Пројекат Растко : Бугарска

Лили Лашкова

Граматичке категорије у контрастивном опису словенских језика – за и против

Научни састанак слависта у Вукове дане, 28/1, стр. 9-15.

Учешће граматичких категорија у контрастивном испитивању словенских језика у зависности је од два централна питања: 1) полазна концепција и дефиниција граматичких категорија, имајући у виду њихову бројност, наслеђену у лингвистичкој традицији од давнине до данашњег дана, различите параметре изабраног појма и све могуће интерпретације. Уз то треба рачунати на чињеницу да су словенски језици (као и сви индоевропски језици) номинативног строја, дакле развијеног морфолошког изражаја граматичких односа, репрезентативне флективности, поред усклађених синтетичких и аналитичких структура као и ангажовања реченице и уопште реченичног нивоа изражавањем граматичких односа. Поред тога свакако се морамо обазирати на дугу и трајну традицију везану за латинску граматику и преко ње - на увођење логичких појмова и интерпретација. 2) Усвојени модел (концепција) лингвистичког описа, приступ материјалу, операције и целокупна процедура анализе. У каквој мери могу једино и само граматичке категорије да буду основа контрастивне анализе и какве резултате можемо очекивати? И обрнуто - да ли можемо избећи и потпуно се дистанцирати од граматичких категорија у свим случајевима - и уколико?

Дакле, проблем је колико се могу ускладити и ујединити већ постављена два питања с обзиром на границе могућности такве композиције. Сваки теоретски подухват такве врсте мора узети у обзир неколико константних предуслова: 1) Не смеју се изједначавати граматичке категорије и врсте речи, мада се понекад то догоди код појединих врста, нпр. код заменица, глагола 2) Потребно је тачно регламентирање статуса синтаксичких категорија и аналитичких облика, носилаца одређеног граматичког значења 3) Неопходне су категоризације врста речи - примарне и секундарне (нпр. вербалност као примарна и род, број - као секундарна) 4) Успоставити логичке истоветности синтаксичких категорија, делова реченица према предикативној вези. Кад се већ говори о граматичким категоријама, не треба искључивати синтаксичке категорије и одвајати их од морфолошких, будући да су морфологија и синтакса равноправни делови граматике, мада репрезентују два посебна нивоа.^[1] Према неким лингвистима статус граматичке категорије обавезно претпоставља специјализовано формално средство,^[2] што већ даје основа да се она повеже са микросистемима морфолошких категорија, а то само по себи већ знатно сужава параметар њиховог описа и примене у лингвистичкој анализи. Једна проширена и у правцу изражавања општих појмова модификована теза јесте теза о функционалним семантичким категоријама А. Бондарка,^[3] у чијој првој верзији је обавезно присуство морфолошког језгра, а у даљим радовима тај услов отпада. Концентрисање пажње једино на категорије садржаја и апстраховање формалне стране експликације наводи на идеју о “имплицитним, неизраженим” граматичким категоријама,^[4] до којих се долази специјалним разликовним процедурама, али се приликом опредељивања за такав методолошки приступ увек мора рачунати на евентуално дискусионо порицање прихваћене тезе о таквим граматичким категоријама. Амерички дескриптивисти^[5] истражују једино формалну страну језика, елиминишући значење структура - у том научном трагању се донекле издвајају Ч. Хокет, Л. Блумфилд и Б. Уорф.^[6] У свом курсу из савремене лингвистике^[7] Ч. Хокет укључује граматичке категорије и разматра их као базу за упоређивање језика. Посебну пажњу им посвећује у својој монографији Језик и Л. Блумфилд, разматрајући у том својству врсте речи и секундарне граматичке категорије уз њих.^[8] Б. Уорф уводи категорију модула која мења речи сврстане у класама. У трансформационој граматици се као граматичка категорија разматра сваки елеменат у структури непосредних конституената који се бележи посебним симболом: реченица, именичка група, глаголска група, глагол итд.^[9] На тај се начин именују операције сегментирања, класе речи. Недостатак јасног и прецизираног схватања о граматичким категоријама изражен је на међународним лингвистичким скуповима (1957, 1959) где се дискутује да ли да се прихвате као граматичке категорије врсте речи, секундарне граматичке категорије, реченични конституенти или фонеме и морфеме.^[10] Ова ситуација је условљена лингвистичком традицијом још од Аристотела, код кога се запажају две особине, које су остале до наших дана: 1) придржавање логичке основе појмова у процесу категоризовања 2) издвајање претежно врста речи у лексичко-граматичке класе, а ређе - секундарних морфолошких категорија.^[11] Код Дионисија Трачког се запажа издвајање акциденција (парцијалних категорија) лексичкограматичке или граматичке врсте, нпр. глагол, лице, број, начин, стање, време. Његов рад се може сматрати почетном фазом научног приступа граматичким категоријама.^[12] Грчка и римска граматичка традиција утичу како у средњем веку и на почетку ренесансе, тако и касније, бар у европској дидактичкој традицији, преко снажног утицаја латинског језика и нарочито - латинске граматике што се очито огледа у покушајима стварања универзалне граматике^[13] и у самом категоризовању језичких појава. И то је особина која уједињује све традиционалне граматике и њихове категорије. Шта више она се огледа и приликом тражења нових начина сегментирања грађе, јер се макар и интуитивно полази од “навике” тражења неких уочљивих и познатих граматичких категорија.

Прашка лингвистичка школа^[14] умногоме дефинише параметре на које се треба осврнути у процесу одређивања граматичких категорија, а такође и поједине процедуре анализе.Истичу се две карактеристичне особине - структуралност и функционалност, које се огледају у тражењу дистинктивних обележја, у примени принципа бинаризма (кроз опозитивне парове) и инвариантног општег граматичког значења.^[15] Таква концепција граматичког структурализма осваја европске језичке дескрипције све до 60-их година нашег века, па и касније. Истакнути бинаризам (Трубецког или Јакобсона) је важан саставни део нашег познавања света и он је присутан и у многим каснијим лингвистичким методологијама (нпр. дубинска: површинска структура, именичка фраза: глаголска фраза и сл.). Прашки лингвисти дају нове погледе и смернице и у типолошким истраживањима, што ће бити неопходан ослонац и свих конфронтативних студија до данас. Дефиниција граматичке категорије тражи пре свега одређивање граматичког значења које, према Р. Јакобсону^[16] обавезно треба бити изражено, а од њега би требало да почне изјашњавање и конституисање те централне појмовне групе у граматичком опису језика. Дакле, уопштено граматичко значење, изграђено системима опозиција између два и више граматичких значења у оквиру микро- или макросистема језика и репрезентовано њиховим средствима^[17] јесте граматичка категорија. Она се може изразити како специјализованом морфемом, тако и категоријалном парадигмом. И тако, класични структурализам, а нарочито прашки, као да даје највише могућности за увођење граматичких категорија у контрастивно проучавање словенских језика.

Тако и почиње словенска традиција у изради таквих описа. Први су конфронтативно-типолошки радови у којима излагање иде по врстама речи, укључујући и неке секундарне граматичке категорије (род, број, глаголске начине и др.) према традиционалној подели која има рутински снажне позиције у дидактици. Они су намењени савлађивању граматике словенског језика^[18] у инословенској језичкој средини. Прихваћени методолошки приступ не дозвољава неку нарочиту интерпретативну дубину и спречена је неексплицираним принципом селекције граматичких јединица, мешањем врста речи и граматичких категорија, утицајем наслеђених од првих граматика логичких појмова и категорија. Ипак се не може оспоравати информативна вредност граматичког описа А. Исаченка, управо због истицања карактеролошких особина (према терминологији Прашких лингвиста) оба језика. Најављена типолошка конфронтација руског и француског језика^[19] у монографији В. Гака израђена је с освртом претежно на граматичке категорије, иако је недовољно исцрпна, али је дидактички ефикасна. Загребачка контрастивна анализа енглеског и хрватскосрпског језика^[20] инспирисана је карактеристичним грешкама при учењу словенског језика и у центру пажње су разлике међу две граматичке структуре које рефлектују у појединим категоријама. Нарочито се истичу: род, број, глаголски вид, модална средства, падежна значења (и поред тога - предлози) уз ред речи за које је заиста битно пронаћи еквиваленте у другом језику. Језичка еквивалентност је репрезентована паралелно и обострано - енглески облици према хрватскосрпским и хрватскосрпски облици - према енглеским. Теоретска основа граматике су сада већ класични радови Н. Чомског, Ђ. Лакова и Ј. Роса, али у самом остварењу нарочито при наглашавању дидактичких сврха, огледа се класично трагање за познатим старим граматичким категоријама. Граматика демонстрира неопходност раздвајања теоретске од дидактичке намене, како би се израдила прецизно усмерена концепција анализе. Такође и енглеско-пољска контрастивна граматика,^[21] заснована на класичној верзији трансформационо-генеративне граматике и дидактички усмерена, на некој етапи исто упоређује еквиваленте појединих граматичких категорија. Истражују се енглески еквиваленти пољских категорија: рода броја, аспекта, одређености, глаголског рода (транзитивност, интранзитивност, рефлексивност). Истичу се и сличности у структури два језика. Није случајно што се наводе разлике између теоретског и практичког усмеравања контрастивног описа, а то се види и по томе у каквој се вези помињу познате нам граматичке категорије.

И у Новосадској контрастивној граматици^[22] се уједињују у сложеној комбинацији Филморова теорија о семантичким улогама, трансформације из трансформационо-генеративне теорије и типологија. Падеж је категорија изражена на површинској структури, условљена према теорији А. Бондарка глобалним семантичким категоријама. Прихвата се Јакобсонов бинаризам и његов класичан опис падежног система. Категорије глаголски вид и време су разматране као категорије уз предикат, а не као чланови реченичне модалности. У контрастивној синтакси мађарског и хрватскосрпског језика Л. Дежеа^[23] се наставља традиција из већ поменутог Новосадског пројекта, али се проширује глобална теоретска база функционалним и типолошким информацијама. Приказују се опозиције универзалних граматичких значења као што су: парцијалност, тоталност, одређеност-неодређеност, изражене преко специјализованог средства - морфеме (одређени одн. неодређени члан, генитивни-акузативни наставак). Аутор запажа да је мађарски члан функционално јачи уколико је објекат увек у акузативу. Важна су такође и запажања о специфичној организацији система начина глаголске радње у мађарском који се очито разликује од словенских језика у погледу видских комбинација. Све у свему, опет се ради о граматичким категоријама, тим пре што је рад намењен настави код националних мањина, па се користе већ познати термини и појмови. С друге стране, већ је одавно јасно да се не може једино на основу граматичких категорија радити адекватан контрастиван опис, да је потребна комбинација више теоретских модела. Али - да ли се у потпуности могу игнорисати граматичке категорије или бар наше сећање на њих, изражено спонтаним реакцијама приликом трагања за новим решењима?

Заиста, увођење логико-семантичких модела пружа могућност дубљег завиривања у одређене семантичке категорије. Али је зато релативно ограничена обухватност грађе, уз то се и не може свака врста грађе (тј. било која) интерпретирати потпуно таквом методологијом.^[24] Мада би се могла и комбиновати са другим моделима, она се најчешће примењује као монолингвална, за дубље проучавање једног језика. Пољско-бугарска контрастивна граматика^[25] један је од најновијих подухвата на том пољу, тим пре што су изабрана два словенска језика са битним квалитативним разликама у граматичкој структури. Грађа се анализује помоћу логичког језика-посредника, али је та процедура доста отежана. Разматрају се одређене семантичке категорије за које постоје морфолошка средства најмање у једном језику (нпр. за одређеност - у бугарском). Такве категорије су: одређеност-неодређеност, темпоралност, модалност, количина, семантички падеж, лице, род. Модалност је заступљена поткатегоријама: условност, иреалност, имперцептивност, оптативност, императивност. Пропраћена је њихова реализација на свим нивоима, такође и њихови међусобни контакти (нпр. темпоралност и модалност, количина и темпоралност). Номинација тих општесемантичких категорија доста подсећа на издвајање и дефинисање граматичких категорија, чак и сама процедура одређивања специјализованих граматичких средстава (чланова, падежних морфема, глаголских облика и др.), а такође и фиксирање уопштеног апстрактног значења и евентуалне опозиције у које оно ступа. Ако већ треба да се “прекодира” такав метајезички запис на “језик граматичких категорија”, то би се могло постићи. Очигледно код логичког записа и двоструке транслације (природни језик-мета језик-природни језик) неће бити могућа нека практичка реализација (настава, превод).

И тако - контрастивни опис словенских језика не може се стварати једино и само на основу граматичких категорија, али не може их ни потпуно игнорисати, нарочито када је у питању практичка намењеност.

Напомене

1 Такво схватање заступа најновија академска граматика савременог бугарског језика: Т. Бояджиев, Ив. Куцаров, Й. Пенчев, Съвременен български език, София, 1988.

2 О. Есперсен, Философия грамматики, Москва, 1958.

3 А. Бондарко, Теория морфологических категорий, Ленинград, 1976.

4 Б. Л. Уорф, Грамматические категории, сб. Принципы типологического анализа языков различного строя, Москва, 1972. С. Д. Канцельсон, Типология языка и речевое мышление, Ленинград, 1972.

5 В. А. Звегинцев, История языкознания Х1Х-ХХ вв. в очерках и извлечениях, Москва,1965.

6 М. Ивић, Правци у лингвистици, 1990. (лат.)

7 Ch. Hockett, A course in modern linguistics, NY, Macmillan, 1958.

8 L. Bloomfield, Language, NY, Chicago, San Francisco, Toronto, 1961.

9 Н. Хомский, Аспекты теории синтаксиса, Москва, 1972.

10 E. N. de Lacerda, Las categorias gramaticales, Orbis, 1963, t. XII, No. 1. D. Cherubim, Grammatische Kategorien. Das Verhaeltnis von “traditioneller” und “moderner” Sprachwissenschaft, I Aufl., Reihe grammatische Linguistik, I, Tuebingen, 1975.

11 В. А. Звегинцев, цит. рад. Т. А. Амирова, Б. А. Ольховиков, Ю. В. Рождественскии, Очерки по истории лингвистики, Москва, 1975. М. Ивић, цит. рад.

12 Т. А. Амирова, Б. А. Ольховиков, Ю. В. Рождественский, цит. рад.

13 М. Ивић, цит. рад.

14 Й. Вахек, Лингвистический словарь Пражской школи, Москва, 1964. М. Докулил, К вопросу о морфологической категории, Вопросы языкознания 1967, 6.

15 Р. Якобсон, Избранние работи, Москва, 1985.

16 Р. Якобсон, Взгляды Боаса на грамматическое значение, Избранные...

17 М. Данчева, Граматичната категория и понятието залог в лингвистиката, автореферат, София, 1997.

18 А. Исаченко, Грамматический строй русского языка в сопоставлении со словацким, I-II, Братислава, 1954.

19 В. Гак, Типология русского и французского язиков, Москва, 1968.

20 Konstrastivna analiza engleskog i hrvatskog ili srpskog jezika, Zagreb, 1978.

21 J. Fisiak, M. Lipinska-Grzegorek, T. Zabrocki, An introductory english-polish contrastive grammar, Warszawa, 1978.

22 Л. Деже и др. Контрастивна граматика српскохрватског и мађарског језика, Нови Сад, I-V, 1967-1980.

23 L. Dezso, Tиполошка анализа хрватскосрпске синтаксе и њена упоредба са синтаксом мађарског језика, Budapest, 1986.

24 J. Layons, Semantics-Sematyka, Warszawa, 1984.

25 Българско-полска съпоставителна граматика, I, София, 1988.