Projekat Rastko Skadar: Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji

Miladin Milošević i mr Ljubodrag Dimić

Međudržavni ugovori između Jugoslavije i Albanije 1918-1939.

Izvor: "Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji" - Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. godine

Bilateralni ugovori sklapani između Kraljevine SHS, odnosno Kraljevine Jugoslavije i Republike Albanije, kasnije Kraljevine, nezavisno od naziva koji nose (protokoli, konvencije, ugovori, sporazumi), mogu se svrstati u nekoliko kategorija: one koji regulišu pitanje razgraničenja i državnih granica, konzularne službe i nastanjivanja, međunarodnopravnog opštenja, trgovine i privrede, međunarodnog saobraćaja. Najčešće je saglasnost i volja potpisnica postizana u tri faze: pregovori, potpisivanje i ratifikacija, mada ima i onih koji neposrednom razmenom akata izjavljuju volju strana ugovornica.

Nerešeno pitanje granica, koje je poprimilo međunarodne razmere, učinilo je da prvih godina nakon prvog svetskog rata nema ni jednog bilateralnog ugovora između Jugoslavije i Albanije. Postignuta saglasnost u pitanju međudržavne granice, avgusta 1925. godine, prethodila je prvom međudržavnom ugovoru između ove dve zemlje, koje je delila zajednička granica u dužini od 465 kilometara. Nakon toga, međudržavnim ugovorima uređeni su trgovinsko-ekonomski i saobraćajni odnosi sa Albanijom, ekstradicija krivaca, nastanjivanje i konzularna služba i sl. Ispunjenje prava i obaveza iz potpisanih ugovora delili su sudbinu političkih odnosa između Jugoslavije i Albanije u periodu između dva svetska rata.

Međunarodni ugovori koji su po svojoj sadržini regulisali pitanje granice između Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevine Jugoslavije i Republike Albanije od 1928. Kraljevine Albanije i njenog održavanja, bili su Protokol o razgraničenju između Kraljevine SHS i Republike Albanije i Konvencija o održavanju i obnavljanju graničnih kamenova, malih piramida i znakova-kočića na granici.

Konačno rešenje državne granice između ove dve zemlje međunarodno je ozvaničeno 30. jula 1926. godine u Parizu, u ministarstvu inostranih poslova Francuske, kada je potpisan Završni protokol o razgraničenju između Kraljevine SHS i Republike Albanije. Na akt svoje potpise stavili su članovi Konferencije ambasadora, ambasadori Velike Britanije, Francuske, Italije i Japana i predstavnici Albanije, Jugoslavije i Grčke.^[1]

Sastavni deo Protokola o razgraničenju čini 10 aneksa (priloga) potpisanih u Firenci 26. jula 1926. godine, od strane članova Međunarodne komisije za razgraničenje Albanije i predstavnika zainteresovanih država. Aneksi se odnose na: I. Podatke za određivanje granice, II. Liste opisa granica i graničnih linija, III. Opšti opis graničnih linija, IV. Liste karata granica između Kraljevine SHS i Albanije u razmeri 1 : 50.000 numerisanih od 1 do 11, V. Zajedničku kartu granice Albanije u razmeri 1 : 500.000, VI. Protokol o slobodnoj plovidbi na Skadarskom jezeru i reci Bojani, VII. Protokol o olakšanju komunikacija srpsko-hrvatsko-slovenačkom stanovništvu između Gusinja i Podgorice i albanskom stanovništvu između regiona Vrmoša i Lićeni-Hotit, VIII. Protokol o regulisanju trgovine i saobraćaja preko granice u regionu kod Đakovice, IX. Protokol o pelerinažu albanskog stanovništva u manastir Sv. Naum i X. Deklaraciju vladinih predstavnika Albanije i Kraljevine SHS u Međunarodnoj komisiji za razgraničenje Albanije.^[2]

U aneksima I do V precizirano je na osnovu čega je i kako određena državna granica između Albanije i Kraljevine SHS sa opisom granične linije i kartama granice od ušća reke Bojane do tromeđe na Prespanskom jezeru.^[3]

Protokol o slobodnoj plovidbi Skadarskim jezerom i rekom Bojanom, čiji projekat je urađen nakon povlačenja granice na tom delu 1922. god., predvideo je punu i celovitu slobodu plovidbe na jezeru i reci Bojani i plovnim rukavcima za obe pogranične države. Za sva pitanja koja su se ticala plovidbe a nisu bila precizirana u protokolu i nisu se odnosila na treće države, bilo je predviđeno naknadno regulisanje posebnim sporazumima ukoliko to nije sankcionisano opštim međunarodnim konvencijama ciji su potpisnici obe države.

Protokol je predviđao demilitarizaciju voda i zabranu plovidbe ratnim brodovima. U njemu se ne pominju treće države pa "možemo zaključiti da Bojana i jezero nijesu postali međunarodni plovni putevi..."^[4]

Na tome je insistirala vlada Kraljevine SHS tokom rasprave o nacrtu protokola, koji je sačinila Međunarodna komisija za razgraničenje Albanije, smatrajući da on "nosi čisto dvostrani karakter i da se tiče same naše i arbanaske države"... "jer ona [Komisija] drugu i širu kompetenciju, koja bi se odnosila na regulisanje prava i trećih sila, ne može ni imati."^[5]

Vlada Kraljevine SHS je od početka pokretanja ovog pitanja zahtevala za sebe prava koja je imala Crna Gora u pogledu plovidbe i službenosti na Bojani i Skadarskom jezeru, kao i njegovo regulisanje i isušivanje okolnih predela. Protokol je osnažio pravni tretman plovidbe koji je postojao između dva bivša suseda - Crne Gore i Turske.

Protokol o olakšanju komunikacija srpsko-hrvatsko-slovenačkom stanovništvu između Gusinja i Podgorice i albanskom stanovništvu između regiona Vrmoša i Liceni-Hotit, dozvoljavao je slobodu prolaza i tranzita, tranzit stoke, namirnica i sl. pod uslovom da se poseduje određena pismena potvrda izdata od nadležnih organa, koja je važila jednu godinu.

Na predloženi tekst protokola kraljevska vlada nije htela dati svoj pristanak jerje čl. 7 predviđao postojanje mešovite komisije koja bi pratila primenu protokola. Za kraljevsku vladu takva odredba je značila nepriznavanje kraljevskih lokalnih vlasti. Svi eventualni nesporazumi ukoliko bi iskrsli, žalbe ili izuzetne situacije, prema kategoričnom stavu kraljevske vlade, mogli su se rešiti diplomatskim putem.

Iste primedbe odnosile su se i na Protokol o prometnoj zoni kod Đakovice (čl. 14) i Protokol o pelerinažu u manastir Sv. Naum (čl. 6). Ove primedbe su usvojene i odredbe o mešovitoj komisiji nisu ušle u konačan tekst protokola.^[6]

Protokolom o regulisanju uslova i razmene saobraćaja preko granice u regionu kod Đakovice, dozvoljeno je stanovništvu Albanije u zoni zapadno od Đakovice da slobodno dolazi na đakovičko tržište radi kupovine i prodaje namirnica i ostale robe. Ovo pravo postojalo je i prema odluci Konferencije ambasadora velikih sila u Londonu iz 1913. godine, kada su prvi put određene granice Albanije. Određeno je šest mesta za prelaz albanskom stanovništvu u zoni Đakovice - Ćafa Glava, Ćafa Morina, Ćafa Donit, Ćafa Prusit, Ćafa Dobrun i Ćafa Goražup.

Protokolom o pelerinažu albanskog stanovništva u manastir Sv. Naum, za šta je predlog potekao od Konferencije ambasadora, bilo je dozvoljeno albanskom stanovništvu da slobodno može dolaziti na teritoriju Kraljevine SHS u manastir na poklonjenje.

Ambasadori su bili skloni da manastiru daju karakter duhovnog kondominijuma sa pravom posvećivanja i stalnog nastanjivanja za Albance. Takav predlog je odbijen od strane kraljevske vlade sa motivacijom da Albanci imaju dovoljno drugih, svojih manastira za posvećivanje i nastanjivanje.^[7]

U vezi sa Protokolom o razgraničenju između Kraljevine SHS i Republike Albanije treba napomenuti i sledeće: vlada Kraljevine SHS je na konačnu odluku Konferencije ambasadora o granici sa Albanijom od 6. 3. 1925. godine dala svoj pristanak istog meseca (albanska vlada oktobra) kao i na priloge uz završni protokol o granici u prvoj polovini 1926. godine, ali nije izvršena ratifikacija Protokola o razgraničenju, što je Konferencija ambasadora smatrala za internu stvar Kraljevine Jugoslavije.^[8]

Konvencija između Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Albanije o održavanju i obnavljanju graničnih kamenova, malih piramida i znakova-kočića na granici

U čl. 8 aneksa I Protokola o razgraničenju između Kraljevine SHS i Republike Albanije, bilo je predviđeno da održavanje granične linije i graničnih kamenova, malih piramida i znakova-kočića na granici bude regulisano posebnom konvencijom između dve države. Na osnovu toga, u Tirani je 11. avgusta 1929. godine potpisana Konvencija između Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Albanije o održavanju i obnavljanju graničnih kamenova, malih piramida i znakova-kočića na granici.^[9]

Zakon o konvenciji proglašen je 31. 1. 1930. godine, a razmena ratifikacionih instrumenata izvršena je u Tirani 7. 5. 1930. godine.

Države ugovornice obavezale su se, u skladu sa čl. 8 Protokola u Firenci, kao i kartama, opisima granica i svim drugim dokumentima koji se na to odnose, da će održavati, popravljati i obnavljati granične oznake. Kraljevina Albanija je tu obavezu imala na delu granice od ušća reke Bojane do Ćafa Prušita - sekcije A, B i C, a Kraljevina SHS, odnosno Kraljevina Jugoslavija na granici od Ćafa Prušita do tromeđe Albanije, Grčke i Kraljevine Jugoslavije na Prespanskom jezeru - sekcije D, E i F.

Ponovno podizanje uništenih ili nestalih graničnih oznaka moralo se obaviti u prisustvu predstavnika obe države.

U slučajevima kada bi učinitelji šteta izvršenih na graničnim oznakama mogli biti identifikovani, od strane zajedničke komisije obe države, država čiji su oni državljani imala je obavezu da dovede u prvobitno stanje oštećene ili uništene oznake. U ostalim slučajevima kada se ne utvrdi počinitelj ili oštećenja nastanu usled nepogoda ili slabe izgradnje, popravka ili izgradnja pada u dužnost države u saglasnosti sa podelom na sekcije.

Konvencijom je bilo predviđeno da svake pete godine dve komisije sastavljene od po jednog oficira obe države obiđu graničnu liniju u cilju inspekcije, posle čega su bili dužni podneti izveštaj o stanju granične linije i o kamenovima, malim piramidama i znakovima-kočićima (jedna komisija za sekcije A, B i C, druga za sekcije D, E i F).

Obaveza graničnih vlasti bila je da se staraju o graničnim oznakama i uzajamno obaveštavaju o njihovom stanju i zajednički preduzimaju potrebne mere za otklanjanje nedostataka.

Iste godine kada je Konvencija stupila na snagu, jula meseca formirane su komisije za pregled granične linije. Tokom rada konstatovana su oštećenja, uglavnom usled nevremena i loše izvedenih radova na graničnim oznakama. Pored toga ustanovljeno je da su na delu granice od Ćafa Prušit do tromeđe na Prespanskom jezeru, na teritoriji Kraljevine Jugoslavije podignuti neki objekti blizu granične linije na rastojanju manjem od predviđenog u čl. 7 Protokola iz Firence^[10], a na delu granice od ušća Bojane do Ćafa Prušita, sa albanske strane uz samu graničnu liniju.^[11]

Opravdanost postojanja mešovitih komisija pokazala se i iz razloga što su one konstatovale u svojim izveštajima da na sekcijama A, B i C. albanski oficiri ne znaju tačno kuda prolazi granica na sekcijama D, E i F, "starešine obeju graničnih trupa nisu detaljno upoznate sa pravcem protezanja granične linije između piramida kao ni sa svim potrebnim odredbama koje se odnose na graničnu liniju". Iz tog razloga, da bi se izbegli nesporazumi, delegat Kraljevine Jugoslavije u komisiji za pregled granice predlagao je da se Firentinski protokol sa prilozima prevede na srpski i albanski jezik i uruči svim starešinama graničnih trupa. Konfiguracija terena i veliko rastojanje između piramida, pored snabdevenosti svim kartama i dokumentima, predstavljali su i komisiji veliku teškoću da uoči pravce pružanja granične linije.^[12]

Slične konstatacije iznete su i u izveštaju o radu mešovite komisije za opravku velikih i malih piramida i ostalih graničnih znakova na albansko-jugoslovenskoj granici od Ćafa Prušita do Prespanskog jezera, u 1932. godini. Utvrđena su pogrešno postavljena obeležja u odnosu na Protokol o granici i potreba tačnog utvrđivanja granične linije.^[13]

Posebno je uočena pogrešno obeležena granica u odnosu na Firentinski protokol, na severnoj padini Koritnika, na štetu Kraljevine Jugoslavije.^[14] Ispravka granične linije na tom delu urađena je uz prisustvo delegata obe države tek krajem jula 1935. godine, u skladu sa odredbama Konvencije.^[15]

Konvencija o nastanjivanju i konzularnoj službi između Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i albanske Republike

Ovu Konvenciju po svom sadržaju međunarodno pravo definiše kao konzularnu konvenciju o nastanjivanju. Nakon pregovora između predstavnika dve vlade potpisana je u Beogradu 22. 6. 1926. godine. Posle donošenja Zakona o ratifikaciji ove Konvencije od strane Kraljevine SHS od 20. 4. 1929. godine izvršena je razmena ratifikacionih instrumenata 17. 5. 1929. godine u Beogradu.

Konvencijom o nastanjivanju i konzularnoj službi,^[16] dve države su regulisale nastanjivanje svojih podanika, primanje konzularnih činovnika i odredile recipročna prava, privilegije i imunitete generalnih konzula, konzula, vice konzula i konzularnih agenata definišući istovremeno njihovu vlast.

Ugovornice su se obavezale da će recipročno primati državljane druge države koji će uživati ista prava kao državljani zemlje u koju se nastanjuju.

U pogledu nastanjivanja i trgovine data je uzajamna sloboda državljanima obe strane i uživanje istih prava kao državljani država u koju se nastanjuju ili trguju. Sloboda obavijanja bilo kakvog zanimanja bila je obezbeđena državljanima jedne od strane ugovornica na teritoriji druge i nije se mogla praviti nikakva razlika zbog njihovog državljanstva, izuzev u slučajevima kada je to bilo regulisano zakonima odnosne zemlje, kada je državljanstvo bilo uslov za obavijanje određene profesije.

U pogledu putnih isprava, plaćanja poreza, carina, taksi državljani zemalja ugovornica uživali su na teritoriji druge iste privilegije, imunitete, povlastice, kao državljani najpovlašćenijeg naroda.

Pribavljanje pokretnih i nepokretnih dobara, izuzev u nekim slučajevima propisanim zakonima država ugovornica, i njihovo otuđenje bilo je omogućeno kao i državljanima zemlje u kojoj se nalaze ili kao državljanima najpovlašćenijeg naroda.

U slučajevima eksproprijacije ili rekvizicije, predviđen je isti tretman kao sa državljanima strana ugovornica. Državljani jedne od dveju strana ugovornica bili su, na teritoriji druge strane, oslobođeni svake vojne obaveze.

U odredbama Konvencije koje regulišu nastanjivanja, trgovinu, bavljenje bilo kojom profesijom i sl. (čl. 1-4), predviđene su ugovorne obaveze o recipročnom tretmanu po osnovu klauzule najpovlašćenije nacije. Ove beneficije su utvrđene kao pravne obaveze i protezale su se na cele teritorije ugovornih država. U nekim slučajevima klauzula najpovlašćenije nacije formulisana je na način da izjednačuje beneficije koje se uzajamno daju sa beneficijama koje uživaju njihovi građani, što u međunarodnom pravu ne znači status najpovlašćenije nacije.^[17]

Isti recipročni tretman najpovlašćenije nacije nalazi se i u pojedinim odredbama članova ove Konvencije koji regulišu prava iz oblasti konzularnih odnosa između dve države (čl. 5-29), prava, privilegije i imunitete konzularnih službenika i njihovu vlast.

Države ugovornice mogle su otvoriti konzularna nasledstva u pojedinim mestima po prethodnom odobrenju države u kojoj bi se ta nasledstva otvorila. Po dobijanju egzekvature, sefovi konzularnih nasledstava uživali su prava, privilegije i imunitet u skladu sa međunarodnim normama koje su regulisale to pitanje a koje su ugrađene u ovu konvenciju.^[17a]

Vlast konzularnih predstavnika u zaštiti interesa svoje države na teritoriji druge, Takođe je bila precizirana odredbama ove konvencije.

Konvencija o nastanjivanju i konzularnoj službi, sklopljena je sa važnošću od deset godina od dana ratifikacije. U slučaju otkazivanju, nakon tog roka, ostala bi na snazi šest meseci.

Konvencija o izdavanju krivaca između Kraljevine SHS i albanske Republike

Konvencija o izdavanju krivaca između Kraljevine SHS i albanske Republike zaključena je 22. 6. 1926. godine u Beogradu, ozakonjena 20. 4. 1929. godine a razmena instrumenata ratifikacije izvršena 17. 5. 1929. godine.^[17b] Konvencija je potpisnice uzajamno obavezivala da izdaju naredbe o traganju, pritvaranju i izdavanju lica koja su okrivljena ili osuđena od nadležne sudske vlasti u dotičnim državama. Od izdavanja su izuzeti politički krivci sem u slučaju atentata koji predstavlja delo ubistva ili saučesništva u atentatu, vojni zločinci kažnjivi samo po vojnim zakonima, lica optužena za štamparske krivice, podanici neke treće zemlje i drugo. Država od koje se traži izručenje zadržavala je pravo da sama odluči da li kažnjivo delo, zbog koga se traži izdavanje potpada pod izuzetke. Zahtevi za izdavanjem podnosili su se diplomatskim putem. Predviđena je mogućnost ukazivanju sudske pomoći u krivičnim stvarima i drugo.

Konvencija o izdavanju krivaca gotovo da i nije bila primenjivana u odnosima između Albanije i Jugoslavije u međuratnim godinama.

Konvencija i danas važi.

Trgovinski ugovori Kraljevine Jugoslavije (SHS) sa Albanijom

Što tešnje ekonomske veze sa Albanijom bile su politički interes i ekonomska potreba Kraljevine SHS. Iako sused, Albanija je predstavljala u ekonomskom pogledu, za najveći deo privrednih krugova u Kraljevini SHS, veliku nepoznanicu. Ekonomski stručnjaci su ukazivali da u ekonomskom pogledu ona i ne predstavlja državu već "jedan neorganizovan zbir ekonomskih oblasti i lokalnih tržišta, koja su više izolovana jedna od drugog nego da ih razdvajaju carinske granice".^[18] Slika koju je pružala Albanija nije mogla da oduševi "hladnu, odmerenu i računsku logiku praktičnog privrednika". Zakoni i javni poredak bili su potisnuti u sudaru sa običajnim pravom koje je regulisalo celokupni život. Plemenski nemiri, anarhija, nisu garantovali ličnu i imovinsku sigurnost. Pljačkaške pohode kačačkih družina krhka centralna vlast nije imala snage da suzbije. Parlament nije imao profil zakonodavnog tela koje vrši dužnost u skladu sa narodnim potrebama što je uticalo na stvaranje nesklada u načinu na koji su se izvodile društvene reforme. Stare naravi, tradicije, mentalitet, mešali su se sa stranim političkim, ekonomskim i kulturnim uticajima nekritički prihvatanim. Međunarodni ugovori i obaveze proistekle iz njih malo su vredeli u odnosu na begovsku samovolju i sklonost za posezanjem za tuđom svojinom. Odsustvo bilo kakve ekonomske politike i činjenica da je italijanski kapital već uveliko dominirao tim ekonomskim prostorom vodio je zaključku da "Albanija po svojim spoljnim i aktuelnim odlikama nudi mršave izglede za stvaranje jačih poslovnih veza i odnosa i nalaže s naše strane krajnju obazrivost protivu svakog pokušaja prenagljenog zauzimanja za sklapanje trgovinskog ugovora sa njom".^[19]

Takva ekonomska logika i politički konflikti oko razgraničenja uz ostalo (loši putevi, opravka pruga normalnog i uskog koloseka uništenih u ratnim operacijama, novčana kriza, neredi u graničnom pojasu, zatvaranje granice prema Albaniji, nepriznavanje Vlade F. Nolia i drugo) presudno su uticali na razvoj ekonomskih odnosa između Kraljevine SHS i Albanije u prvim godinama nakon I svetskog rata.

Ekonomska zavisnost pograničnih oblasti presudno je uticala da trgovina i trgovačke veze Skoplja, Bitolja, Ohrida, Struge, Resena, Debra, Prilepa, Peći, Prizrena, Đakovice, Podgorice sa Albanijom nikada potpuno ne zamru. Trgovački putevi koji su dolinom Morave i Vardara povezivali Beograd sa Skopljem, Bitoljem i Solunom ukrštali su se na tom prostoru sa starim trgovačkim putevima Via Egnacia (Drač, Ohrid, Bitolj, Solun, Carigrad) i skadarsko-prizrenskim putem (Medova, dolina Bojane, Skadar, dolina Drima, Prizren, odakle se račva na sever i istok ka Skoplju) koji su izgubili svoj značaj velikih prometnih arterija, ali su predstavljali jake lokalne spone između privrednih oblasti Kraljevine SHS i Albanije.

Izvozno-uvozna trgovina sa Albanijom, kao i sa ostalim državama, bila je slobodna u granicama Zakona o izvozu i izvoznim carinama (23. 9. 1921) i Zakona o opštoj zakonskoj tarifi. Pa ipak, odredbe ovih zakonskih akata često su se isključivale specijalnim naređenjima vojne i političke prirode koje su zatvaranjem granica sprečavale i trgovinski promet. Trgovačke odnose karakterisala je kolebljivost i nestalnost. Trgovci su katkad dobijali naročite povlastice za trgovinu, nekad su uvođene specijalne administrativne propusnice, na momente je preovlađivalo mišljenje da do uspostavljanja trgovačkih ugovora trgovačke veze omogućava posebni provizorijum, bilo je i zahteva koji su išli zatim da se spreči i tranzitna trgovina između Grčke i Albanije koja je išla preko naše teritorije i drugo.^[20]

Trgovinski bilans sa Albanijom bio je znatno manji od onog koji je ona ostvarivala sa Grčkom (više od 6 puta), Engleskom (blizu 4 puta), Turskom (skoro 2 puta), Austrijom (oko 2 puta), a gotovo neznatan ako se uporedi sa bilansom koji je imala Italija (38 puta veći).^[21] U Albaniju se izvozilo žito i roba za ishranu sa mlinarskim proizvodima i prerađevinama od mesa, mineralna ulja, voštana roba, sapun, organska jedinjenja i boje, pamuk i pamučne tkanine, lan, kudelja, vlakna za predivo, užarija, šivena roba, prerađevine od kože, pletarske izrade, artikli od drveta, pečene zemlje, stakla, gvozdena roba, alkohol, hemijski i apotekarski proizvodi, hartija, četkarski proizvodi i drugo. Ovo nam pokazuje da je trgovina sa Albanijom otvarala mogućnost za plasiranje agrarnih viškova, zanatskih proizvoda i industrijskih izrađevina koje je nudila privreda Kraljevine SHS.^[22]

Više elemenata opterećivalo je obim razmene sa Albanijom. Nedovoljna javna bezbednost javljala se kao posledica slabe centralne vlasti, kačačkih tradicija, nerešenih graničnih pitanja ali i "nagona ekonomskih potreba" i zavisnosti dela albanskog življa od pijaca u Bitolju, Debru, Peći, Prizrenu, Đakovici, koje su posebno kulminirale u vreme zatvaranja granica. Slabi putevi doprinosili su da se promet obavlja na primitivan način, najčešće konjskim karavanima što je remetilo odnos ponude i potražnje i ceo proces usporavalo i činilo ga skupim. Pogranični režim koji je u skladu sa političkim i vojnim odlukama bio nestalan, uticao je ekonomski gotovo katastrofalno na zanatstvo i trgovinu u pograničnim gradovima, koje su napuštali trgovci, gasili se zanati. Činjenica da je uvoz iz Albanije bio neznatan i da se uglavnom odnosio na potrebe stanovništva užeg pograničnog pojasa takođe se mora uzeti u obzir pri analizi elemenata koji su uticali na stalni pad trgovinskog prometa i na motivisanost poslovnih ljudi za trgovinu sa Albanijom.^[23]

Jedan od prvih ekonomskih poslova koji je nagoveštavao normalizaciju ekonomskih odnosa sa Albanijom bilo je formiranje Srpsko-albanske banke sa sedištem u Cetinju (7. 8. 1922). Cilj banke je bio da "vaspostavi i učvrsti što tešnje trgovinske, kreditne i transportne veze sa susednom državom Arbanskom, a naročito sa njenim severnim krajevima". U pozadini ove ekonomske inicijative nailazili su se politički motivi "da Arbaniju, ukoliko je moguće više, otrgnemo od ekonomskog uticaja Italije ..."^[24] Da bi celokupni posao davao bolje rezultate banka je dobila Status Kraljevske povlašćene trgovinske agencije u Skadru i Draču, ali političke prilike nisu omogućavale osnivanje te agencije sve do početka 1925. godine.^[25]

Nakon ustanka u Albaniji i dolaska A. Zogua na vlast, decembra 1924. godine, učestalo je sklapanje poslovnih veza sa Albanijom. Posle postignutog sporazuma o pitanju razgraničenja angažovale su se i vlasti Kraljevine SHS koje čitavim nizom mera nastoje da podstiču bolje međusobne ekonomske odnose sa Albanijom. U skladu sa tim i kraljevski poslanik u Tirani imao je zadatak da sa Zoguom "pristupi pretresu svih pitanja i problema koji se odnose na uređenje ekonomsko-političkih odnosa sa Albanijom, a u prvom redu pitanja zaključenja trgovinskog ugovora..."^[26] Ideja o carinskoj ekonomskoj uniji prisutna kod nekih političara brzo je napuštena usled procena da "ni stanje naših odnosa sa Albanijom, ni osetljivost Albanaca, koji su još u stvaranju svoje države, prema svojoj nezavisnosti, koju oni žele da očuvaju i učvrste - ne daju ni malo povoljne izglede za kakve šire i veće kombinacije". Kao najbolja politika koja bi, po procenama, odgovarala situaciji i otvarala mogućnost "da se ma i u maloj meri postigne tesna veza, koja bi svojim dejstvom tek pripremila teren za veće i šire kombinacije" bilo je zaključenje ugovora u kome će se Albaniji dati znatne ekonomske povlastice. Nacrt ugovora izrađen je u januaru 1926. godine, ugovor je zaključen u Beogradu 22. 6. 1926. godine, ozakonjen 20. 4. 1929. godine, a konačno ratifikovan 17. 5. 1929. godine. Ugovor o trgovini i plovidbi između Kraljevine SHS i albanske Republike potpisali su dr Momčilo Ninčić (ministar inostranih poslova), Milto Tutulani (bivši ministar pravde) i Džafer Vila (generalni sekretar Ministarstva inostranih poslova Albanije).^[27]

Ugovor koji je zaključen 22. 6. 1926. imao je karakter definitivnog trgovinskog aranžmana sa važenjem od tri godine i sa polugodišnjim otkaznim rokom. Sadržao je tarifni deo, odredbe o pograničnom prometu i protokole. Ugovor je veoma precizan i obiman što je direktna posledica specijalnog obeležja i karakteristika trgovinskog prometa sa jedne i stanjem privrede i saobraćaja u Albaniji s druge strane. Njegovi članovi odražavaju sve karakteristike prometa duž granice koji je više bio motivisan snabdevanjem, kupovinom, prodajom i preradom osnovnih životnih namirnica i potrepština i nije imao karakter trgovačkog poslovanja većih razmera. O tome svedoče olakšice za dolazak stanovništva na pijace, trgove, stočne sajmove, vašare, odredbe o slanju robe na neizvesnu prodaju, izgoni stoke na ispašu i zimovanje, krajnje liberalnom postupku pri prometu namirnica i osnovnih potreba u zoni granice, a sve u interesu obostranog snabdevanja stanovništva. Ugovor je predviđao punu i potpunu slobodu trgovine i plovidbe, slobodu putovanja i kretanja, slobodu nastanjivanja, potpunu pravnu zaštitu, isti postupak pri plaćanju taksi, poreza, carinskih dažbina, obavljanju svih administrativnih poslova, sudskim postupcima i drugo. U slučaju otkaza Ugovora obaveze u pograničnom prometu ostale bi na snazi još tri godine. Obe zemlje su se obavezivale da ne ometaju uzajamnu trgovinu ma kakvim uvoznim, izvoznim ili podvoznim zabranama ili ograničenjima. Izuzeci su se mogli činiti samo pod vanrednim okolnostima s obzirom na ratne potrebe, iz razloga javne bezbednosti u slučaju zaštite od bolesti, zaraza, štetnih insekata i parazita, kada se tiče državnih monopola, u slučaju primene zabrana na stranu robu i drugo. Ugovorom je bio obuhvaćen i železnički saobraćaj i pored toga što Albanija nema železnice. Mnoge odredbe ostavljale su mogućnost naknadnih izvođenja posebnih konvencija (o popaši, dvovlasnicima, veterinarna konvencija, o suzbijanju krijumčarenja) i zaključenja naknadnih sporazuma (uspostavljanje antropota na albanskoj teritoriji za smeštaj naše robe (član 16), plovidbe na zajedničkim rekama i jezerima (član 24), dopunjavanje ugovora novim sporazumima i aranžmanima (član 30), eksploatacije i zaštite ribolova u zajedničkim vodama (član 28), zajednički sporazum carinskih vlasti o popaši i zimovanju stoke (član 8), izmene i dopune odredaba o pograničnom prometu prema iskustvima stečenim u praksi a u cilju razvijanja toga prometa i drugo.

Ugovor je zasnovan na principu neograničenog i bezuslovnog povlašćenja. Od najvećeg povlašćenja izuzete su samo povlastice koje su date ili će se u buduće dati nekoj trećoj državi za pogranični promet, kao i povlastice koje potiču iz carinskog saveza.

Tarifni deo nije obuhvatio veliki broj artikala, ali se i pored toga može izvući zaključak da je Albanija imala visoke carine, gotovo isključivo fiskalnog karaktera, a da je Kraljevina SHS uvoz sirovina oslobodila carina, a životne namirnice opteretila niskim carinama.^[28]

Najvažniji deo ovog ugovora su Odredbe o pograničnom prometu koji je i bio jedan od najvažnijih ugovora sklopljenih sa Albanijom.

Albanskom pograničnom stanovništvu, koje je bilo isključivo upućeno na pijace i varoši sa naše strane granica, data je mogućnost da sve svoje poljoprivredne, voćarske, stočarske, šumarske, rudarske proizvode, proizvode lova i kućevne izrade (mlekarske, tkačke, drvodeljske, kačarske, kujundžijske) slobodno prodaje ne plaćajući nikakve carine, takse ili bilo kakve druge dažbine. U pogledu carinskog postulata ukinute su gotovo sve formalnosti. Karakteristika ovih odredbi je i u tome što one dajući sve koncesije ne traže od Albanije reciprocitet.^[29]

Politički razlozi presudno su uticali da Ugovor o trgovini i plovidbi, i pored svih svojih dobrih strana, ne bude ratifikovan do 1929. godine. Iz trgovačke i industrijske komore u Skoplju stizala su upozorenja da je "svako dalje odlaganje štetno kako za političke tako i za ekonomske odnose". Ratifikacija ugovora oživela bi ekonomske poslove u privredno zamrlim gradovima duž granice, prisustvo robe uspostavilo bi trgovački a time i politički prestiž na pijacama istočne Albanije. Sa potiskivanjem ekonomskog prisustva Grčke i Italije lagano bi počeo proces političkog potiskivanja ovih država sa teritorije Albanije. Svesna težine političkih odnosa (27. 11. 1927. potpisan je u Tirni Italijansko-albanski pakt o prijateljstvu kojim je Italija garantovala teritorijalni, politički i pravni status Albanije; prekid diplomatskih odnosa u periodu od 4. 6. 1927. do 8. 8. 1927; Pakt o vojnom savezu između Italije i Albanije od 22. 11. 1927; proglašenje A. Zogua za kralja 1928. godine i drugo). Komora u Skoplju, suočena sa privrednom recesijom, predlagala je jednostrano ratifikovanje trgovinskog ugovora ili, u najgorem slučaju, samo ratifikaciju Odredaba o pograničnom prometu, koje nisu potpadale pod klauzulu najvećeg povlašćenja. Takav politički i ekonomski potez, po njihovoj proceni, doneo bi Kraljevini SHS više ekonomske koristi nego političke štete.^[30]

Pod pritiskom italijanskog kapitala i konkurencije nastale osnivanjem Albanske narodne banke, 1927. godine okončala je svoj rad Srpska banka u Skadru. Udeo Jugoslavije u albanskom uvozu u godinama nakon potpisivanja trgovinskog ugovora i njegove ratifikacije kretao se između 4,55% i 5,59%, a u albanskom izvozu između 2,28% i 1,62%.^[31]

Po zavođenju diktature od 6. 1. 1929. otpočela je da se vodi energičnija političko-privredna akcija u Albaniji. U Tiranije osnovana pri Poslanstvu trgovinsko-ekonomska sekcija čiji je zadatak bio da prikuplja podatke o artiklima koje Albanija uvozi, da obaveštava zainteresovane privrednike i trgovačke kuće o cenama proizvoda i količinama njihove potražnje i potrošnje u pojedinim oblastima Albanije, da informiše o cenama transporta, carine, taksi i svemu onome što bi moglo da olakša jedan organizovaniji privredni nastup u Albaniji.^[32]

Više stvari je otežavalo veći obim ekonomskih odnosa i saradnje počev od postojanja samo jednog novčanog zavoda, Albanske narodne banke, osnovnog regulatora celokupnog albanskog privrednog života ali i najefikasnijeg sredstva italijanske ekonomske penetracije u Albaniji pa do nepostojanja solidnih i jakih firmi koje bi država mogla da kao sigurne preporuči izvoznicima na albansko tržiše niti bilo kakve "nacionalne institucije" koja bi svesrdno, u čisto trgovačkom duhu zastupala interese uvoznika, a nije bilo ni tranzitnih magacina za prihvatanje robe.^[33]

Tek sa promenom političkih prilika i nagoveštajem jugoslovensko-albanskog zbliženja (odbijanje Zogua da produži važnost Tiranskog pakta, obustavljanje isplata zajma koji je zaključen 26. 6. 1931. na sto miliona zlatnih franaka i drugo) ekonomski odnosi krenuli su linijom uzlaza. Rukovođeni interesima nacionalne politike i principom učvršćivanja albanske nezavisnosti politički krugovi u Beogradu su nastojali da osposobljavanjem albanske države za samostalni finansijsko-ekonomski život otrgnu Albaniju od političkog uticaja i ekonomske zavisnosti Italije. U skladu sa tim sklopljeno je nekoliko političko-privrednih akata: Dopunski sporazum uz Ugovor o trgovini i plovidbi između Kraljevine Jugoslavije i Kraljevine Albanije potpisan u Beogradu 22. 6. 1926. i Zaključni (tajni) protokol od 20. 12. 1933; Dopunski sporazum o pograničnom prometu sa Skadrom od 5. 5. 1934, Protokol o izvršenju odredaba o pograničnom prometu od 8. 5. 1934. i Sporazum o otkupu ribe iz albanskog dela Skadarskog jezera od 8. 5. 1934.^[34]

Dopunski trgovinski sporazum od decembra 1933. odstupao je po svojim odredbama od uobičajenog tipa trgovinskih konvencija. Sa namerom da uravnoteži odnos međusobne trgovačke razmene on je rađen u znaku kompenzacija. Neuravnoteženi odnosi temeljili su se u skromnom izboru proizvoda koji je Albanija mogla da ponudi i slabo razvijenoj trgovinsko-izvoznoj organizaciji albanske privrede. Da bi se to premostilo ceo dopunski sporazum svodi se, uglavnom, na uređenje organizacionog posla u cilju favorizovanja i kompenziranja obostrane trgovinske razmene. Zbog toga je ovaj sporazum opterećen pečatom "nenormalnih privrednih prilika sadašnjice", po mišljenju eksperata, više ličio "na neki trgovački zaključak nego na običan tip trgovinskog ugovora".^[35]

Potpisavši ugovore vlada Kraljevine Jugoslavije je preuzela i brojne obaveze koje nije bilo lako ispuniti:

- da iz Albanije uvozi godišnje robu od 2.600.000 do 6.000.000 zlatnih franaka (39-90 miliona dinara), (maslina, ulja, kože, vune, riba, žita);

- da razmenu vrši preko posebnih ustanova ("Prizad");

- da se uvidom u tromesečno kretanje uvoza i izvoza reguliše zagarantovani obim trgovine;

- da u trgovinskim centrima Albanije otvori skladišta za robu i jednu elitnu izložbu uzoraka proizvoda;

- da neka od banaka otvori svoje filijale u Albaniji;

- da otkupljuje ("Prizad") ribu ulovljenu u albanskom delu Skadarskog jezera;

- da donese zakonske odredbe kojim će se olakšati tranzitni saobraćaj Albanija-Grčka preko naše teritorije;

- da u sporazumu sa albanskom stranom otvori saobraćajne linije Bitolj-Korča i Podgorica-Skadar;

- da u najkraćem mogućem roku počne da realizuje Sporazum o pograničnom prometu.

Albanska strana se obavezala da:

- drvo i cement isključivo uvozi iz Jugoslavije;

- hemikalije i farmaceutske proizvode isključivo uvozi iz Jugoslavije;

- 40% godišnje potrošnje šećera uvozi iz Jugoslavije;

- obezbedi uvoz gvožđa iz Jugoslavije i drugo.^[36] Hitnost celokupnog posla nije dozvoljavala da se sagledaju sve mogućnosti izvršavanja obaveza i organizuju otkupna organizacija i ustanove koje bi celokupni posao valjano obavljale. Pokušaj da se rešenje nađe u saradnji države i već postojećih trgovačkih preduzeća ("Prizad") od prvog trenutka nailazio je na teškoće koje su se ogledale i u postignutim rezultatima.

Za ispunjenje obaveza prema Albaniji određeno je Društvo "Prizad" koje je za tu svrhu dobilo kredit od 15.000.000 dinara. Radi realizacije Zaključnog (tajnog) protokola sa Albanijom (20. 12. 1933) povereno je Izvoznoj banci da otvori filijalu u Tirani (ugovor od 6. 12. 1935. između Ministarstva finansija i Izvozne banke). Njen zadatak je bio da obavlja sve bankarske poslove u užem smislu, da finansira trgovačke poslove ukoliko se tiču kupovine i izvoza albanskih produkata ili uvoza naše robe u Albaniju. Za tu namenu banci je dat kredit od 8.000.000 dinara, 1.000.000 je isplaćen na račun režijskih troškova i još 25.000 za bančin trud i rad. Ministarstvo finansija je zadržalo pravo kontrole korišćenja i utroška kredita koji je banka dužna da koristi "kao dobar domaćin, ispitujući brižljivo opravdanost svakog izdatka". Filijala je otpočela rad 7. 5. 1934.^[37]

Krajem 1934. godine, kada se videlo da privredna akcija ne daje očekivane rezultate (zbog nepodobnosti i neorganizovanosti institucija preko kojih se sprovodila privredna akcija, nedovoljno preciziranih odnosa tih ustanova i države, neaktivnosti zaduženih ustanova i nadleštva i odsustva koordinacije u njihovom radu), rešenjem Ministarstva inostranih poslova (Pov. br. 25846 od 16. 11. 1934) osnovan je Političko-privredni komitet za albanske poslove. Njemu je u zadatak stavljeno da: izvidi i tačno utvrdi rezultate naše privredne akcije, prouči koji razlozi ometaju izvršenje primljenih obaveza i prava prema Albaniji, vrši napor nad privrednom akcijom, koordinira rad ustanova i nadleštava (Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo trgovine i industrije, Ministarstvo finansija, Odeljenje za carine, privilegovano Društvo "Prizad", Izvozna banka, predstavništva u Albaniji).

Već na prvoj sednici Političko-privrednog komiteta poslanik u Tirani g. Đonović (19. 11. 1934) izložio je osnovna načela buduće privredne akcije u Albaniji: "1) aktiviranje i organizacija trgovine, na osnovu postojećih trgovinskih sporazuma... 2) finansijska potpora Albaniji, ne u vidu subvencija kao nekada, nego na jednoj realnoj osnovi, garantovanjem izvesnih emisija ograničenih razmera uz potrebne zaloge koje bismo dobili od Albanije."^[38]

Prema podacima Ministarstva finansija u toku 1934. godine uvoz Kraljevine Jugoslavije je bio tri puta veći nego izvoz iz nje. Uvezeno je robe za 3.205.508 dinara što je činilo od 8,23 do 3,58% ukupnih obaveza. Činjenica da je celokupni albanski izvoz u 1933. godini iznosio 5,74 miliona zlatnih franaka, dakle manje od 6 miliona, pokazuje svu nerealnost zaključenih ugovora.^[39] U toku prve godine ni albanska strana nije ispunila svoje obaveze (nisu uvozili šećer, vrlo mali je bio uvoz hemijskih, farmaceutskih i železnih proizvoda, nisu organizovali svoju instituciju preko koje bi vršili razmenu dobara jer je Društvo "SEI" postojalo samo fiktivno itd.).

Osnovno pitanje koje se na kraju 1934. godine postavilo bilo je da li želi Kraljevina Jugoslavija da i dalje produži započetu privrednu akciju i da li to produženje zahtevaju njeni politički interesi. Poslanstvo u Tirani procenjivalo je da celokupnu ekonomsku akciju, bez obzira na postignute rezultate, treba još više proširiti "jer je cilj naše politike prema Albaniji da je otrgnemo od velikog van balkanskog uticaja, a bez naše materijalne pomoći to bi bilo nemoguće. Albaniju treba, bar donekle, da ekonomski vežemo za sebe budući da sa Albanijom imamo oko 460 km granice. Od odnosa koje budemo imali sa tom zemljom, zavisiće ne samo mir na granici već i u dubini naše zemlje, gde živi preko 500.000 Arbanasa."^[40] Da bi se u tome uspelo celokupnu političko-privrednu akciju trebalo je reorganizovati. Kraljevski poslanik u Tirani je bio mišljenja da "Prizad" usled slabe i birokratizovane organizacije, nepoznavanja posla i nesposobnosti da vrši otkup treba zameniti novim specijalno organizovanim društvom. U novim uslovima Izvozna banka bi, pored čisto bankarskih, obavljala i sve druge kreditne i robne poslove. Poslanik u Tirani je smatrao da zbog neizvršavanja obaveza država treba da prekine sve odnose sa izvoznom bankom i zameni je nekom drugom ustanovom. Planovi Političko-privrednog komiteta išli su za tim da albansku privredu orijentišu potrebama jugoslovenskih pijaca, ali razvoj političkih odnosa to nije dozvoljavao. Nakon ustanka u južnoj Albaniji avgusta 1935. godine A. Zogu je popustio pod italijanskim pritiskom i konačno 19. 3. 1936. potpisao sa Italijom 12 sporazuma ekonomsko-finansijske prirode, koji su imali i veliki politički značaj. Političko i ekonomsko izmirenje sa Italijom povlačilo je sobom pogoršavanje i hlađenje jugoslovensko-albanskih odnosa, kako u sferi politike tako i u oblasti ekonomije.^[41] Uvoz iz Jugoslavije u toku 1937. i 1938. godine je gotovo udvostručen dok se izvoz prepolovio i činio samo 3,2% vrednosti uvoza.^[42]

Odnosi sa Albanijom bili su u središtu pažnje jugoslovenskih pregovora iz 1936. i 1937. godine koji su okončani potpisivanjem Pakta o prijateljstvu 25. 3. 1937. godine. Rešeno je da se ne kompromituje nezavisnost Albanije što je posredno značilo da je Vlada Milana Stojadinovića prećutno priznala italijansku penetraciju u Albaniji. Svi pokušaji jugoslovenske diplomatije da se precizira jugoslovenski i italijanski položaj u Albaniji ostali su bez rezultata.^[43]

Politička, ekonomska, vojna i kulturna penetracija Italije u Albaniji rezultirala je 1939. godine likvidiranjem njene nezavisnosti. Italijanske trupe su 7. 4. 1939. godine izvršile invaziju Albanije i u roku od tri dana je okupirale. Oružanoj intervenciji je prethodio zahtev za sklapanje pakta koji je u svojoj suštini značio dobrovoljno prihvatanje italijanskog protektorata. Samim tim činom prestali su da važe raniji ugovori između Jugoslavije i Albanije sem sporazuma o pograničnom prometu koji su i dalje, pod odrednicom "privremeno" u primeni. Jugoslovensko-albanske trgovinske odnose regulisao je Sporazum o proširenju italo-jugoslovenskih sporazuma na Kraljevinu Albaniju od 3. 9. 1939.

Konvencija između Kraljevine Jugoslavije i Kraljevine Albanije o vazdušnoj plovidbi

Pregovori između jugoslovenske i albanske vlade o zaključenju Konvencije o vazdušnoj plovidbi,^[44] vođeni su u Tirani, aprila 1938. godine na osnovu pretprojekta jugoslovenske vlade koji je sačinjen po ugledu na Međunarodnu vazduhoplovnu konvenciju iz 1919. godine, kojoj je pristupila Kraljevina Jugoslavija.^[45] Konvencija je potpisana u Tirani 19. 4. 1938. godine. Albanski Parlament je ratifikovao ovu Konvenciju Zakonom objavljenim 22. 3. 1939. godine,^[46] dok Narodna Skupština KJ do tada nije izvršila ratifikaciju, kao ni kasnije jer je ubrzo usledila italijanska okupacija Albanije 7. 4. 1939. godine.

Konvencijom je bilo predviđeno da obe strane ugovornice priznaju pravo bezopasnog preletanja svoje teritorije u vreme mira vazduhoplovima druge strane ugovornice pod uslovima predviđenim Konvencijom.

Obe strane mogle su odrediti Društvo za vazdušni saobraćaj da uspostavi i eksploatiše jednu redovnu vazduhoplovnu liniju pošto za to dobije specijalnu dozvolu od vlade druge države. Ta dozvola je predviđala sve potrebne uslove za eksploataciju redovnih vazduhoplovnih linija.

Ugovornice su mogle zabraniti vazdušnu plovidbu iznad određenih teritorijalnih zona i ta bi zabrana važila i za domaće vazduhoplove, izuzev onih koji imaju posebnu svrhu u službi države. Zabrana plovidbe u vanrednim prilikama u miru, takođe bi važila za sve vazduhoplove bez razlike - kako strane ugovornice tako i treće države.

Svaka strana ugovornica mogla je zadržati pravo domaćim vazduhoplovima prevoz putnika i robe između aerodroma nacionalne teritorije.

Za eventualne sporove koji su se mogli pojaviti prilikom primene ili tumačenje Konvencije, bilo je predviđeno obrazovanje Izabranog suda.

Konvencija je bila zaključena na neodređeno vreme a mogla se otkazati u svako doba uz otkazni rok od 12 meseci.

Istog dana kada je zaključena Konvencija, potpisan je i "Protokol potpisivanja" koji je predviđao da jugoslovenska vlada na osnovu uzajamnosti da specijalnu dozvolu preduzeću za vazdušnu plovidbu koje to vrši u Albaniji, pošto ona nema nacionalne avijacije. Protokolom je predviđen reciprocitet povlastica - sva prava koja je davala albanska vlada jugoslovenskim vazduhoplovima, uživalo bi i vazduhoplovno preduzeće na jugoslovenskoj teritoriji koje bi obavljalo vazdušni saobraćaj za Albaniju.^[47]

Pre zaključenja Konvencije, vođeni su pregovori između dve vlade o otvaranju redovne vazdušne linije između Beograda i Tirane. Kako je u Albaniji isključivo pravo vazdušne plovidbe imalo italijansko vazduhoplovno društvo "Ala Litoria", prema ugovoru toga društva sa albanskom vladom, to je bilo potrebno dobiti njegov pristanak na otvaranje linije Beograd-Tirana i obratno.^[48] "Ala Litoria" je tražila reciprocitet u saobraćaju i na kraju je pristala da jugoslovensko Društvo za vazdušni saobraćaj "Aeroput" u toku 1938. godine samo eksploatiše tu liniju pod uslovom i da od početka 1939. godine učestvuju oba društva recipročno u održavanju vazdušnog saobraćaja na liniji Beograd-Tirana.^[49]

Za otvaranje avionske linije Beograd-Tirana i obratno, albanska vlada izdala je provizornu dozvolu "Aeroputu" 13. 8. 1938. godine^[50] (specijalna dozvola mogla je biti izdata tek nakon ratifikacije Konvencije), tako da je redovan vazdušni saobraćaj između Jugoslavije i Albanije uspostavljen 23. 8. 1938. godine kada je obavljen let na liniji Beograd-Podgorica-Tirana i nazad.^[51]

Napomene

1. Arhiv Jugoslavije, Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije - Biro za razgraničenje (dalje AJ MIP KJ-Biro), izveštaj generala Mihajla Jovanovića komesara u Komisiji za razgraničenje sa Albanijom, br. 410 od 6. 8. 1926. f-11. U Međunarodnoj komisiji za razgraničenje Albanije pored komesara V. Britanije, Francuske, Italije i Japana, čiji predstavnik nije učestvovao u radu, bili su delegirani predstavnici sve tri granične države.

2. Savezni sekretarijat za inostrane poslove, Zbirka međunarodnih ugovora, Završni protokol sa 10 aneksa na francuskom jeziku, f - Albanija.

3. Na osnovu odluka Konferencije ambasadora u Parizu koja je odredila granice Albanije, obeležavanje granične linije na terenu završeno je od strane Međunarodne komisije oktobra 1925. godine na granici dugoj 465 km i 460 m od ušća Bojane do tromeđe na Prespanskom jezeru.

4. Gavro Perazić, Skadarsko jezero i rijeka Bojana u Međunarodnom pravu, Titograd, 1981., str. 102.

5. AJ MIP KJ-Biro, kopija pisma koju je ministar inostranih poslova Kraljevine SHS Ninčić uputio poslaniku u Tirani u kome su iznete primedbe na protokol, pov. br. 1893 od 14. 8. 1925. f.-11. U pismu se kaže da je Italiji dato pravo plovidbe Bojanom ali ne i jezerom na teritorijalnim vodama Kraljevine SHS uz ograničenje da italijanski brodovi ne mogu vršiti trgovačke operacije u pristaništima Kraljevine SHS. Ova povlastica je ušla u Protokol uz Ugovor o trgovini i plovidbi između Kraljevine SHS i Kraljevine Italije od 14. 7. 1924. godine.

6. AJ MIP KJ-Biro, Ninčić Jovanoviću, pov. br. 4264 od 11. 12. 1925 f-11.

7. AJ MIP KJ-Biro, Ninčić Jovanoviću, pov. br. 4192 od 3. 13. 1925, f-11.

8. AJ MIP KJ-Biro, pov. br. 25635 od 4. 1. 1932, f-11.

9. Zbirka Međunarodnih ugovora, Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije, 1930, tom 2, str. 781-786.

10. AJ MIP KJ-Biro, izveštaj delegata, pov. br. 403 od 5. 9. 1930, f-11.

11. AJ MIP KJ-Biro, izveštaj delegata, pov. br. 422 od 5. 9. 1930, f-11.

12. AJ MIP KJ-Biro, izveštaj delegata, pov. br. 403 od 5. 9. 1930, f-11.

13. AJ MIP KJ-Biro, pov. br. 349 od 8.12. 1932. f-12. U izveštaju delegata Janka Lj. Senđerđija, geodetskog majora, govori se i o radovima na popravci graničnih obeležja o stanju karaula, broju popravljenih piramida. Obilazeći albanske karaule i nadleštva uz granicu uočio je da se u njima nalaze "karte sadašnje Albanije (označena crnom bojom) i buduće Albanije (označena crvenom bojom), koja zadire preko Skoplja u granice pred-kumanovske Srbije".

14. AJ MIP KJ-Biro, pov. br. 300 i 350/32, f-11.

15. AJ MIP KJ-Biro, pov. br. 121 od 12. 6. 1935, f-11.

16. Zbirka međunarodnih ugovora, Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije, 1929, tom I, str. 261-286.

17. Gavro Perazić, navedeno delo, str. 38-39.

17a. Kraljevina Jugoslavija imala je konzulate u Skadru (od 18. 4. 1938 Generalni Tirani da od 10. 5. 1922. (Gen. Konzulat od 18. 4. 1938), Valoni od 27. 11. 1926. i Tirani od 9. 8. 1939. Kraljevina Albanija imala je u Kraljevini Jugoslaviji Generalni konzulat u Skoplju i konzulat u Bitolju.

17b. Zbirka međunarodnih ugovora, Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije, 1929, tom I, str. 337-348.

18. Ivan Subotić, Ekonomsko finansijski položaj Albanije, A. SANU, Zaostavština dr Ivana Subotića (14576/1-94).

19. A. J. MTI (65), f-7/a. j. 55 Trgovina sa Albanijom sa gledišta opšte narodne privrede, Referat sekretara Skopske komore na II konferenciji Komora i izvoznih udruženja u Skoplju 10. i 11. 5. 1924.

20. A. J. MIP - Političko odeljenje, F-26, Pismo delegata iz Skadra od 28. 11. 1919; A. J. MTI (65) f/7/A. J. 55, Pitanje J. M. Ćirića za gospodina Ministra trgovine i industrije od 23. 6. 1921. godine; A. J. MTI (65), f-216/AJ 657, Odgovorna zahtev da se spreči tranzit na relaciji Albanija-Grčka preko Bitolja.

21. Ivan Subotić, Ekonomsko-finansijski položaj Albanije, A. SANU, Zaostavština I. Subotića (14576/I-94).

Trgovinski bilans Albanije bio je izuzetno pasivan. U 1921. godini uvoz je iznosio 17.666.000 a izvoz 2.190.000 zlatnih franaka, što je pokazalo deficit od 15.470.000 zlatnih franaka. U toj sumi uvoz iz Kraljevine SHS iznosio je 335.000 zlatnih franaka a izvoz 88.000 zlatnih franaka, što je činilo deficit od 246.000 zlatnih franaka.

22. A. J. MTI (65), f-7/AJ 55, Referat sekretara Skopske komore ... od 10. i 11. 3. 1924. godine.

23. Prema službenoj statistici Kraljevine SHS promet sa Albanijom bio je sledeći:

A. SANU, Zbirka V. Marinkovića, 14439/328.

24. U 1922. godini otvorene su ekspoziture banke u Cetinju, Podgorici i Baru, a Planirano je i otvaranje filijala u Skadru i Draču. Predviđeno je kreditiranje trgovine industrijskim artiklima, drvom itd., a prevoz bi se vršio parobrodom.

A. J. MTI(65),f-216/AJ655.

25. A. J., MTI (65), f-216/AJ.655, Rešenje Ministarstva trgovine i industrije od 20. 11.1922. godine.

A. J., MTI (!), f-216/AJ.655.

26 A. J. Zbirka A. Cincar Markovića, f-3, Telegram-šifra lično za poslanika Ninčića od 8. 10. 1925. godine; Potrebu za zaključenjem ugovora isticale su i trgovačko-industrijske komore u Skoplju, Primorju, organizacije sa područja Crne Gore.

27. Vidi: Ugovor o trgovini i plovidbi između Kraljevine SHS i Arbanske republike, Zbirka međunarodnih ugovora, Ministarstvo inostranih poslova KJ, 1929, tom I, str. 287-336.

28. Vidi: Ugovor o trgovini i plovidbi između Kraljevine SHS i Arbanske republike.

29. Vidi: Ugovor o trgovini i plovidbi između Kraljevine SHS i Arbanske republike, sklopljen 22. 6. 1926. godine.

30. A. J. Ministarstvo inostranih dela Kraljevine Jugoslavije, Konzularno-privredno odeljenje, 1928, f-16, Akt od 8. 4. 1928.

A. J. CPB (38), f-20/AJ.61

31. A. J. CPB (38), f-20/AJ.61.

32. A. J, CPB (38), f-20/AJ. 61.

33.. Izvoz iz Albanije bio je veoma skroman i ograničavao se na kupovinu manjih količina sirovih koža, vune, voska, maslinovog ulja, katrana. Izvoz iz Albanije iznosio je ukupno:

1931. godine - 22,5 miliona dinara

1932. godine - 15,2 miliona dinara

1933. godine- 7,8 miliona dinara

Uvoz iz Albanije bio je još neznatniji:

1931. godine - 1 milion dinara

1932. godine - 700.000 dinara

1933. godine - 300.000 dinara

Takvi rezultati nisu mogli da zadovolje potrebe privreda koje se prirodno dopunjuju. A. J. MTI (65), f-216/AJ.654.

34. Dopunski sporazum iz Ugovora o trgovini i plovidbi između Kraljevine Jugoslavije i Kraljevine Arbanije potpisanog u Beogradu 22. 6. 1926. zaključen je u Beogradu 20. 12. 1933, ozakonjen Odlukom Ministarskog saveta od 8. 2. 1934. godine, stupio je na snagu 6. 3. 1934. Njegovi potpisnici su Bogoljub D. Jeftić i Mehmed Konjica. Ugovor je sadržao 7 članova; Službene novine KJ br. 53-XIV od 6. 3. 1934.

- Pogranični promet u pogledu skadarske pijace - Dopunski sporazum uz prilog V (Odredbe o pograničnom prometu) Ugovora o trgovini i plovidbi zaključenog 22. juna 1926. u Beogradu između Kraljevine Jugoslavije i Kraljevine Arbanije, potpisan je 5. 5. 1934. Razmena povelja ratifikacije izvršena je u Tirani 3. 3. 1938. Potpisnici su Juraj Demetrović i Bogoljub D. Jeftić za Kraljevinu Jugoslaviju i Rauf Fico i Demetar Berati za Kraljevinu Arbaniju. Sporazum je sadržao dva člana.

- Zbirka međunarodnih ugovora, MIP KJ, 1938, str. 45-51.

Protokol o primeni priloga V (Odredbe o pograničnom prometu) uz Ugovor o trgovini i Plovidbi između Jugoslavije i Albanije potpisan je 8. 5. 1934. ratifikovan 20. 6. 1934. prema razmeni nota od 23. 1. 1935. u Tirani. Protokol je stupio na snagu 15 dana kasnije osim dodatka br. 6 koji je trebalo da se primenjuje od momenta kada sporazum ratifikuje albanski parlament. Ugovor sadrži 69 tačaka uz 18 članova Priloga V, 6 dodataka (Unutrašnje granice arbanske zone; Unutrašnje granice jugoslovenske zone; Sektori, mesta, putevi, prelazne tačke i tržišta; Lista proizvoda arbanskog porekla koji uživaju oslobođenja i povlastice u članu 2 Priloga V sa naznačenjem količina koje se mogu uvoziti u Jugoslaviju; Lista proizvoda koji se nalaze na jugoslovenskim tržištima i koji uživaju oslobođenja i povlastice u članu 3 Priloga V sa naznačenjem količina koje se mogu uvoziti u Arbaniju; Primena Dopunskog sporazuma uz Prilog V, potpisanog 5.5.1934. u Beogradu o pograničnom prometu sa skadarskim tržištem), priloge od A do D i Protokol o potpisivanju geografskih karata. Potpisnici ovog ugovora su dr Božidar Purić i dr Ivan Subotić za Kraljevinu Jugoslaviju i Rauf Fico i Demetar Berati za Kraljevinu Arbaniju. Zbirka međunarodnih ugovora, MIP KJ, 1935, str. 5-59.

35. A. J. MTI (65), f-216/AJ.654, Naknadni trgovinski sporazum sa Albanijom.

36. Službene novine Kraljevine Jugoslavije, Bgd. XVI, 1934, br 53 od 6. 3. 1934.

37. A. J. zbirka A. Cincar Markovića, f-2; Zbirka Ivana Markovića - Odnosi sa susednim zemljama (13657/13); A. J, MTI (65), f-216/AJ.657, Referat o našoj dosadašnjoj političko-privrednoj akciji i njenim rezultatima, 8. 4. 1935, Beograd.

38. A. J, MTI (65), f-216/AJ.657, Političko-privredni komitet za albanske poslove.

39. SANU, Zbirka l. Markovica - Odnosi sa susednim zemljama, 13657/13.

40. A. SANU, Zbirka I. Markovića - Odnosi sa susednim zemljama, 13657/13.

41. Evo podataka o funkcionisanju pograničnog prometa sa Albanijom:

A. J, MTI (65), f-216/AJ.657, Statistika pograničnog prometa sa Kraljevinom Jugoslavijom u 1935. godini, 1936. i 1938. godini.

42. U toku 1937. godine, albanski uvoz u poređenju sa izvozom pokazivao je deficit od 10.161.478 zlatnih franaka.

43 A. J. 37-30-217, Izveštaj I. Subotića o razgovorima u Rimu, januar-mart 1937.

44. AJ. MIP KJ - Konzularno-trgovinsko odeljenje, 1938, f-1, Konvencija sa tekstom Zakona upućenim u Narodnu skupštinu na ratifikaciju.

45. AJ MIP KJ-KTO, Zapisnik sa inter ministerijalne konferencije, 1938, f-1.

46. AJ MIP KJ-KTO, Poslanstvo Tirana - MIP-u, pov. br 357 od 28. 3. 1939, f-1.

47. AJ MIP KJ - Konzularno-trgovinsko odeljenje, 1938, f-1. Konvencija sa tekstom Zakona upućenim u Narodnu skupštinu na ratifikaciju.

48. AJ MIP KJ-KTO, Poslanstvo Tirana - MIP-u, pov. br. 163 od 5. 2. 1938, f-1.

49. Isto, pov. br. 249 od 18. 2. 1938, f-1.

50. Isto, pov. br. 1127 od 17. 8. 1938, f-1.

51. Isto, pov. br. 1158 od 25. 8. 1938, f-1, bilo je predviđeno da se ta linija održava tri puta sedmično od 15. 9. kada prestaje vazdušni saobraćaj, do maja naredne godine.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | Prevodi | O Albaniji | Bibliografija | Linkovi
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt