|
|
Ивета Тодорова-ПирговаМагија и ритуал - “једномесечићи” и “енергетски двојник”The Magic and Aesthetic in the Folklore of Balkan Slavs, 1994.
У говору се реч “магија” везује за представе нечег тајанственог, чудног, изузетног, недоступног, непојмљивог, скривеног итд. Магијом одређени људи могу да промене људске односе, а да нико не сазна када и како су то учинили[1]. У научној литератури појам магије се повезује са два основна значења: а) тип обреда: магије за љубав, за омразу, за болест и смрт, за кишу, за “крађу” туђег имања и др.; типични магијски обреди су сва бајања[2], гатања у боб, угљевље и хлеб, игле и конце и др.; б) начин на који се смисаоно асоцирају појаве - објекти магичног дејства (упореди с познатом класификацијом Џ. Фрејзера, по којој се магије деле на два вида - хомеопатске или имитативне магије и контагиозне магије[3], тј. такве за које је релевантна идеја да слично изазива слично, и такве, које се заснивају на закону додира, који је у пракси варијанта идеје идентичности дела и целине; У овом излагању ћу изнети запажања о вези између свих тих значења и представа о магији у параметрима општијих односа између одређене менталне конструкције (магијско) и ритуалне технологије, кроз коју она задобија свој опипљив лик. Другим речима, говорићемо о специфичности “магијског” (у категоријалном смислу појма) и начину, на који се оно у својству апстрактне, универзалне идеје пројектује у ритуалне елементе да би постало део општег смисаоног дијапазона обредног дискурса. Говорићемо и о томе како се представа о магијском обогаћује новим елементима при конкретизовању у обредној ситуацији, њеном усвајању и њеној повезаности са социјалним, психолошким, естетичким и извођачким димензијама синкретичког магијског обреда. На најопштијем плану, магијско може да се одреди као мисаони механизам преображавања својстава. “Магијско” је семантички “гарант” ритуалног ефекта у његовим биолошким, социјалним и културним аспектима. Оно није карактеристика ствари, језика и дејства у ритуалу, већ начин осмишљавања обредног догађаја као једновремено реализујућег у магијском и социјалном простору. Магијско је начин за његово смисаоно преображавање “тамо” да би се постигла жељена промена “овде”. Конкретна ритуална средства преименовања, преозначавања и преструктурирања догађаја до његовог примања као истовремено текућих паралелних процеса у оквиру обреда, који се сливају у нови, већ трансформисани догађај, на крају се разликују у сваком обредном виду. Њихове стадијалне и регионалне варијанте су многобројне, но општи однос магијско-ритуално се чува у свакој од њих. Очигледно је да тај мисаони механизам може да делује само ако постоји претпоставка о концептуалној подели на два света (“наш свет”, свет људи, и “други свет” - свет не-људи) и неопходно узајамном деловању између два дела ради одражавања светске хармоније. При томе механизам има универзалан карактер и био је делотворан од почетка људске културне историје до данас, независно од карактеристика типа културе, у којој се рађају и чувају њихова конкретна ритуална сагласја и конкретне културно условљене представе о просторној локализацији, устројству и ликовима “другог света”. Смена типова култура и промене у социјалној средини производе разноврсна ритуална оваплоћења тог механизма, доводе од различитих трансформација “магијског”, но оно се адаптира према свакој и чува своју бит, јер се чувају оне потребе човека које рађају живот. Илустроваћу те опште поставке са два примера магијских обреда који су створени по типу доминанте у различитим културним системима, али функционишу истовремено управо данас у бугарским крајевима. Један од њих је опис релативно распрострањене варијанте бајања за једномесечиће, а други - један од видова сеанси екстрасенса, у којима се лечи преко тзв. “енергетског двојника”. Избор управо ова два примера је условљен и још једним разлогом - желим да покажем и разлику између “семантичког удвајања” као механизма магијске промене и такође од давнина широко распрострањене идеје о двојнику и двојништву[4]. Они се преплићу и у неким случајевима поклапају, но нису идентични пошто је “семантичко удвајање” магије присутно и тамо где није актуелна идеја о двојнику, да би се остварили циљеви ритуала. С друге стране идеја о двојнику постаје градивни део по карактеру и циљевима различитих културних појава, трансформише се и у ритуалне и у неритуалне текстове и има самостални смисао и важност у једном или другом типу културне делатности. И тако, у оба примера је актуелна идеја двојника и следи да се истражи њено преплитање са идејом магијске промене кроз семантичко удвајање и преструктуирање социјалних појава. Пример бр. 1: Бајање за једномесечићеНоћ пре бајања болесник треба да преспава преко три прута сађене врбе (не треба да је самоникла); ујутру пред излазак сунца узима их и односи до бајалице. Прутове му даје бајалица кад гледа “ови прутови да нису сломљени, да имају вршак, да је за лек” и осим тога “да су дуги колико му је боја човека (висина )”. Ујутру рано пре изласка сунца болесник одлази у кућу бајалице, која најпре треба да “провери” са ким је тачно од умрлих рођака он једномесечић, тј. рођен једног те истог месеца, да би схватила ко “жели да га однесе код себе у гроб”. То се дешава на следећи начин: бајалица узима глинену плитку зделу са водом и пушта у њу један “жив” угљен који назове именом болесног. После тог пушта један “мртав” (угашен) који назове именом неког мртвог рођака болесника и каже: - Ако е с тоя едномесече, Ако се угашени угљен залепи за угљен болесника, значи да је тај једномесечић, ако није - значи да је неко други. Изређају се сви умрли до трећег колена, а после тога бајалица прозива скупа незнане умрле до “деветог појаса” јер једномесечић има моћ само до деветог појаса. Када се назове сваки “мртав” угљен, сукцесивно се нарезују рецке за сваког именованог човека. Нарезују се три прута, почев од врха ка одрезаном крају. Пошто провери с којим рођаком јесте, а с којим није једномесечић, бајалица избаци угљевље преко прага и другог дана га помете и баци “да се не гази”, даје болеснику прутове да их носи у десној руци и почиње да га “откључава”. Бајалица скине вериге са огњишта и води га на раскрсницу изван села. С њим обично иде и мајка или други близак човек. Човек седа на земљу, лицем према сунцу, а бајалица му омотава ноге веригама. После тога почиње да га размотава, а пратилац пита: - За кво идеш? После тога одлази на гробље. Бајалица узима земљу са три незнана гроба, накваси је и њом намаже ноге болесника. Потом узима из руку болесника три прута и закопава их у гроб, стављајући их врхом према глави умрлог, а одрезани крај према његовим ногама, и изговара три пута: Брат сакаш, те ти брат, Уместо на рскрсници може да се “откључава” на пању у дворишту бајалице. Болесник опет седа са испруженим ногама и гледа ка сунцу. Пратилац је десно од бајалице. Док се води обредни дијалог, болесник ћути и “не мрда се”, “да би се ухватило” бајање. На крају, међутим, бајалица опет треба да закопа прутове у гроб једномесечића или у “незнан” гроб (ако није установила који је тачно), да “га више не тражи ни за брата, ни за сестру, ни низашта”. Сви полазе без окретања и враћају се кући другим путем, од оног којим су дошли. Бајалица обратно враћа вериге кући[5]. * * *Бајање за “једномесечиће” је продукт фолклорне културе и у њему су “пројектоване” неке карактеристичне представе просторног структурирања света, оријентације предмета у њему, вредносно повезивање људских делатности са просторним правцима. Познато је да је општа концепција устројства света у фолклору резултат слагања различитих културних модела, различитих типова (номадски и земљораднички), различитих етничких, религиозних доминанти (за етничке и религиозне групе, које су формирале бугарски етнос) чије су се компоненте спојиле у својеобразну, но неодвојиву структурну целину. Хоризонтална подела простора на два света (“наш свет” и “онај свет”) се не мења потпуно вертикалном хришћанском космогонијом уколико се Рај и Ад (одговарајући “горњи” и “доњи” свет) подразумевају као еквиваленти “оног” и супротстављају “нашем”. У “оном свету” “живе” Бог и хришћански свеци, претци и персонификоване болести, самодиве, самовиле и други, које на одређени начин учествују у сложеној обредној комуникацији. Од општења између “нас” и “њих” у великој мери зависи постизање обредног циља. У овом случају је важно да напоменем да покојни рођак - “једномесечић” који “живи” у оном свету учествује у обредној комуникацији не само и не толико као члан рода, који се већ “социјализовао” у друштву мртвих, предака, него и као “мртав двојник” који тражи за себе “живог” двојника из нашег света. “Живи” и “мртви” се сматрају двојницима зато што припадају истом роду, као и зато што су рођени једног те истог месеца (нпр. у марту - једномесечићи) или једног те истог дана (нпр. у четвртак - “једноданци”). Директан циљ бајања је да кроз повезивање два света, прекине тај тип везе међу њима, да се “живи” “ослободи” власти разорног утицаја “мртвог” и да се излечи, кад се одстрани узрок болести - двојништво. Како долази до тога? На почетку обреда постоји следећа ситуација: човек казује бајалици симптоме свог стања, а она по њима распознаје болест и назива је “једномесечић”. “Називање” болести одмах “располућује” или тачније речено “удваја” човеково стање. Сада је он истовремено болестан човек и човек запао у одређену зависност од контакта са неким од мртвих рођака. Утицај “једномесечића” (покојни рођак рођен истог месеца) истовремено је узрок болести и њена суштина, пренесена и у само име - човек је болестан од “једномесечића”. У том погледу је индикативна чињеница да се речју “једномесече” означава и живи и мртви, и сама болест која их повезује у једну целину и постаје синоним удвојеног својства. У припреми за обред се извршава још једно удвајање - човек преспава над три врбова прута чиме их претвара у свог двојника који треба да га “замени” јер по правилу двојници не могу да буду раздвојени. Тако он већ учествује у обреду и као болестан човек, и као “једномесечић” - двојник мртвог рођака и као човек који поседује предметног двојника - три врбова прута. У бајању се мења контакт између “једномесечића” и ствара се веза између мртвог рођака и предметног двојника живог рођака. Пошто се конкретизују узајамни односи у провери са угљевљем (одређује се који тачно од мртвих рођака је “једномесечић”), започиње промена са “откључавањем”. Промена се састоји у прекидању везе између “једномесечића” - двојника и чување заједничког узајамног односа као чланова једног рода. Отуд се природно долази до преношења те промене преко физичког стања човека - болесног човека у здравог човека. На крају обреда се изводе поступци са земљом са гроба и закопавају три прута, што коначно учвршћује правац промене и означава њен крај - постизање новог својства. Схематски представљен тај процес изгледа овако:
Јасно је да промена не означава прекид контакта између живих и мртвих уопште, већ само овог вида контакта који може да буде фаталан за живог човека за кога се мисли да је зависан од свог двојника. Запажа се заједничка веза између живих и мртвих чланова рода, а идеја о двојнику се одржава у створеном новом недељивом пару - мртви рођак “једномесече” и предметни двојник (три прута) живог рођака “једномесечета”. Две супротне представе човековог стања се мењају у жељеном правцу: здравље се мисли као потенција и почетак, а болест - као постојање и крај. Тај процес се остварује паралелно са променом у односима између двојника - разлога болести. “Болест” и “једномесечић” су два различита имена истовремено за физичко стање и део међуодноса два света. У току тог међудејства је неопходно да се двојници семантичко удвоје још једном и да се начини предметни двојник болесног човека, да би се регулисали сви правци магијске промене. Део њихових специфичних карактеристика треба да се промени, а други да се сачува, како се не би као целина нарушило равнотежно са-постојање “два света”, те да би се успоставило људско стање и у комуникативном и у биолошком аспекту. Пример бр. 2: Енергетски двојник- Она (екстрасенс Љиљана - И.Т.) лечи рукама. Поред тога рукама лечи и на друге начине. Например, сваки човек има енергетског двојника који може да се позове, да се лечи и после тога да се врати натраг у тело, а да човек то не осети. И ја сам гледала Р. (болесну девојчицу - И.Т.) у то време. Она не реагује, држи се сасвим нормално. Например Љиљана стоји наспрам ње, и одједном започиње да прави неке покрете које прави Р., а да их Љиљана није видела. То је било у почетку. - Гестове? - Да. Например увече Р. је правило овако нешто: м-м-м (мучне звуке - И.Т.) драло се, вртело се. Ноћу је правила нешто тако. Шта је мучило и ја не знам. И одједном Љиљана стојећи започне да прави тако нешто. Тако прави неколико минута. Р. је гледа изненађено под утиском реакције Љиљане, јер није нормална та њена реакција- зар не, она прави то што прави Р. (болесно дете - И.Т.) и другог дана Р. престаје да прави тако нешто и од те вечери није то правило. Увече спава мирно, као што спавају здрава деца. - Како се одвија то лечење? - Тело Р. је болесно, енергије су побркане и отворено зрачење тела задржава енергију која је лечи. Не знам како је тачно. То је Љиљанино објашњење - она прима енергетског двојника, тај енергетски двојник улази у њу, њено здраво тело га прерађује. Космички разум, космичка енергија прерађује тај део Р.-а (болесног детета), тог енергетског двојника кога је она примила и враћа га обратно Р.-у, и на тај начин је лечи. И Р. престаје више да чини тако нешто.[6] На почетку сеансе екстрасенс протрља дланове (“тако их загрева”), после прави одређене покрете рукама око главе и тела пацијента и одмах након тога започиње лечење енергетског двојника. Само лечење се обавља у соби са јаком сунчевом светлошћу. Екстрасенс и пацијент седају један преко пута другог, тако да их осветљава једнако светло. Пацијент треба да је са скупљеним коленима, но не прекрштеним зато што се “укрштају енергије” и то спречава процес лечења. Најбоље је да су му руке на коленима с длановима нагоре, но ако то не може или не жели, барем не треба да буду укрштене. Не сме бити јаких мириса, дима и нечег сличног, који само спречавају, “енергетску замену”, јер “енергија прелази кроз много слојева и ломи се на различите начине” и свака допунска препрека јој смањује дејство.[7] И још једно објашњење: у сваком човеку се преплићу “светле и тамне енергије” које одговарају добрим и лошим странама његовог карактера. Болесна стања такође су везана са “тамним енергијама” и основно дејство екстрасенса је управо на њих. “Енергетски двојник” такође има “светле и тамне енергије” зато што је и он сам човек, но у његовом чистом, енергетском стању, а не у телесном оваплоћењу енергије. Они који могу да виде “енергетског двојника” описују га као светлу силуету у којој се запажају светлији и тамнији тонови у различитим бојама - од беле преко жуте и оранж до црвене.[8] Сеансе екстрасенса су продукт савремене културе у Бугарској. Оне су пројектоване у представе простора које данас зависе од специфичности “увођења у културу”[9]. Одликују се извесном разнородношћу због чињенице да се у описима “другог света” различитих екстрасенса на својеврстан начин преплићу интерпретације неких научних објашњења структуре васионе, с окултистичким појмовима и општим поставкама хришћанског и других религиозних система, као и теорија о поновном рађању и човековој карми са сликама из савремене филмске уметности и књижевности, знања из популарних чланака о НЛО и ванземаљским цивилизацијама и причама “очевидаца” сусрета са њима и др. Основни појам око ког се ипак обједињује велики део тих описа је појам “енергије” са свим његовим изведеницама. “енергетски систем”, “енергетско поље”, “енергетска струја”, “енергетски нивои”, “енергетски појаси” итд. Као целина “други свет” је негде око нас, но у другој димензији или просто “горе”. У њему има “виших и нижих енергија”, “више” се најчешће идентификују с представом Бога, а “ниже” - с духовима мртвих и других “астралних тела”, тј. енергије (најчешће оцењене као ниже”), које могу да се материјализују и човек може да их види и чује. “Више и ниже енергије” имају своје одговарајуће визуелне (“светле и тамне”) и вредносне (“добре и лоше”) карактеристике. Екстрасенси контактирају са “вишим енергијама”, да би “прерасподелили енергије” у човековом организму са циљем лечења, отклањања магија[10], или ради оријентисања у прошлости, садашњости и будућности човека - у видовитости. У лечењу са “енергетским двојником” се сасвим очигледно репродукује стара идеја о двојништву, прилагођена новој представи света - “енергетском систему”. Он је двојник човека зато што је копија његове бити (“комбинација карактеристичних енергија конкретног човека”) и “енергетски”, зато што не поседује материјални омотач људског тела и може да се “види” само као светлосна силуета. У цитираном примеру-опису конкретне сеансе директно се циља промена двојника да би се постигла одговарајућа промена у физичком стању човека. Како се то дешава? На почетку сеансе постоји следећа ситуација: болестан човек се одређује као човек са “поремећеним енергијама”, које спречавају “вишу енергију” да га лечи кроз екстрасенса. Почетна ритуална дејства екстрасенса имају за циљ како директно дејство на “енергије” у човековом телу, тако и одељивање енергетског двојника од њега. После тога човек се “удваја” и промена се усмерава истовремено ка њему и његовом “енергетском двојнику”. Слично горе наведеном примеру бајања за “једномесече” и овде промена додирује само по један део, ако може тако да се каже, човека и двојника - “тамне енергије”, које треба да се претворе у “светле”. Дејство на “тамне енергије” двојника је паралелно дејству на исте енергије у човеку и његово одговарајуће физичко стање. Повратак “енергетског двојника” (на крају сеансе) са већ промењеним енергијама “тамним” (=болест) у “светле” (=здравље) у материјално човеково тело успоставља биолошку и “енергетску” равнотежу у човековом организму, ерго, “више енергије” могу да улазе у контакт са њим без препрека “поремећених енергија” у једном болесном телу. Схематски представљен тај процес изгледа овако:
И у овом случају је јасно да је допунско семантичко удвајање и човека, и његовог “енергетског двојника” резултат неопходности конкретног усмеравања магијске промене - промене оног дела двоструког постојања које је повезано са болесним стањем и чувањем друге која је еквивалент физичког и друштвеног здравља. Оба овде описана магијска обреда су очигледни примери у прилог “магијском” као универзалном семантичком принципу преображавања појава и решавања човекових проблема у процесу узајамног дејства “два света”, који одржавају светску симетрију. То нам показује, да у историји човековог мишљења нема толико много универзалних идеја и да можемо да пратимо њихове трансформације при прилагођавању различитим типовима култура и да уопштимо оно, што се чува и мења у њима при актуелизовању у различитим социјалним срединама ради задовољења истих, толико универзалних људских потреба. Напомене
|
