Projekat Rastko Skadar: Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji

Nikola L. Gaćeša

Privredni odnosi Jugoslavije i Albanije 1945-1948.

Izvor: "Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji" - Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. godine

Jugoslovensko-albanske odnose tokom drugog svetskog rata prožimala je veoma razvijena saradnja narodnooslobodilačkog pokreta jugoslovenskih naroda i oslobodilačke borbe albanskog naroda, a osobito u završnoj fazi rata. To je i razumljivo ako imamo u vidu presudnu ulogu Komunističke partije Jugoslavije u osnivanju i razvitku Komunističke partije Albanije, u političkom usmeravanju albanskog pokreta otpora i njegovom prerastanju u narodnooslobodilački pokret.^[1]

Tom okolnošću stvoreni su realni politički uslovi za svestranu saradnju Jugoslavije i Albanije posle njihovog oslobođenja. Sem toga, njihova hipotetična pripadnost ranije projektovanoj, iako nikad realizovanoj balkanskoj komunističkoj federativnoj državnoj zajednici još je više uslovljavala i omogućavala takvu saradnju.^[2]

Privrede obe zemlje tokom drugog svetskog rata doživele su veoma obimna razaranja. Zato je neposredno po njihovom oslobođenju prioritetan društveni zadatak predstavljalo obnavljanje nekih ratom prekinutih proizvodnih tokova i intenziviranje usporene ili poremećene delatnosti u određenim proizvodnim oblastima. Istovremeno je privredna obnova u Jugoslaviji i Albaniji koincidirala sa obostranim opredeljenjem za planski razvitak sovjetskog tipa, a to je takođe stvaralo povoljne mogućnosti za uspostavljanje privredne saradnje, koliko obimne toliko i raznovrsne. Tome u prilog išli su još neki činioci, među kojima se posebno ističu: bliskost i čak delimična istovetnost geopolitičkih pozicija Jugoslavije i Albanije i što je izuzetno značajno, njihova privredna komplementarnost.

Prema tome, 1945. godine postojali su solidni uslovi, počev od političkih do ekonomskih, za razvitak bogatih i sadržajnih jugoslovensko-albanskih privrednih odnosa.

***

Međunarodni politički položaj Jugoslavije 1945. bio je kudikamo povoljniji od položaja Albanije. Imajući u vidu svoje dugoročnije političke, ekonomske i druge interese, Jugoslavija je nastojala da političkom delatnošću u sferi međunarodnih odnosa doprinese afirmaciji i priznanju albanske države kao međunarodnog pravnog subjekta. U tom smislu trebalo bi ukazati na činjenicu da je Jugoslavija već 28. aprila 1945. odlučila da prizna narodnu vladu Albanije i da s njom uspostavi diplomatske odnose.^[3] To je bio, nesumnjivo, prvi značajniji spoljnopolitički uspeh Albanije, jer je označavao njeno izvođenje na međunarodnu scenu i prema tome, odlučan korak u razbijanju spoljnopolitičke izolacije. Diplomatsko priznanje od strane Jugoslavije nije bilo ničim uslovljavano, što ima poseban značaj, a utoliko pre što su SAD i Velika Britanija istovremeno uslovljavale diplomatsko priznanje albanskim i ekonomskim i političkim ustupcima.^[4]

Politička saradnja između Jugoslavije i Albanije nastavljena je i nakon završetka rata. Isto bi se moglo reći i za privrednu saradnju, iako je skoro zaboravljeno da je Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) još pre završetka rata na osnovu trgovinskog ugovora isporučio Albaniji pomoć za ishranu vojske i stanovništva.^[5] Trebalo bi ipak imati u vidu relativno ograničene jugoslovenske mogućnosti da do kraja 1945. pruži Albaniji zamašniju privrednu pomoć.

Albanija je neposredno po završetku rata bila privredno najzaostalija evropska zemlja. Ta pojava se objašnjava činjenicom da je njen kapitalistički razvitak koliko-toliko obimnijih razmera otpočeo tek u godinama uoči drugog svetskog rata. Istina, prodiranje kapitalizma u Albaniji vezuje se za 1925. godinu kada je uglavnom italijanskim kapitalom osnovana Albanska narodna banka. Zatim su usledile znatne investicije italijanskog kapitala u javnim radovima, naročito u izgradnji cesta i mostova i na kraju u industriji i eksploataciji rudnog blaga. Tako je italijanski kapital obezbedio monopolističke pozicije u finansijama, saobraćaju, rudarstvu i proizvodnji električne energije još pre vojne okupacije Albanije 1939.

Pobedom narodne revolucije 1945. dokrajčena je prevlast italijanskog kapitala u albanskoj privredi. Njegovom konfiskacijom stvoren je, skoro istovetnim metodama kao i u Jugoslaviji, državni privredni sektor, kao okosnica opšte transformacije albanske privrede. Agrarnom reformom 1945. i 1946, kojom su eksproprisani zemljišni posedi iznad 20-40 ha, likvidirani su kapitalistički zemljišni posedi i ostaci feudalnih odnosa u zemljišnim svojinskim odnosima.^[6]

U jugoslovensko-albanskim odnosima do kraja 1945. izrazitiji su napori političkog zbližavanja nego privrednog povezivanja. Očigledno da je ovom prilikom politika išla ispred privrede što je predstavljalo svojevrsnu anticipaciju njenog primata nad realnim potrebama dveju balkanskih zemalja u posleratnom razvitku, socijalistički već opredeljenih, da uzajamnom privrednom saradnjom bar donekle olakšavaju svoje nepovoljne privredne prilike. U tom smislu Jugoslavija je ispoljavala više inicijative nego Albanija. Tako je "Borba", organ Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije u više napisa tokom avgusta i septembra 1945. isticala da Albanija ima neosporno pravo na reparacije.^[7] Na osnovu toga, na Pariskoj konferenciji za reparacije (novembra-decembra 1945), Jugoslavija je svojski branila interese Albanije pa je čak uspela, uz podršku Čehoslovačke, da na Konferenciju bude pozvana albanska vlada, kojoj je to bila prva međunarodna konferencija na kojoj je učestvovala posle oslobođenja. Međutim, kad je Albaniji dodeljena minimalna reparaciona kvota, Jugoslavija je izrazila spremnost da se u njenu korist odrekne čak dela svoje inače ne baš impozantne reparacione kvote. Suočena sa odlučnim stavom Jugoslavije u odbrani albanskih interesa, Konferencija je na kraju priznala Albaniji status udružene države u ratu protiv hitlerovske Nemačke i na osnovu toga pravo na reparacije. U takvim uslovima Albanija je finalnim aktom Konferencije dobila pravo na reparacije iz kategorije A (nemačka imovina izvan teritorije Rajha) 0,05%, a iz kategorije B (nemačka industrija i drugo) 0,35%. Istovremeno potpisom finalnog akta. Albanija je postala član organizacije za isporuku reparacija sa sedištem u Brislu. Sve poslove i tehničke mere u vezi sa preuzimanjem i otpremom reparacija iz Nemačke u Albaniju primila je na sebe jugoslovenska vlada.

U stvari, Reparaciona komisija FNRJ obavljala je sledeće poslove za račun Albanije:

1. Slala je kopije izveštaja o pregledu preduzeća u Nemačkoj albanskom poslanstvu u Beogradu, kako bi albanska Planska komisija na osnovu njih mogla da dostavlja svoje reparacione zahteve;

2. Demontirala nemačku mašinsku opremu dodeljenu Albaniji;

3. Transportovala mašine do Rijeke, odnosno do Splita kopnenim putem, a odatle morskim putem za Albaniju. Transportne troškove kroz Austriju plaćala je švajcarskim francima;

4. Do 1. XI 1945. pregledala je 129 fabrika u 129 mesta, demontirala mašine iz 81 fabrike i od 4.777 tona reparacionog materijala dodeljenog Albaniji uspela da otpremi iz Nemačke u Albaniju 313 vagona robe.^[8]

Baš u vreme pristizanja u Albaniju reparacione opreme iz Nemačke, Albanija je preduzimala određene mere u cilju stabilizovanja relativno nesređenih problema svoga tržišta, na kome se osećao nedostatak mnogih roba, uključiv čak i prehrambene proizvode. O tome je V. Stojnić, jugoslovenski predstavnik u Tirani 12. novembra 1945. obavestio Ministarstvo spoljnih poslova, ističući da su Albanci osnovali "po ugledu na nas Importeks, koji bi pod državnom kontrolom trebalo da preuzme monopol izvoza i uvoza prvenstveno u odnosu na Jugoslaviju", ali to ometaju, navodno, njegovi rukovodioci, crnoberzijanci i bivši vlasnici privatnog kapitala "koji sabotiraju rad Importeksa i više su orijentisani prema Italiji i tendiraju ka obnavljanju trgovinskih veza sa tom zemljom".^[9]

Početkom 1946. uočljiva su obostrana nastojanja, iako daleko više albanska nego jugoslovenska za produbljenjem i proširenjem saradnje i odnosa. Jugoslavija je u to vreme ponovo intenzivirala zalaganja za prijem Albanije u Organizaciju ujedinjenih nacija,^[10] ali bez uspeha, jer su se SAD i Velika Britanija tome odlučno suprotstavljale, kao i više evropskih zemalja, među kojima i susedna Grčka.

Privredne prilike u Albaniji početkom 1946. bile su veoma nepovoljne, a to se odražavalo i na opšte političke prilike u zemlji.

Kao veran indikator nepovoljnih privrednih prilika mogu da posluže novčane prilike i javne finansije, što je albansko državno rukovodstvo htelo - ne htelo moralo da uvaži i da na osnovu toga preduzima određene mere u međunarodnim odnosima, što je u datoj spoljno-političkoj konstelaciji podrazumevalo pre svega mere u sferi privrednih i političkih odnosa sa Jugoslavijom. U stvari, kraći osvrt na realizaciju albanskog budžeta za 1945/46. i projektovani budžet za 1946/47. veoma su ilustrativni.

Budžet za 1945/46. predviđao je državne rashode i prihode u iznosu od 1.016.220.000 albanskih franaka, a u lokalnim budžetima 137.495.000 albanskih franaka, s tim što je njihov glavni prihod predstavljala dotacija Ministarstva finansije (125.495.000 albanskih franaka).

Od predviđenih rashoda u opštedržavnom budžetu angažovano je 899.541.178,15 albanskih franaka, od čega je do početka 1946. bilo isplaćeno 546.217.631 alb. franaka. Istovremeno je bilo razrezano prihoda 783.542.102 alb. franaka, a ostvareno 526.133.982 franaka pa je pokazani deficit iznosio 20.083.649 franaka "dok će verovatni deficit iznositi, prema mišljenju odgovornih stručnjaka u jugoslovenskom poslanstvu u Tirani, 105.999.076,15 franaka, pod pretpostavkom da se isplate svi angažovani rashodi i naplate svi razrezani prihodi".

Uočljiv je podatak da je među budžetskim rashodima za 1945/46. (899.541.178,15 franaka) za narodnu odbranu (tj. za vojsku) otpadalo 317.196.785 franaka i da je od ličnih i materijalnih izdataka državne uprave (263,546.239 franaka) za narodnu odbranu još bilo angažovano 202.000.000 pa je stvarni izdatak za vojsku iznosio cca 520.000.000 franaka, tj. 57,77% svih angažovanih rashoda, dok je na finansiranje obnove i investicije otpadalo samo cca 13,88% svih rashoda.

Za budžetsku godinu 1946/47. koja je trajala od 1. aprila 1946. do 31. marta 1947. bili su predviđeni

Od predviđenih rashoda trebalo je utrošiti

Očigledno je da je i u ovom budžetu najzamašniji deo bio namenjen Ministarstvu Narodne odbrane, ali je procentualno učešće njegovog budžetskog udela smanjeno u odnosu na prethodnu budžetsku godinu sa 57,77% na 47,10% iako se pokazuje povećanje u apsolutnim ciframa.

Razume se da je takav iznos izdataka za vojsku, na jednoj strani, i za obnovu i investicije, na drugoj strani, teško opterećivao i inače nerazvijenu albansku privredu. Bilo je samo pitanje vremena dokle će takvo stanje moći da se održi bez strane privredne i finansijske podrške i pomoći.

Rashodi za investicije povećani su sa 13,88% na 20,59%.

Od rashoda predviđenih za investicije i finansiranje obnove zemlje u iznosu od 233.792.500 franaka, najveći iznosi otpadali su na Ministarstvo javnih radova, Ministarstvo narodne ekonomije i Ministarstvo poljoprivrede i šuma. Ovo znači da je na investicije u budžetskoj 1946/47. godini trebalo da se utroši 1/5 budžeta.

Od prihoda predviđenih u iznosu od 1.083,525.000 franaka otpada na

Prihodi po lokalnim budžetima 206,084.500

Prema mišljenju stručnjaka jugoslovenskog poslanstva u Tirani "prihodi u ovogodišnjem budžetu (reč je o budžetu za 1946/47. N. G.) nisu realno procenjeni. I pored toga što se ne može činiti poređenje sa prošlom godinom, jer je ona bila specifična kao prva poratna godina, ipak se može smatrati sigurnim da državna dobra i državna privredna preduzeća koja su prošle godine dala svega 5,767.427 franaka sada neće moći dati predviđenih 511,187.000 franaka (ovde je samo prihod od spoljne i unutarnje trgovine procenjen na 271,000.000 franaka, bez izgleda ikakvih realnih osnova za to)"

Budžetski deficit od 258,625.800 franaka prema mišljenju tvoraca budžeta za 1946/47. trebalo je smanjiti opštom štednjom u predviđenim budžetskim rashodima, a pokriti vanrednim prihodima (prihodima od prodaje Unrinih proizvoda i prihodima od novih poreza koji bi se uveli). Vrednost Unrine robe isporučene Albaniji do 31. marta 1946. iznosila je 316.574.825 franaka. Ako se, međutim, od prihoda u budžetu odbiju vanredni prihodi od 120.000.000 franaka, dobija se budžetski deficit od oko 380,000.000 franaka i da će "ukoliko ne bude postignuta velika ušteda u rashodima, u stvari izneti znatno više. Ovde ništa ne može izmeniti činjenica da će on ipak biti pokriven vanrednim prihodom od Unrinih proizvoda, jer ovaj način pokrića je potpuno privremen, nezavisno od toga što ova upotreba vanrednog prihoda za pokriće tekućih budžetskih rashoda samo po sebi predstavlja potpuno nezdravu pojavu. Očevidno je da će ti izvori u budućnosti biti državna dobra i državna privredna preduzeća, samo se postavlja pitanje da li će razvijanje proizvodnih snaga Albanije biti takvo da omogući državnim preduzećima da svojim prihodima pokrivaju državne rashode kojim će biti održavani u visini predviđenoj sadašnjim budžetom", istakli su stručnjaci iz jugoslovenskog poslanstva u Tirani.

U vezi s tim, postavilo se i pitanje stvaranja sredstava za osnivanje i funkcionisanje velikih preduzeća sa mešovitim albansko-jugoslovenskim kapitalom, za šta su se već početkom 1946. zalagali neki albanski privredni stručnjaci. Ta sredstva albanska vlada je mogla da stvori jedino inflacijom ili ih dobiti bez davanja protivvrednosti, odnosno na kredit koji bi se kasnije mogao pretvoriti u poklon, jer početkom 1946. nije bilo realnih mogućnosti da Albanija u dogledno vreme vrati dobijena sredstva.

Izuzetno nepovoljan privredni položaj Albanije, a posebno njen finansijski položaj, može lako da se uoči ako se razmotri pitanje njenog platnog bilansa, naročito s osvrtom na predratno stanje. Reč je o tome da je albanski trgovinski bilans od 1926. do 1938. redovno pokazivao pasivni saldo od 10 do 20 miliona zlatnih albanskih franaka (prosek za sve godine od 1926. do 1938. iznosio je 14,588.786 zlatnih albanskih franaka, tj. oko 255.303.755 predratnih jugoslovenskih dinara). Ovoj svoti trebalo bi dodati sigurni pasivni saldo i iz vanrednih pozicija platnog bilansa, tako da je pasiva redovno bila veća od pokazane. Međutim, pasivu albanskog platnog fonda od 1926. do 1938. redovno je pokrivala Italija.^[11]

Iako u izmenjenim društveno-istorijskim okolnostima, albanske privredne prilike, uključiv i njene javne finansije, i dalje su bile u nepovoljnom stanju. Suma predviđenog budžetskog deficita za 1946/47. bila je jednaka sumi novčanog opticaja. Taj nesklad Albanija nije mogla sama da reši. Poučena predratnim iskustvom, iako njeno državno rukovodstvo posle drugog svetskog rata to nikad nije javno isticalo, ona je rešenje svojih privrednih nedaća tražila na strani, osloncem na neku jaču privredu, a sticajem niza činilaca, prevashodno političke i spoljno-političke prirode, 1946. izbor je pao na Jugoslaviju i njenu privredu. Tom okolnošću, prema našem mišljenju, trebalo bi razumeti albanska uporna nastojanja početkom 1946. da se uspostave što bliži privredni odnosi i saradnja sa jugoslovenskom privredom. Naravno, ostaje kao otvoreno pitanje da li je takav izazov, koliko privredni toliko i politički, došao Jugoslaviji u pogodan čas. Pitanje bi se moglo postaviti i ovako: da li ga je trebalo prihvatiti ili otkloniti. U svakom slučaju trebalo ga je pažljivo i svestrano razmotriti. Ali, u za sada dostupnoj arhivskoj dokumentaciji nema čak ni indicija da je postupljeno na takav način. Međutim, može se s puno razloga pretpostaviti kao sasvim mogućno da je J. Broz uz saglasnost Politbiroa CK KPJ (nije bitno voljnu ili nevoljnu) ocenio da je nastala realna istorijska šansa da se praktičnim privrednim merama Albanija inkorporira u jugoslovenski privredni sistem, što je trebalo da predstavlja prvi korak u realizaciji njemu inače bliske balkanske komunističke federativne državne zajednice. Ipak, detaljnije razmatranje ovog problema zahtevalo bi šire elaboriranje a to bi prevazišlo okvire ovog priloga. Umesto toga, istaknućemo da je J. Đerđa, novi jugoslovenski poslanik u Tirani početkom 1946. pomno pratio i registrovao najznačajnije albanske akcije i mere u cilju zbližavanja i povezivanja sa Jugoslavijom. Tako je Đerđa 25. februara 1946. obavestio lično J. Broza, predsednika Savezne vlade da su E. Hodža i K. Džodže "... bez pitanja istakli odlučnu volju da sa nama prodube saradnju na svim poljima do najveće mogućnosti."^[12] Ovom prilikom, Đerđa se nije upuštao u bilo kakva razmatranja o uzrocima i povodu navedene izjave albanskih partijskih i državnih rukovodilaca, ali je ipak požurio da 4. marta 1946. obavesti Ministarstvo spoljnih poslova o bugarskom reagovanju na eventualno zbližavanje Jugoslavije i Albanije i to na osnovu navodno ovakve izjave bugarskog otpravnika poslova u Tirani generalnom sekretaru albanskog Ministarstva spoljnih poslova: "... Potrebno je da se Bugarska i Albanija zbliže, jer im sa dve strane preti opasnost od strane Grčke u obliku njenih revandikacija i od strane Jugoslavije koja pod svojom komandom drži znatan broj Bugara i Albanaca."^[13]

Teško je proveriti verodostojnost navedene izjave bugarskog otpravnika poslova u Tirani, ali je sasvim izvesno da je Bugarska pomno pratila sva zbivanja iz jugoslovensko-albanskih odnosa. Što se pak tiče najavljene spremnosti E. Hodže i K. Džodžea za razvijanje svestrane saradnje sa Jugoslavijom, ona je, najverovatnije, bila motivisana sa više činilaca, među kojima bi prema našem mišljenju, trebalo uvažiti, pa makar i na hipotetičan način sledeće: 1. Traženje izlaza iz tadašnjeg veoma teškog ekonomskog i političkog stanja u Albaniji; 2. Pokušaj licitiranja vlastitih interesa i potreba uz prisustvo neiskazanog gesla ko da više; 3. Utvrđivanje jugoslovenskog stava, spremnosti i raspoloženja za saradnju uoči pripremanja posete Beogradu, a osobito sa prividno potisnutim revandikacijama na Kosovo i Metohiju i 4. Albansko kolebanje u odabiranju oslonca za realizaciju određenih interesa, počev od orijentacije na Jugoslaviju, Sovjetski Savez i Bugarsku do povremeno manifestovanih, iako slabih i ne tako lako prepoznatljivih proitalijanskih i drugih prozapadnih spoljnopolitičkih izjava i orijentacija.

Kolebljivost albanske spoljnopolitičke orijentacije, uočio je na razložan način M. Ćuković (verovatno predstavnik CK KPJ u Tirani) i o tome 15. aprila 1946. ovako obavestio M. Đilasa: "... oni (tj. albanski rukovodioci - N. G.) pokušavaju da se oslone na nekog trećeg. To je slučaj sa Bugarskom, pa i Sovjetskim Savezom. Ali otkad je Dimitrov pre mesec i po dana rekao predstavnicima albanske omladine da se treba čvrsto držati Jugoslavije, prestalo se s tim računati, no ipak s vremena na vreme pojave se neki hvalospevi o bugarskoj demokratiji, njenom učešću u borbi protiv fašizma".^[14]

Velik značaj, a najverovatnije i presudan, u razvitku ukupnih jugoslovensko-albanskih odnosa u periodu od 1945. do 1948. imala je poseta E. Hodže Jugoslaviji od 23. juna do 2. jula 1046. U više susreta E. Hodže i J. Broza, kao i grupe njihovih saradnika među kojima su bili albanski ministar privrede Nako Spiru i odgovarajući jugoslovenski privredni rukovodioci - Boris Kidrič, predsednik Privrednog saveta i Nikola Petrović, ministar spoljne trgovine, svestrano su razmotreni jugoslovensko-albanski odnosi.

Pored saglasnosti da se sklopi ugovor o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći između Jugoslavije i Albanije, Zajedničkim saopštenjem se ističe da je došlo "... do pune saglasnosti u pogledu ekonomske saradnje između obe zemlje, koja je neophodna u prvom redu radi obnove onoga što je opustošeno ratom i radi oživljavanja privrede". Na kraju, vredi navesti završnu rečenicu Zajedničkog saopštenja: "Međusobno razumevanje i saglasnost o svim pitanjima (podvukao N. G.), koja su bila predmet razgovora, pokazali su ne samo puno međusobno poverenje već i shvatanje istovetnosti interesa obeju zemalja".^[15]

Samo sedam dana nakon Hodžine posete Jugoslaviji, tj. 9. jula 1946. u Tirani je potpisan Ugovor o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći između Federativne Narodne Republike Jugoslavije i Narodne Republike Albanije u čijoj je preambuli, između ostalog, rečeno da dve strane svečano potvrđuju "svoje nerazrušivo prijateljstvo i želju za kulturnom i ekonomskom saradnjom", što je još izričitije ovako istaknuto čl. 5. Ugovora: "Visoke strane ugovornice rešavaće same, na bazi najiskrenijeg prijateljstva, sva međusobna pitanja. Ekonomske (podvukao N. G.), kulturne i druge veze između obeju zemalja ostvarivaće se posebnim sporazumima".^[16]

Prilikom potpisivanja Ugovora, E. Hodža je izjavio da Ugovor "... Predstavlja za albanski narod garanciju bezbednosti i obnove naše zemlje, i mnogo će doprineti pravilnom i brzom razvoju prijateljske saradnje između Albanije i nove Jugoslavije"^[17]

Ugovor je nesumnjivo značajan dokumenat u jugoslovensko-albanskim odnosima 1945-1948, iako je on predstavljao realizaciju dogovora postignutih u vreme Hodžine posete Jugoslaviji. O navedenoj poseti u Ugovoru u našoj nauci još nema celovitijeg rada i ocene.

Uočljivo je da se u Zajedničkom saopštenju i Ugovoru samo načelno govori o potrebi i celishodnosti svestrane saradnje Jugoslavije i Albanije i da se nigde čak ni u vidu aluzije ne spominju Kosovo i Metohija. Međutim, nama se čini da je u razgovorima Broz - Hodža ipak bilo reči o Kosovu i Metohiji, iako je neizvesno da li je Hodža, možda, takav razgovor shvatio, uz prećutan pristanak J. Broza, kao conditio sine qua non za razmatranje problematike ukupne jugoslovensko-albanske saradnje. Ima razloga za pretpostavku da je jugoslovenska strana bila iznenađena pokretanjem pitanja Kosova i Metohije, što zaključujemo na osnovu ovakvog obaveštenja koje je J. Đerđa, poslanik FNRJ u Tirani 6. jula 1946, (dakle četiri dana posle Hodžine posete Jugoslaviji) uputio lično J. Brozu: "Interesovao sam se neprimetno koji je bio neposredan povod koji je doveo E. Hodžu do toga da pokrene pitanje Kosmeta. Saznao sam sledeće: Albanski poslanik u Moskvi javio je nakon Maršalove posete Moskvi (reč je o poseti J. Broza Moskvi od 27. maja do 10. juna 1946. - N. Č.) da je Staljin savetovao Maršalu da raspravlja to pitanje sa Albancima. Staljin, navodno, ranije nije znao ništa o tom pitanju. Toliko radi informacije".^[18]

Prema tome, Đerđino obaveštenje je utoliko interesantnije što ukazuje na sovjetski faktor u jugoslovensko-albanskim odnosima, čiji će značaj postajati sve veći u narednim zbivanjima do kraja 1946. i tokom 1947. i 1948.

Problem Kosova i Metohije u jugoslovensko-albanskim odnosima 1945-1948. dotakao je od jugoslovenskih istoričara samo B. Petranović, iznoseći da u Hodžinoj paškvili "Titoisti" (Tirana, 1982.) ima "... niz neistina o razgovorima koje je vodio u Beogradu..." i zatim dodaje: "U pomenutom falsifikovanju istorije jugoslovensko-albanskih odnosa Enver Hodža pokreće pitanje Kosova i Metohije kao primer gde KPJ nije dosledno primenila pravo na samoopredeljenje albanske manjine, nasuprot hrvatskom i slovenačkom stanovništvu u Istri i Slovenačkom primorju, ističući tendenciozno da mu je Tito 1946. rekao da bi se to moglo sprovesti samo u jednoj novoj konstelaciji unutarnjih i međunarodnih prilika".^[19]

Nesumnjivo je da se u navedenom Petranovićevom osvrtu ne može ništa prigovoriti. Ipak, može se konstatovati da je šteta što u do sada dostupnim izvorima jugoslovenske provenijencije nema ne samo zapisnika ili zabeleške o razgovorima Broz - Hodža (23. VI - 2. VII 1946.) nego ni bilo kakvih drugih određenijih podataka o njima. Tako je audiatur et altera pars, bez čega je teško utvrditi pravu i potpunu istinu, za sada neostvarljivo.

No, bez obzira na sve to, od navedenih jugoslovensko-albanskih razgovora i potpisivanja Ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći između Jugoslavije i Albanije do kraja 1946., usledila je prava serija jugoslovensko-albanskih ugovora o regulisanju najraznovrsnijih oblika privredne saradnje i to:

1. Ugovor o ekonomskoj saradnji između NR Albanije i FNRJ (1. jula 1946, Beograd);

2. Sporazum o trgovinskim razmenama i plaćanjima između FNRJ i NR Albanije (1. jula 1946, Beograd);

3. Sporazum o kreditu koji Vlada FNRJ odobrava Vladi NR Albanije (1. jula 1946, Beograd);

4. Protokol o davanju kredita u dolarima (3. oktobra 1946, Beograd);

5. Protokol o stupanju na snagu ugovora albansko-jugoslovenskog društva za uvoz i izvoz (3. oktobra 1946, Beograd);

6. Protokol o ustupanju dolarskih potraživanja Državne banke Albanije Narodnoj banci FNRJ (3. oktobra 1946);

7. Ugovor o usklađivanju ekonomskih planova o carinskoj uniji i izjednačenju valute između Vlade NR Albanije i Vlade FNRJ (27. novembra 1946, Beograd);

8. Protokol koji sačinjava sastavni deo Ugovora o koordinaciji privrednih planova o carinskoj uniji i paritetu između Vlade NR Albanije i Vlade FNRJ (27. novembra 1946, Beograd);

9. Ugovor o obrazovanju Albansko-jugoslovenskog društva za izgradnju i eksploataciju železnica, sklopljen između Vlade FNRJ i Vlade NR Albanije (28. novembra 1946, Beograd);

10. Protokol o izgradnji železničkih pruga (28. novembra 1946, Beograd);

11. Ugovor o obrazovanju Albansko-jugoslovenskog društva za istraživanje i eksploataciju nafte sklopljen između Vlade NR Albanije i Vlade FNRJ (28. novembra 1946);

12. Protokol o izgradnji rafinerije nafte u Kucevi (28. novembra 1946. Beograd)

13. Protokol o izgradnji hidrocentrale u Kucovi (28. novembra 1946. Beograd);

14. Ugovor o osnivanju jednog Albansko-jugoslovenskog društva za istraživanje i eksploataciju ruda, sklopljen između Vlade FNRJ i Vlade Albanije (28. novembra 1946, Beograd);

15. Ugovor o osnivanju Albansko-jugoslovenskog društva za elektrifikaciju, sklopljen između Vlade NR Albanije i Vlade FNRJ (28. novembra 1946, Beograd);

16. Protokol o izgradnji električne centrale u Tirani (28. novembra 1946, Beograd);

17. Ugovor o osnivanju Albansko-jugoslovenskog društva za uvoz i izvoz, sklopljen između Vlade NR Albanije i Vlade FNRJ (28. novembra 1946, Beograd);

18. Ugovor o osnivanju Albansko-jugoslovenske banke (28. novembra 1946, Beograd);

19. Protokol o uplaćivanju osnovnih kapitala (28. novembra 1946, Beograd) i

20. Protokol o personalu (28. novembra 1946, Beograd).^[20]

Među navedenim ugovorima kojima su regulisani privredni odnosi i saradnja između Jugoslavije i Albanije ističu se po svom značaju, privrednim i političkim posledicama Ugovor o ekonomskoj saradnji između NR Albanije i FNRJ (1. jula 1946) i Ugovor o usklađivanju ekonomskih planova o carinskoj uniji i izjednačenju valute između Vlade NR Albanije i FNRJ (28. novembra 1946).

Sporazumom o ekonomskoj saradnji težilo se, prema čl. 1, obnavljanju i povećanju proizvodnih mogućnosti NR Albanije i produbljavanju ekonomske saradnje između FNRJ i NR Albanije, što je trebalo da se ostvari osnivanjem mešovitih jugoslovensko-albanskih akcionarskih društava; Društva za izgradnju i eksploataciju železnica, Društva za vađenje i preradu nafte; Društva za istraživanje rudnika i za eksploataciju i preradu ruda; Društva za elektrifikaciju; Društva za pomorsku plovidbu; Trgovinskog društva za uvoz i izvoz i Jugoslovensko-albanske banke).

Vlada FNRJ obavezala se da NR Albaniji pruži tehničku pomoć u prehrambenoj i tekstilnoj industriji, u industriji za preradu metala i građevinskog materijala, kao i u poljoprivredi, tako što će upućivati jugoslovenske stručnjake u Albaniju, pružati tehničke informacije, razrađivati projekte i drugu dokumentaciju i uputstva, kao i obučavati u Jugoslaviji albanske stručnjake i upoznavati te stručnjake s radom i funkcionisanjem naučno-tehničkih preduzeća i ustanova u Jugoslaviji".

Čl. 4 Sporazuma određeno je da mešovita jugoslovensko-albanska društva budu organizovana na paritetnom principu, a "udeo zainteresovanih strana u kapitalu akcionara biće podjednak".

Albanska strana trebalo je, prema čl. 5 Sporazuma, da unese kao svoj udeo u navedena društva "određena postojeća preduzeća i preduzeća u izgradnji, pravo eksploatacije rudnih nalazišta", zatim da izda u zakup u potrebnoj meri delove zemljišta, šume, razne građevine i neophodne instalacije "kako bi se postigli ciljevi jugoslovensko-albanskih društava". Jugoslovenska strana trebalo je da unese u navedena društva kao svoj udeo sredstva u instalacijama, materijalu i neophodan iznos.

Sporazum o ekonomskoj saradnji trebalo je da ostane na snazi 30 godina od dana potpisa, a zatim još sledećih pet godina "i to će se ponavljati sve dok jedna strana, godinu dana pre isteka tog tekućeg petogodišnjeg roka, ne saopšti pismeno svoju nameru da prekine njegovo dejstvo".

Istog dana kad je potpisan Sporazum, potpisani su i Sporazum o robnoj razmeni i plaćanju i Sporazum o kreditu koji Vlada FNRJ odobrava Vladi NR Albanije (iznos 1,200.000 dolara, kamata 3%, carenza 18 meseci, otplatni rok 5 godina). Ovi Sporazumi bili su praktična primena čl. 3 Sporazuma o ekonomskoj saradnji, prema kome se Jugoslavija obavezala da Albaniji odobri kredit "za nabavku mašina i alata u cilju dovršenja i izgradnje njene industrije za proizvodnju robe široke potrošnje".^[21]

Sporazum o ekonomskoj saradnji Jugoslavije i Albanije pretpostavljao je niz obostranih mera u cilju njegove realizacije. Sa jugoslovenske strane u tom pravcu bilo je veoma angažovano Trgovinsko izaslanstvo u Tirani, koje je krajem oktobra 1946. posebnim izveštajem čiji je autor bio H. Havliček, trgovinski izaslanik, obavestilo A. Hebranga, predsednika Planske komisije FNRJ o aktuelnim problemima ekonomske saradnje sa Albanijom.

Prema Havličekovom mišljenju, pojačanje ekonomske saradnje između Albanije i Jugoslavije sa ciljem razvijanja albanske privrede i njenog što užeg povezivanja sa privredom Jugoslavije u jednu ekonomsku celinu iziskuje rešenje sledećih, momentalno najvažnijih pitanja:

1. Plansko razvijanje albanske poljoprivrede;

2. Oživotvorenje Sporazuma o osnivanju zajedničkih preduzeća, velike rudarske, saobraćajne, regulacione i finansijske radove;

3. Davanje kredita za nabavku postrojenja lake industrije i

4. Pomoć u savetnicima-organizatorima za pojedine sektore albanske privrede.

1. Poljoprivreda. - Razvoju albanske poljoprivrede, prema Havličekovom mišljenju, trebalo bi posvetiti najveću pažnju. Poljoprivredom se bavi 80% albanskog stanovništva, a radom na njenom unapređenju mobilisale bi se najšire mase stanovništva.

Albanija ima tri važna prirodna faktora za razvoj poljoprivrede:

a) obilje obradivog zemljišta dobrog kvaliteta, koje velikim delom su leži još neiskorišćeno ili se primitivno iskorišćuje (kukuruzišta, pašnjaci, šikare itd.). Neplodnog tla ima relativno malo,

b) Subtropsku (mediteransku) klinu u većem delu zemlje, a u ostalom delu umereno-kontinentalnu.

c) izobilje žive, tekuće vode, što omogućava natapanje zemljišta.

Na osnovu toga u Albaniji se mogu razvijati na velikim površinama kulture raznog industrijskog i subtropskog bilja od velike ekonomske vrednosti, kao na primer pamuk, riža, duvan, uljarice (sesam, ricinus) masline, južno voće, vinova loza itd.

Razvitak i unapređenje albanske poljoprivrede trebalo bi podstaći u prvom redu povećanjem kultivisanja bilja potrebnog jugoslovenskoj privredi kao važne industrijske sirovine (pamuk, uljarice, itd.) ili onog bilja čiji se plodovi troše, a u Jugoslaviji se ne proizvode u Većim količinama. "Na taj način bi se povećala naša trgovinska razmena s Albanijom, smatrao je Havliček, i ona bi se još uže povezala s Jugoslavijom, u jednu stabilnu ekonomsku celinu trajnijeg karaktera".

Povećanjem setve industrijskog i drugog bilja, koje je rentabilnije od tradicionalnih setvenih kultura, postiglo bi se ekonomsko blagostanje stanovništva i osetno povećao albanski nacionalni dohodak i to mnogo brže nego forsiranjem razvitka rudarstva, za što su potrebne prethodne velike i višegodišnje investicije.

Radi unapređenja albanske poljoprivrede potrebno je:

a) sporazumno utvrditi za poljoprivredu 1946/47 povećanje setvenih površina izvesnih industrijskih biljki, u prvom redu pamuka, na bazi kontrahiranja setvene površina, utvrđenja otkupnih cena i uslova preuzimanja priroda s tim da albansko Ministarstvo poljoprivrede intezivira propagandu za setvu i kontrahiranje sa zemljoradnicima;

b) pomoć u semenu, sredstvima obrade i stručnjacima za organizaciju kontrahiranja, obrade, stručnog savetovanja poljoprivrednika i organa vlasti.

2. Osnivanje mešovitih preduzeća. - Od ostvarivanja Sporazuma o osnivanju više mešovitih albansko-jugoslovenskih društava, u Albaniji se očekivalo znatno oživljavanje privredne delatnosti.

Međutim prema Havličekovom mišljenju, postoje izvesna pitanja u vezi sa osnivanjem tih društava koja treba prethodno rešiti, a u prvom redu pitanja finansijske prirode, i to:

a) kursa između dinara i franka za investicije u mešovita preduzeća,

b) načina finansiranja radova u uplate kapitala od strane Albanije.

Pitanje kursa dinar-franak ranije je razmotreno i tom prilikom konstatovano "da se sadašnji kurs za nerobna plaćanja ne može primeniti za investicije kapitala i finansijske delatnosti mešovitih preduzeća. O tome sam obavestio, ističe Havliček, Naka Spira (predsednik Privrednog saveta NR Albanije - N. G.) s tim da će to pitanje, kao i opšte pitanja finansijskih prilika u Albaniji, biti predmet predstojećih razgovora s njim u Beogradu" (Havliček ima u vidu razgovore već predviđene krajem novembra 1946. u Beogradu).

S obzirom na nepovoljne finansijske prilike u Albaniji, Havliček je smatrao da bi trebalo što pre razmotriti kako će Albanija uspeti da uplati deo kapitala u mešovita preduzeća, jer za svako od pet sporazumom predviđenih mešovitih društava, ali još neosnovanih, predviđen je kapital po 4 miliona franaka, ukupno 20 miliona franaka. "Ako bi se jugoslovenski deo kapitala uplatio transferom robe, s tim da bi Albanija imala da uplati 20 miliona franaka u gotovom novcu, onda bi to, pri sadašnjem opticaju (manje od 60 miliona franaka) značilo da bi Albanija trebala gotovo 2/5 svog opticaja samo za tu uplatu kapitala. Ali, i uplata mnogo manje svote od ove predstavljaće znatne poteškoće, s obzirom na to da državna blagajna raspolaže svega sa 5 do 10 miliona franaka gotovine, jedva dovoljno za redovne budžetske rashode. Pri takvom finansijskom stanju je teško reći kako bi Albanija mogla učestvovati u samom finansiranju radova tih društava"... "Pri sadašnjem stanju raspoložive gotovine u državnoj banci izgleda mi nemoguće da se obave neke veće isplate, makar i na račun transfera jugoslovenskog kapitala bez povećanja novčanog opticaja, a to bi moralo da se strogo kontroliše da ne bi izazvalo druge štetne posledice."

Havliček je nesumnjivo bio dobro upućen u albanske privredne prilike. Zalagao se da mešovita društva što pre otpočnu da rade i to, za početak, sa ovakvim programom:

a) železnice: izgradnja severne pruge i dovršenje pruge Drač - Elbasan,

b) elektrifikacija: podizanje manjih hidrocentrala na reci Mali, Valboni, kod Tirane i na Bogovi (Berat - Selenica),

c) rudarstvo: istraživački radovi po celoj Albaniji,

d) nafta: povećanje i bolje korišćenje otvorenih izvora i dalji istraživački radovi: "Napominjem da mi je ministar Nako Spiro izjavio da ne smatra neo

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | Prevodi | O Albaniji | Bibliografija | Linkovi
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt