Пројекат Растко : Бугарска

Ценка Иванова

Типолошки осврт на језик Стевана Сремца

Књижевно дело Стевана Сремца - ново читање. Зборник радова са научне конференције одржане у Нишу 15. и 16. новембра 1996, стр. 93-98.

1. Типолошки слична судбина јужнословенских народа култивисала је у одговарајућој културној средини личности са сличном филозофском оријентацијом, чак и са сличним начином одражавања животне стварности.

У потрази за улогом и местом једног од значајнијих представника српске, али и балканске јужнословенске културе на размеђу прошлог XIX, и нашег, XX века - Стевана Сремца - могли бисмо одредити следеће типолошки оправдане смерове:

- тематика и идејне сугестије код аутора тог периода и начини изражавања;
- језичка средства у улози оруђа за постизање одређених идејно-естетских задатака;
- савремени поглед на текст Стевана Сремца са гледишта данашњих идејно-естетских и моралних вредности и са лингвистичког гледишта (лингвистика у примени).

У наведеном контексту био би занимљив поглед на аутора мало са стране, тј. дискутовати о његовој рецепцији на свим нивоима ван домаће стварности, на пример, у бугарској културној средини.

2. Књижевна дела балканских, укључиво јужнословенских писаца, постала су сеизмограф динамичких друштвених промена у региону у наведеном периоду. На животној позорници суочила су се два типа културе: патријархални односи са оријенталски затвореним маниром живота, који се руше лагано пратећи историју, и агресивно, убрзано и брутално долазећи нови ред, који вуче за собом нову идејну, цивилизацијску и културну оријентацију. Због већ наведене специфичности укупне друштвене ситуације јужнословенски реализам се умногоме разликује од основних карактеристика реализма као естетске категорије европске културе XIX века. У таквом се контексту национална обојеност може разматрати само инваријантом према типологији балканске књижевно-естетске тенденције на граници између два века. За поједине представнике тог смера карактеристичне су две основне црте: социјална ангажованост у чијем су центру народне пажње и својеврсна идеализација прошлости, минулих односа и старих правила морала. Уметничко изражавање одликује се такође са два основна приступа: коришћење фолклорних мотива и израза, и хумор у свим бојама и нијансама као стилско изражајно средство.

Сремчев прилаз савремености се може типолошки упоредити не само са домаћим, српским ауторима (Нушић, Домановић и сл.), него и са бугарским писцима, као што су Иван Вазов, Алеко Константинов, Јордан Јовков и др., имајући у виду одређена њихова дела. Међутим, у бугарској литерарној науци није много писано о Сремцу и о паралелним појавама на јужнословенском тлу^[1]. Чак и у студентским уцбеницима из словенске књижевности њему је посвећено свега пола стране^[2].

Ипак, уз бојазан да не нагазимо туђе истраживачке воде, могли бисмо указати на две, према нама, значајне паралеле.

2.1. Са одговарајућом дозом ироније и тананог подсмеха, сликовито и свестрано описао је Сремац ликове двеју попадија из дела "Поп Ћира и поп Спира". Према стручњацима, нема у српској литератури рељефнијих малограђанских женских ликова. Патријарх бугарске књижевности Иван Вазов створио је такође два женска лика у приповести "Чичовци", која је позната као једно од ремек-дела бугарске класике. Свађа између две комшинице, која обилује свакојаким клетвама и увредљивим епитетима представља врхунац описивања чудног, али у своје време и типичног малограђанског менталитета мале балканске вароши.

2.2. Један други балкански мотив звучи још увек актуелно, а потиче од чињенице да је одувек полуострво место, где се суочавају наследници различитих цивилизација, религија и етноса - наиме, толеранција, међуљудско разумевање, поштовање и неговање дуготрајних животних вредности. Много сличности ћемо пронаћи између ликова Сали Јашара, једног од духовно најчистијих јунака Јордана Јовкова с једне стране, и Ибиш-аге, Сремчевог зунака дивне приповетке, с друге. Међусобно комуницирање добило је свечану форму, коју су обичаји старих времена створили. Оба јунака не подносе мржњу, њих занима љубав међу људима, а смисао свог живота налазе у севапу/себапу - у добром делу, које ће оставити за њима траг и кад напусте овај свет.

3. Посебна језичка анализа пишчевих дела додаје нове типолошке карактеристике које допуњавају представу о естетским и филозофским схватањима аутора.

3.1. Прва примедба, то је однос ауторових јунака према књижевнојезичким процесима у посебним јужнословенским културним срединама. Код представника описиване малограђанске и слабо школоване средине типично је схватање да се може и мора дискутовати са вештином о свему што је друштвено актуелно, или придржавати се сопственог става независно од степена компетенције:

Аркадија, црквењак, користи српскословенскејезичке облике, пошто је, "као и поп Ћира, мрзео на Вука и његове реформе, по којима се човек не може разликовати од паора". Или следећи пример: " Господине,... моле вас да дођете ... чекају вас у порти пред црквом да крстите новорођенче младенаца мужеског пола Неци Прекајцу..." (Поп Ћира и поп Спира, Нолит, 1973, с. 20). Или коментари на Доситејев рачун: "Поп Спира држао се оног Доситејевог правила 'Кад једеш једи, а не разговарај ни с ким' " (с. 68). Госпођа Сида, љута на ћерку Јулу због њене сувишне скромности у разговору са учитељем, грди је овако: "Да се нисмо којешта разговарали, не би се ни узели! (т. ј. са њеним оцем). Ваљда смо се Доситејевим философијама разговарали!"

Конкуренција између српскословенског и народног књижевног језика приказана је на индиректан начин у појединим изразима, које користе јунаци, у песмама и посредством читаних књига, које су биле у моди:

"О, незлобна голубице,
Невина моја грлице!
Како тихо ти почиваш,
И коначно не чувствујеш
Бол сердца мог!"

(Поп Ћира и поп Спира, с. 69)

Примери: "младић учеван и воспитан" (с. 69), "немецко воспитаније" (с. 136).

Најближе у идејном и изражајном погледу Сремац стоји поред већ поменуте приповести Ивана Вазова "Чичовци". У њој Иванчо Иотата (добио је чак карактеристичан надимак) широко образлаже своје залагање за јотом у правопису, а заједно са Хаџи-Смионом користе сложене књижевне речи и стилске фигуре кад су у питању сасвим обичне, свакодневне ствари.

Јула, поп Спирина ћерка, волела је да чита књиге "Љубомир у Јелисејему", "Аделаиду, алписку пастирку", "Геновеву" - читала, патила и плакала. Ту аутор са тананим подсмехом подсећа на борбе око књижевног језика, на српскословенски (и Видаковићев) период. Чак и онај коментар: "Аделаиду, стару једну књигу, коју је још Јулина баба донела у мираз Јулином деду" (с. 79) - описује анахронизам књижевно-естетских наклоности одређеног дела друштва.

Позната је чињеница да су "Аделаида" и "Геновева" преведене на бугарски средином прошлог века кад је коришћено посредство српских превода (Крста Пишурка, преводилац, један од Бугара - познавалаца српског језика и српских књижевних процеса). За историчара књижевног језика битно је друго: у једном уметничком делу (код Сремца) наилазимо на доказе о томе да су се традиционални и нови модел књижевног језика суочили и дуго времена били у конкуренцији. Зна се да су народни језички модели и правопис били прихваћени од стране одговарајућег језичког друштва тек при крају XIX века независно од почетка и трајања процеса.

3. 2. Друга типологија повезана је са jезиком у улози стилске изразитости и допунске карактеристике посебних представника одговарајуће средине, тачније са употребом неког страног језика у ту сврху.

Јунаци дела "Поп Ћира и поп Спира" радо употребљавају немачке и мађарске речи, истичући своју наклоност према "немецком воспитању": Меланија је тако владала немачким да је ноћу бунцала само на немецком (с. 77), "сви поседаше и почеше јаузновати" (ужинати, с. 78). У складу с творбеним механизмом српског језика и са граматичком структуром Сремац је намерно и вешто свој jезик натрпао туђицама. Налазимо и такве коментаре: "... као Србин и православне цркве син мрзео је на то швапско печење (т.ј. pokenes - поховано месо): "Не марим ти ја за покенесе или нокенесе, како ви их зовете!" (с. 67).

Коришћење неког страног језика у улози индивидуалне карактеристике ликова типично је за бугарске писце Ивана Вазова, Алека Константинова, Јордана Јовкова и друге. Константиновљев јунак Бае Гања рецимо, објашњава у Прагу, да воли да једе супу, пошто је чорба турско јело.

3. 3. Посебну пажњу заслужује Сремчево дело "Ибиш-ага" кратка, али веома дирљива приповетка, која описује атмосферу нишке вароши при крају XIX века, после значајних историјских догађаја. Нећемо овде широко говорити о типизацији ликова Ибиш-аге и Ставрије. Осврнућемо се на улогу структурних jезичких типова: - Оба јунака као да се утркују ко ће изрећи више народних, у смислу диjалекатских речи (запажања М. Петровића, у књизи С. Сремац "Ибиш-ага", Градина, 1988, с. 39).

Те речи утврђују међу њима људску и пријатељску везу, наглашавајући да им је чак и језички код исти, као што су били једнаки њихови животи и међуљудски односи, обојени оном оријенталском меланхолијом и поштеношћу. Сремац вешто наглашава да њихов заједнички језички код, који има много значења, није само у коришћењу турцизама, него и у нишком говору из познате прелазне зоне између синтетичког и аналитичког типа структуре:

"Из Будим не испудише у Белиград, из Белиград у Ниш, из Ниш па у Искиб"; "... море, повише беше у државу кубићи на цркве него оџаци на куће!": Ибиш-ага вели: "А и тој, богатство, демек, не може па да бидне без ред; и богат човек па си не мора како сака, веће како мора; зашто да пљуне горе - ће пљуне на мустаћи, а дол да пљуне - ће му падне на браду..." (с. 13); "Дукате ћу поарчим, ама Калча ће ме спомиње до смрт за тај пешкиш, па шта ни веће треба! " (с. 15).

Коректно би било да те језичке појаве разматрамо са гледишта општег јужнословенског лингвистичког пејзажа, о коме су већ говорили познати стручњаци. Посебне изоглосе дају нам пуно података о дијахронијској перспективи старог јужнословенског макродијалекта, а исто тако, о каснијим социолингвистичким појавама, од којих на прво место морамо поставити језичку стандардизацију, затим узус, којне или интердијалекте.

4. Најзад, занимљив би био савременији поглед на Сремца са неколико гледишта:

4. 1. Идејне сугестије аутора о толеранцији, о љубави међу људима - нарочито су актуелне данас и нарочито на истом тлу, на којем је писац пронашао прототипове својих ликова.

4. 2. Како савремене, и најмлађе, генерације прихватају и оцењују језик писца, који је стварао пре сто година? Први утисак савремених читалаца јесте тешко читање појединих одломака због природне временске удаљености од језичког стања од пре скоро једног века.

4. 3. У складу са постављеном темом у јужнословенском контексту, занимљиво је следеће питање: да ли би могао превод на бугарски језик предати све нијансе Сремчевог језика, који користи хијерархијски различите идиоме, укључиво и структурално одступајући од српске књижевно језичке норме нишки говор? Одсуство падежа, употреба футура без конјугације помоћног глагола хтети и остале аналитичке црте за носиоца/корисника бугарског књижевног језика не постижу исти експресивни ефекат. Пошто немамо примера такве врсте превођења у суседским међукултуралним контактима, ово је питање достојно пажње и може постати предмет посебног истраживања на интердисциплинарном плану.

4. 4. Да ли ће језик Стевана Сремца остати само предмет књижевних и лингвистичких научних анализа у данашњем времену? Како би изгледао прагматички прилаз пишчевом језику у наставном процесу кад се српски стандардни језик предаје као страни? На пример, како би изгледао задатак за студенте да се пронађу сва одступања од књижевнојезичке норме и замене стандардним граматичким облицима и са одговарајућим лексичким инвентаром.

Наведене типолошке црте још једном доказују да је Стеван Сремац актуелан не само новим читањем његових дела у српској културној средини, него и својим минулим и садашњим присуством у међукултурним контактима суседских јужнословенских народа.

Напомене

1 Б. Ничев. От фолклор към литература. Увод в южнославянския реализъм. София, 1976. Л. Кирова. Сходни процеси и явления в литературите на балканските славяни. 1988.

2 Ем. Георгиев. Очерки по история на славянските литератури, София. 1977, Пч., с. 52.