[Projekat Rastko - Skadar] Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji

Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Милутин Фолић

Извештаји руског конзула Ивана Степановича Јастребова из Скадра о словенском живљу и њиховим црквама у Албанији у другој половини XIX века

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

За Ивана Степановича-Јастребова, везане су многе дипломатске активности на којима je провео у Скадру, Призрену и Солуну у другој половини деветнаестог века. Јастребов je у Скадру провео што као секретар Конзулата и преводилац, што као заменик конзула и конзул преко четири године, био je од значаја не само за словенски живаљ у скадарском вилајету (у Албанији) већ и за историјске истине о словенском живљу и њеној културној баштини на тлу данашње Албаније коју je помно проучавао и о томе оставио драгоцене податке за њено даље проучавање.^[1]

Јастребов je боравио у једној далекој турској провинцији у којој се мало осећала централна власт у Цариграду, у једној средини у којој су владали сурови закони силе и обичајног права. Он je зажелео да се вине у нови непознати свет у коме ће моћи не само да упозна пространства и људе и да се бави истраживањима њиховог живота, њихове културе и уметности, њиховог менталитета, њихових односа у друштву и породици. А позив дипломате му je налагао, да иде у непознате крајеве турског Царства и да упозна народе до тада мало познате њихове културе, историје, веровања, обичаје, обреде, начин живота, положај у друштву. Јастребов je живео са тим непознатим световима, са различитим народима и са њиховим судбинама у својој машти створеним. Ускоро ће то постати стварност. За њега су нарочито били занимљиви и привлачни крајеви Турске на Европском континенту, поготово што се радило о балканској средини где су живели јужнословенски народи под турским ропством неколико векова. Балкански предели под Турском привлачили су Јастребова и стога што je иначе у Русији тога доба интересовање за Јужне Словене било велико, захваљујући словенофилском покрету, врло снажном и врло широких размера када се тиче утицаја у руском друштву, нарочито у свету интелектуалаца.^[2]

Прва дипломатска служба Јастребова била je у Руском посланству у Цариграду. Он je пажљиво пратио догађаје у Турској Царевини. Овде je дошао 1866. За годину дана његовог боравка у Цариграду упознао je врло сложене односе у Турском Царству, почев од оних политичких, верских, културних па до економских и дипломатских на чему je сам професионално радио.^[3]

После годину дана службовања у Цариграду Јастребов je постављен 1. јануара 1867. за секретара и преводиоца у Руском Конзулату у Скадру. Овај конзулат je основан 1856. године.^[4] Јастребову су биле добро познати ставови Русије према балканским земљама, у првом реду према Србији и Црној Гори. Требало му још да упозна положај Срба и Црногораца под Турцима у скадарском Санџаку. Тада се Русија пред Турском појављивала као заштитник православног живља у оквиру Турске Царевине и на тај начин некако легализовала своје интересовање за Балкан и свој интерес на Балкану и темељила то на чињеници да су Јужни Словени под Турском били углавном православне вероисповести. Мада je Русија под тим плаштом проширивала своје интересовање и на остало православно становништво под Турском, које није било јужнословенског порекла, као што су били Грци и други. И, друге велике силе, полазећи од чињенице да под Турском живе хришћани римокатоличке вероисповести престављале су себе као заштитнице становника католичке вере. Тако су Аустрија, Француска и Енглеска имале такође своја дипломатска представништва у Турској у крајевима где су били католици без обзира којег су народног порекла били. Јастребов долазак у Скадар био је и једна карика у вези са Црном Гором а исто тако и Руским конзулом у Призрену (који je Конзулат отворен 1866). Као секретар Конзулата у Скадру Јастребов je пратио расположење народа према турским властима и ради на стварању ослонца за руску политику на том тлу, Русија се уствари интересовала највише за српски и остали словенски живаљ под Турском, jep je била посебно заинтересована за политику Србије и Црне Горе, тада јединих јужнословенских држава на Балкану. Није се смело допустити да преимућство над њима имају друге велике силе. Тада су сви југословенски народи, уосталом гледали у Русији у неку руку свог заштитника, што je нарочито било израженије код јужнословенских народа под Турском. Поред контакта са Цетињем Руски конзулат у Скадру требало je исто тако да контактира и са Београдом.^[5]

