Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Павле Мијовић

Команска култура и питање доласка Словена у Превалис

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Насловом "Команска култура и питање доласка Словена у Превалис" срачунато је нужно уопштавање кад је у питању кратко излагање пред ширим аудиторијем. Укратко, то би се излагање сводило на присуство предмета словенске културе и предмета других култура које су Словени доласком у Превалис доносили. Већ самим тим речено је да су те културе хетерогене и, као такве, познате и у оној цјелини која је обухваћена називом команска култура. Таквој се, затим није могло утврдити јединствено етничко поријекло, као ни припадност једном етносу, на чему су инсистирали албански археолози. Није међутим, спорно да је трајање команске културе ограничено на отприлике један вијек, колико је, углавном, трајало и словенско досељавање на Балкан.

До сад је указивано на поријекло појединих предмета команске културе, особито керамике и накита, из земаља у којима је словенска култура боље проучена и с тенденцијом да се и материјалним налазима докажу досадашње филолошке и историјске претпоставке о поријеклу појединих јужнословенских народа у сјеверној и источној њиховој постојбини. Осим на указаној индигеној, албанској, провенијенцији, у посљедње вријеме инсистира се и на византијској, особито по варваризацији стилских одлика. На једну компоненту те провенијенције западноевропску - није се помишљало, па ћу се ја, овом приликом, осврнути на њу, дакако, више наговештајем о значају истраживања у том правцу, него прегледом свих налаза који су науци познати, али нема, нешто због неупућености, а нешто и због запостављања словенских истраживања уопште, а посебно у Црној Гори, недоступни. Издвојићу у ту сврху само један предмет, бронзани привјесак у облику точка, из Мијела и њему сличне налазе, што не значи да се и о другим предметима торквесу, наруквицама, огрлицама од пасте и украсног камена, наусницама, копчама, алаткама и другим предметима материјалне културе, керамици особито, не може на исти начин расправљати са сврхом да се резултатом укаже на коју од хипотеза као поткријепљену. Пошто сам то већ недавно учинио с мијелским бронзаним привјеском, истим поводом и у склопу истовјетне тематике којом се баве и овдје изнијета три реферата (Н. Чаусидиса, Р. Петровића и мој) у написима за часопис Умјетност и археологија који ће издавати Црногорска академија наука и умјетности, сматрам цјелисходним да у цјелини своју биљешку овдје изложим с додатком о осврту на најновије погледе о досељавању Словена у Превалис поводом нових налаза материјалне културе у Свачу.

Одмах по открићу накита из некрополе Мијеле код Вира (1966) пажња наших истраживача је била окренута првенствено наушницама тзв. лунуластог типа, по којима су Ј. Корошец и О. Велимировић-Жижић опредијелили ту некрополу као словенску, на чему је посебно инсистирала М. Љубинковић-Ћоровић. Сви су је датирали добом сеобе Словена на Балкан у VII и VIII вијеку. Сличне и разноврсније предмете, још раније нађене у некрополама Албаније, нарочито у Каљаја Далмацесу (Комани) и у Круји, проучавали су аустријски и италијански археолози и скупљачи старина, највише с њихове стилске стране и одређивали им поријекло и хронологију. Послије рата албански археолози су проширили рано-средњовјековни програм истраживања на већи дио Албаније и у даљу прошлост, античку и преисторијску, и открили низ нових локалитета са знатним бројем прилога, нарочито накита. Они су прве налазе са свих локалитета у Албанији, у Мијелама код Вира и на обали Охридског језера, као и у некрополи Афионије на Крфу, по истовјетним и сличним карактеристикама прогласили културом, по називу најбогатијих налаза названој команска. У међувремену, предмети приписани команској култури нађени су у Прилепу, Кашићу и на Стону. С овим открићима је порасло и научно интересовање и југословенских истраживача. Ја сам, 1970. године, покушао да два предмета из мијелске некрополе - торквес (torques) и привјесак (pendentif, pendeloque a beliere, rondelle pour Suspension) - ставим у везу с култним вјеровањима упућујући тако проблематику на ширу обухватност. В. Поповић је налазе ове културе довео у везу с историјским догађајима - доласком Словена на Балкан, промјенама које су наступиле у византијском друштву с појавом нових градова чија су јака утврђења имала за сврху заштиту од варварских напада и, нарочито, с јачања центара византијске власти, као Драча, на примјер, и њихове улоге у христијанизацији досељеника и прихватања византијске културе. Сви ти и други специфични услови у којима је никла нова производња металних предмета, нарочито метала, омогућили су настанак једне, мјешовите културе с елементима романског и рановизантијског насљеђа што је и главно обиљежје команске културе. Карактеришући још уже команску културу као романо-протовизантијску, В. Поповић је, такорећи, скинуо с ње етнички вијенац с којим су албански археолози вјенчали своје национално поријекло још из VI-VII вијека. Два поменута млађа истраживача прихватају Поповићеву глобалну оцјену команске културе, али је и разрађују изван стриктног домена материјалне културе. Тражећи у накиту команске културе "нове циљеве" - откривање методом иконографије, симболике и обредно-магијске функције - смјело се упуштају у најтежу област које било археолошке културе - у духовну страну њене "производње". Ријеч је о понирању у велике тајне "основних законитости које владају процесима трансформације, рађања и нестајања". Тиме накит добија митску функцију, па треба у њему открити слику примарних схватања о стварању свијета, кретању и умирању, универзуму који се приказује кроз кретање сунца по "небеском своду" и "под земљом" итд. Тај напор треба подржати јер осим досадашњих расправа о поријеклу, стилу и хронологији накита команске културе доноси још једну новину у методама истраживања. Мени лично годи што мој покушај да у мијелском накиту (торквесу и привјеску) од прије двије деценије видим сунчано божанство којему се клањало становништво једне илиро-словенске насеобине на обали Скадарског језера (Мијеле су му некропола) сад наилази на разумијевање и интересовање у једној области истраживања која ће имати већу улогу од садашње- - кад поједине културе, као што је команска, буду свестрано дефинисане са свим својим битним компонентама, како материјалне тако и духовне структуре.

Али, није главни разлог ни повод да се овом биљешком осврнем на продор ове нове методе истраживања археолошких култура и друштвених цивилизација. Повод је већ наведена општа карактеристика команске културе као романо-протовизантијске, којој се ареал распростирања и провенијенције највећег дијела накита налазе на потезу од Украјине до Француске. Док се то grosso modo опредјељење команске културе може прихватити, чини ми се да у радовима Н. Чаусидиса и Р. Петровића још није сагледан и један специфичан пут доласка таквог накита као што су привјесци који имају митска значења. О томе путу до жаришта у којему су пропламсали новом ватром и свјетлошћу - до простора команске културе - и тиме постали аутохтони елеменат њеног склопа још се у нашој науци није повело рачуна, без чега - мора се признати - хипотеза о оријенталној провенијенцији остаје некомплетна и већ застарела. Да овако кажем, наводи ме чињеница да је у науци већ преовладало увјерење о западњачком поријеклу металодобног накита, особито од како су у историји цивилизација Келти преузели руководећу улогу креирањем једне чудесне умјетности - прероманске (мисли се на Романе-Римљане) на европском континенту, а претхришћанске на атлантским острвима - која је оставила велики траг у свим каснијим цивилизацијама. Келтска култура, нарочито накит, својим смјелим стилским имагинацијама и инвенцијама, које немају еквивалената осим у извјесном смислу у критско-микенском стваралаштву, све више се открива као производ једне високе свијести и умјетничког укуса, ненадмашног квалитета израде и успјелог утјелотворења идеја у сфери декоративних умјетности. Иако за скоро пуних пет вјекова своје егзистенције, на пространствима од Британије и Ирске до Грчке и источног басена Карпата, келтска култура није до сада препознавана и по религиозним обиљежјима (осим у ријетким киповима), она је носилац једне дубоке продуховљености, људске и божанске, алегоричке и симболичке, спиритуалне и психолошке. Као таква, није могла а да не остави трагове и митских вјеровања, и значења својих контурних облика, које упоређене с модерним стиловима барока, рококоа и "modern style"-а, предочавају елементе круга, точка, апстрактног симбола сунца.

Све ово горе речено нема за сврху извођење иконографија команских пандантифа (привјесака), у којима Н. Чаусидис и Р. Петровић откривају митске и обредне функције; можда ће се и за тај посао наћи још ко инспирисан. Мени је, овом биљешком, стало само да скренем пажњу на огроман број налаза привјесака (pendentifs en rouelles, pendeloques а beliers, rondeles pour Suspension) у Француској, Њемачкој и другим западноевропским земљама већ у бронзано доба, о чему је западноевропска научна јавност одавно обавијештена. Налази привјесака, који се у извјесном смислу у Средњој Европи, нарочито у Рајнској области и у Чешкој најчешће трансформишу у аграфе (игле убадаче) из чисто утилитарних разлога, односно тиме што постају од накита који виси окачен помоћу коже или конца - накит који се забада на саставу дјелова одјеће иглом на чијој главици ("бочка игла") остају сви елементи точка и њихови унутрашњи кругови, декори и фигуре - структура накита није поремећена, чак ни у смислу митско-обредних значења. Као и сваки накит, и тако трансформисан у аграфе - задржао је свој митски индикатив. Зато, у будућим истраживањима, мислим, не би требало овакве аграфе из бронзаног и жељезног доба изостављати из колекција "привјесака" од којих су постале.

На крају ове биљешке ево и кратког набрајања главније литературе која упућује на западноевропску провенијенцију привјесака.

Аутори горе наведених радова су углавном сагласни у једноме: француски, италијански и средњоевропски привјесци, без обзира на број типова и варијаната, производ су бронзаног доба, и то његовог пријелаза у гвоздено. Веома мало налаза спада у La Tиne. Наш налаз, из Мијела, ја сам најприје датирао у La Tиne, цф. П. Мијовић, оп. цит., 67, што би сад, с обзиром на бројне нове налазе у команској култури, коју grosso modo сви истраживачи датирају са VI-VII вијеком, могло претрпјети корекцију. У таквој ретроспекцији би онда требало узети у обзир чињеницу о два хронолошки одвојена периода јављања привјесака која раздваја прилично велики прекид: Ла Тене и Сеоба Словена на Балкану. Требало би, према томе, поставити питање: како је дошло до оживљавања облика и типова пандантифа на простору команске културе - да ли приликом сусрета досељеника с налазима које су могли наћи на путу или откривањем у халштатским гробницама узора по којима је настављена производња? Приликом таквих истраживања, западноевропска компонента не може бити заобиђена.

У ову биљешку спадао би и осврт на најновији, истина узгредан, коментар кратког извјештаја о ископавањима у Свачу Ђ. Јанковића. Коментаришући тај извјештај (Ђ. Јанковић, "Осврт на једну књижицу, не тако узгредну посљедицу неистраживања наше средњовековне прошлости", Гласник Српског археолошког друштва 6, 1990, 233-236; Е. Зечевић "Резултати истраживања средњовековног Свача", иб. 5, 1989, 112-114), изводи недоказан закључак. У питању је налаз једног затвореног слоја из VI-VII вијека у сјевероисточном углу утврђења, подигнутог, вјероватно, у доба цара Јустинијана - фрагменте грнчарије - и другог из гробнице у близини цркве Св. Марије која је изван утврђења са два крчага тролисних отвора рановизантијске продукције, којој би могле припасти и тибуле у облику птице и стилизованог лава, перле, бронзане и гвоздене каричице, прстење од бронзе са проширеном главом, бронзане наушнице, гвоздени ножеви и кресива, пређице и копче типа Коринт (Е. Зечевић, арт. цит., 112-114, Т. II), из VIII-IX, а онда трећег, из X-XI и четвртог, из XI-XII вијека, све то он, уз налаз команске културе у Мијелама код Вира, за који каже да је поријеклом са простора сјеверно од Дунава, доводи у везу са доласком Срба у приморје којему припада Свач. При томе он се ослања на писање проф. Ј. Ковачевића у "Историји Црне Горе" I, Титоград 1960, 291-293, о правцу сеобе из Паноније ка југу по трагу топонима типа сарб и обре. Асоцира затим на писање једног политичара о етногенези Црногораца, о чему се не бих на овом мјесту изјашњавао, доводећи све у везу с налазима словенске културе у насељу Кула код Неготина, још необјављена, и хумки код Пљеваља, па закључује да су носиоци словенске културе из некрополе Мијеле нестали, а остали Словени, помијешани с Романима и Свачу и приморју, већ од VI вијека ту досељени. Напоменуо бих само да је сам проф. Ковачевић одустао од своје тезе о топонимима сарб и обре, које није требало ни тада, 1960. године, помињати, јер су били погрешно интерпретирани, и у "Историји Српског народа" I, Београд 1981, 109 и даље, више ни не помиње.

Ма колико да је од значаја утврђивање праваца доласка Словена на Балкан, а за нашу тему сад и веома актуелно, мислим да се не могу још увијек веома фрагментарни налази керамике и ситног накита јустињског доба из Свача доводити у везу с налазима керамике у околини Неготина осим као предмету општеславенске културе. Далеко је то, много, много даље него од Вира до Свача на простору које раздваја тридесетак километара зрачне линије, у коме Д. Јанковић види Словене дошле са сјевера од Дунава посредно с налазима код Неготина и Пљеваља, а затим из Мијела нестале, док их налази у Свачу, стотинама километара удаљеном од дунавских обала. Ја сам у улцињском Старом граду откопао два словенска суда, најархаичније до сад нађена у нашој земљи, сигурно из VI-VIII вијека, али их нијесам довео у везу са команском културом у чији ареал улазе (П. Мијовић, "Прадавне и давне културе Црне Горе", Титоград 1987, 137-149, сл. 74). Нијесам то учинио јер се словенска керамика с почетка и у току сеобе Словена на Балкан још не може да диференцира и по културама као што је команска.

Мој скромни прилог рјешавању питања доласка Словена на Балкан, ограничен на провенијенцију једног предмета накита, сигурно није довољан да обеснажи садашњу албанску и у европску науку лансирану тезу о команској култури као арбјорској, односно етнички чистој раноалбанској. С команском културом се не може доказати етничко поријекло ниједног савременог балканског народа; она је стилски неуједначена, није чак ни композитна, а камоли амалгамисана; она је само мјешовита из бројних, чак дивергентних, провенијенција. Њену археолошку културну одлику држи понајвише географска ограниченост између Скадарског и Охридског језера и хронолошка детерминанта доласка Словена на Балкан у VI-VII вијеку. Истраживања материјалних налаза у Мијелама, Свачу и Улцињу, а по неким недовољно документованим фрагментима керамике и код Херцег-Новог, затим залажење мојих млађих колега у сферу духовне надградње досељеника, орјентисана на само једну компоненту - источну провенијенцију треба свакако проширити и на западноевропске културе. При томе мора се водити рачуна о резултатима до којих су дошли други научници, а особито би требало сваку нову хипотезу градити на критичком оспоравању ранијих. Кад то кажем, мислим на најновији покушај Ђ. Јанковића да у археолошким налазима из јустинијанског доба (ето, и у Свачу!) нађе потврду о појави Срба на историјску позорницу (О. Перочевић и ја смо нашли вилу рустику с мозаиком и новцем из VI в. у Кручама, па нијесмо ни из тако значајног открића правили закључке осим о претпоставци да је срушена приликом сеобе Словена, цф. П. Мијатовић, "Прадавне и давне културе Црне Горе", 1987, 138-148). Подсјетићу (ради шире читалачке публике) да се први византијски извор у коме се помињу Словени, односно Анти, који су живјели пространим степама сјеверно од ушћа Дунава, односи на доба цара Јустина л (518-527), док се име Срби најприје сријеће 822. године. Приближно у IX вијеку спомињу се и други словенски народи који су ушли у историјска збивања на Балкану, у Сјеверној и Источној Европи и, најзад, се оформили као нације. До сада се прошлошћу сваког словенског народа до појаве његовог имена, па тиме и етничке индивидуалности, бавила словенска археологија. Кад је у питању керамика, та граница се протеже чак и до XII вијека. Напоменуо сам већ да је проф. Ј. Ковачевић напустио лингвистичку тезу с топонимима типа сарб и обре. И други српски научници, сваки у домену своје специјалности, износе општеприхваћену тезу о словенском становништву Србије током првих вјекова по сеоби. Лингвиста П. Ивић, "Историја српског народа I", подвлачи граничну линију двије етничке групе, западне и источне, које су продирале једна кроз Панонију, а друга кроз Дакију и Ердељ, и каже да данашње "оштре језичке разлике на црти ушће Тимок-Осогов-Шар-планина свједочи о некадашњем размеђу између двеју етничких лавина, међу којима није било приснијих додира", Историчар С. Ћирковић говори искључиво о насељеним Словенима на Балкан све до почетка IX вијека, од кад су познати топоними Срб у Лици и Хрват у више мјеста у словеначким областима, на Пелопонезу и у долини Ибра. Византолог Љ. Максимовић одбацује "раније потраге за темом Србијом у Дукљи и Захумљу". Ови научници не упадају, дакле, у једначења Срба и Словена за период од VI до IX вијека, него, у складу с изворима, кажу да се по насељавању Словена може извести компонента настанка Срба на њиховом историјском и лингвистичком простору.

Инсистирање на препознавању Срба у превалитанским Словенима VI-IX вијека логично би водило ка прихватању метода албанских археолога, који своју националну провенијенцију вежу за истовремену (VI-VII в.) команску културу. Зачуђује што таква помисао потиче из археолошке школе која је дала изврсне научнике и утемељаче словенске археологије у Србији (Васића, Гарашанина, Ковачевића, Љубинковић-Ћоровићку, да поменем само неколико старијих). Није ли то знак напуштања научне објективности у корист широко прихватљивих, али недоказаних хипотеза?

Библиографска напомена.

Пишући о два налаза у некрополи Мијеле, П. Мијовић, "Мијелски накит и култна веровања", Старинар XXI, 1970, 59-69, навео сам тада доступну литературу о симболици торквеса и привјеска (точка): J. Dйchelette, "Manuel d'archйologie préhistorique céltique et gallo-ramaine," II 1, 289-298, 413-469; II 3,1209; J. Baltrusaitis, Quelques survivants de symboles solaires dans l'art du Moyen age", Gazette des Beaux-Arts, febrier 1935, 72-83; L. Lefort des Ylouse, "La roue, la swastika et la Spirale symboles du tonnère et de la foudre", Gazette des Beaux-Arts, juillet-aout 1955, 5-20. Привјесци у облику точка налазе се у бројним француским музејима. Познати су точкови великих димензија из Mercurage-а код Арона, из Фа у општини Rennes les Bains (сад у Музеју Тулуза), из Нима, са Cфte-Saint-Andrй у Исеру, из Лангра (Haute-Marne), из Хаслоша (Рајнска област) и из палафита Нојшателског језера (Cartaillord). Поред самосталних точкова познати су угравирани точкови на металним предметима, као на ситулама из Халштата, у Аустрији и др. Једнак с мијелским точком и њему сличан, али без дршке је један примјерак из Guevaux-а у лозанском музеју, с краја бронзаног доба. S. Reinach, "Une nйcropole en Albanie", Congrиs international d'anthropologie et d'achéologie préhistorique, Paris 1901, објавио је два привјеска од којих је један без дршке сличан овоме из Guevaux-а и једном команском који је објавио Л. Уголини, "Albania antica I", Roma 192 сл. 42; cf. II. Мијовић, op.cit,, tab. III, а други мијелском.

Један налаз из Француске, из Villethierry (Yonne), с краја бронзаног доба (Б III) изузетно је важан по томе што је нађен затворен у једној вази. Депо је садржавао 876 предмета накита, помоћу којих је остава тачно датирана. Меду предметима накита били су и привјесци у облику точка (pendentifs en rouelle) са дршкама у облику троугла. Такав облик дршке ће се јављати карактеристичним за француске и средњоевропске налазе (ископавања: J. Y. Prampart, библ.: L. Bonnamour, C. Mordant, J. Nicolardot, "Les Civilisation de l'вge du Bronze en Bourgogne", у La Prйhistoire Franзaise, t. 2, изд CNRS, 19-76 et passim; "Vingt ans de recherches prйhistoriques Française", каталог изложбе. Nice 12 sept. - 15 nov. 1976, сл. 2 и 4.

Међу разним бронзанодобским предметима нађеним у француским Централним Алпима, на прелазу из бронзаног у гвоздено доба, има и пандантифа различитих облика од точка без унутрашње парцелизације а са дршком на петељци (annelet de Suspension), или сраслом с точком, до игле као аграфе. У једном депоу предмета из младе бронзе (III б), они потичу из неколико локалитета код Epine, Rйallon-а и из депоа Beauriиre-Drфme à Valdrôme). Осим што показују разлику по дугој дршци, они су и без унутрашњег точкића и без кракова, док други имају четири-пет зракастих кракова. И трећи тип - са ажурираним крстастим крацима - заступљен је у депоу Beauriиre-Drфme, cf. P. - J. Courtois, у "Les ages des mйtaux dans les Alpes", Colloque XXVI.IXe Congres UISPR, Nice 1976, 85 и 86, fig. 7. Типу крстастог точка са дугим вратом и дршком за причвршћивање (annelet de suspesion) сличан је један налаз из Добова, у Словенији, нађен у женском гробу (бр. 289). Налази из овог гроба припадају старијој фази културе поља са урнама (Ha A1) и тиме потврђују везу са старијим алпским типовима, cf. С. Грабовец, у "Праисторија југословенских земаља,, IV, Бронзано доба, 56, таб. VIII, 3.

У култури поља с урнама, на прелазу из бронзаног у гвоздено доба, многи предмети накита, заједно с оруђима и оружјем, нађени на југу Француске и између средњоевропске и швајцарско-рајнске зоне, свједоче о односима медитеранских земаља, југа Лангедока, са средњоевропском зоном културе поља с урнама. Пошто је култура поља с урнама сјеверноалпских подручја продрла на југ Француске дошло је и до дифузије њених металних производа. Међу њима се налазе и игле с точком (йpingle а rouelle), које су карактеристичне за групу из Маилхац I (млађе гвоздено доба, IIIб). Тамо нађене игле - аграфе имају исти прстен на крају или перфорирани точкић у облику крста с управним и положеним крацима, cf. J. - C. Courtois, u "Les champes d'urnes dans le Midi de la France". Colloque XXV.IXe Congrиs UISPR. Nice 1976, fig. 3A, 11-13, по J. Guilaine, "Age du Bronze en Languedoque, Roussillon et Ariиge" 1972, 320-321, fig. 126, У депоу из Casousls-les-Beziers точкови су са четири крака и са додатком за вјешање, cf. "La prйhistoire Franзaise" II. 1976, 467, из Бронзе III група Лангедок, налазе се и у групи Маилхац I.

Од налаза villanova културе у сјеверној и средњој Италији, cf. N. Aberg, "Bronzenreitliche und Frьheisentliche Chronologie I", Stockholm 1930, 25, сл. 61, важан је један у депоу Castel del Marano, Toifa, у Римској провинцији. Показани примерак са осам кракова између унутрашњег и спољашњег прстена са дршком упућује на сличност с осталим алпским налазима. Други налаз - са три точка између којих су зракасти краци, цф. "иб.", сл. 537 на стр. 184 и др. варијанте, т. II, 23, сл. 25, 74, 136, 148, 150 - падају у очи разноврсношћу облика, што ће бити карактеристика и привјесака команске културе из раног средњег вијека.

Као куриозитет, али и као доказ о популарности привјесака, треба поменути и представе у петроглифу лавирината, а нарочито једног цртежа из Вал Камонике, великог италијанског налазишта преисторијских гравура и слика. Тај цртеж, према Анатијевом мишљењу, је соларни знак са јеленом (в. цртеж!) што га носи на глави (E. Anati, "La Civilisation du Val Camonica", 1960, 21). По архитекти и урбанисти Б. Богдановићу, Урбанистичке митологеме, 1966, сл. 21, стр. 30, нап. 25 и стр. 185-186, то је животиња затворена у кружну грађевину, сличну толосу. У ствари, тај цртеж приказује пандантиф као соларни знак и представља лијеп примјерак магије у вези с ловом на јелене.

У средњоевропској зони нађени су примјерци бронзаних зракастих точкића са три, четири и више кракова. Сад су, углавном, изложени у музејима. Мањим дијелом су без дршке. У облику ажурираног крста у кругу убрајају се и налази у Румунији, cf. G. Marinescu, u Dacia XXVIII, 1-2. 1984, сл. 3(7 а, б, ц), стр. 54. Остали типови су често у облику аграфе са дужом иглом на доњем и завршетком у облику дршке на горњем крају. Има их више типова са три, четири и више кракова и с једном или више дршки у горњем дијелу аграфе. Без обзира на такве и др. варијанте, сви примјерци потичу од облика точка са краћима као једног од првобитних типова овога накита који је касније добио и друге намјене, нпр. за закопчавање огртача на рамену и сл. од бројне литературе у разним периодичким публикацијама и монографским издањима подсјећам на: B. Schmidt, "Spдtvцklrewanerungszeitliche Funde von Jeserig Kr. Branderburg-Land", PZ XXXIX, Band 1961, 283-288; PZ 48, Band 1973, Heft 2, 209, сл. 1; F. Holste, "Die Bronzezeit in Sud-und Westedeutschland", Berlin 1953, 69-80; W. Kuboch, "Die Nadeln in Hessen und Rheinhessen", PBF XIII, 1973; A. Bergen, "Die Bronzenzeit in Ober-und Mittelfranken", 1984.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт