Projekat Rastko - Bugarska

Autori
Jezik
Folklor
Istorija
Umetnost
O Bugarskoj
Bibliografije

Пројекат Растко : Бугарска

Весна Марјановић

Маска, део култа и савремена потреба код становништва у селима око Перника у Западној Бугарској

 

Абстракт: У прилогу се разматра феномен маске и маскирања уочи и на дан Св. Василија који се празнује 14. јануара према старијем календару православне бугарске цркве, а задржан је код становништва западне Бугарске, у селима око Перника. Традиционални елементи садржани су у строгим правилима прерушавања искључиво мушкараца, при чему је посебан акценат дат на значај животињских маски, поворку сватова и поворку Цигана.

 

Маске у обредним поворкама познатим под именом “суровари”, “сурвакари”, “сурвашкари”, “сировари” у селима око Перника у западној Бугарској имају дугу традицију и сачуване су до данас. Реч је о зимским коледарским маскама и поворкама, које врше опходе и ритуалне радње уочи и на дан Св. Василија, 13. и 14. јануара према некадашњем православном хришћанском календару. Познато је да је бугарска православна црква седамдесетих година 20. века прихватила грегоријански календар идентичан римокатоличком (ватиканском) одређивању празника, тј. померања за тринаест дана, па одржавање поменуте обредне праксе према старијој православној варијанти указује на изразити значај самог обичаја али и на његову традиционалну компоненту која је дубоко укорењена у понашању становништва овога краја.[1] Стога ће се у прилогу обратити пажња на маску и маскирање учесника обредних поворки са једне стране, али и на друштвени значај самог обреда, у границама времена одржавања као дела савремене потребе изражавања идентитета једне групе становника западне Бугарске у савременом добу.

Истраживања су обављена у време њиховог догађања 13. и 14. јануара 2001. године у селима Бела Вода, Чрна Гора, Батановци, Светла, Јарџиловци. Сва насеља припадају становништву које се бавило у блиској прошлости рударством и сточарством. Перник као центар овог дела Бугарске је изразито рударски град и до скора основна делатност је била рударство.[2]

Примењени су методи опсервације и интервјуа, те су начињени и бројни снимци о догађањима у току два дана вршења обредне праксе.

Једна од значајних констатација за овај прилог али и за проучавање маски пернишког краја јесте укључивање града Перника у Европску унију карневалских градова. Сваке друге године у Пернику се одржава смотра маскираних обредних поворки након Св. Василија, а пропраћена је избором најбоље маске, поворке и тд. Ово је утицало на околно становништво, те се данас уводе новине у традиционални изглед маскираних елементима који културно не припадају пернишком округу. У години када се одржава фестивал у Пернику, становништво у већини села не носи суроварске маске, већ само костиме. Ипак, имала сам срећу да као истраживач доживим пуну атмосферу обреда и у његовој спољној форми, тј. да учесници носе маске.

I

У свим поменутим насељима припреме за учествовање у поворкама са маскама започињу до два месеца раније. Они који су запослени пар недеља уочи обредног догађања изостају са посла, затварају се и израђују или дорађују маске. Простор где се окупљају је нека скромна кућа чија је намена општа, заједничка - мечкарница (или месна канцеларија, дом културе и сл.).

Материјал од којег се поједине маске (“лице” или “зевала”) праве сакупљају током читаве године: на пример, кокошје или пачје перје, перје дивљих птица, делове животињских кожа козе, овце и сл. Маску израђују сами или постоји сеоски мајстор за сваку групу посебно. Израђују је у тајности, односно не сме да види онај који не припада асоцијацији. Начињене су од дрвених конструкција преко којих је развучена кожа, крзно или кудељна тканина са перјем. У висини лица налазе се отвори за очи и уста. Великих су димензија, висине до 1,5 м и тешке до 40 кг. Прилично су гротескног изгледа. Представљају разне митске (змајеве, але, троглаве или двоглаве) и животињске ликове (вук, медвед, јелен, овца, коза, птице). Готово све маске овог типа поседују овнујске или воловске рогове. Костим је шивен од крзна, длаком окренутом напоље, али и од пришивених за сукнено одело ситних крпица црвене, беле, жуте, плаве боје као у месту Светла. Према предању овакав костим је настао као успомена на девојке које се нису удале, па су своју девојачку спрему исецале на ситне делиће и давале суроварима за опходе о Василевдану.[3] Од реквизита носе преко костима опасане кожне каишеве, са ременима преко рамена, на која су прикачена звона и клепетуше свих величина. Пун комплет звона на каишу износи 21 окачено звоно. Ипак, у већини случајева количина звона је произвољна, што зависи од материјалних могућности. Носе мотке, бакље, шимшир, а буљубаша и сабљу. Дечје маске су нешто нешто лакше и прилагођене узрасту детета. Одевени су у посебно сашивена одела, костиме и имају дрвене мачеве и мотке.

Маска и костим суровара се сматрају статусним али и симболом идентитета заједнице. Начињени су тако да код немаскираних изазивају поштовање и дивљење. Без обзира на имовно стање сваки учесник себи обезбеђује новац за куповину оних елемената који су саставни део костима. Обично се каже за живот може да нема али за Сурово мора да има[4]. Тако на пример звона посебних и различитих величина купују у ћустендилском округу, а вредност појаса са низом звона је око 1000 ДМ (просечна месечна зарада јануара 2001. године је износила 150 ДМ) .[5]

Мушкарци једног насеља припадају одређеној асоцијацији - групи која се прерушава. Бирају чланове управе која организује ток церемонијала - опходе, паљење ватри, узајамне посете, број учесника, располагање прикупљеним прилозима у новцу, храни. Прерушавају се мушкарци, међутим, у новијем времену долази и до маскирања млађих женских особа, углавном девојчица и девојака. О њиховом учешћу одлучују мушки чланови. Таква група има своја правила понашања и поседује своје "адете". Уколико се деси, на пример, да умре неки њихов члан, заветују се да те године не учествују у маскираној поворци и опходу. Такође, уколико се неко од чланова разболи помажу његово лечење прикупљеним новцем из претходне године. Болесна особа не учествује у поворци и то му се не замера. Сви који су приступили групи суровара морају поштовати постављене кодексе, и наравно, не смеју без неког већег разлога изостати у обреду. Један суровар може да пређе из једне у другу групу, али се то сматра лошим понашањем а понекад и лошим знаком. Последњих деценија двадестог века уведена је новина да учешће у суроварским поворкама започињу мушкарци у раном детињству. Чланови групе су активни док год могу да издрже напор који им намеће учествовање у обреду (до 60, 65 година старости, а има и старијих учесника).

Ношење традиционалих маски и костима припада суроварима. На челу поворке суровара је буљубаша. Он нема маску на лицу, али је у униформи: војној, полицијској и тд. Буљубаша је и благајник. Сакупљени новац од опхода чува током читаве године. Месец дана пре опхода започињу са увежбавањем начина хода, покрета уз одговарајући такт према којем играју, распоређују улоге. Обавезно се бирају младићи који ће представљати младу и младожењу (морају бити голобради), одређују улоге: поп - свештеник, добошар, сакупљач дарова, медвед и његов чувар и тд. Договарају се и о шаљивом тексту који се изговара приликом симболичног венчања, мада се он и допуњава током опхода према инспирацији поворке и домаћинства у које ступају. Договарају се ко ће бити на "рампи" 14. јануара при уласку у насеље и ко ће скупљати "царину ", тј. новац. Обично ове улоге припадну онима који представљају групу Цигана.

Од осталих стереотипних поворки присутни су и мечкари: "чувар" са "мечком" коју води на ланцу. Цигани (“Зози”) носе стару похабану одећу и често су у тој групи и деца оних који учествују у суроварима. Девојка или девојчица ако добије дозволу да учествује, одевена је у Циганку са бебом (лутком).

Чврсто структурисана догађања започињу 13. јануара предвече окупљањем учесника маскираних поворки.[6] Око 20-30 учесника окупља се прво у својој "мечкарници", потом крећу поскакујући, уз велику галаму и буку коју праве звона и добоши, до средишта насеља или неког већег празног простора (у Батановцима је то било игралиште) да би се сусрели са осталим групама. Ту је припремљена и запаљена велика ватра. Започињу игру у кругу. Прво иду деца, па одрасли, предвођени буљубашом. Након неколико часова игре, уз присутне мештане као посматраче, сви учесници крећу у неко суседно село у “посету”, те се тако више група суровара окупе у једном селу.[7] У ранијој варијанти, суровари из различитих села су се окупљали на сеоској ледини или на средини пута између два села. Међутим, данас је дошло до узајамног посећивања (сваке године се одређује место које ће прихватити маскиране госте из других суседних села).

У гостујућем селу, поред локалне ватре око које су се аутохтони суровари окупили, паљена је и једна друга тзв. заједничка, где су се окупљали сви придошли гости, како публика тако и маскирани учесници. Вече се завршава заједничком вечером приређеном за госте и домаћине - а покровитељ у 2001. години био је један имућни мештанин из села Светла.

На сам дан Св. Василија, приликом уласка у насеље постављају се рампе, које зову царина. Маскирани учесници уз шалу, исмевање и гарављење оних који желе да уђу у село, покушавају да изнуде новац.

Опход села започиње изјутра и траје до после подне. Не носе тзв. тешке маске, али су учесници у костимима. Најзначајнија улога припада поворци сватова која пред сваком кућом у широј или скраћеној форми изводи обредну драму венчања, са свим елементима који су присутни у традиционалној свадби (погача, зелена грана, јабуке, обилазак младе и младожење око стола, итд.) уз шаљив текст који чита свештеник младом пару, а обилује ласцивним речима које изазивају смех посматрача. Група суровара игра у кругу. Домаћице их послужују традиционалним јелом и пићем: кувани кисео купус, пихтије, баница (пита), колачи, ракија и вино.

Током преподневног догађања, један од најзначајнијих елемената јесте дар и даривање. Дакле, поворке које врше опходе су дариване: јабукама, јајима, кобасицама, сланином, колачима, новцем, вином и ракијом. Сакупљени дарови, након опхода, чувају се код буљубаше. Недељу до две након опхода окупљају се на заједничкој гозби. С обзиром да се и улазак у село тога дана наплаћује, сакупе приличну своту новца. Новац чувају (за смртне случајеве, лечење болесних чланова или за путовање групе на сусрете фестивалских градова) или га улажу у обнову неког приоритетног објекта (пример: надстрешница на аутобуском стајалишном месту у селу), изградњу пута у селу, вароши и сл. Дакле, прикупљена средства имају практичну примену у свакодневици.

Сви учесници, у поподневним сатима окупљају се на чистини, обично сеоском игралишту, спортском терену. Започињу представу надметања, скачући тако да звона и клепетуше једне групе, надјачавају буку коју праве други учесници. Суровари носе тешке маске чија конструкција досеже и метар и по у висину. Са њима играју десетак минута уз добош а потом их остављају поред себе на земљу, а друга група преузима ритам и наставља игру.

 Групе које представљају сватове и Цигане збијају шале између себе. Мушкарци у женској одећи, наглашених груди и стомака, у кратким хаљинама, поцепаним чарапама, са периком на глави, нарумењени или нагарављени забављају публику, штипају или љубе уоколо присутне. Представници локалних власти, потом, организују заједничку закуску за виђеније госте.

У појединим домаћинствима припрема се традиционална храна, примају гости и чланови фамилије из других крајева. Св. Василије или Василевдан веома се поштује и слави. Они који носе име Васил, Василе тога дана славе и имендан па припремају нешто више хране за госте.

II

С обзиром да је намера била да се у овом прилогу представи сакупљена грађа из пет наведених села западне Бугарске која припадају пернишком крају, покушаћу да на основу дате дескрипције изведем неке основне хипотетичко аналитичке закључке о очувању маске и обредне праксе код проучаваног становништва. Своја запажања сам одредила као хипотетичка јер је то био први сусрет са овим тереном и без обзира на консултовану релевантну литературу, свакако, време проведено међу становништвом овог краја није довољно да би се извели опсежнији закључци.

Пошла сам од традиционалног модела у којем су маска и прерушавање имали примарно значење у обредној пракси уочи и на дан Св. Василија. Такође, сама чињеница регулисања форме и обредног садржаја кроз асоцијацију, упућује да је још увек реч о затвореној мушкој дружини која се у појединачним цртама прилагођава савременом начину живота. Према Д. Антонијевићу, маске и обреди суровара представљају прежитке словенске баштине.[8] Кулишић наводи да су код словенских народа коледари представљали тајне, затворене дружине момака и тек ожењених младих људи.[9] Припадност коледара категорији зтворених тајних мушких друштва, неки аутори изводе из живих народних предања о постојању коледарских гробља, тј. места где су према предању сахрањени они који су ту изгинули.[10]

Како је маска део културног контекста у којем и сам носилац маске живи[11], требало би је схватити двојако: представља део традиционалне обредне праксе и друго, саставни је елемент механизма у идентитетском и статусном облику функционисања колективне свести о припадности истој групи (пернишки сурвакари). Самим тим маска се одређује као обредни предмет који интегрише целокупну заједницу и не прави разлику између публике и извођача, већ извођачи предводе ток радњи, док сви заједно деле само формално и стварно иста веровања и прихватају иста начела понашања у низу обредних радњи.[12] Поред маски веома је значајно да се за Василевдан свако домаћинство припрема у смислу традиционалне трпезе, али и да посредно учествује у обредној пракси, прихватајући улогу коју им обред намеће. Дакле, два основна атрибута обреда, присутност бар једног мушког члана у поворци са маскама и обавезна храна задржана су у традиционалном светлу.

Овоме у прилог иде време одржавања обреда, тј. не прихватање званичног календара према којем се црква уклапа са римокатоличком црквом. Народно вредновање времена у извођењу обреда о Св. Василију указује да нема скоро никаквих додирних веза између народне обредне праксе и црквеног празника, осим што је произвољно задржан дан који је посвећен хришћанском светитељу, Св.Василију.

Дакле, из претходне дескрипције могу се извести два нивоа разматрања маски и маскирања у обредном понашању:

1. ф о р м а л н и:
1.1.  са традиционалним компонентама:

a) традицијом утврђени ликови и поворке - израз и садржај маске;
b) са доследним поштовањем времена одржавања и начина понашања;
c) припадност мушкој асоцијацији суровара - тајном мушком друштву;
d) радње: симболичног очишћења (13. јануар увече) које припадају поворци суровара и свих маскираних у игри око ватре; опход домаћинстава (14. јануара) и симболично поновно рођење кроз миметичко-катаркични обред венчања и спајања двоје младих у поворци сватова.

1.2. са савременим компонетама :

a) концепт идеје о припадности одређеној заједници која их обележава као посебне индивидуе у времену ношења маски.
b) социјализација најмлађих посебно дечака
c) спољни (међународни) и унутрашњи (шире подручје бугарске територије) утицаји карневалског спектакла који се одржава сваке друге године у Пернику; одлазак пернишких група сурвакара у друге европске градове (нпр. Лисабон).

2. ф у н к ц и о н а л н и      
2.1. одређивање заједнице помоћу маске суровара у датом времену;
2.2. остваривање комуникације унутар одређеног културног контекста[13].
2.3. маска и прерушавање као друштвени механизми (идентитет, статусни симбол) уоквирени обредом, временом и простором.

У првом традиционалном делу назире се већ заборављена магијско религијска компонента обреда, али је дошло и до трансформације обреда у социјалном смислу.[14] Потом, не чини се случајно укључување најмлађих учесника у обредне поворке. Пребацивање дела обреда и на дечје поворке, јасно указује на тежњу заједнице да учесници обреда буду припремљени од најранијег узраста и да представљају спону у неговању традиције. Састанци припадника асоцијације (тајног мушког друштва!) пре времена извођења обредне праксе и доношење кодекса понашања у граничном периоду, једна је од битних сачуваних одлика, као и располагање стеченом заједничком имовином (дарови) у току и после извођења обреда.

Иако постоји уочљива граничност која се успоставља између симболичног умирања и рађања[15], тј. 13. на 14. јануар, суштина ношења маски и понашања прерушених, успоставља социјални карактер обреда. Ипак, чини се да је обредни церемонијал са маскама и за ту прилику прописаним понашањем уређеног хаоса усмерен на митску структуру схватања годишњег циклуса кроз соларни принцип - од зиме (мрака, умирања) ка пролећу (светлости, буђењу и рађању), мање јасан данашњим извођачима. Миметичко-катаркична компонента народне театралности је новије обележје. Свакако је забавна компонента потиснула култни значај обреда. Међутим, комичне радње, наглашена еротика у свадбеној поворци, као и потпуна инверзија основних вредности патријархалне заједнице балканског становништва сачували су се у потпуној етнографској свежини до данас.[16] Осим тога, преображавање помоћу животињских маски какве носе суровари уз чега иде и покрет, мимика део су народног глумовања, које и данас представља савремену потребу овог становништва.

            Подједнака преданост свих чланова заједнице и оних са маском и оних без маски који учествују у организовању првог и другог дана обреда, упућује на снажно укорењено схватање о потреби одржавања обреда у традицијом одређено време. Ипак, не би требало занемарити и чињеницу да се сви веома добро забављају, да долази до окупљања чланова породице али и других званица. Дакле међусобно се прожимају сакрално (сада већ прикривено) и световно (испољено). Нагон за игром тражи стваралачки израз, мада притајено подстицан је елементима традиционалног обреда и култа.

            Из претходно изложеног види се да је у првим покушајима извођења закључака о датом културном феномену било лако истаћи његове формалне одлике. Међутим, што се тиче функционалне анализе потребна су додатна истраживања да би се сагледало савремено значење и њихово фукционисање унутар културног контекста, јер се ништа не дешава без одређених услова и узрока, произвољно и незаконито.[17]

Због чега се обред суровара тако дубоко укоренио у свест становништва пернишког краја, једно је од питања на које би требала савремена истраживања да дају адекватан одговор. Бугарски етнолози, а међу њима и Цветана Манова,[18] закључују да је маска још увек средство помоћу кога се улази у други свет – у гламурозни свет фестивала и успешног прерушавања, мада је још увек бугарска маска сачувала свој идентитет и као специфична културна творевина дочекала 21. век. Штитећи анонимност, маска је сачувала остатак тајне уносећи свом носиоцу осећање пријатног узнемирења и недотакнуте двосмислености.[19]

 

Напомене

  1. Заправо према јулијанском календару 14. јануар (према грађанском и опште важећем рачунању времена) православног рачунања времена српске, македонске и руске цркве је 1. јануар.
  2. Топло захваљујем колегиници Цветани Мановој, етнологу кустосу Историјског регионалног музеја у Пернику на омогућеном рекогносцирању и истраживању терена пернишког краја.
  3. Казивач: Валентин Живков Крумов (рођ.1958.г.) из Перника
  4. Цветана Манова, нав. дело, 76.
  5. Казивач: Валентин Живков Крумов (рођ.1958.г.) из Перника.
  6. Михаил Арнаудов, Студии върху бьлгарските обреди и легенди, том II, София 1972, 68-79.
  7. У време истраживања 2001. године то је било место Светла.
  8. Д. Антонијевић, Дромена, САНУ, Посебна издања, књ.72, Београд 1997, 74-75.
  9. Ш. Кулишић, Стара словенска религија у свјетлу новијих истраживања посебно балканолошких, Дјела, књ. LIV, Центар за балканолошка испитивања, књ.3, Сарајево, 1979, 95.
  10. М. Арнаудов, Кукери и русалии, София 1920, 30; E.Gasparini, La civilita matriarcale degli slavi, Venezia 1956, 165-166. О гробљима коледарских поворки има у радовима код Н. Курета, Л. Нидерлеа .
  11. Д. Антонијевић, нав.дело, 86.
  12. Victor Turner, Od rituala do teatra, Zagreb 1989, 238.
  13. Георге Краев, Обредно и драматично действо, Маска и ритуал, сборник статии, София 1999, 101-114.
  14. Анна Илиева, Танцяям и маската, Маска и ритуал, сборник статии, София 1999, 77.
  15. Валентин Ангелов, Мит и фолклор, София 1999, 167.
  16. Д. Антонијевић, Common traits in serbian and Greek folklore traditions, Bakcanica, XXVI, Belgrade 1995, 209.
  17. В. Милић, Социолошки метод, Београд 1965, 535.
  18. Цветана Манова, Български обредни маски, Перник.
  19. O. Bihalji Merin, Maske sveta, Ljubljana 1970, 32.