Пројекат Растко : Бугарска

Валентина Седефчева

Ситуацијска игра у настави српског језика

(у бугарској језичкој средини)

1. У настави страног језика користе се различите методе. Циљ је максимално приближавање природној комуникативној средини одговарајућег страног језика, да би се постигла оптимална језичка компетенција у свим стиловима језичке употребе. При изучавању било ког страног језика, с тачке гледишта методике заједно са специфичним јављају се општи проблеми који се своде на следећа основна питања: Како најсигурније, најлакше и најбрже да се превазиђе језичка баријера при комуникацији на страном језику? Како да пробудимо и сачувамо интерес оних који уче одговарајући страни језик? Како да избегнемо досаду која неизбежно наступа у одређеном психолошком моменту, због преоптерећеног програма или због тога што је посебно лексичко или граматичко вежбање тешко и није довољно атрактивно? У суштини слична питања се своде до комплексне научно-методичке проблематике како да постигнемо већу ефикасност у учењу страног језика.

1.1. У процесу учења се остварује пролазак од нижег ка вишем степену лингвистичке компетенције и зато водећи је тзв. метод савлађивања језика - или је природан тј. спроводи се у природној језичкој средини, или је ваштачки тј. оствариван кроз дидактички систем за нагомилавање језичких знања и умећа. Беспорно је да ће покушаји оптимизације наставног процеса бити усмерени ка “непоновљивим” варијантама као тежња за компензацијом природне језичке средине.

2. Један од начина за постизање реалног успеха у настави страног језика је употреба тзв. ситуативне игре. Теоријски проблематика није нова; она има своја достигнућа и у пракси, нарочито при учењу језика са широком међународном употребом где је ова делатност придобила размере специфичне индустрије. Упркос томе у настави мање коришћених или тзв. ретких језика, ситуативна игра практично слабо се користи.

Ситуативна игра или игра по улогама. Игра приближава наставни процес природном говору страног језика, она имитира задовољавање друштвених потреба за општењем и на тај начин реализује основну функцију језика – комуникацију (Петрова, 1988: 134). Увођењу тог облика у наставу последњих година прати искуство предавања језика с утврђеном и масовном праксом. Циљ овог излагања није да се дају детаљна објашњења и тумачења суштине ситуативне игре као методске јединице пошто по овом питању постоји низ публикација (види навдену литературу).

2.1. Предмет предложеног методичког рада су аргументација, градација и класификација видова ситуативних игара коришћених у настави генетички блиског и суседног језика какав је српски у бугарској језичкој средини.

Посматрања и анализа овде описаних ситуативних игара се базирају на предавачком искуству и примени наведене методике од сране главног асисента Ценке Иванове и асистента Валентине Седефчеве у раду са студентима на Великотрновском универзитету “Св. св. Кирил и Методиј”.

3. Специфичност савремене наставе српског језика је његова комуникативна усмереност и баш ту се појављује противуречност између реалног језичког општења и услова предложених за његово савлађивање у наставном процесу. Онај који учи је принуђен да ради у нереалној са психолошке тачке гледишта језичко-комуникативној ситуацији. Због ограничења обима језичког материјала и незадовољавајућег нивоа језичких способности садржај његовог говора не одговара стварним намерама и мислима, а исто тако и уобичајеном говору на матерњем језику. При томе тема општења на часу је одређена. Ове околности, при непажљивом педагошком балансирању, воде до гашења интереса према одговарајућем страном језику. Према истраживањима у овој области основни узроци повећаног умора су неинтересантни облици рада. Једна од могићности је увођењем ситуативних игара у наставу страног језика да се постигне жељени ефекат.

3.1. Једна од најважнијих карактеристика ситуативне игре је њена полифункционалност. Са својим основним циљем – комуникација личности са друштвом, игра субјекта са исто тако играјућим друштвом помаже да се превазиђе језичка баријера и пружа могућност за директно “улажење” у језик преко чина комуникације. Игра убрзава спајање формалне и смисаоне стране језика, ствара психолошки повољна атмосфера равноправности по критеријуму “ниво језичког знања”, елиминише страх од језичких грешака, ствара амбијент за максималну реализацију могућности.

3.2. Друга карактеристика игре је да она побуђује интерес због могућности да се активно ствара преко стимулирања процеса мишљења и маште. У игри се остварује нестварна ситуација која се одиграва по одређеним правилима, што омогућава да њоме учесник управља сам (Гигова 1994:82). Осим тога сама чињеница да је она неуобичајена форма наставног процеса, изазива радозналост и истраживачки дух личности. Учесник се укључује спонтано у игру, да би проверио своје могућности за комуницирање у различитим језичким ситуацијама. Игра по својој суштини је антипод традиционалном вежбамју. Она је забаван и вољни акт, начин да се избегне терет познатог и досадног утврђивања градива.

4. Изложена размишљења не поричу традиционално утврђене методе пошто игра не може потпуно да замени вежбања из граматике која се изучавају у првој етапи упознавања страног језик. Неопходно је њихово балансирано комбиновање. Долазимо до питања на ком нивоу учења може да се уведе ситуативна игра?

4.1. Храбро је да се говори о класичном типу ситуативне игре и њеном увођењу у почетни период изучавања језика. Сматра се да студенти не располажу неопходним знањима преко којих могу да остварују своју улогу у комуникацији. Упркос томе, у тој почетној фази учења је могуће да се искористи тзв. нетипична форма игре. У вежбама из фонологије и акцентологије, када се усваја артикулација гласова специфичних за дати језик, или се усваја његов специфични акценатски систем, окрећемо се према традиционалном моделу механичког понављања, који је “освежен” одговарајућим изабраним од стране предавача “ланцима”.

Пример I

Зима – хладноћа – снег – планина – скијање – капа – шал – џемпер – чизме – капут и тд. У овој игри речи, са фонетичке тачке гледишта, вежба се изговор фонема ћ – ч, џ, њ – н; са гледишта акцентологије – правилан изговор и место акцента; са гледишта лексикологије утврђује се већ позната лексика, осим тога уз неку од лексема може да се направи читаво лексико – семантичко језгро: скијање, ски, скијаш, скијати се; планина, врх, брдо, стена и тд. У процесу игре предавач контролише коректност изговора речи, обогаћује речнички фонд и руководи игром.

Ова етапа ланчаног понављања је припрема за ситуативну игру. Користећи модел нетипичне игре за освајање језичког материјала још у почетном стадијуму учења интерес студента је већ пробуђен, надаље задатак предавача је да га задржи до краја учења.

4.2. Следећа етапа, или етапа режиране игре, је пролазна. Усвојени језички материјал већ се користи за основну комуникацију. Овде је игра поново диригована од стране предавача. Он одређује тему (на основу задате тематске области), коментарише њен садржај, ствара ситуацију, одређује улоге, поставља захзтеве како оне да буду спремљене, анализира и оцењује. Контрола је неопходна, зато што студенти немају довољно знања да могу сами да изграде структуру игре и да управљају њеним током. Они стварају једино текст свог јунака.

Стваралачка активност и фантазија су ограничени, но упркос томе они учествују у процесу комуникације говором који изражава сопствене им мисли.

Пошто се игра потчињава одређеним правилима, да би била остварена, треба да се поштују одређени услови: да отговара психолошким и интелектуалним карактеристикама; да одражава лично искуство студента; да је у складу са етапом учења; да одражава специфичност одређеног предавања. (Гигова, 1994: 86)

4.2.1. У методичком плану се поставља питање структуре ситуативне игре која је комплексна, по суштини и замисли: а) с једне стране унутрашња или недекларирана пред студентом, структура игре се подчињава конкретно одабраном методичком задатку повезан са усвајањем одређеног језичког материјала; б) с друге стране спољашња структура игре је имагинарна ситуација са сопственим сижеом, развитком и расплетом. За предавача је важно да разграничи унутрашњу и спољашњу структуру и њене специфичне компоненте.

А/ Спољашња структура:

- тема: у складу са конкретним систематским планом за усвајање обима лексике по тематским областима и граматичког материјала;

• ситуација: да постави студенте у реалну комуникативну ситуацију, задаје се конкретан случај за разрешавање при чему је одређено време и место догађаја;

- улоге: конкретно задати параметри за понашање одговарајуће улоге.

Б/ Унутрашња структура:

• наставни циљ: провоцирана комуникација с циљем провере умећа да се искористе граматичка и лексичка знања страног језика, максимално приближавање природној комуникативној средини;
• задаци: коришћење и утврђивање одређене тематске лексике “чишћење” граматичких и лексичких грешака, подстицај за навикивање да се мисли на страном језику без посредовања матерњег, да се импровизује у различитим говорним ситуацијама;
• контрола: предавач прати правилност изговора на лексичком и граматичком плану и ток игре по датом сценарију.

Пример II

А/ Спољашња структура

• Тема: Наука и образовање.
• Улоге: Декан, заменици, инспектор, одличан студент, слаб студент који је нарушио прописе због неположеног испита, предавач.
• Ситуација: Декан распоређује задатке подчињенима на крају семестра; одређивање датума испита и рока за предају семинарских радова; овера семестра. Сваки заменик одговара за свој ресор. Инспектор прати коректно поштовање административних правила и уз њихову помоћ покушава да разреши проблем слабог студента. Предавач треба да да или не да потпис у зависности од понашања студента за време семестра. Успешан студен проверава услове за упис на другу струку. Место – факултет, деканат; време – крај семестра (овера).

Б/ Унутрашња структура

• Наставни циљ: ситуирање студента у реалну, познату ситуацију у којој он делује помоћу свог личног искуства, укупних знања и конкретне тематске лексике.
• Задаци: Студент се поставља у улогу активног учесника у административном апарату факултета, провоцирају се његове говорне способности на основу личног искуства и посматрања конкретне теме, тј. он сам изграђује говорни портрет свог јунака.
• Контрола: Улога предавача је активна с тачке гледишта разраде сижеа игре и указивање на грешке и пасивна с тачке гледишта израде текста.

Пример III

А/ Спољашња структура

• Тема: Интервју на тему “Екологија”
• Улоге: Новинар, саговорници (случајни пролазници), комисија еколога, реквизит – новинарски диктофон.
• Ситуација: Еколошко стање у националном парку “Таре”, брза урбанизација дивљине која прети националном парку уништењем. У вези са тим проблемима новинар припрема своја питања. Еколошка комисија коментарише и анализира одговоре испитаника.

Б/ Унутрашња структура

• Наставни циљ: комуникација у медијима.
• Задаци: Развиће специфичних говорних способности пред репортерским микрофоном, развиће реторичких способности на страном језику.
• Контрола: У току интервјуа предавач не може да исправља грешке, али пошто се говор снима то може да учини при његовом преслушавању.

Снимљен интервју има једну предност пред осталим типовима ситуативних игара – говор студента се чува при чему он може сам да открије и сазна своје грешке. Са психолошке тачке гледишта прелазна етапа код ситуативних игара је много важна за студенте пошто она их припрема за слободно, неограничено и нережирано општење.

5. Трећа битна етапа ситуативних игара је прелаз од припремљеног или режираног ка неприпремљеном или нережираном говору. Процес давања готових израза и клишеа је завршен и учесник већ самостално може да користи језички материјал, да импровизује и постепено да дође до неприпремљеног говора (Петрова, 1988:136). Функција предавача је још ограниченија, он задаје само тему и расподељује улоге, ситуацију и сиже граде студенти. То је начин на који они могу потпуно да изразе своју стваралачку личност, али за тај циљ је неопходна висока степен језичке комуникације. Пошто је игра колективни чин то провоцира субјекта за општење, за максимално добар наступ, да одбрани што боље своје позиције и разреши постављени проблем. Овде карактеристике игре су исте као и у претходној етапи, само улоге предавача и студената су промењене. Контрола поново је приоритет предавача, али је доста ограничена, своди се до повремене примедбе, без нарушавања ритма диалога.

Пример IV

Спољашња структура

• Тема: “Култура” (оквирна тема с поттемама у другим областима).
• Улоге: Генерални директор мега-фестивала у Салцбургу, главни уметнички директор, главни финанцијер, технички директор, директори појединачних фестивала.
• Ситуација: Одржавање мега-фестивала у Салцбургу који укључује све уметничке жанрове. Директори појединачних фестивала у оквиру мега-фестивала бране пред генералним директором позиције зашто тачно њихов фестивал треба да буде укључен у програм. Осим на културном плану проблем се разматра и са финансијске стране – смештај, храна, зараде; са техничке – како појединачни фестивали да буду распоређени у времену и простору, да ли сви да теку истовремено, на којим местима у граду, или да се одржавају по одређеном редоследу. Колико дуго да траје цели фестивал. Време - неколико месеци пре отварања мега-фестивала; место – кабинет генералног директора фестивала.

Б/ Унутрашња структура

• Научни циљ: Комуникација на основу коришћења језичких знања из различитих тематских области.
• Задаци: У оквиру једне ситуативне игре да се провери усвојени материјал већ дат другим методама – вежбе из синтаксе и стилистике, прав и обрнут превод различитих тематских текстова
• Контрола: Предавач једино задаје тему и прави општу анализу. Овај модел ситуативне игре је мултипликаторски пошто се излази из оквира основне теме (у случају “Културе”) и улази се у друге лексичко-тематске области – живот (смештај, ноћење, исхрана), економија и финансије, техничка организација.

Ова мултипликаторска варијанта је могућа једино у последној етапи учења не само због сложености режије већ и због сложености реализације. Ту се шири диапазон говорне ситуације. Ограничења у односу на тематику и стил, као и на избор сижеа скоро не постоји.

6. Ситуативна игра је изазов и за самог предавача. Она може да помогне остваривању бољег контакта између предавача и студента, што се природно одражава на ефективност наставе. Примена различитих метода у учењу страног језика је у функцији основног циља – оптимизација, убрзавање, постизање реалног ефекта на путу ка крајњем резултату – добро савлађивање страног језика.

Резиме

Предмет методичког рада су аргументација, градација и класификација видова ситуативних игара коришћених у настави генетички блиског и суседног језика какав је српски у бугарској језичкој средини.

Литература:

Гигова 1994: Коммуникативное обучение иноязычному общению. Благоевград. 1994.

Иванова 1995: Ц. Иванова. Славянската междуезикова омонимия в приложната лингвистика (I част – теоретична мотивация). – Проглас, №1, IV,1995.

Петрова 1988: М. Петрова. Ролеви игри в обучението по чужд език. София. 1988.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Бугарској | Библиографија
Насловна | Новости | Мапа | Контакт