Припремајући се за службовање у Скадру Јастребов се у Цариграду, упознао са многим утицајним људима из скадарског санџака. Највише познаника стекао je међу свештеницима и трговцима који су пословно долазили у Цариград. Многи виђенији Срби често су се обраћали за помоћ Руском посланству у Цариграду. Било je и посредних веза Јастребова са људима из скадарског санџака и суседних области. Те везе су чињене преко Срба који су живели у Цариграду. Један од таквих виђенијих Срба био je Сима Андрејевић Игуманов, најзаслужнији од Срба за оснивање српских школа у Турској, оснивач и задужбинар Српске богословско-учитељске школе у Призрену, 1871. године, једине тада средње школе на српском језику у Турској.^[6]

Био je велики утицај јелинистичке политике Цариградске патријаршије. Утицај деловања јелинистичке пропаганде осећао се чак и у скадарском санџаку. Друга половина XIX века донела je знатно агресивнији став Цариградске патријаршије, што се огледало у све отворенијој јелинизацији православног јужнословенског становништва под Турском. Међутим отпор јужнословенског становништва преко нижег словенског свештенства и народа био je већи. То свештенство било je из српског народа, па je било сасвим разумљиво што су се они повезали са српском у Београду, која je деловала у складу са политиком Србије чија је улога била ослободилачка у односу на крајеве у којима су живели Срби који су још били под Турском и делују све организованије не само за верску већ и за културну аутономију у Турској. Положај српске цркве под Турском Јастребов je боље упознао у Скадру. Јастребов ће касније, нарочито за време службовања у Призрену, изградити своје ставове у односу руске политике према балканским народима и његови ставови ће се у многоме разликовати од ставова званичне руске политике, што je нарочито дошло до изражаја у манифестовању руске политике на Балкану израженом у Санстефанском уговору, који je сасвим занемарио интересе Србије и форсирао преко сваке мере интересе Бугарске, уствари то су били интереси Русије изражене у ствари преко оснивања велике Бугарске преко које би Русија остваривала своје претензије на Балкан. У односу на Македонце Јастребов се није издвајао од својих савременика тј. прилазио je Македонцима као јужнословенском народу који припада српској нацији, за разлику од многих других Руса, политичара и научника који су сматрали да су Македонци бугарског порекла. Али, мора се рећи да се Јастребов колебао у коначном опредељењу према Македонцима, али je сматрао, да je најважнија ствар да се Македонци ослободе турског ропства. Јастребов je своје ставове градио у томе које становништво припада којој нацији на језику, обичајима, веровањима и начину живота. Он je у ствари први руски научник који je негирао припадност Македонаца бугарској нацији, што je за оно доба била велика смелост, jep je руска политика била окренута према Бугарима после Санстефанског уговора за стварање велико бугарске политике за коју je Јастребов сматрао да je нереална.^[7]

У време доласка Јастребова за секретара Конзулата у Скадру (1867) - Скадар je био типична турска касаба. Српска стара култура сачувала се у Скадру до XIX века само у остацима, углавном у неколиким споменицима средњовековне српске архитектуре, у грађевинама манастира и цркава и у фреско сликарству и иконама. Најсачуванија je остала црква Св. Стефана коју су Турци 1471. претворили у џамију, затим црква Св. Николе, коју je саградила краљица Јелена, па црква Св. Влаха која je саграђена почетком XV века, а усмена и писмена традиција, као и материјални остаци, указали су на још низ цркава и других грађевина из средњег века који су били уништени у другој половини XIX века. Словенско становништво je било изложено притисцима од стране званичне државне вере ислама, исто тако, и од католичке цркве. И једна и друга пропаганда борила се за превођење православних у ислам, односно у католичанство. Због тога се број православних стално осипао. Мењајући веру верници су се однарођивали. Утицај католичке цркве постао je веома снажан после формирања (отварања) аустријског и француског конзулата у Скадру. Обе ове државе давале су католичкој цркви, чији je центар био у Скадру, знатну суму новца. О томе je у својим извештајима Јастребов писао, да приликом његовог путовања по Албанији дошао je до података да новчану помоћ дају - Аустрија, Француска и Рим - Латинским владикама, поповима и учитељима у Албанији и то: годишње Аустрија за 7 (седам) владика сваком по 600 ф. тј, 4200 ф.; 4 (четири) учитеља по 250 ф. што значи 1000 ф.; издржавање 18 у Скадарском Семеништу 3000 ф.; за 3 (три) францишлонска префекта у Кастрати, Пуљати и Акесији по 80 што износи 240 фор., а то je свега 8440 ф. А Рим-Папа годишње шаље сваком владици по 200 шкуди што свега износи 1400. шкуди. Годишње Француска даје: 1. Мердитском свештенству за 7 владика 1200 фр. 2. Лионска пропаганда шаље годишње по 56.000 фр. 3. Француском конзулу шаље а) на сиротињу 200 фр. б) на издржавање копилади у 8000 фр. Ово су званични подаци који се потајно ради, лако се даје замислити. У скадарском вилајету има 6 епархија (мушког пола) има 80.000. Исто тако епархији скопској - где спада и Призрен мушког пола има 9.300 душа.^[8] Даље Јастребов у истом извештају наводи да у скадарском вилајету "православних душа мушког пола има 20.000 а Македонаца 50.000 душа мушког пола".^[9]

Тако je католичка црква у Скадру, иначе један од највећих центара католичанства на Балкану, имала снажну и материјалну и моралну а и политичку помоћ Римске курије као истурени њен пункт на Балкану. Поред тога што су се велике силе интересовале за католике под Турском, али главни циљ њихов био je да продру на Балкан преко кога се могло продирати на Исток, зато je Балкан постао витални чвор где су се укрштали путеви са Запада на Исток, односно са Истока на Запад. Зато су и рачунали на католички живот у борби против Турске а за овладавањем њеним територијама.^[10]

Зато je отворен руски конзулат у Скадру да буде противтежа аустријском и француском конзулату. Русија је желела да буде присутна у овом делу Балкана, на обалама Јадранског мора и у близини Црне Горе, за коју je била вековима заинтересована ради присуства у овом делу Европе. Јастребова улога у том погледу била je од великог значаја и он je као познавалац више европских језика врло успешно парирао својим колегама у Скадру а и на целој територији Албаније.^[11]

Јастребов je по доласку у Скадар ступио у непосредан контакт са словенским живљем. Постао je сведок свих врста притисака на православне житеље који су се зато селили из скадарског санџака или су прелазили у ислам или у католичанство. То je указивало на брзу промену етничке слике становништва у Скадру и скадарском крају. Та промена je ишла на штету словенског живља, jep je прелажење у ислам или у католичку веру представљало само прву фазу албанизовања словенског живља не само скадарског санџака већ и на тлу целе Албаније.^[12] Албанизација словенског становништва почела je још много раније. Др Богумил Храбак, "Албанија од коначног пада под турску власт до средине XVIII века" наводи пример за "албанизацију православних црквених књига показивали су и Кавалијотеви савременици. Један од таквих био je и драчки епископ Григор Дурсаку, преводилац "Новог завета" и Даскал Теодор, такође преводилац делова "Новог завета" и делова летургије, који je покушао да у Елбасану оснује штампарију у којој би се објављивала дела на албанском језику".^[13] Тако je тај словенски живаљ постепено нестајао на тлу Албаније, јер су му прво одузимали културне-верске храмове и претварали их у албанске, а онда поступно нестајала je и словенска култура. Но, отпор словенског живља био je сталан. Јастребов је чинио све и мимо својих дипломатских овлашћења да би га заштитио од турских власти и католичке пропаганде, иступао пред турским властима као заштитник православних верника и њихових права. Он je захтевао да се поштују оне законске норме које су одредиле централне власти Турске. Таквих примера има пуно. Панта Срећковић, велики Јастребов пријатељ, после смрти Јастребове описао je један случај у Скадру: "Једном приликом у Скадру бесни Арбанаси нападну на Црногорски Конзулат, Јастребов са револвером упадне у средину те бесне светине и све их растера".^[14]

По Јастребовим извештајима састав становништва у скадарском санџаку био je шаролик. Према њему, тада je на овом подручју било 80.000 душа мушког пола католичке вероисповести; 20.000 душа мушког пола православие вероисповести и 9.500 душа мушког пола муслиманске вероисповести.^[15] Јастребов наводи да су православни и један број католика и муслимана говорили српским језиком. Али највећи део становништва у том санџаку говорио je албанским језиком. Јастребов je научио добро и српски и албански језик и са њима се успешно служио и то му je много вредело у његовој дипломатској мисији.^[16]

Јастребов je настојао да добро упозна народе ових крајева, не само као дипломата које му je наметала служба, већ и као човек које га је интересовала наука, да што више проникне у живот и односе свих становника који живе на овим подручјима. Он je одлазио и обилазио Албанију, дакле и у унутрашњост скадарског Санџака, као и у Црну Гору, у којој му je, по традицији руско-црногорског пријатељства, указивана посебна пажња и гостопримство. То je њему омогућавало да открије и све оне споменике материјалне и духовне културе из прошлости који нису били уништени или да упозна њихове остатке. Марљиво je записивао веровања и обичаје становника, нарочито се интересујући за словенски живаљ. Преписивао je натписе са старих споменика, описивао je старе манастире и цркве које нису биле срушене, а по сећањима старих људи и по усменој традицији и оне које су биле порушене. Јастребов je откривао старе поунијећене српске цркве или оне које су Турци претворили у џамије, како би све то саопштио радозналој европској јавности. Настојао je да створи праву слику и да исправи многа крива схватања изграђена на непотпуним или нетачним информацијама које су стизале до европске јавности из непоузданих извора или са одређеним тенденцијама необјективно приказиваних. Он je аргументовано побијао све неистине, којима су до тада манипулисале велике силе у своје политичке сврхе за продирање у ове крајеве.^[17]

Јастребов je по доласку у Скадар водио белешке о својим путовањима по скадарском санџаку. Из тих бележака je сакупљена велика историјска грађа коју je Јастребов објавио у "Гласнику Српског ученог друштва". Први прилог био je препис хрисовуља на Цетињу, следеће три су из историје православне цркве на подручју скадарског санџака и Црне Горе и један прилог о имену Црне Горе. Део грађе из својих бележака из Скадра Јастребов je уклопио у делу "Стара Србија и Албанија", које није успео да заврши за живота па га je постхумно објавила Српска краљевска академија у Београду.^[18] О тим његовим радовима биће више у даљем излагању овог рада.

Јастребов се у Скадру непосредно сукобио са истуреним канџама агресивне политике Аустроугарске. Њена освајачка политика била je уперена и на територију скадарског санџака. Аустрија се у овом санџаку појављивала у улози заштитника права и интереса католичког живља, које je било врло бројно. Зато je Скадар био центар за аустријску пропаганду на територији Турске. Један од видова делатности католичке цркве коју су издашно материјално помагали, било je спречавање исламизације и превођење у католичанство православних и муслимана. Све je то рађено с циљем ширења свог утицаја према Истоку. Са истим методама католичке цркве Јастребов се сретао и онда када је службовао као конзул у Призрену, мада je Призрен више био под утицајем ислама и православља него Скадар. Треба рећи да je верска припадност тада била изједначена са националном припадношћу одређеног народа. Тако су велике силе Запада и стекле одређена "права" да буду заштитници католичког живља у Турској. Тај ослонац су они нашли за своја даља освајања, међу верницима, зато су настојали свим средствима да увећају проценат католика на терену скадарског вилајета и на Балкану уопште, превођењем у унију, како словенског живља тако и албанског. Међутим, превођењем словенског живља у унију ослабили би се утицаји Србије и Црне Горе у овим крајевима, али исто тако и Русије као православне државе, те je рад у том правцу за западне земље био врло битан. Све je било усмерено против Србије и Црне Горе да би се оне отргле од утицаја Русије. Зато се нису жалила средства. Радило се не само на измени у верској припадности становништва у корист католичке цркве већ се перфидно и смишљено радило на затварању свих споменика старе културе, било да су материјалне или духовне културе, како би се избегла за свагда опасност од повратка својој ранијој вери, односно својој народности у неком за то повољнијем тренутку. Уништавали су све што би подсећало на своју народну припадност. Јастребов je био посматрач деловања западних сила преко католичке цркве у Скадру и целом скадарском санџаку, а истовремено je откривао те акције које су спровођене у непосредној прошлости.^[19] Он je то преко својих извештаја и научних истраживања обелодањивао јавности. Значајно je овде истаћи његов могло би се рећи више научни рад "О православним српским старим и новим црквама у Старој Зети" (садашњем скадарском округу) објављен у "Гласнику Српског ученог друштва" 1880. У овом прилогу Јастребов je писао о старим и новим српским црквама у тадашњем скадарском санџаку.^[20]

Јастребов je описујући стање цркава износио овако: "Од старих цркава, које још сасвим утемељене нису, које својим зидинама, премда упола разваљеним, привлаче радозналост свакога, сачувала се једна знаменита црква, св. Срђ, на Бојани. Ова црква je сада без крова, олтар са северне му стране обаљен je у Бојану, која тече под самом црквом. Стоји на (два) 2 сахата од Скадра на левом брегу Бојане. Црква je велика, има 30 корака у дужину, 20 у ширину. Сва je унутра живописом на зидовима украшена, има по три квадратно колоне (стуба) по среди цркве, паралелне од западне стране кривене к источној; ови су стубови такође иконописани." Даље Јастребов описује и констатује да иконопис "није византијски, него први српски " и даље наставља - "Сви свеци имају одело исто онако, као што га имају на иконама у дечанској ларви, у пећкој патријаршији и у грачаничкој цркви." Такође констатује и жали зашто до сада нико од стручних људи није послан из Србије, или Русије, да сними слике из тих икона које су драгоцене. Он, даље говори о другим својствима цркве и да висина цркве, одговара дужини и ширини, има около 10 сежања. Црква се налази на подесном месту: ближе ње тече река Бојана, а наоколо шума и лепи читлуци турски и католички. У напомени наводи се да je у околини св. Срђа било још доста православних цркава око којих се старао Доминик скадарски латински епископ обратити их у латинску веру, о чему се у 17 столећу врло уредно бринула латинска пропаганда . Као сведок тога је латински наслов који се налази на врх врата, на која се улази у цркву. Тај натпис je урезан у камену и гласи:

"IN NOMINE DNI DNI AMEN. EXIMIAE VIRGINIS FILII ANNO M XVIII MAGNICIFUS DNUS DNUS UROSIUS DIVINAGRATIARASSIAE REX ILLUSTRIS MAGNIFICI REGIS URISII AAT DOMINAEQUE HELENAE REGINAE EDIFIKAVIT HANC ECCLESIAM IN HONOREN SS MARTYRUM SERGI ET BACHI A FUNDAMETIS USQUE AD FINEM ASSISTENTE ABABATE PETRO DOCHNE SCUTARENSI-

Ha левој страни врата урезано je следеће:

NEMENTODNE FAMULAE TUAE HELENAE REGINAE SERVIAE, DIOCLEAE. ALBANIAE. CHILMIAE, DALMATIAE ET MARTITIMAE REGIONIS QUAE UNA CUM FILIIS SUIS REGIBUS UROSCIO ET STEFANO DE NOVO EDIFIKAVIT ISTAM ECCLESIAM AD HONOREM B-B- ARTYRUM SERGII ET BACHI ET AD FINEM USQUE COMLEVIT. ANNO DNI M" "XVIII."^[21]

