАЛ: До сада им нисте плаћали?

ПЕТЈО: Плаћао сам... понекад.

ХАНИБАЛ: Где свирате?

ПЕТЈО: Нигде... Тражимо ангажман. Кад би могло код вас доле...

ХАНИБАЛ: Код нас има довољно оркестара. Из бившег СССР-а је сишло 37 цивилних и 132 војна оркестра. Сматрају их несталима у Авганистану. Какву музику свирате?

ПЕТЈО: Углавном погребну... у последње време. Пре свега Шопена. Зову нас јер је веома тужно: родбина плаче од туге, музиканти од глади... На ивици гладне смрти смо. Кад одемо на гробље, чак нам се и не враћа...

ХАНИБАЛ: Добро. Даћемо вам из фонда “Погребни обреди”. Кажите колико?

ПЕТЈО: Па, овај… Нас је тридесет и двоје... Троје је умрло – значи тридесет и пет и, ако још неко умре – рачунај четрдесет... По 50.000 на човека... Два милиона... И један за мене... Три. Је л' може?

ХАНИБАЛ: Може.

ПЕТЈО: Долара...

ХАНИБАЛ: Молим?

ПЕТЈО: Ако може... Требају нам инструменти, фракови, ноте. Ноте су много скупе... Два долара комад. Само за Бетовенову Девету неће истерати, а он има још осам...

ХАНИБАЛ: Добро. Моменат да обавестим банку. /Вади мобилни./ Хало, банка, хало, банка? Дајте ми одсек “Мементо мори”?

СЛИКА ПЕТА

КЛЕОПАТРА: Све сам чула! Све сам чула!

ХАНИБАЛ: Ко сте ви?

ПЕТЈО: Клеопатра. Хтела је да вас изненади...

ХАНИБАЛ: /пружа руку/ Драго ми је. Ханибал Клаудије Тиберије.

КЛЕОПАТРА: /подозриво/ Клеопатра.

ПЕТЈО: Солисткиња – сопран... Веома добре гласовне могућности... И сами ћете се уверити...

КЛЕОПАТРА: Све сам чула!. Хоћу свој део, иначе зовем полицију.

ПЕТЈО: Не! Молим те, не!

ХАНИБАЛ: Ја се полиције не бојим.

ПЕТЈО: Зато што их не знаш. Ненасити су...

ВАСКО: Боље проверите у списку, можда је има?

ХАНИБАЛ: Да проверимо... /Отвара платни списак./ Значи ви сте?

КЛЕОПАТРА: Клеопатра.

ХАНИБАЛ: Тако... Кле... Кле... Кле... Клеопатра. /Гледа је дуго, мало зачуђен/. Ваш део је исплаћен.

КЛЕОПАТРА: Када?

ХАНИБАЛ: За време Гаја Јулија Цезара.

КЛЕОПАТРА: Молим?

ХАНИБАЛ: Постоје документи. Сагласно документима, током 56 године пре нове ере, исплаћено вам је 40 хиљада златних талената као самохраној мајци ванбрачног детета.

КЛЕОПАТРА: Јесте ли ви при себи?

ХАНИБАЛ: Ми радимо по документима. Ако архивски документи кажу да је плаћено – онда је плаћено. Код нас је финансијска контрола веома строга.

КЛЕОПАТРА: Викаћу! Полицијаааа!

ПЕТЈО: Неее! /Ханибалу/. Молим вас, учините нешто!

ПОДЗЕМНИЯ Ништа не могу да учиним. Овде пише црно на бело. Исплаћено 40.000 златних талената пре 2000 година.

ПЕТЈО: За 2000 година се потроши. Како се живи са 20 талената годишње, питаш ли је? Овде таленти нису на цени. Жена пева код нас на погребима. Можеш да замислиш? Цезарова љубавница, па да мрзне по гробљима! Срамота за Римску империју.

ХАНИБАЛ: Сума је била огромна – колико и годишњи буџет Империје.

КЛЕОПАТРА: Тада је била, али сад је ништа. Тада, ево памтим, за један долар сам куповала... три пара хулахопки, и то какве, а сада...

ПЕТЈО: Да, да... Робови су ишли по 20 цента...

ХАНИБАЛ: Можемо да разговарамо о компензацији... Банка ће признати инфлацију. /Клеопатри./ Колику компензацију тражите?

КЛЕОПАТРА: Солидну. Што солиднију.

ХАНИБАЛ: Кажите цифру.

КЛЕОПАТРА: Пет милиона.

ХАНИБАЛ: Пет милиона?!

ПЕТЈО: Она је, ипак, Клеопатра... Поштујте своју историју.

ХАНИБАЛ: Добро. Пет милиона.

КЛЕОПАТРА: Долара.

ХАНИБАЛ: Пет милиона долара!?

КЛЕОПАТРА: Може и више.

ХАНИБАЛ: Више не може.

КЛЕОПАТРА: Добро, онда десет. /Стисне му руку/.

ПЕТЈО: Она је луда!

ВАСКО: Шта ћеш да радиш са 10 милиона?

КЛЕОПАТРА: Ставићу их детету на књижицу. Заборавио си да имамо дете.

ХАНИБАЛ: Зар дете није од Цезара?

ВАСКО: Не. Моје је.

КЛЕОПАТРА: Није твоје.

ХАНИБАЛ: А чије је?

КЛЕОПАТРА: Није важно.

ХАНИБАЛ: Важно је. Ако је од Цезара, добиће наследну стипендију, уназад и са каматама.

КЛЕОПАТРА: /обара поглед/. Од Цезара је... Била сам млада и наивна...

ПЕТЈО: Да. Њих двоје су били су много блиски...

ВАСКО: Само за Цезара нисам знао...

ХАНИБАЛ: Колико је стар мали?

КЛЕОПАТРА: Три.

ХАНИБАЛ: Још не може да говори, а ви хоћете да је Рокфелер. Десет милиона долара дечји додатак?!

КЛЕОПАТРА: Не долара!

ХАНИБАЛ: А чега?

КЛЕОПАТРА: Фунти. Записујте, ако не памтите.

ПЕТЈО: Лудача!

КЛЕОПАТРА: Луда сам, па шта! Ал хоћу паре! Десет милиона фунти, или ћу да вриштим. /Урла./ Вриштаћу!

ХАНИБАЛ: Даћу вам, само мало тише. Јадни Цезар! Како ли је живео с њом?

ПЕТЈО: Одмах после ње је постао педер. Дај јој паре и бежи, док је време.

ХАНИБАЛ: Даћу јој. Даћу јој и напуштам фондацију.

КЛЕОПАТРА: Напуштај, али паре пре тога!

ХАНИБАЛ: Сада ће стићи, само тише. /Вади мобилни/. Хало! Хало! Је л' то банка? Salve, банка, Salve. Овде окно број 264. Ја сам, да, ја сам... Милион и сто хиљада марака, 5 милиона долара и 10 милиона фунти. Да, тачно сте чули: цифром и словом . Знам за план, знам, али нема другог излаза. Sancta simplicitus, банка, sancta simplicitus. Треба да попустимо. Да? Потврђено из фонда “Sancta simplicitus”? Грацие, банка, грацие! / Клеопатри/. Готово. /притисне на дугме мобилног и из тунела се чује звук лифта./ Паре стижу.

СОЊА: Могу ли ја да питам нешто?

ХАНИБАЛ: Нормално.

СОЊА: Могу ли ја да вратим паре?

ХАНИБАЛ: Све може.

ВАСКО: Соња, шта ти је? Зашто да враћаш?

СОЊА: Шта ће ми?

ВАСКО: Купићеш ауто.

СОЊА: Украшће га.

ВАСКО: Купићеш стан.

СОЊА: Покрашће га.

ВАСКО: Он ће ти опет дати.

СОЊА: Опет ће да ме покраду.

ВАСКО: Купићеш, барем, видео.

СОЊА: Е, и?

ВАСКО: Гледаћеш добре филмове.

СОЊА: Хвала. Хоћу да живим, а не да гледам како други живе.

ХАНИБАЛ: Паре су стигле. Потпишите списак, а ја ћу за то време да их истоварим. /Улази у отвор и вади банкарске џакове с парама./

СЛИКА ШЕСТА

КЛЕОПАТРА: Не пипај! /Истргне једну врећу из Петјових туку/. Та је моја. Пусти је!

ПЕТЈО: Како твоја? Не видиш ли да је моја?

КЛЕОПАТРА: Пусти је, викаћу.

ВАСКО: Дај јој, баџанак. Дај јој! Нећеш осиромашити без једне вреће.

ПЕТЈО: Она има 10 милиона. Десет врећа по милион.

КЛЕОПАТРА: Пребројаћу их. /Раскида први свежањ и почиње да броји./

ПЕТЈО: Како ћеш бројати до 10 милиона? Живот ће ти проћи у бројању.

КЛЕОПАТРА: Жртвоваћу се. /Раскида други свежањ./

ПЕТЈО: Види које си ђубре направила...

КЛЕОПАТРА: Ја ћу да пометем. /Узима метлу и лопатицу./ Волим да метем.

ВАСКО: Што метеш и моје? Ја имам само један милион. Мете као на гумну... /Почиње да одваја своје паре./

КЛЕОПАТРА: Не пипај, чујеш ли? Сво ђубре је моје.

ПЕТЈО: Баџанак, остави их! Ево ти један свежањ од мојих, пусти је! /Баца свежањ, који се покида и меша се са другим парама./

ВАСКО: Све се измеша. Како ћемо сада да их поделимо?

КЛЕОПАТРА: Никако.

ВАСКО: Делићемо на око. /Почиње да дели лопатицом, певушећи у ритму: ”Једна теби, једна мени, мени, теби, теби, мени...”/

КЛЕОПАТРА: Хоћу још једну лопату!

ВАСКО: /зарије лопатицу, разјарено./ Ево ти једна лопата, ево ти још једна, и још једна... Хоћеш још једну? /Подиже лопату да је удари, али се савлада./

КЛЕОПАТРА: Требало је да тражим још...

ВАСКО: Тражила си, али ти он рече да не може више.

КЛЕОПАТРА: Ако вичем, даће...

ВАСКО: Већ је отишао.

КЛЕОПАТРА: Тунел је остао... Сићи ћу доле и вриштаћу. Хоћу још!

ВАСКО: Зашто?

КЛЕОПАТРА: Орочићу их за унуке.

ВАСКО: Још увек немаш унуке.

КЛЕОПАТРА: Је л' да чекам да се прво роде? Тада ће бити још теже. Постаје све горе и горе, Василеее! Идем!

ВАСКО: /хвата је/. Клеопатра!

КЛЕОПАТРА: Пусти ме, Василе. Кад већ има одакле да се узме...

ВАСКО: Већ смо узели?

КЛЕОПАТРА: Још, још, још... Пусти ме, викаћу!

ВАСКО: Клеопатра!

КЛЕОПАТРА: Викаћууу!

КЛЕОПАТРА: Још, још, још... Бар да нам унуци живе као људи. Одлазим, одлазииим!

СЛИКА СЕДМА

ПЕТЈО: Е, што је досада, брате...

ВАСКО: Шта ће сад да се деси?

ПЕТЈО: Даће јој, шта друго...

ВАСКО: Не верујем.

ПЕТЈО: Видео си да имају слабе живце... Кад се развришти у банци, само ће да ускликну “О, sancta simplicitus!” и даће јој цео фонд. И онда ће је због толиких пара неко убити. Баџанак, почињем да се питам: како ћемо да утрошимо толике паре?

ВАСКО: Ефектно, како иначе... Разбацаш их на тромесечја и...

ПЕТЈО: И исплаћујем плате.

ВАСКО: Да.

ПЕТЈО: А кад нестану?

ВАСКО: Кад нестану... Опет ћеш тражити од оног...

ПЕТЈО: Оно… боље да уопште не свирамо. Кад овако, или онако, стално дају... /Одлази до центра собе и покушава да се оријентише./ Баџанак, где му оно дође Римска империја? Је л' овамо?

ВАСКО: /збуњено/. Каква Римска империја? Тамо је Север?

ПЕТЈО: Како то Север? Одакле сунце изгрева?

ВАСКО: Раније је било са истока, сад више не знам... Ако кажу с Истока, онда је Исток.

ПЕТЈО: Зар не можеш нормално да мислиш? /Поново покушава да се оријентише./ Исток, Запад, Север, Југ... Значи, Запад је тамо?

ВАСКО: Не знам. Нисам ишао. Ишао сам само у...

ПЕТЈО: Знам где си ишао... Баџанак, са мном се нешто дешава... Све ми се окреће и губе ми се правци... Зар се и теби не чини да је лампа на поду?

ВАСКО: Како то на поду?

ПЕТЈО: Имам такав осећај... Врло непријатан. Као да је лампа под нама. Реци ми онај, Ханибал, на коју је страну отишао? Као да је кренуо нагоре?

ВАСКО: Попустили ти нерви, Петјо. И мени исто. Узми мало лозе... Ето тако! Чекај да и ја потегнем једну... Знаш ли шта све можемо да урадимо са овим доларима?

ПЕТЈО: Ништа.

ВАСКО: Није тачно. Долари су долари. Можемо да их конзервирамо и да их извадимо, кад се овде ствари среде.

ПЕТЈО: Има да чекаш. Дотле могу и доларе да укину. Чекај мало... /Покушава да дуби на глави./

ВАСКО: Петјо, шта радиш?

ПЕТЈО: Нешто се дешава, Баџанак... Губим осећај за оријентацију.

ВАСКО: Какву оријентацију?

ПЕТЈО: Вертикалну. Као да сам пијан... На тренутак, горе ми изгледа као доле, и обрнуто. Јој, мамицу му! Гадно, баџанак.

ВАСКО: То је због пара. Овај нас излуди с тим парама.

ПЕТЈО: Васко, хајде да изађемо горе, хоћеш ли?

ВАСКО: Где горе?

ПЕТЈО: Кроз рупу. Не могу више да стојим овде. Треба ми ваздух и светлост, баџанак, гушим се. Ниси ли видео да је он кренуо горе? Он нас замајава, баџанак. Они су горе, а ми смо доле. Висимо!

ВАСКО: Пази сад, то горе и то доле су релативни појмови. Све зависи од гравитације, јер да ње нема, распрснули би се. Реално посматрано, сви ми висимо у васиони.

ПЕТЈО: Не сви, баџанак. Само ми висимо. И то наниже.

ВАСКО: За васиону не постоји горе и доле.

ПЕТЈО: За васиону не, али за нас да... Свако гледа да изађе нагоре, само ми надоле. Јер смо побркали правце. Ја идем, баџанак!

ВАСКО: Где?

ПЕТЈО: Бацам се главом навише, шта буде да буде. /Баца се главом наниже./

ВАСКО: Петјо! Петјо! Баџанак!

СЛИКА ОСМА

СОЊА: Реци ми, где је горе и где је доле?

ВАСКО: Ljуди живе свуда. Немој да слушаш Петја. Он је откачио.

СОЊА: Разумем.

ВАСКО: Стварно је постало страшно. Они ће се вратити...

СОЊА: Бојим се да и ја не кренем.

ВАСКО: Соња, молим те!

СОЊА: А што да не? Шта ме очекује овде, ако останем?

ВАСКО: Како шта? Ти си млада, будућност је пред тобом... Је л' видиш ово црно... /Показује на шољу./

СОЊА: Будућност је предамном, док сам млада. А после? Погледај Клеопатру и не питај за мене...

ВАСКО: Борићеш се.

СОЊА: С ким?

ВАСКО: Како с ким? Са себи сличнима. /Показује шољицу./ Видиш ово овде, то су они...

СОЊА: А што су они криви? И они су као ја, и они хоће да живе.

ВАСКО: Ко преживи. Овде је то тако.

СОЊА: Није у томе истина.

ВАСКО: Требало је да тражиш више пара. Кад човек има пара, некако увек изађе на крај. Ко има пара – преживљава.

СОЊА: И то није истина.

ВАСКО: А шта је истина? Када смо већ у лавиринту, барем бирај светлије тунеле, да не удараш у зидове. Овде зид. /Показује зидове./ Тамо зид, и тамо зид. Ту врата. Излазиш. Идеш, одеш, обилазиш улице, тргове, кафане, евентуално магистрале у земљи, можда и изван земље (где ти дозволе) и гледаш – свуда исто, ако не и још горе. И опет се враћаш ту. Јер и улице у том лавиринту су алеје без излаза. Где год да одеш, опет си ту. Зид. /Показује./ Зид, зид... Горе не може, доле... Доле може...

/Погледа Соњу, погледом откривача научне истине./ Ето излаза! Ето излаза, Соња! /Јурне ка рупи./

СОЊА: Васко!

ВАСКО: Излаз, Соња, излаз!

СОЊА: Сви су полудели...

ВАСКО: Они нису луди, Соња, ми смо луди. Сада сам схватио. Соња, идеш ли?

СОЊА: Не.

ВАСКО: Ја одлазим! Одлазим! /Соња очајнички покушава да га заустави./ Одлазим, Соња.

СОЊА: Васко, чекај! Идем и ја…

СЛИКА ДЕВЕТА

СОЊА: Васко? Васко, где смо?

ВАСКО: Како где, у тунелу... Овде се укршта са другим тунелима. Цео лавиринт. Изгледа да смо се изгубили.

СОЊА: Васко, где си?

ВАСКО: Ту сам. Држи се за мене да се не изгубимо.

СОЊА: Васко, страх ме је. Да се вратимо!

ВАСКО: Како да се вратиш из овог лавиринта? Требало је да узмемо клупко пређе, да га успут одвијамо. Сада и да се вратимо не можемо…

СОЊА: И шта ћемо сад?

ВАСКО: Не знам. Ја сам већ огладнео. Требало је да узмем суву храну.

СОЊА: (шапуће) Васко? Васко, чујем нешто? Неко долази?

ВАСКО: Где?

СОЊА: Тамо негде.

ВАСКО: И ја чујем нешто.

СОЊА: И шта ћемо сад?

ВАСКО: Предаћемо се. Тражићемо политички азил, или нешто слично… Рећи ћу му: пријатељу, таква и таква ствар… Знаш ли како је пријатељ на латинском?

СОЊА: Не знам. Мислим да је амигос.

ВАСКО: То је на шпанском?

СОЊА: Ма сви ти језици личе…

ВАСКО: Италијански је ближи латинском. Како беше на италијанском?

СОЊА: Не знам.

ВАСКО: Пробаћу са амигос. (Виче на сав глас.) Salve, amigos!

ГЛАС: Salve, amigos!

ВАСКО: Разумео је. (Гласно) Vivat Roma!

ГЛАС: Vivat Roma!

ВАСКО: Vivat Romano Imperium!

ГЛАС: Vivat Romano Imperium!

ВАСКО: Јеси ли видела? Успостависмо контакт.

СОЊА: Кажи му како се зовеш.

ВАСКО: Добро. (Гласно.) Meus nomen Vasilius.

ГЛАС: Meus nomen Pietros.

ВАСКО: Зове се Пиетрос. Сад смо се упознали.

СОЊА: Треба да почнеш неки разговор…

ВАСКО: Ништа више не знам на латинском. Памтим само студентску химну.

СОЊА: Нема везе, певај. Боље него да ћутимо.

ВАСКО: (пева) Vivat Academia…

ГЛАС: (пева) Vivant professores…

ВАСКО: Успостависмо контакт. (Наставља са химном.) Vivat Academia…

ГЛАС: Vivant professores…

Vivat Academia,
vivant professores. (bis)
Vivat membrum quodlibet,
vivant membra quaelibet,
semper sint in flore. (bis)
Alma Mater floreat
quae nos educavit, (bis)
caros et conmilitones
dissitas in regiones
sparsos congregavit. (bis)

ПЕТЈО: Баџо, јесте ли то ви?

ВАСКО: Ми смо.

ПЕТЈО: Ух, препаде ме! Помислих: ухватише нас.

ВАСКО: Ко?

ПЕТЈО: Римска полиција, ко други? Затегли визни режим и протерују све емигранте. А куда сте се ви запутили?

ВАСКО: Па, тамо. Видесмо од вас и…

КЛЕОПАТРА: Јадничци!

ПЕТЈО: Враћајте се, није тамо за нас.

ВАСКО: Шта? Зар нема посла?

