Пројекат Растко : Бугарска

Зоран Ђерић

Блага Димитрова - Портрет песникиње с мачком

Блага Димитрова рођена је тачно пре 80 година, у Белој Слатини. У бугарској књижевности је присутна више од пола века. Од бројних песничких књига, издвајамо: Име, која садржи песме од 1950. до 1971. године; Гонг (1976); Пространства (1980); Лавиринт (1987); Кључ и Дом (обе 1991); Ноћни дневник (1992)... Постоји више избора из њене поезије, један од последњих је Времена (Велико Трново, 2000). Објавила је и две белетристичке књиге Страшни суд (1968) и Подземно небо (1972); романе Отклоњење (1967) и Лице (1981); роман-поему Лавина (1971). Огледала се и као драмски писац: Др Фаустина (1972). Објавила је неколико књига есеја. Публикација њених дневника је била забрањена. Позната је као преводилац пољске, руске и српске књижевности, док је њена поезија превођена на 20 језика и објављивана на три континента.

Пишући о поезији Благе Димитрове, у више наврата, Јулија Кристева је најпре запазила њен меланхоличан осмех и замишљен поглед на свет (1963), а потом “ведар и скроман осмех над безданом” (1989. године, поводом књиге Зашто је море црно). Поезија Димитрове је интелектуална и осећајна: “бол се рађа из личног, али и националног” (Кристева). О њеној поезији, поред осталих, изузетно похвално су писали Бернар Ноел, Георги Цанков, Александар Шурбанов и Дмитриј Лихачов. У предговору за француско издање њених песама, Цветан Тодоров истиче да је Блага Димитрова симбол пробуђене демократије у Бугарској. Током деведесетих доживљава широку популарност у Бугарској. 1992-93. била је кандидат за вицепреседника Републике Бугарске, у кампањи бившег дисидента Жеље Желева. Том позном, политичком ангажману, претходило је младалачко, ратно искуство, људски, а потом и песнички ангажмани...

Прве песме објавила је још 30-их година. Од самог почетка у њима је су присутни аутобиографски елементи, аутентичан доживљај света, потресних људских судбина.

Други светски рат је обележио њену младост страхом од бомбардовања, смрти. О томе је више пута писала, а недавно, у једној краткој песми, Прокоба (Предсказање), као у каквом свођењу рачуна са животом:

Най-цветният дял от живота ми:
войната, бомбите, евакуацията,
затамнението... Бях 20-годишна.

За време рата у Вијетнаму вишестрано се ангажовала. Неколико пута је путовала у Вијетнам. Усвојила је једну вијетнамску девојчицу која је остала без родитеља. Ту се упознала и са њиховом културом и литературом. Приредила је и објавила обимну Антологију вијетнамске поезије. Уследило је интересовање за индијску цивилизацију. Преписка и пријатељство са Амритом Притам, великом индијском књижевницом. Отуда и кратки стихови у њеном песништву, као утицај источњачке мисли, јасности, прецизности слика које ништа не губе у тој једноставности, напротив – у томе је њихова лепота и снага.

Чувен је њен превод Мицкијевичевог Пана Тадеуша, објављен 1959. године. Друговање са пољском књижевношћу је наставила и даље. Од младости до данас пријатељица је са Виславом Шимборском. Недавно се у њеном преводу на бугарски језик појавио обиман избор велике пољске песникиње која је 1996. године добила Нобелову награду.

Преводила је Десанку Максимовић, Миру Алечковић и Весну Парун, као и друге песнике са наших простора, са којима је била такође у пријатељским везама. Њена књига Балканијада-ада (1999) у целини је посвећена ономе што се дешавало последњих година у Босни, Србији, на Косову. У њој су и два есеја посвећена сусрету са Данилом Кишом, као и један есеј о писцима-гласницима нових, слободних струјања на Балкану. Пољски преводи њених сећања и песама из циклуса «Балкански крст», у часопису Tygiel Kultury, скренули су моју, поприлично закаснелу, пажњу на ову велику бугарску песникињу. Када сам се, крајем августа и почетком септембра 2001. године, нашао у Бугарској, најпре на једној научној, славистичкој конференцији, у Лесидрену, а потом код пријатеља, у Софији, изразио сам им своју жељу да упознам Благу Димитрову. Захваљујући професорици Климентини Ивановој и Георгију Минчеву успоставио сам контакт и уговорио састанак са песникињом у њеном стану, у центру Софије. Након неколико прочитаних песничких књига, позајмљених из библиотеке Калине Бахњеве, моје љубазне бугарске домаћице, такође колегинице на сличном лекторском послу у Пољској, припремио сам се за интервју са Благом Димитровом.

Дочекала нас је прва дама бугарске поезије: елегантна, у плавој хаљини, са бисерном огрлицом око врата и сребрном наруквицом на руци, с кратком, модерном, плавом косом, нашминкана, насмејана... и њена умиљата, поверљива мачка.

Разговор је био спонтан: о књижевности, пријатељским везама, али и о заједничкој судбини свих народа на Балкану. Посебно сам се интересовао за њене утиске о Данилу Кишу, а сазнао сам и пуно тога о везама између српских и бугарских песника, о љубавној романси Елизавете Багрјане и Радета Драинца... Чувши да стижем из Пољске, а не из Србије, припремила је чај и чајно пециво, по пољским обичајима. Током разговора, поједине теме илустровала је својим књигама, фотографијама и документима. Резултат тога је дужи интервју који ће бити публикован у Књижевним новинама.

Вративши се у Пољску, наставио сам са читањем њених песама, као и покушајима да их преведем на српски језик. Преда мном је стално била слика из њеног стана, наслеђеног од родитеља, у коме је, значи, провела готово цео живот, испуњеног књигама, часописима, сликама... Потом – мачка, која се врзмала око мојих ногу, као и илустрација којом се Блага Димитрова потписала у посветама књига које ми је поклонила, а која је представљала управо такву умиљату мачку. Зато и овакав покушај портрета песникиње с мачком.