Пројекат Растко : Бугарска : Уметност

Емил Бонев

Морска со

позоришни комад
1998

Превод са бугарског: Благоје Николић

Лица:

• Емил
• Димитар
• Соња
• Тања

І

ДИМИТАР: Доста! Доста! Доста

ЕМИЛ: Шта ти је?

ДИМИТАР: Ништа! Извади руку из уста!

ЕМИЛ: Молим?

ДИМИТАР: Не гризи нокте!

ЕМИЛ: Јеси ли ти полудео?

ДИМИТАР: Полудећу од тог звука!

ЕМИЛ: Од ког звука?

ДИМИТАР: Нервираш ме! Зар не схваташ?

ЕМИЛ: И ти ме нервираш!

ДИМИТАР: Ја?

ЕМИЛ: Да, ти!

ДИМИТАР: Чиме те то ја нервирам?

ЕМИЛ: Замуцкујеш!

ДИМИТАР: Стварно!

Од када ти мене познајеш?

ЕМИЛ: Од кад те памтим.

ДИМИТАР: Да си ми икада рекао да те моје замуцкивање нервира?

ЕМИЛ: Ето, сад сам ти рекао!

ДИМИТАР: Ја замуцкујем од рођења и ништа ту више не може да се учини...

ЕМИЛ: И ја гризем нокте од малена, нико није успео да ме одучи, не покушавај ни ти! Пусти ме да радим шта хоћу и читај ту јебену књигу, иначе...

ДИМИТАР: Шта иначе?

ЕМИЛ: Иначе ћу да те опалим и престаћеш да замуцкујеш заувек.

ДИМИТАР: Ти то мене плашиш?

ЕМИЛ: Опомињем те да ме не нервираш!

ДИМИТАР: Чиме те то нервирам? Читам, ћутим и мислим! А ти ме убијаш тим ноктима. Као да имам хамстера у глави. Не могу ни да читам, не могу ни да мислим. До гуше ми је твојих ноктију.

ЕМИЛ: Доста с тим ноктима!

ДИМИТАР: Не дери се! Кад ми неко урла, побесним. Падам у тихо лудило. У сасвим тихо лудило. Схваташ? И почињем да мислим...

ЕМИЛ: Он као мисли... Ти, бре, замуцкујеш и кад мислиш. Малопре, док сам те гледао, схватио сам. Бленуо си у нешто, разјапљених устију, и замуцкивао у себи. Очи су ти замуцкивале. Како то раније нисам приметио? Ти, дечко, имаш проблем! Учини нешто да га решиш, молим те, и не бави се мојим ноктима. Имаш довољно посла сам са собом. Запамти! У ква-ру си!

ДИМИТАР: Знам! Такав сам се родио!

ЕМИЛ: Опет размишљаш у погрешном правцу.

ДИМИТАР: Откуд ти знаш шта ја мислим?

ЕМИЛ: Знам ја, знам.

ДИМИТАР: И у чему је тај мој квар?

ЕМИЛ: Померио си од читања! Од читања!

ДИМИТАР: Озбиљно!

ЕМИЛ: Учиш живот из књига, а то је много опасно!

ДИМИТАР: Како ти знаш да је опасно, када у животу ни један ред ниси прочитао?

ЕМИЛ: Знам ја, знам!

ДИМИТАР: А одакле ти, паметњаковићу, који све знаш, учиш живот?

ЕМИЛ: Од живота! Али и он ме нервира и зато повремено гризем нокте!

Јер ми и живот у последње време замуцкује као и ти!

ДИМИТАР: Аха! Сад сам схватио зашто гризеш нокте. Живот ти замуцкује!? А ја све мислио да их гризеш зато што ја замуцкујем.

ЕМИЛ: Ти више немаш "ти". Твоје "ја" те је, одавно већ, напустило.

ДИМИТАР: Стварно?

ЕМИЛ: Да, стварно! Посматрам те много пажљиво! Што више читаш, то више замуцкујеш.

ДИМИТАР: То је веома интересантно. Од читања, значи... Толико лекара, терапија, консултација, вежби и нико до сада да ми каже стварни разлог мог замуцкивања. Хвала ти много! С тим у вези, имам само још једно питање. Интересантно, зашто сам замуцкивао и онда, када још нисам знао да читам? Имаш ли неко објашњење за то?

ЕМИЛ: Ти ме зајебаваш?

ДИМИТАР: Говорим сасвим озбиљно!

ЕМИЛ: Овај, пази сад... Ти као мали ниси читао, али ниси ни размишљао толико много, као сада. Схваташ? Осим тога, тада су те родитељи учили како да живиш. После, када су се развели, почео си од бабе да учиш како се живи. После си дошао код мене и ја сам схватио да уопште не јебеш да ме слушаш. Схватио сам, такође зашто никог не вариш. Ти си био много добро дете. Лепо, паметно – само што си мало замуцкивао. Ал од кад поче да читаш те јебене књиге, ти си отка-чи-о. То се поклопило са твојим пубертетом. Памтим тачно од када си почео да се понашаш као главни лик. Почео си да живиш као у роману.

ДИМИТАР: А ти, као у чему живиш?

ЕМИЛ: Као у животу!

ДИМИТАР: Иста ствар!

ЕМИЛ: Није исто.

ДИМИТАР: Опет је "као у нечему". Да ли је "као у роману" или "као у животу" је једно те сито.

ЕМИЛ: Е, ту грешиш. Ти то не можеш да схватиш. НИЈЕ ЈЕДНО ТЕ ИСТО!

ДИМИТАР: У реду! У реду! Добро! Имаш ли нешто друго да ми кажеш, јер сам сутра на предавањима и морао бих, ипак, мало да одспавам.

ЕМИЛ: Много ствари имам да ти кажем, али ме не остављаш да ти о... о... објасним. О-па! И ја почех да замуцкујем! Јеси ли чуо? Јеботе, које зезање!

ДИМИТАР: Замуцкујеш зато што покушаваш да објасниш ствари, које ти уопште нису јасне.

ЕМИЛ: Ти ме, дечко, нервираш! Зато замуцкујем. Који ужас! Уз тебе и ја почех да замуцкујем!

ДИМИТАР: Бар ћеш да схватиш како је мени целог живота. Једном замуцнуо и уплашио се. А да си као ја, да си живео као ја...

ЕМИЛ: Ја живим свој живот, а ти си одувек живео нечији туђи живот. Схваташ? Стално изиграваш неког ко не замуцкује.

ДИМИТАР: Што ти не почнеш да изиграваш неког ко не гризе нокте? Барем недељу дана? Видећеш колико ће ти бити боље. А и мени с тобом.

ЕМИЛ: Ја ти озбиљно говорим а ти опет нешто глумиш. Доста си глумио, дечко! Стално глумиш. Што барем не поста глумац, кад ти се толико глуми.

ДИМИТАР: Не могу да постанем глумац јер замуцкујем! Зар ниси приметио? Мало сам више, онако, драмски. А сад хоћу да ти кажем нешто. Говорићу сасвим тихо, али имај у виду да сам тренутно у таквом стању, да могу да устанем и да те смажем… Зар не можеш да се досетиш, мајку му! Немаш ли благи осећај да вређаш? Слушам те десет минута. Копаш по мом детињству, говориш о мојим комплексима. Лако је теби! Зашто то радиш? Доказујеш се на мени? Шта ли? Ти си човек радник, а ја учим филозофију. Ко кога треба да просвећује? Помисли мало. Ја сам почео да студирам филозофију зато што не треба пуно да се говори. Треба да се чита и да се размишља! Са мало речи... Разумеш? Ти си другачији човек. Зашто хоћеш да будем као ти?

ЕМИЛ: Зато што те волим!

ДИМИТАР: Воли ме, али се не труди да ме промениш. Касно је. Зато сам и дошао да живим код тебе. Био си слободан човек. Мрзео си калупе, шеме. Од кад се тако промени? Био си у свему најбољи, ал ти оде на грађевину. Зашто си побегао? Памтиш ли? Али теби све брзо додија. Шта ја да радим? Ако сам ти и ја додијао, да покупим књиге и да нестанем.

ЕМИЛ: Нећеш ти нигде да идеш.

ДИМИТАР: А шта да радим овде? Да седим и слушам како неспретно жонглираш мојим проблемима?

ЕМИЛ: Добро, де, извини. Знаш да то радим због тебе.

ДИМИТАР: Ма знам, човече! Али боли! То што трпим и гутам, знаш ли колико ће година замуцкивања да ме кошта? Све има своју цену. Дугујеш ми нешто, знаш? Хајде да сад поразговарамо мало о теби.

ЕМИЛ: Зар ти се не беше спавало?

ДИМИТАР: Расанио сам се!

ЕМИЛ: Па, да поразговарамо, кад већ хоћеш! О чему ћемо то да говоримо о мени? Ти, уосталом, све знаш...

ДИМИТАР: Е, не баш све! Хајде, реци ми сада, јеси ли икад гризао нокте на ногама, на пример?

ЕМИЛ: Доста с тим ноктима!

ДИМИТАР: А! Боли, а?

ЕМИЛ: Гризао сам их и не боли!

ДИМИТАР: Када?

ЕМИЛ: Као клинац.

ДИМИТАР: И како си престао?

ЕМИЛ: Престао сам! Како не бих престао?

ДИМИТАР: Зашто?

ЕМИЛ: Нисам више могао да их дохватим!

ДИМИТАР: Е, зар те сада, када си порастао, не нервира што не можеш да загризеш палац на левој нози, на пример?

ЕМИЛ: Нервира ме!

ДИМИТАР: И шта радиш кад те нервира?

ЕМИЛ: Шта радим, чупкам га.

ДИМИТАР: Како га чупкаш?

ЕМИЛ: Ноктима на руци га чупкам. Ево овако га чупкам. Хајде, доста је било!

ДИМИТАР: Али ти уопште немаш нокте на рукама.

ЕМИЛ: Сада немам!

ДИМИТАР: Никада ниси имао!

ЕМИЛ: У реду! Пре него што изгризем нокте на рукама, ишчупкам нокте на ногама и чак онда изгризем нокте на рукама.

ДИМИТАР: Чекај мало! Много је компликовано. Дај понови још једном.

ЕМИЛ: Прво ишчупкам нокте на ногама, па тек онда изгризем нокте на рукама. Ето то је то.

ДИМИТАР: И не гади ти се?

ЕМИЛ: Након што ишчупкам нокте на ногама, увек оперем руке, кретену један.

ДИМИТАР: Није ли лакше да пре тога опереш ноге и да не устајеш да шеташ сваки пут када...

ЕМИЛ: Сигурно да је лакше, али ми до сада то није пало на памет.

ДИМИТАР: Ето! Дајем ти идеју: пре него легнеш опереш ноге и уживаш. И онако ти ноге смрде на лешину од тих патика, које ниси скинуо с ногу годинама.

ЕМИЛ: Престани с тим ногама! Видиш да једем!

ДИМИТАР: У реду! Говорићемо о твојим рукама. Сада, кад видим на шта ти руке личе, изгледа ми да ћеш морати поприлично да чекаш док ти нокти довољно не порасту, да би поново могао да чупкаш нокте на ногама.

ЕМИЛ: Ти не брини. Расту истовремено.

ДИМИТАР: Само, изгледа ми, да их никад не сачекаш да порасту, јер сам приметио да их изгризеш још док су сасвим мали.

ЕМИЛ: Чекам их ја, чекам!

ДИМИТАР: За које време порасту?

ЕМИЛ: За, отприлике, две недеље.

ДИМИТАР: Зар се не досађујеш све то време?

ЕМИЛ: А је л' теби досадно кад правилно изговориш неку реч?

ДИМИТАР: Сада разговарамо о теби. О мени смо довољно говорили, пре овога.

ЕМИЛ: Имаш ли још шта да ме питаш?

ДИМИТАР: Не! Али имам идеју како да престанеш с тим грижењем.

ЕМИЛ: Како? Тако што ћу мазати руке разним говнима, љутом паприком и другим сличним гадостима?

ДИМИТАР: Не. Тако што ћеш носити рукавице. Стално. И спавати са чарапама. Сигуран сам! Престаћеш. И треба одмах да почнеш да то радиш, јер већ имаш комплекс због тих твојих ноктију.

ЕМИЛ: А ако ти ућутиш, уопште се неће примећивати да замуцкујеш. Хајде, доста је већ! Руке, нокти, ноге... Нећу престати да их гризем, као што ни ти нећеш престати да замуцкујеш.

ДИМИТАР: Ако је тако, даћу ти другу идеју. Како да зубима дохватиш нокте на ногама.

ЕМИЛ: Како?

ДИМИТАР: Ето, ту је све објашњено.

ЕМИЛ: Књиге не читам.

ДИМИТАР: Знам. Има сличица.

ЕМИЛ: Који је, сад, овај?

ДИМИТАР: Јога! Ако научиш ову вежбу, нећеш имати никаквих проблема. Види где је попео ноге. Чак на врат. А до устију ти је још мање растојање...

ЕМИЛ: А ако ти научиш ову вежбу, ево ову, моћи ћеш устима да дохватиш ону ствар и, када изгубиш невиност, што би се рекло, смирићеш се и крај замуцкивању. Крај невиности. Крај! Ионако ти је већ време!

ДИМИТАР: Ја ону ствар дохватам и без тих вежби.

ЕМИЛ: Види ти се по подочњацима!

ДИМИТАР: То је од неспавања и читања.

ЕМИЛ: Онда престани да читаш! Од кад ти то понављам. Наспавај се и остави ме већ једном на миру!

Ћутиш? А?

ДИМИТАР: Да, ћутим!

ЕМИЛ: Опет нешто поче да замуцкујеш?

ДИМИТАР: Поживчанио сам! И то од тебе! Ти то намерно радиш?

ЕМИЛ: Још мало и ја ћу бит крив што замуцкујеш.

ДИМИТАР: Не само ти. Ја, међутим, уопште нисам крив што ти гризеш нокте, јер... нема везе… и онако већ… уствари...

ЕМИЛ: Кажи неки цитат. Нешто из књига! Од нас двојице ти си у томе највећи.

ДИМИТАР: Хвала!

ЕМИЛ: Молим.

ДИМИТАР: Опалим те голим!

ЕМИЛ: Опа!

Хајде кажи нешто за крај, па да спавамо?

ДИМИТАР: Разговараћемо сутра. Јутро је паметније од вечери.

ЕМИЛ: Ето, не издржа! За крај испали мудрост некакву. Је л' знаш ко је то рекао?

ДИМИТАР: Не, не знам! Да ти можда не знаш?

ЕМИЛ: Наравно да знам!

ДИМИТАР: И ко је то рекао?

ЕМИЛ: Народ! Народ је то рекао!

ДИМИТАР: Лаку ноћ!

ЕМИЛ: Лаку!

ДИМИТАР: Угаси касетофон.

ЕМИЛ: Волим да заспивам уз музику.

ДИМИТАР: Од кад?

ЕМИЛ: Од недавно.

ДИМИТАР: Угаси га! Нервира ме!

ЕМИЛ: Не могу да гризем нокте, не могу да слушам музику, не могу да говорим зато што те нервира. Шта ти хоћеш, да полудим и да почнем да замуцкујем као ти? Ствар је једноставна: ја волим да слушам музику, ти волиш да читаш.

ДИМИТАР: Добро! Добро! Читаћу мало пре спавања.

ЕМИЛ: Угаси лампу. Бије ми у очи.

ДИМИТАР: Не могу да читам у мраку!

ЕМИЛ: Добро! Затвори ту јебену књигу а ја ћу да угасим касетофон.

ДИМИТАР: Прошао ме сан. Ти спавај!

ЕМИЛ: Не могу да спавам на светлу!

ДИМИТАР: Покриј се преко главе.

ЕМИЛ: Вруће ми је кад се завијем преко главе!

ДИМИТАР: Не знам ја. Замолио сам те да зауставиш музику, ти ниси хтео. Сад ме прошао сан и читаћу до јутра.

ЕМИЛ: Е, сад си ме изнервирао! Успео си!

ДИМИТАР: Угаси ту цигарету, човече!

ЕМИЛ: А сад и да не пушим!

ДИМИТАР: Знаш да не подносим цигарете.

ЕМИЛ: И ја те већ једва подносим. Али пушим и трпим те. Затвори прозор. Затвори га. Зар не осећаш да некакав смрад улази извана?

ДИМИТАР: Није извана! Прднуо сам!

ЕМИЛ: А што прдиш?

ДИМИТАР: Да би мирисало на мој прдеж, а не на та говна.

ЕМИЛ: Страва! Шта си јео, мајке ти?

ДИМИТАР: Обојица једемо исто, годинама.

ЕМИЛ: Ал кад ја прднем не мирише тако гадно.

ДИМИТАР: Теби не мирише! Питаш ли мене? Угаси је, иначе ћу поново да прднем.

ЕМИЛ: Гасим!

ДИМИТАР: Искључи касетофон.

ЕМИЛ: Искључујем га. И филозофи, значи, прде понекад...

ДИМИТАР: Лези.

ЕМИЛ: Лежем. Само не прди!

ДИМИТАР: Нећу. И ја лежем! Хрчеш као твор од тог пушења.

ЕМИЛ: А ти бунцаш.

ДИМИТАР: Стварно? Први пут чујем. А је л' замуцкујем кад бунцам?

ЕМИЛ: Замуцкујеш неподношљиво. Јебени месечар.

ДИМИТАР: Ал ти зато хрчеш.

ЕМИЛ: Ко? Ја? Немогуће! Како хрчем? Хајде покажи!

ДИМИТАР: Је л' ти чу нешто?

ЕМИЛ: Чух како хрчем!

ДИМИТАР: Неко, изгледа, куца!

ЕМИЛ: Стварно неко туца! Благо њему!

Што си заћутао?

ДИМИТАР: Слушам.

ЕМИЛ: Шта слушаш. Ови се тамо прождиру. Који су па сад ти?

ДИМИТАР: Ниси ли видео какав комад живи у суседној соби, од пре неки дан?

ЕМИЛ: Не! Какав?

ДИМИТАР: Страшна птичица!

ЕМИЛ: Ма немој! Стварно!

ДИМИТАР: Стварно?

ЕМИЛ: Је л' плавуша.

ДИМИТАР: Вештачка?

ЕМИЛ: Офарбана?

ДИМИТАР: Спортски тип

ЕМИЛ: Јој, мајчице! Какве су јој очи?

ДИМИТАР: Не виде се испод капута.

ЕМИЛ: Ал ова стење! Значи да је добра. Јој, мама! С овим си требао да почнеш. А ми говоримо глупости целе вечери. Опа, опет почеше! Е, ову ћу да опалим. За мање од недељу дана има да скикне. Овај је поједе, богте. Ко зна какав је шмокљан. Хајде мало тише тамо!

ДИМИТАР: Јеси ли чуо?

ЕМИЛ: Да. Неко куца!

ДИМИТАР: Нико не туца. Уплашио сам их. Изгледа да неко куца на вратима.

ЖЕНСКИ ГЛАС:Извините, да случајно немате две цигарете?

ЕМИЛ: Свршише.

ДИМИТАР: Како свршише? Пакла ти је скоро пуна.

ЕМИЛ: Они тамо свршише.

ДИМИТАР: Нормално. Чим траже, значи свршило.

ЕМИЛ: Не цигаре, идиоте!

ДИМИТАР: Иди да отвориш!

ЕМИЛ: Не могу.

ДИМИТАР: Зашто?

ЕМИЛ: Узбуђен сам! Иди ти.

ДИМИТАР: И ја сам се надрвио.

ЕМИЛ: Дај да видим. Теби се не види.

ДИМИТАР: Шта хоћеш да кажеш?

ЕМИЛ: Оно није да ти је пиша мала… Смири се…

ДИМИТАР: Говори тише, молим те!

ГЛАС: Хало, чујете ли? Да случајно имате две цигарете?

ДИМИТАР: Дај девојци две цигарете. Шта ме гледаш?

ЕМИЛ: Дај јој ти!

ДИМИТАР: Отишла.

ЕМИЛ: Јеси ли још надрвљен?

ДИМИТАР: Уопште нисам ни био надрвљен.

ЕМИЛ: Па, рекао си да јеси…

ДИМИТАР: Слагао сам те.

ЕМИЛ: Јебем ти нервни систем, ја бих експлодирао… А он… Ти си, бре, неки страшан стоик! Значи, ја се надрвио, а ти јок? А што?

ДИМИТАР: Па, ти си радник човек, памет ти је стално у ономе…

ЕМИЛ: Аха! Схватио сам те! Ви интелектуалци… то мало друкчије…

ДИМИТАР: Ето, дошли смо на ствар.

ЕМИЛ: Кажеш страшна пичка, а?

ДИМИТАР: Убиствена! Видећеш је сутра. Хајде спавај!

ЕМИЛ: Померићу јој мозак.

ДИМИТАР: Хајде, смрдиш као јарац од тих цигарета,

ЕМИЛ: Прави мушкарац и треба да мирише ко јарац.

ДИМИТАР: Глупости, је л' то неки цитат?

ЕМИЛ: Да, цитат.

ДИМИТАР: Где си то прочитао?

ЕМИЛ: Чуо сам, нисам прочитао. Жене воле мирис измета, зноја и слично.

ДИМИТАР: Неће ти шкодити да прочиташ неку књигу о тим стварима.

ЕМИЛ: Имаш ли нешто одговарајуће?

ДИМИТАР: Има у библиотеци.

ЕМИЛ: Тамо ногом не ступам.

ДИМИТАР: Онда остани неук и пусти ме да спавам.

ЕМИЛ: Ови опет почеше

ДИМИТАР: Остави људе да се туцају и спавај.

ЕМИЛ: Што ти не спаваш?

ДИМИТАР: Умукни и заспаћу!

ЕМИЛ: Ову ћу још колико сутра да опалим.

ДИМИТАР: Пази да те онај не опали.

ЕМИЛ: Ко?

ДИМИТАР: Онај што се рва с њом.

ЕМИЛ: Пиши и њему метак!

ДИМИТАР: Мало теже… Је л' знаш како је јака?

ЕМИЛ: Волим јаке! Јаке, коњасте! Обожавам их, мали! Обожавам!

ДИМИТАР: Ти лудиш, мајке ми!

ЕМИЛ: Знам. Просто лудим за шевом.

ДИМИТАР: Је л' ти уопште памтиш шта то беше? Шта се оно ради?

ЕМИЛ: Ја сам, можда, и заборавио, ал ти никада ниси ни знао.

ДИМИТАР: Добро, добро. Да не почињемо опет.

ЕМИЛ: Кладимо се?

ДИМИТАР: За шта?

ЕМИЛ: Да ћу најкасније за седам дана да је скинем.

ДИМИТАР: Кладимо се. У шта?

ЕМИЛ: По шут у дупе.

ДИМИТАР: Мало је.

ЕМИЛ: У три

ДИМИТАР: То је боље. Лаку ноћ! Ако је ја опалим пре тебе, ударам ти пет.

ЕМИЛ: У реду! Лаку ноћ!

ДИМИТАР: Но, хоће ли лака бити, кад смо растављени ми?… Како оно беше? Зацело, лака бити неће!

ЕМИЛ: Хајде умукни! Умукни већ једном!

ДИМИТАР: Знам рецитацију.

ЕМИЛ: Да, бре, знаш?

ДИМИТАР: Знам, мајке ми!

ЕМИЛ: Целу?

ДИМИТАР: Целу.

ЕМИЛ: Напиши ми је сутра, пре него изађеш, молим те!

ДИМИТАР: Иди у библиотеку и нађи је…

ЕМИЛ: Рекох ти. Забранио сам себи улаз тамо. Боље да сам напишем нешто.

ДИМИТАР: Ти ни своје име не можеш да напишеш.

ЕМИЛ: Могу ја, могу. Видећеш шта све могу.

Ноћ је! Скоро ће закуцати зора

Ето већ куца…

ЖЕНСКИ ГЛАС:Извините! Чух да не спавате. Да случајно немате аспирин? Сестра од тетке ми се нешто ушинула.

ЕМИЛ: Моменат! Како се то ушинула?

ТАЊА: Бави се спортом и…

ЕМИЛ: Моменат! И шта то тренира, па се ушинула?

ТАЊА: Карате. Данас се није добро загрејала и нешто је растегла… А, значи, малопре сте ме чули?…

ЕМИЛ: Чули смо, него нешто сам био у послу. Знате, ово писање…

ТАЊА: Много вам хвала! Сасвим сам цркла. До сада сам је масирала, али само са масажом неће проћи. А, изгледа и да је нешто прехладила. Хвала вам, још једном. Сутра ћу да вам их вратим…

ЕМИЛ: Не брините. Људи смо. До сутра!

ТАЊА: Лаку ноћ!

ЕМИЛ: Лаку! Ако нешто треба, покуцајте! Не устручавајте се…

ТАЊА: У реду. До сутра!

ЕМИЛ: До сутра!

Кога ти лажеш, бре!? Уопште није плава.

ДИМИТАР: Ово је друга.

ЕМИЛ: Аха! Докле оно бејах стигао?…
Ноћ је. Скоро ће закуцати зора.
На далек пут се мора…

Хеј! Имамо ли ми морску со?

ДИМИТАР: Молим?

ЕМИЛ: Имамо ли морску со?

ДИМИТАР: Шта ће ти?

ЕМИЛ: Однећу девојци да накисне ноге. Прехладила се, ниси ли чуо?

ДИМИТАР: Морске је нестало пре неки дан. Имамо обичну.

ЕМИЛ: Где је?

ДИМИТАР: У ормару.

ЕМИЛ: Нестала и обична. Шећера, имамо ли?

ДИМИТАР: Има.

ЕМИЛ: Дај брже.

ДИМИТАР: Ево! Много је крупан.

ЕМИЛ: Рећи ћу да је специјална, румунска со. Крупна!

ДИМИТАР: Мислиш да ће прогутати?

ЕМИЛ: Па, неће ваљда да једу?

ДИМИТАР: Идем и ја с тобом.

ЕМИЛ: Шта то радиш, бре?

ДИМИТАР: Облачим се.

ЕМИЛ: Доста с глупостима. Идемо у пиџамама.

ДИМИТАР: Исправно. И онако ћемо се свлачити.

ЕМИЛ: Ти ме опет нешто подјебаваш?

ДИМИТАР: Глупости.

ЕМИЛ: Хајде, што се вучеш!

ДИМИТАР: Тражим презервативе!

ЕМИЛ: Кад си ти, у животу, имао презервативе?

ДИМИТАР: Тражим твоје.

ЕМИЛ: Моји су код мене.

ДИМИТАР: Дај ми један.

ЕМИЛ: Имам само пет!

ДИМИТАР: Аха!

ЕМИЛ: Узми цигарете и крећемо.

ДИМИТАР: Узми их ти, ја ћу да понесем со, то јест шећер. Румунски шећер, то јест со… Румунску со…

ЕМИЛ: Хајде, хајде!

ДИМИТАР: Чекај да ставим парфем и да узмем наочари.

ЕМИЛ: Боље узми ону ствар…

ДИМИТАР: Та ствар је на свом месту.

ЕМИЛ: И да говориш полако. Немој да ме брукаш.

ДИМИТАР: Не бој се. Само немој да гризеш руке.

ЕМИЛ: ПОКРЕТ!

II

ЕМИЛ: Хало? Хало!… Да ове нису заспале?

ТАЊА: Нисмо!… Моменат!… Ко је?

ЕМИЛ: Ми смо! Емо и Митко! Суседи, они од малопре…

ТАЊА: Долазим…

ЕМИЛ: Чусмо да светли и… Јесте ли попили аспиринчић?

ТАЊА: Само је она пила.

ЕМИЛ: Спава ли?

ТАЊА: Не! Ми касно лежемо… Шта је то?

ЕМИЛ: То је мој пријатељ, Димитар.

ТАЊА: Драго ми је – Тања. Нисте разумели… Шта то држите?

ЕМИЛ: Ко? Је л' ја?

ТАЊА: Да, ви!

ЕМИЛ: Држим до пријатељства. Изволите!

ТАЊА: А шта је то?

ЕМИЛ: Морска со… Кажем себи, девојка је прехлађена… За ноге…

ТАЊА: Морска со? Ооо!… Да, стварно… Изволите!

ЕМИЛ: Хвала!

ТАЊА: Молим вас, уђите и ви!

ЕМИЛ: Хајде, бре! Девојка нас позива, ниси ли чуо? Он је мало… студент… Хајде, улази…

ТАЊА: Хвала вам за со.

ЕМИЛ: Нема на чему… Људи смо… ваљда?

ТАЊА: Да, свакако!… Соња!

СОЊА: Моменат.

ТАЊА: Соња!

СОЊА: Рекох ти, моменат!

ТАЊА: Соња, дошли су нам гости. Комшије са аспирином…

Донели су и со.

СОЊА: Со?

ДИМИТАР: М… ммм.. Морска с… ссс…

ЕМИЛ: Чекај, ја ћу да објасним! Морска со! Драго му је – Димитар! Да накиснете ноге…

СОЊА: Веома љубазно, али није требало да бринете. Аспирин је био довољан…

ЕМИЛ: Е! Аспирин је за изнутра, а треба и споља… Зар не?… Мало вреле воде… Десетак минута и готово. Сутра ћете бити као нова.

СОЊА: Обећавате?

ЕМИЛ: Кад ја нешто кажем, онда и буде!

СОЊА: Немамо вреле воде.

ЕМИЛ: Димитар ће да донесе… Таман ће да узме и чоколадне бомбоне, јер организам треба да…

ЕМИЛ: Хоће ли да вам смета, ако запалим?

СОЊА: Неее! Само ви пушите! Тања, дај пепељару!

ЕМИЛ: Је л' ви пушите?

СОЊА: Може, што да не…

ЕМИЛ: А ви?

ТАЊА: Хвала!

ЕМИЛ: Хвала – да, или хвала – не?

ТАЊА: Хвала, не!

ЕМИЛ: Значи, не пушите?…

ТАЊА: Више не.

ЕМИЛ: Таа-ко! Сад ћу и ја да запалим једну.

ДИМИТАР: А може ли да ти не палиш!?

ТАЊА: Молим?

ЕМИЛ: Ништа! Говорим нешто с колегом!

СОЊА: Ви сте колеге?

ЕМИЛ: Не. Тако се то каже! Он је студент!… Добро!… Лаворчић, имате ли?

СОЊА: Нажалост не.

ЕМИЛ: Нема проблема! Митко ће донети и један лаворчић…

Да немате, случајно, кашику за супу?

СОЊА: Да! А зашто?

ЕМИЛ: Треба ми за мало.

СОЊА: Тања!

ТАЊА: Ево! Изволите!

ЕМИЛ: Дај овамо! Тако! Значи, сипамо два литра вреле воде. И, након тога, додајемо четири пуне кашике морске соли. Али, од ове ћемо додати три, јер је много јака – румунска. Хоп-па, просух. Љутићу се нешто. Имате ли сат?

СОЊА: Тања!

ЕМИЛ: Ставите ноге у воду. И тако десет минута. На свака два минута се долива по пола литра вреле воде и додаје се соли на укус… Говорим свашта… хтео сам да кажем још по три кашике соли на свака три минута и, на крају, једна минута у којој се дешава чудо!… И сутрадан… То сам вам већ рекао. Готово. Ето! Склоните негде со, ако вам поново затреба…

СОЊА: Зар не рекосте да сутра нећу имати проблеме?

ЕМИЛ: Рекао сам, али се никад не зна… Зависи каква је прехлада. Склоните је, склоните… У свакој кући треба да има соли. То је бело злато овог света. Нисте знали?

ТАЊА: Знамо, знамо!

ЕМИЛ: Значи ви не пушите?

ТАЊА: Зашто? Зар и ви не пушите?

ЕМИЛ: Не, мали не пуши!

ТАЊА: Раније сам пушила. Шта ли све не. Престала сам…

СОЊА: И боље…

ТАЊА: Да, престала сам! Сада само пијем! Хоћете ли по један коњак?

СОЊА: “Хоћете ли по један коњак?” Шта питаш? Само се болесник пита. Нормално да хоће. Зар не?

ЕМИЛ: Ја хоћу. Нисам болестан… Што да не?

СОЊА: Живели! Добро дошли!

ЕМИЛ: Ех, што ти је живот? Комшија је, понекад, више од рода.

СОЊА: Да! тако је… понекад…

ЕМИЛ: И како се тако ушинусте?

СОЊА: На тренингу.

ЕМИЛ: Проћи ће. Колико имате година?

СОЊА: Колико ми ви дајете?

ЕМИЛ: Деветнаест – двадесет.

СОЊА: Имала сам 19-20 пре сто година!

ЕМИЛ: Значи, сада сте…

СОЊА: Сада сам у орловским годинама.

ЕМИЛ: Шалите се. Сипај!

СОЊА: Молим?

ЕМИЛ: Не коњак. Прошла су три минута. Митко, сипај у лавор пола литра и још једну кашику соли. Да није пуна.

СОЊА: Тања, дај со!

ЕМИЛ: И? Колико година има наша орлица?

СОЊА: Двадесет и пет!

ЕМИЛ: Значи, за толико дана ће вам проћи траума. Тако је увек… Толико дана треба да прође. Истегнуто, растегнуто, ударено, пролази… Да сам се ја натегнуо…

ТАЊА: Истегао!

ЕМИЛ: Молим?

ТАЊА: Истегао!

ЕМИЛ: Да, бре… истегао! А шта сам ја рекао?

СОЊА: Натегнуо.

ДИМИТАР: Гладна кокош…

ЕМИЛ: Молим?

ДИМИТАР: Ништа, ништа...

ЕМИЛ: Да сам се ја истегао, је л' тако добро, прошло би ми за двадесет и шест дана, Димитру за двадесет и пет… А вама за…?

ТАЊА: Двадесет и четири.

ЕМИЛ: Живели!

ЕМИЛ: Ето, разговарамо! Шта би друго? А где сте прехладу у’ватили?

СОЊА: У сали. где би друго? Ко штала је! Таква промаја!…

ЕМИЛ: Е, сад, кад мало подржите ноге у тој сланој води и – проћи ће.

Ви од скоро живите овде?

СОЊА: Недељу дана.

ЕМИЛ: Зато се нисмо сретали! А и по цео дан нас нема…

СОЊА: Ви студирате, или радите?

ЕМИЛ: Ја радим, он студира.

СОЊА: И ми тако – она студира, ја радим!

ЕМИЛ: Шта радите?

СОЊА: Тренер сам.

ЕМИЛ: Тренер чега?

СОЊА: Борилачких вештина.

ЕМИЛ: Аха!

СОЊА: А ви?

ЕМИЛ: Шта ја?

СОЊА: Шта радите?

ЕМИЛ: Оператор.

СОЊА: У биоскопу?

ЕМИЛ: Не… не…

СОЊА: Хирург?!

ЕМИЛ: Не, мало је компликованије! Митко, сипај још пола литра воде.

СОЊА: Тања, соли!

ЕМИЛ: Немој да препуниш кашику. Тако је добро.

СОЊА: Изгледа, да сам се већ угрејала. А и овај коњак… Има ли још?

ТАЊА: Има мало.

СОЊА: Па, сипај!

ЕМИЛ: Мали, јеси ли ти донео бомбоне?

ДИМИТАР: Заборавио сам.

ЕМИЛ: И шта чекаш? Однеси и кофу и лавор, кад већ идеш.

ДИМИТАР: Има још три минута!

ЕМИЛ: Ниси ли чуо да се девојка већ угрејала?

ДИМИТАР: Чуо сам!

ЕМИЛ: И?… Донеси и касетофон. Је л' може… мало музике?

СОЊА: Нормално да може.

ТАЊА: Ја ћу му помоћи

ЕМИЛ: Значи, карате?

СОЊА: Како само рекосте, као да вас је страх?

ЕМИЛ: То и јесте за страх.

СОЊА: Од чега се бојите?

ЕМИЛ: И од “борилачких” и од “вештина”.

СОЊА: Па то су само речи.

ЕМИЛ: Али иза речи стоје захвати?

СОЊА: Да.

ЕМИЛ: Ето видите ли?

СОЊА: Није опасно!

ЕМИЛ: Нисам ни помислио да је опасно.

ДИМИТАР: Касетофон!

ТАЊА: Бомбоне!

ЕМИЛ: Укључи га! Што ме гледаш?

ТАЊА: Дајте је ћу!

СОЊА: Пази ти?! Нешто ми се вас двоје… Ћуте, ћуте и…

ТАЊА: И шта?

СОЊА: Ништа, ништа. Само ви плешите. Баш сте за.. Имате ли камеру?

ЕМИЛ: Не никад нисам имао. Откуд вам та идеја?

СОЊА: Па, помислила сам… Ако сте оператор у биоскопу?…

ТАЊА: Што се смејете?

ДИМИТАР: Он је оператор на крану! Руковаоц!

СОЊА: На крану? Каквом крану?

ЕМИЛ: Кран? Дизалица. Диже цигле, цемент, креч, а скида самоувереност.

СОЊА: А где се користи то чудо?

ЕМИЛ: У грађевинарству. Где друго? Ја сам градитељ људске среће. Градим мале и слатке кутијице од бетона и цигли. Да. Колико сам материјала подигао, колико сам станова изградио, а сам живим у рупи. На некаквом тавану, у некаквој згради, с некаквим пријатељем и некаквим суседима пијем некакав коњак, слушам некакву музику и говорим некакве глупости.

ДИМИТАР: Мало као да ме ухватило… Нисам одавно пио и глава покушава да ме заболи…

ЕМИЛ: Онда иди лези! Узми један аспирин и лези, пре него те заболи.

ДИМИТАР: Зар ти не долазиш?

ЕМИЛ: Сутра имам слободан дан.

ТАЊА: Ево узмите аспирин. Онај што сте ми дали.

ДИМИТАР: Не хвала! Када се наспавам, проћи ће ми. Ћао! Било ми је веома драго… Наставићемо, неки други пут.

ЕМИЛ: Онда, да и ја…

СОЊА: Зашто? Ви останите, ако хоћете?

ЕМИЛ: Мало је незгодно. Јавићемо вам се сутра у неко време…

СОЊА: Касетофон!

ЕМИЛ: Донећете нам га сутра. Слушајте га, кад већ касно лежете…

ТАЊА: Бомбоне?

ЕМИЛ: Сутра… сутра… Хајде, ћао! Извините ако смо нешто…

СОЊА: Узмите барем со!

ЕМИЛ: То је шећер, а не со…

ТАЊА: Стварно је шећер!

СОЊА: Какав шећер?

ТАЊА: Пробај ако не верујеш.

СОЊА: А јој! Не!… Циркус!… Ужас, не!… Страшно!… Шећер?! А ја као идиот… Десет минута, три супене кашике… Страшан фазон… Овај ме баци у аут!

ТАЊА: И Митко је сладак…

СОЊА: А, је ли?

ТАЊА: Дааа!

СОЊА: Мало као да замуцкује.

ТАЊА: У томе је драж.

СОЊА: Озбиљно?

ТАЊА: Сасвим.

СОЊА: Ала је ова несташна?!

ТАЊА: А што је ова чудна?!

III

ЕМИЛ: Е, кажи сад! Шта ти је?

ДИМИТАР: Ништа.

ЕМИЛ: Ништа?! Ћутиш к’о шупак целе вечери и на крају се усра.

ДИМИТАР: Нисам могао од тебе да дођем до речи… Зато сам ћутао!

ЕМИЛ: Хајде, говори сад!

ДИМИТАР: Муцам! Изнервираћеш се!

ЕМИЛ: Шта ти је сметало? Девојке к’о сунце, пиће, музика… А он: “гладна кокошка”!...

ДИМИТАР: Не може то тако!

ЕМИЛ: А како може?

ДИМИТАР: Ћао! Пробуди ме сутра у седам!

ЕМИЛ: Пробудићу те ја! А што целе вечери ћута к’о кран? Кран барем шкрипи, а ти?…

ДИМИТАР: Муцам и увек ми је непријатно, када сам први пут с непознатима.

ЕМИЛ: Јебало те муцање! А што сада не муцаш?

ДИМИТАР: Јер сам смирен.

ЕМИЛ: Избаци те глупости из главе.

ДИМИТАР: Не гризи нокте.

ЕМИЛ: Извини. Док смо били тамо посматрао сам те. Да ја знам колико и ти, не бих престао да говорим…

ДИМИТАР: А ти си, као, све време ћутао?

ЕМИЛ: Па, причао сам… Да сам и ја заћутао?… Нисмо ли хтели да радимо радњу?

ДИМИТАР: Да. Лаку ноћ!

ЕМИЛ: Ћао! Е, сад ћу да се окрећем целе ноћи! А ти немој да помислиш нешто... Замуцкује! И шта кад замуцкујеш? Чујеш ли ме?

ДИМИТАР: Чујем.

ЕМИЛ: Шта чујеш?

ДИМИТАР: С оне стране говоре о нама.

IV

СОЊА: Добро јутро!

ЕМИЛ: Здраво!

СОЊА: Чула сам ваш будилник и одмах скочих. Направила сам кафу и “Вот меня на коридоре”!

ЕМИЛ: И ја исто.

СОЊА: Већ сте пили кафу?

ЕМИЛ: Немамо шећера.

СОЊА: Донећу.

ЕМИЛ: Чекам вас.

СОЊА: Одмах долазим.

ЕМИЛ: Изволите!

СОЊА: Хвала!

ЕМИЛ: Цигарету?

СОЊА: Ох! Не знам више да ли је паметно?…

ЕМИЛ: Сметају спорту?

СОЊА: Не! Пушим врло мало… три-четири комада…

ЕМИЛ: На дан?

СОЊА: Да.

ЕМИЛ: Супер! И?…

СОЊА: Али не могу да их оставим. Нарочито ујутру.

ЕМИЛ: Уз кафу.

СОЊА: А-ха!

ЕМИЛ: Прва је најслађа.

СОЊА: Гадна навика… кафа… цигарете…

ЕМИЛ: И шта?

СОЊА: Ништа… Једна ми пријатељица рече да и јабука на гладно…

ЕМИЛ: Шта?

СОЊА: Нема везе…

ЕМИЛ: Нема зашто да бринете. Пет цигарета на дан – и-ха! Чак је и корисно.

СОЊА: За шта?

ЕМИЛ: За перисталтику цревног тракта.

СОЊА: Откуд знате?

ЕМИЛ: Мама ми је лаборант. Знате да тамо врше експерименте.

СОЊА: С људима?

ЕМИЛ: Не. С мишевима.

СОЊА: Дају мишевима да пуше?

ЕМИЛ: Ујутру, кад их нахране, пусте им никотинску киселину. Као да су пушили.

СОЊА: И они шта?

ЕМИЛ: Ништа… посеру се.

СОЊА: Од никотина?

ЕМИЛ: Вероватно! Не верујем да им и кафу дају...

СОЊА: А ја мислила да је због навике.

ЕМИЛ: Е, не може толики народ да има једне те исте навике. Цигарете, кафа и…

СОЊА: И шта друго?

ЕМИЛ: Нема везе… Извини за мало! Ма, само се зезам!

(Пауза)

Како је натегнута?

СОЊА: Молим?

ЕМИЛ: Нога? Натегнута нога, како је?

СОЊА: Проћи ће!

ЕМИЛ: Са колико шећера?

СОЊА: Без.

ЕМИЛ: И ја пијем без шећера.

СОЊА: Целу сам ноћ сањала као бесна.

ЕМИЛ: И шта сте сањали?

СОЊА: Оног дечка!

ЕМИЛ: Ког дечка?

СОЊА: Вашег пријатеља. Плаже, море… С оном морском соли синоћ… Страшан фазон!

Симпатичан дечко? Има згодно тело.

ЕМИЛ: А, одакле знате да има згодно тело?

СОЊА: Па, зар га нисам сањала!

ЕМИЛ: А, да! Пази, стварно!

А ја нисам тренуо због пуног месеца.

СОЊА: Који сте знак?

ЕМИЛ: Рак.

СОЊА: Ракови су такви

ЕМИЛ: Један напред, два назад.

СОЊА: Има нешто очаравајуће у раном устајању.

ЕМИЛ: А-ха! Леп је осећај кад знаш да имаш довољно времена и да не мораш да журиш.

СОЊА: Јесте ли прзница?

ЕМИЛ: Откуд да знам? Развезујем пертле у лифту. Пуштам воду још пре него… Све нешто журим. Изгледа да сам прзница. Посао, проблеми, мали…

СОЊА: Имате дете?

ЕМИЛ: Не.

СОЊА: А који мали?

ЕМИЛ: Димитар. Тако га зовемо.

СОЊА: Тањи се много свиђа.

ЕМИЛ: Знам. А где је она?

СОЊА: Ко, Тања?

ЕМИЛ: Да.

СОЊА: Отишла је до куће, да ми донесе сокове и мед.

ЕМИЛ: Кад се враћа?

СОЊА: Зашто питате?

ЕМИЛ: Хтео сам нешто да је питам.

СОЊА: Вратиће се поподне.

ЕМИЛ: Изгледа паметна девојка.

СОЊА: Не само да изгледа, него је стварно таква. Превише паметна за жену.

ЕМИЛ: Зато јој се Димитар и свиђа.

СОЊА: Сигурно. Има мало чудан укус. Допадају јој се рањиви људи. Ако није ћелав, онда замуцкује. Уосталом, то је њен проблем.

ЕМИЛ: Да, у праву сте!

СОЊА: Зар ви данас не идете никуд?

ЕМИЛ: Имам слободан дан.

СОЊА: Значи да не бринем.

ЕМИЛ: Нимало! Цигарету?

СОЊА: Досадно ми је кад сам сама. Подивљам. Кад навикнеш на много људи… У сали народ… Код куће петоро деце, пас, мачка, хамстер…

ЕМИЛ: Чим волите животиње, значи сте добра душа.

СОЊА: Телевизор, радио, касетофон, лајање, мјаукање, скандали… Не подносим мирис мачака. Нарочито лети. Почињем да повраћам…

ЕМИЛ: Од чега?

СОЊА: Од мале квадратуре. Осморо људи у осамдесет и четири квадрата. И три животиње. Узех јакну и – овде.

ЕМИЛ: И ја сам исти. Брат ми се поново оженио. Она с једним дететом – он са два. Онда отац… Добро је да је Димитар ту.

СОЊА: Вас двојица сте пријатељи?

ЕМИЛ: Мислим да јесмо.

СОЊА: И само то?

ЕМИЛ: Зашто?

СОЊА: Синоћ, у неко доба, погледали сте га много заљубљено.

ЕМИЛ: Јер га волим.

СОЊА: А, је л' он то зна?

ЕМИЛ: Рекао сам му то… и не једном.

СОЊА: Аха!

ЕМИЛ: Доста тих глупости!

СОЊА: Је л' млађи од вас?

ЕМИЛ: Кренуо је у школу годину дана раније. Са шест. Касно је ушао у пубертет и до првог гимназије смо га звали клинац, прцољак, мали… и тако је то остало. Сада је за главу виши од свих нас, али кад те једном прозову… знате већ? Ако новине напишу да ти је жена курва, иди после објасни. Покупиш кофере и на таван.

СОЊА: Изгледа старији.

ЕМИЛ: Стварно?!

СОЊА: Шта студира?

ЕМИЛ: Филозофију. Да знате само, шта све тај зна?

СОЊА: А не говори много?

ЕМИЛ: Не говори зато што зна. Јесте ли чули некога, коме су ствари јасне, да стално брбља?

СОЊА: Ја много причам.

ЕМИЛ: А јесу ли вам ствари јасне?

СОЊА: Мислим да да.

ЕМИЛ: Онда да легнемо!

СОЊА: Океј!

Тај… Димитар…

ЕМИЛ: Доста с тим Димитром…

СОЊА: Синоћ Тања… као распитај се… покушај да сазнаш…

ЕМИЛ: Шта?

СОЊА: Одакле је?… Шта је?… Какав је?…

ЕМИЛ: Комшије смо. Куће су нам биле једна до друге, док их нису срушили. У трећем разреду, умало да му извадим око шрафцигером.

СОЊА: Зашто?

ЕМИЛ: Јер је гледао кроз кључаоницу шта радим.

СОЊА: А шта сте ви радили?

ЕМИЛ: Туцао сам јастук.

СОЊА: Од када живите овде?

ЕМИЛ: Доста одавно. Таман сам се доселио - он је живео са бабом - , долази једног дана, нешто се посвађали… Она га чува од малена и стално мисли да је у петом разреду… Почео је да луди и донео ствари…

СОЊА: И њему није баш лако… изгледа?

ЕМИЛ: Није! Дошао је са два кофера књига, ролном тоалет папира, четком за зубе и флашом лозоваче.

СОЊА: Он, као, не пије?

ЕМИЛ: Прави се! Не зна шта хоће. Не допада се сам себи, такав, какав је и стално се тражи. Чита, чита и… таман да се пронађе – изгуби се. А и кад се пронађе, брзо му дојади. Веома компликована осећајност, што рекао песник.

СОЊА: А да ли ви читате?

ЕМИЛ: Много.

СОЊА: Поезију?

ЕМИЛ: Штампу.

СОЊА: И ја исто. Са овим спортом…

ЕМИЛ: Шта?

СОЊА: Кад је требало да створим навику за читање, ја учила захвате.

ЕМИЛ: И, јесте ли их научили?

СОЊА: Мислим да јесам. Ох, нога!

ЕМИЛ: Како се овај зове?

СОЊА: Не знам.

ЕМИЛ: Суплес. А овај?

СОЊА: Не знам.

ЕМИЛ: Воденица. Ништа ти ниси научила.

СОЊА: Ма немој?

ЕМИЛ: Реци ми онда.

СОЊА: Брзо пређосмо на ти.

ЕМИЛ: Зар није требало?

ЕМИЛ: Ох! Лакше мало!

СОЊА: Са овим сам постала вицешампионка Европе, пре две године.

ЕМИЛ: А сада?

СОЊА: Сада само учим друге како се то ради.

V

ДИМИТАР: Здраво! Да Емо није, случајно, код вас?

ТАЊА: Не. Изађоше са Соњом негде.

ДИМИТАР: Аха!

ТАЊА: Изволите! Уђите!

ДИМИТАР: Јутрос сам заборавио кључ. Журио сам и…

ТАЊА: Мало сам почистила собу.

ДИМИТАР: Ставите негде ово цвеће.

ТАЊА: Је л' то за мене?

ДИМИТАР: За вас.

ТАЊА: Хвала

ДИМИТАР: Сигурно су отишли до болнице.

ТАЊА: У биоскопу су. Соња много воли…

ДИМИТАР: Кога?

ТАЊА: Филмове.

Хоћете ли чај?

ДИМИТАР: Може, ако вам није тешко.

ТАЊА: Напротив! Биће ми драго.

ДИМИТАР: Онда у реду! Попићу један чај.

ТАЊА: Ливадски, или црни?

ДИМИТАР: А ви?

ТАЊА: Свеједно ми је…

ДИМИТАР: Онда ливадски.

ТАЊА: Добро!

ДИМИТАР: Не! Боље црни! А је л' много јак?

ТАЊА: Нормално. Са мало више меда је супер.

ДИМИТАР: Не, не… Можда је ипак боље ливадски?

ТАЊА: Значи ливадски и за мене.

ДИМИТАР: Ако хоћете, направите себи црни.

ТАЊА: Да, уствари, себи ћу да направим црни. И онако имам много да учим за сутра. Ободриће ме.

ДИМИТАР: Нећу вас задржавати.

ТАЊА: Ма, не брините.

ДИМИТАР: Шта студирате?

ТАЊА: Психологију?

ДИМИТАР: Где?

ТАЊА: На филозофском.

ДИМИТАР: Како се, онда, не знамо?

ТАЊА: Не знам. Је л' и ви студирате?

ДИМИТАР: Да. Филозофију.

ТАЊА: Немогуће!

ДИМИТАР: Што?

ТАЊА: Онако…

ДИМИТАР: Поцрвенели сте.

ТАЊА: Извините. Шта вам је то?

ДИМИТАР: Вежбе.

ТАЊА: Из филозофије?

ДИМИТАР: Не. Из дикције.

ТАЊА: Зар и дикцију учите на филозофији?

ДИМИТАР: Не. Вежбам сам.

ТАЊА: Зашто?

ДИМИТАР: Зато што замуцкујем.

ТАЊА: У томе вам је драж.

ДИМИТАР: Стварно? Први пут то чујем.

ТАЊА: За сваку ствар постоји први пут.

ДИМИТАР: Да, тако је.

ТАЊА: Могу ли да их разгледам?

ДИМИТАР: Изволите.

ТАЊА: Па то су стихови.

ДИМИТАР: И причице. Мале, слатке, глупе причице.

ТАЊА: Покажите ми неку вежбу?

ДИМИТАР: Досадне су.

ТАЊА: Молим вас!

ДИМИТАР: Читам их полако и то је све!

ТАЊА: И онда?

ДИМИТАР: Кад читам полако, не замуцкујем.

ТАЊА: Читајте ми мало, молим вас!

ДИМИТАР: Добро. Коју хоћете?

ТАЊА: Ову, о друговима.

ДИМИТАР: (чита) Трифун и Трајан су трактористи. Они су нераздељиви другови. Заједно су учили, заједно и сада раде. На њиховим њивама нема ни трња ни корова. Они су прваци пољопривредне задруге “Тракија”. Њихов управник за њих каже: “Добри су то момци! Прави јунаци! Благо њиховим мајкама. Благо њима!”

ТАЊА: Много је смешно. Прочитајте ми још нешто.

ДИМИТАР: Стварно хоћете?

ТАЊА: Веома!

ДИМИТАР: Шта?

ТАЊА: Ово!

ДИМИТАР: Минчо симулант. (чита) Минчо симулант. Лекар подешава велики кибернетички апарат и каже… (престаје да чита) Много су глупе ове причице!

ТАЊА: Ко ли је само писао те глупости?

ДИМИТАР: Не знам.

ТАЊА: Одакле ти?

ДИМИТАР: Кад сам био у војсци, ишао сам да се лечим и остало ми.

ТАЊА: И?…

ДИМИТАР: Ништа. Читаш полако, па све брже и брже и престајеш да замуцкујеш.

ТАЊА: Стварно?

ДИМИТАР: Неки и престану.

ТАЊА: Боље што се нисте излечили.

СОЊА: А, тако! Ухватисмо вас!

ЕМИЛ: Добро вече!

ДИМИТАР: Заборавио сам кључ.

ЕМИЛ: Где?

ДИМИТАР: У јакни.

ЕМИЛ: И?…

ДИМИТАР: Шта и?…

ЕМИЛ: Како си ушао?

ДИМИТАР: Нисам улазио.

ЕМИЛ: И боље што ниси улазио.

ДИМИТАР: Зашто?

ЕМИЛ: Добро вече, Тања!

ТАЊА: Ја ставила воду за чај, а она изаврела.

СОЊА: И шта сте толико радили, што је изаврела?

ТАЊА: Смејали се.

ЕМИЛ: Стварно?

ДИМИТАР: Да.

ТАЊА: Митко је много артистичан.

ЕМИЛ: Знам, знам! Причао ти је вицеве?

ТАЊА: Не!

ЕМИЛ: А шта онда? Неку догодовштину из војске сигурно?

ТАЊА: Читао ми неке приче.

ЕМИЛ: Знао сам. О Пенчу симуланту?

ДИМИТАР: Минчо симулант, а не Пенчо.

ЕМИЛ: Минчо, или Пенчо, које то везе има? Важно је да сте се дивно провели.

Кад би вам Мали испричао свој омиљени виц, излуделе би!

ТАЊА: Хајде, испричај га!

ДИМИТАР: Мало ми је незгодно!

СОЊА: Хајде да и ја нешто чујем, ипак… је ли?

ДИМИТАР: Мало је вулгаран.

СОЊА: Ако је мало, није страшно.

ДИМИТАР: Овај… Отишао тип на одмор…

ТАЊА: Причај полако.

ЕМИЛ: О-хо!

ДИМИТАР: О-хо, него!

ТАЊА: И после?

ДИМИТАР: Неки тип отишао на одмор. На море. Устаје ујутру око четири – пола пет, трчи по плажи, прави склекове, пумпа стомачне мишиће, удише јодна испарења и тако то… Јебо те одмор... Други тип, фрајер и по, како год га погледаш, такође је на одмору али, док онај трчи, овај се части у оближњем бару на плажи. Онај, спортиста, трчи ли трчи, вежба, прави склекове… Бар затвара око пола пет и… овај други, пијан к’о летва, клатећи се, види како се на песку, на једно педесет метара од бара, нешто дешава. Онај први прави склекове. Овај, почашћени, одлази до њега, али онај наставља да прави склекове. Фрајер се нагне да осмотри из близа, исправи се, погледа опет – онај наставља са склековима… Онда га пијани куцне по рамену и једва разумљиво му каже: “Еј, буразеру… риба ти побегла!”

СОЊА: Ваш пријатељ је стварно артистичан.

ДИМИТАР: Који сте филм гледали?

СОЊА: “Седам и по недеља”.

ДИМИТАР: Је л' добар?

СОЊА: Супер је. Још га нисте гледали?

ДИМИТАР: Не, нисам.

СОЊА: Мени се много допао.

ДИМИТАР: Ко?

СОЊА: Филм. Волим филмове.

ДИМИТАР: Знам.

ЕМИЛ: А што ти не замуцкујеш?

ТАЊА: Зато што говори полако.

ЕМИЛ: А је ли? И то већ знате?

ТАЊА: И не само то.

ЕМИЛ: Мали уопште не губи време.

СОЊА: Исти ти. Крушка под крушку пада.

ЕМИЛ: Да му ја нисам, можда, отац.

СОЊА: Барем се тако понашаш.

ЕМИЛ: Ја сам му пријатељ.

СОЊА: Добро. Грешка. С ким си такав си.

ЕМИЛ: Много пословица знаш.

СОЊА: Је л' и то била пословица?

ЕМИЛ: Пословица.

СОЊА: Пословица?

ЕМИЛ: Пословица.

СОЊА: Пословица?

ЕМИЛ: Пословица.

СОЊА: А шта је то пословица?

ЕМИЛ: Пословица?

СОЊА: Пословица.

ЕМИЛ: Хм… Пословица… Некаква мудрост

СОЊА: Мудрост?

ЕМИЛ: Мудрост.

СОЊА: Некаква?

ЕМИЛ: Некаква. Народна!

СОЊА: Народна?

ЕМИЛ: Народна.

СОЊА: Значи, знам народне мудрости. Чудо! Нисам знала да знам такве ствари!

ЕМИЛ: Много ти знаш, знаш?!

СОЊА: Много!

ДИМИТАР: Молим?

СОЊА: Зашто си и ти ишла с њим?

ТАЊА: Да му помогнем.

ЕМИЛ: Да није мали?

ДИМИТАР: Мали сам! Зар ме не зову “Мали”?

ЕМИЛ: Нервираш ме, кад не замуцкујеш.

ДИМИТАР: Ззз… зар ммме… не зову Мали?

ЕМИЛ: Видиш да можеш!

ДИМИТАР: Могу кад хоћу.

ЕМИЛ: Онда ради то чешће!

ДИМИТАР: Шта то?

ЕМИЛ: Знаш ти.

ДИМИТАР: Ти си, изгледа, љубоморан.

ЕМИЛ: На кога? На Соњу, због Микија Рурка?

ДИМИТАР: Не. На мене, због Тање.

ЕМИЛ: На тебе? Због Тање? О, не!

ДИМИТАР: Зезање, бре, зезање! Ти не схваташ шалу?

ЕМИЛ: Ништа ја не схватам… изгледа… Зезања, мудрости… Ништа!

СОЊА: Каква је то натегнута ситуација? Хајде, момци, опуштање!

ТАЊА: Да би се нешто опустило, прво треба да се сакупи.

ЕМИЛ: Ето ти опет мудрости. И ви обожавате цитате?

ТАЊА: Зашто и ја?

ЕМИЛ: Зато што је и Димитар такав.

ТАЊА: Ово није цитат. Сад ми паде на памет.

ЕМИЛ: Озбиљно?

ТАЊА: Сасвим.

ЕМИЛ: Извините!

Тако не може. Идем да купим ракију.

СОЊА: Одакле?

ЕМИЛ: Из драгстора, преко пута. И запамтите! Свака ствар има крај! Само кобасица има два краја!

СОЊА: Идем с тобом!

ЕМИЛ: Зар те не боли нога?

СОЊА: Јутрос сам мало вежбала и, као, прошла ми… Шта ли ми би?

ТАЊА: Купите и кафу! Неко је попио кафу, док си ти разгибавала ногу. Јутрос!

ДИМИТАР: Хоћете ли да им сместимо један штос?

ТАЊА: Да! Само какав?

ДИМИТАР: Да легнемо.

ТАЊА: Добро!

ДИМИТАР: Обучени.

ТАЊА: Лукаво!

ДИМИТАР: Само ћемо да заврнемо рукаве, као да смо голи…

ТАЊА: Незгодно ми је…

ДИМИТАР: Од мене?

ТАЊА: Од свих.

ДИМИТАР: Живели!

ТАЊА: Живели!

Више није!

ДИМИТАР: Волите ли тарану са сиром?

ТАЊА: Веома!

ДИМИТАР: А је сте ли носили плисиране сукњице, као мала?

ТАЊА: Само сам такве и носила.

ДИМИТАР: Када сте порасли?

ТАЊА: Пре пет година. А ви?

ДИМИТАР: Ја сам се такав родио.

ТАЊА: У ком вас је разреду мама последњи пут купала?

ДИМИТАР: Не памтим. Трећи, или четврти… А ви, када сте први пут обукли горњи део бикинија на плажи?

ТАЊА: Не идем на плажу.

ДИМИТАР: Зашто?

ТАЊА: Стидим се свог тела.

ДИМИТАР: Имате лепо тело.

ТАЊА: И ожиљак од врелог млека.

ДИМИТАР: Где?

ТАЊА: Ево ту!

ДИМИТАР: Ту?

ТАЊА: Мало више!

ДИМИТАР: Овде?

ТАЊА: Да.

ДИМИТАР: Не примећује се.

ТАЊА: Испод ћебета је тамно.

СОЊА: О, не! Погрешили смо стан.

ДИМИТАР: Не! Нисте!

ЕМИЛ: Кад пре успесте?

ДИМИТАР: Нешто је тресе… Грозница,

ЕМИЛ: А ти?

ДИМИТАР: Шта ја? Што - не замуцкујем ли?

ЕМИЛ: Не. Шта радиш тамо?

ДИМИТАР: Засад ништа.

СОЊА: Ужас! И шта сад? Шта ћемо ми?

ТАЊА: Отворите флашу и налијте.

ЕМИЛ: Значи, они у хоризонталу, а ми – вертикала?

ДИМИТАР: Седите!

ЕМИЛ: Где да седнемо?

ДИМИТАР: Зар немаш где да седнеш?

ЕМИЛ: Доста глупости! Живели!

ТАЊА: Немамо чаше.

СОЊА: Узмите!

ТАЊА: Како да устанемо?

ДИМИТАР: Непријатно ми је.

ЕМИЛ: Да легну није им непријатно, а да устану им је непријатно. Од чега ти је непријатно?

ДИМИТАР: Од ње.

СОЊА: А теби?

ТАЊА: Од њега.

ЕМИЛ: Добро! Ја сам се окренуо!

СОЊА: И ја сам се окренула!

ТАЊА: Живели!

СОЊА: Навукли сте ме. Али знала сам: немогуће, филозоф и психолог, голи на три квадратна метра.

ТАЊА: А што?

СОЊА: Јер жена интелектуалац може или једно, или друго. Је л' тако?

ЕМИЛ: Чини ми се.

ДИМИТАР: А мушкарац интелектуалац?

СОЊА: Мушкарац интелектуалац…

ДИМИТАР: Да, да… Јасно!

СОЊА: Шта вам је, одједном?

ТАЊА: Ништа.

ДИМИТАР: Шта би требало да нам је?

СОЊА: Играте ми неку драму…

ЕМИЛ: Мој пријатељ воли мало да се прави глумац. То што се, с времена на време, мало снебива, то нема везе. Дааа! Хајде, Митко, испричај нам оно о симуланту… Који оно беше, Минчо, или Пенчо?

ДИМИТАР: Минчо, Минчо

ЕМИЛ: Добро, Минчо, нећемо сад да споримо. Хајде испричај!

ДИМИТАР: Већ сам причао.

ЕМИЛ: Коме?

ДИМИТАР: Тањи.

ЕМИЛ: Испричај нешто смешно и Соњи. Зар она није човек?

ДИМИТАР: Шта да испричам? Већ сам испричао виц. Ти испричај нешто.

ЕМИЛ: Е, пази сад. Ја у твом присуству?… Нисам ти ја много добар. Ти си велики…

ДИМИТАР: И шта сад да испричам?

ЕМИЛ: Немој опет да замуцкујеш. Опет си се нешто унервозио. Неки догађај, на пример. Од оних твојих које само ти знаш, а нећеш да причаш.

ДИМИТАР: У реду!

ЕМИЛ: Коначно! Сад поседајте. Сместите се удобо. Имате ли пиће? Тихо! Почињи!

ДИМИТАР: Може ли да угасимо лампу? Ово је мало интимно.

ЕМИЛ: Ааа? Хоћеш осветљење. Може! Дајте свећу. Свећа, је л' у реду?

ДИМИТАР: Може.

СОЊА: Ето, готово! Пази сад ово? Неће да упали?…

ЕМИЛ: А је л' може ноћна лампа?

ДИМИТАР: Неће бити исто.

СОЊА: Ево, ево! Пали се! Готово! Тања, угаси!

ЕМИЛ: Је ли овако добро?

ДИМИТАР: Могли би да запалите и друге две.

ЕМИЛ: Хајде, човече!

ДИМИТАР: То не може онако, како ти мислиш.

СОЊА: Готово.

ЕМИЛ: Хајде, почињи! И говори полако. Нигде не журимо. Живели!

ДИМИТАР: Имам једног пријатеља. Зове се… Емо… Да л' би хтео да смањиш мало ту музику?… Хвала! Дакле, имам ја једног пријатеља. Као, био је велики фрајер… али се заљубио. Шест месеци је волео једну девојку. Свуда је ишао за њом, на журке, кретао се у истом друштву, али, тај мој пријатељ, никако није могао да јој каже да је воли. Кад год је види укочи се као утрнула нога. Прође месец, прођоше три… Поче он да пије и да се понаша као откачен. После пола године, на једној журци, позове она њега у кухињу. Били смо код неког типа у стану, не памтим више, а и били смо нешто попили… Био је то такав период… Позове га она у кухињу и каже му да га већ годину дана толико воли, да не може да спава, не може да једе, не може да дише… ништа без њега не може. Била се осећала као опао лист. Он се избезуми. Почиње да јој прича о себи, да је и он много одавно воли, да је то што им се дешава чудо над чудима и да су блажени они, којима се то дешава… Једном речју, страва! Причају до јутра, пију кафу, пуше и крену у шетњу… Већ је светло, свеже јутро – као у причама. Одлазе у парк, трче, смеју се, почиње да пада лагана киша… Плешу по киши, прескачу локве – једноставно су у супер расположењу… Испред њих – једна повећа локва. И, тај мој пријатељ, да испадне још већи фрајер, затрчи се да јелењим скоком прескочи јебену локву. Скаче и, тачно над локвом, опужи ноге као јелен у скоку и – прдне. Громогласно.

Значи, прдне у скоку, прескочи локву, приземљи се и, не окрећући се, настави да трчи алејом док се не претвори у тачкицу. И… нестане.

ТАЊА: И?… Шта после?

ДИМИТАР: Ништа.

СОЊА: А она?

ДИМИТАР: Шта она? Од тада се никада више нису видели.

ТАЊА: Како то?

ДИМИТАР: Од тог дана нити се он више у неког заљубио, нити се неко у њега заљубљивао. Једноставно опали метак и хвата маглу. Страх га је.

ТАЊА: Емо, шта ти је?

ЕМИЛ: Ништа! Јебале ме цигарете! Аууу! Од цигарета је! И од пића.

СОЊА: Доста тих фазона! Које пиће! Синоћ Митко, сада ти. Пиће – глупости! Шта ти је?

ЕМИЛ: Ништа ми није! Ето прошло је! Ма, то је било пре сто година. Тада сам стварно прднуо. Сваком се десило, макар једном у животу, да прдне. Ја прднух таман кад није требало. Ето, то је све! Сваком се дешавало.

ДИМИТАР: Наброј ми макар тројицу.

ЕМИЛ: Упалите светло, нешто ми је хладно.

Ти ми, као, нешто враћаш? Шта то?

ДИМИТАР: Ништа. Сам си хтео! Испричај, па испричај! Е! Испричах!

ЕМИЛ: Много лепо! Како баш то изабра?

ДИМИТАР: Други пут ми реци шта тачно хоћеш да испричам.

ЕМИЛ: Неће бити другог пута. Ћао!

ТАЊА: Чекај мало! Једном си већ тако отишао.

ЕМИЛ: Да је бар било само једном…

СОЊА: Куда си онда кренуо?

ЕМИЛ: Откуд знам? Идем на станицу… У ресторан… Купићу карту за негде… Наручићу ракију и десет с луком, без прилога… После још пар ракија… и нигде нећу отићи… Опет ћу да се вратим ту… Целог живота планирам да одем негде и ништа од тога… Возови иду… А ти?… Што ме тако обрука?

ДИМИТАР: Сам си признао.

ТАЊА: Зар није викнула за тобом? Није ли потрчала?

ЕМИЛ: Може бити и да је викнула. Ја нити сам шта чуо, нити сам шта видео. Али сам у једно сигуран. Није ме стигла! Први човек, кога сам после тога видео, било је ово говедо ту.

ТАЊА: И шта он?

ЕМИЛ: Ништа! Расплинуо се од смеха као пихтија.

СОЊА: А после?

ЕМИЛ: Написмо се као свиње. Исплакасмо се људски. Ја због мојих, он због његових ствари… И тако! Од тада смо нераздвојни.

СОЊА: Хајде покажи како си скочио!

ЕМИЛ: Не ваљај глупости!

ТАЊА: Хајде, покажи, молим те! То је већ прошлост…

ЕМИЛ: Е, како? Ево овако! Затрчах се и прднух! Прц! Смешно! Смешно и тужно!

ТАЊА: Прднуо… грозна реч. Пихтије… Пачавра… Пањ… Патка… Педер… Пун месец… Причам глупости… Грозно слово ово “П”. Простаклук… Пљувачка… Плева… Све је то прошлост. Што се нервираш? Хајде, живели!

СОЊА: Шта јој је?

ЕМИЛ: Почиње да ми се допада. Живели!

ТАЊА: Згодна сам ја, ал' ми се то не види! Живели!

ДИМИТАР: Живели!

ТАЊА: Колико је сати?

ДИМИТАР: Пола дванаест!

ТАЊА: Најзад. Живели! На екс!

ЕМИЛ: Шта ти би?

ТАЊА: Славим!

ЕМИЛ: Шта?

ДИМИТАР: Пету годишњицу. Пре пет година сам завршила средњу. Пет година од матурског бала. Пет година од дана, када ме онај, у кога сам била заљубљена, силовао. Тачно у пола дванаест, после пијанке! Чудна ствар! Он ме силује у неком стану, а ја размишљам о балској хаљини, како ће да се испрља и ја никада више нећу моћи да је обучем. Годину дана након тога, тачно у пола дванаест, бацила сам је у ватру…

ДИМИТАР: И шта после?

ТАЊА: И после ништа! Од тада нисам била с мушкарцем. Једном, али заувек…

СОЊА: Нисам знала за то.

ТАЊА: Нико није знао…

ЕМИЛ: И зашто нам то исприча баш данас?

ТАЊА: Јер се догодило тачно на овај дан и у овај час. Увек славим. Сама! Оволико нисам пила тачно од пре пет година. А данас, након целих пет година, први пут сам се поново заљубила.

ДИМИТАР: А ја, први пут у животу да оволико говорим, а да не замуцкујем!

ЕМИЛ: А ја сам се, први пут данас, од срца смејао.

СОЊА: А ја сам јутрос први пут доживела оргазам.

ТАЊА: Шта си доживела?

СОЊА: Ор-га-зам! Прави, животињски оргазам! Увек сам маштала о томе.

ТАЊА: Кад пре успе да доживиш тај оргазам?

СОЊА: Јутрос, након што си отишла.

ТАЊА: Хоћеш да ми кажеш…

СОЊА: Хоћу да кажем да сам срећна. Хоћу да кажем да сам заљубљена. Хоћу да кажем да ми је Емил, јутрос, реч по реч, увалио пушку. После у биоскопу, опет…

ЕМИЛ: А ја, пак, хоћу да кажем да ми по други пут неко каже да ме воли. Волим те!

СОЊА: Волим те!

ДИМИТАР: Волим те!

ТАЊА: Волим те!

ЕМИЛ БОНЕВ
Аутобиографија

Датум и место рођења: 20. фебруар 1961. г. у граду Трговиште.

Живи и ради у Пловдиву

1983. – 1986. Национална Академија за Позоришну и Филмску уметност “Крсто Сарафов”, одсек за глуму

1986. Драмско позориште “Антон Страшимиров” - Разград

1987. - 1989. Драмско позориште “Васил Друмев” - Шумен

1989. - 1998. Драмско позориште “Н. О. Масалитинов” - Пловдив

1998. Слободни уметник

Од 1999. Директор и уметнички руководилац Драмског позоришта – Пловдив.

1998. “Морска со” - ауторска представа - Државно Сатирично позориште “Алеко Константинов” - Софија

1999. “Ја. Суживот са идиотом” - ауторска представа. Продукција Вајмара - Европске престонице културе за 1999. г.

2000. “Пакетић семенки” - ауторска представа - Драмско позориште “Н. О. Масалитинов” - Пловдив

2001. “$ 910” - ауторска представа - копродукција између Народног позоришта за младе - Софија и Драмског позоришта “Н. О. Масалитинов” - Пловдив.

2001. “Покер” - ауторска представа – Драмско позориште “Софија”.

2002. “Реч ћутња” – комад је уврштен у репертоар Народног позоришта “Иван Вазов” и “Студио драма” из Истанбула за сезону 2002/2003. г.

2003. “Постаја бр. 117” – комедија.

1983. – 2003. г. 50 улога из класичног и савременог репертоара.

10 ауторских представа.

5 драмских текстова.

Поставке комада:

“МОРСКА СО”

1998. Државно Сатирично позориште “Алеко Константинов” - Софија

1999. Драмско позориште “Н. О . Масалитинов” - Пловдив

1999. Драмско позориште “Константин Величков” - Пазарџик

1999. Драмско позориште “Васил Друмев” - Шумен

1999. Родопско Драмско позориште – Смољан

2000. Драмско позориште “Любомир Кабакчиев” – Казанлак

2002. Драмско позориште “Константин Кисимов” – Велико Трново

“ПАКЕТИЋ СЕМЕНКИ”

2000. Драмско позориште “Н. О. Масалитинов” – Пловдив

2000. Драмско позориште – Трговиште

2000. Драмско позориште “Димитар Димов” – Крџали

2000. Драмско позориште “Боян Дановски” – Перник

“$910”

2001. Драмско позориште “Н. О. Масалитинов” - Пловдив

“ПОКЕР”

2001. Драмско позориште “Софија”

2002. Драмско позориште – Враца

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Бугарској | Библиографија
Насловна | Новости | Мапа | Контакт