ПЕТЈО: Баџо, без радне визе примају само у Колосеум.

ВАСКО: Музиканте?

ПЕТЈО: Не. Гладијаторе, Василе. Пробао сам.

ВАСКО: И?

ПЕТЈО: Учествовао сам у реконструкцији битке између Спартанаца и Ксеркса.

ВАСКО: На којој си страни био?

ПЕТЈО: Ја сам био Ксеркс.

ВАСКО: Јеси ли се тукао?

ПЕТЈО: Не, Васко, нисам се тукао.

ВАСКО: Него?

ПЕТЈО: Бежао. Кад изађоше они Спартанци, ја јурнух да бежим по писти. Ја беж' – они за мном, ја трк – они за мном. Један круг, други, трећи, четврти… Таман да ме сустигну, Император (тамо га зову председник) уста из ложе, подиже руке и викну: “Ово нису олимпијске игре. Ово су гладијаторске битке. Ко хоће олимпијске игре, да иде горе на онај свет!” Тог тренутка се шмугнух у један подземни тунел Колосеума и из тунела у тунел, и ето ме овде.

КЛЕОПАТРА: А ја сам певала улогу мученице међу гладним лавовима у ранохришћанској опери. Ја певам – лавови урлају, ја певам – лавови урлају… На крају ме лавови опколише у једном углу и разјапише чељусти. Онда ја заурлах: “Викаћу!”, лавови побегоше у гледалиште код публике, ја скочих доле у оркестар и кроз један тунел сустигох Петја. Добро је што доле има много тунела… Цело је подземље као лавиринт.

ВАСКО: Тише! Неко, изгледа, долази?

ПЕТЈО: Римска полиција?

ВАСКО: Још горе. Изгледа да су Спартанци… Брзо горе, иначе лоше нам се пише.

СЛИКА ДЕСЕТА

ПЕТЈО: Ух, изађосмо! Брзо да окренемо сто преко рупе! Брже!

ПЕТЈО: Ух, хвала Богу! Овде је много боље, баџо. Тамо ни здраво не можеш да кажеш на латинском, а овде, неког опсујеш, неком се пожалиш и лакне ти. Баџо, иди купи две флаше вискија, они Спартанци су ми још увек пред очима. Купи три флаше.

ВАСКО: А паре?

ПЕТЈО: Па, зар ти не дадоше милион?

ВАСКО: Стварно… Заборавих да сам богат. Што ти је човек? Кад навикне на немаштину, и не може да одвикне. Овде има лозе…

ПЕТЈО: Онда дај и седи. (Седају на под.) Хајде, живели!

СВИ: Живели! (Подижу чаше у вис.)

ВАСКО: Тише! Неко долази!

ПЕТЈО: Спартанци! Држи сто!

ПЕТЈО: Натраг! Враћајте се! Овде су гладијаторске борбе забрањене!

ХАНИБАЛ: Salve, amicos!

ХАНИБАЛ: Vivat Romano Imperium!

СОЊА: Ти опет носиш паре?

ХАНИБАЛ: Не. Више не носим паре. Дали ми отказ. Дали ми отказ и најурили ме из империје.

ПЕТЈО: А што су тебе најурили?

ХАНИБАЛ: Оптужили ли ме да сам организовао шверц људи.

ПЕТЈО: Каквих људи?

ХАНИБАЛ: Вас. Видели вас доле и…

КЛЕОПАТРА: Ма какви! Све време смо ту седели…

ХАНИБАЛ: Могу ли да останем код вас?

ПЕТЈО: Можеш. Седи. Васко, дај му чашу. Дај и неко мезе.

ВАСКО: Имам само псеће конзерве. Куповао сам их док сам био сиромашан… за пса. Мислио сам да узмем пса…

ПЕТЈО: Нема везе, дај. Уз лозу све иде. Хајде, живели! (Пију.) Мало ћемо да попијемо, мало да поједемо… Мало ћемо да залајемо… Аууу! (Петјо постаје све веселији.) Ха-ха-ха! Аууу! (Према Васку.) Аууу!

ВАСКО: (прихвата игру) Аууу! Ха-ха-ха! Бау!

СОЊА: (урла) Доста! (Ханибалу) Је л' видиш? Видиш ли шта си учинио твојим парама? Зашто нам дадосте те паре?

ХАНИБАЛ: Испуњавао сам своју мисију.

СОЊА: Зашто баш нас изабрасте?

ХАНИБАЛ: Зато што сте сиромашни.

СОЊА: И, пошто смо сиромашни, дајеш нам да још више патимо, је ли?

ХАНИБАЛ: Дали смо вам да и ви имате, јер смо хтели да људе учинимо срећнијим и бољим.

ВАСКО: Зар се сиромаху дају паре?

СОЊА: Да их вратимо. Да им их вратимо док сасвим нисмо полудели.

ПЕТЈО: Да, да! Вратићемо их… Прво да мало полудимо, па онда.

КЛЕОПАТРА: Да их запалимо! Не могу више ни да их гледам.

ВАСКО: Стани, запалићеш зграду!

ПЕТЈО: (показује Ханибала) Он је за све крив! Он! Њега треба запалити.

ХАНИБАЛ: O, sanctus simplicitas!

ПЕТЈО: Sanctus simplicitas, је ли? Живот си нам уништио!

ПЕТЈО: Пали!

СОЊА: Станите!

СОЊА: Нема га?! Нестао је.

ПЕТЈО: Има човек право. Овде није за живот.

СОЊА: Само су паре остале…

ВАСКО: И ми остајемо овде. Паре ништа не мењају.

КЛЕОПАТРА: Шта можемо да учинимо?

ВАСКО: Ништа.

ПЕТЈО: Осим да чекамо да се нешто промени…

КЛЕОПАТРА: Да ли ће се променити?

СОЊА: И да се не промени, опет ћемо чекати. Друге могућности нема. Чекаћемо.

ВАСКО: Чекаћемо.

ПЕТЈО: Чекаћемо.

СОЊА: Чекаћемо. Све се на овом свету мења. Смењују се ноћ и дан, пролеће и зима, епохе се смењују, мењају се владе… Све и свако се мења, али наше чекање остаје вечито. Ноћу чекамо дан, зими пролеће. И увек након ноћи долази дан. То је једино у шта још верујемо. Но, чак и да никада не сване, ми ћемо опет чекати. Чекаћемо!

СВИ: Чекаћемо!

НАДЗЕМНИ: И ви ћете бити награђени. Ми ћемо вас спасити.

ВАСКО: Ко сте ви?

НАДЗЕМНИ: Ми смо из једног надземног света – света вечитог благостања, љубави и среће. Ваше ће чекање бити награђено и ми ћемо вас спасити. Дођите!

КРАЈ

Христо Бојчев

http://www.hristoboytchev.com/

Рођен 1950. у граду Пољски Трамбеж, Северна Бугарска. 1974. завршио Машински факултет у граду Русе. Од 1976. до 1985, године, ради као технички директор у једној фабрици у свом родном граду. 1984. изведена је прва његова драма “Она ствар”. Од 1985. до 1989. године, студира драматургију на Националној академији за позоришну и филмску уметност. 1989. је проглашен за драмског писца године са 40 поставки његове драме на сценама широм Бугарске. Године 1990. је премијерно показан играни филм, снимљен по његовом драмском тексту “Она ствар”. Исте године почиње да редовно учествује као политички сатиричар у једном од најпопуларнијих ТВ шоу-програма. 1996. добија државну донацију за снимање играног филма “Пуковник птица” по истоименом свом драмском тексту. Те године је аутор и водитељ у свом телевизијском шоу-програму, а такође је и кандидат за председника Републике на тадашњим изборима. Телевизијско време које су му доделили, користи за својеврсни политички хепенинг, током тридесет дана у најгледанијем времену. Освојио око 2% гласова бирача.

1997. године, на Међународном конкурсу за драмски текст, за своју драму “Пуковник птица”, добија Међународну награду за најбољи драмски текст Британског савета. Драма је победила у конкуренцији од 400 драмских текстова из целог света. Награда му је уручена у Краљевском националном позоришту од стране Харолда Пинтера. До сада је драма постављена више од 30 пута у преко 25 земаља света.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Бугарској | Библиографија
Насловна | Новости | Мапа | Контакт