Даље Јастребов наводи да je број година, на првом и другом натпису оштећен. Тако да je наведено, да je у првом натпису означена година MCCLXXXVIII (1288), а у другом MCCLXXXX (?). И једна и друга je година погрешна, или боље рећи својевољно од Фарлата наведена. Онда поставља питање, "По чему je Урош велики умро године 1272, није могао зидати цркву у 1288, нити у 1278. години. Мора бити, да je у MCCLXVIII тј. 1268. г. он сазидао ову цркву, заједно са својом женом краљицом Јеленом, а године 1288. ова краљица, са својим синовима Драгутином и Милутином, српским краљевима, наново сазидала исту цркву и богато je украсила."^[22]

Јастребов истиче и то, да не треба ову цркву св. Срђа мешати са црквом истог имена у селу Поди, на сахат и по од Новог, као што то чини В. Макушев, па о томе опширно образлаже. Даље, Јастребов наводи, да je ова црква значајна и по томе, што je онда била ђумрукана између других "где су наредили господа стар прьва босанска и српска, и тон есть само на Дризнхь, а друго в Дубровнику, третие в Котору, четврто у Зети и светаго Срьћка на Бојани". (Мон. серб. стр. 446). Ово je место, слободно можемо рећи, било садашњи Обод, који се налази сасвим близу цркве св. Срђа; премда у старо време више су спомињали цркву св. Срђана на Обод, који је код њега." У напомени Г. Мијатовић, каже да ће овај св. Срђ бити оно место, које се некада звало мало Брсково, за које арапски земљописац вели: да je трговачко место на једној реци, недалеко од језера. Велико je Брсково, ваљда, било близу мора код св. Николе, на ушћу Бојане.

"У уговорима млетачке републике са српским владарима, ово je место играло велику улогу, са свога трговачког положаја, јер овуда су све лађе млетачке морале пролазити за Скадар".^[23]

Млечани су ово место ценили и по томе, што je згодно за утврђење ради одбране Скадра. Зато Јастребов даје процену да je ова црква могла да настрада у време "размирица српских владаоца са млетачком владом, када су и на страни Бојане, близу ове цркве, били подигнути шанчеви", наравно ту je било и бојева. Даље наводи историјске податке о односима Млечана са Ђурђем Бранковићем, али Млечани никада нису заборавили, je обилазити jep je река Бојана према уговору између Деспота Стефана, закључен 12. августа 1423. остала слободна за Млетке.^[24]

Јастребов наводи, да су још живи људи који су му причали да су њихове мајке (православне) ишле у Св. Срђ на светковину, и поред тога што су je католици ујагмили - присвојили "и ову задужбину српску као своју имовину" и на све начине доказивали да je она одвајкад латинска, позивајући се на латински натпис. "За просте овај je доказ доста важан" па чак шта више и да je краљица Јелена била латинка. Он je научно доказивао да je све то "и једно и друго пресна лаж". Католици су ту цркву назвали "Санта Венеранда" по лику матере Божје, који се налази иконописан унутра на јужном зиду цркве, и начинили олтарчић под овим ликом. Међутим, он наводи да и католици из године у годину све слабије иду у ту цркву. Зато je и осуђена на пропадање, jep je Бојана стално поткопава у темељима. И, тако Јастребов закључује да "неће проћи много времена, и ова дивна црква старих времена српске побожности православне краљице Јелене, жене Урошеве, нестаће..."^[25]

Јастребов наводи да je бивши драгоман аустријског конзула Баљарина, г. 1854. рад да избрише српска имена написана испод светаца, да не остане трага, којим би се могло и простака убедити "да je ова црква била српска задужбина".^[26]

Детаљно je описао стање цркве св. Јована крститеља, такозваног рашког. Ова црква се налази на 2 сахата од Скадра на истоко-север, на путу у планину риолску и племе Риоли, близу села Враке. Око ове цркве било je много парница. Ова расправа водила се између православних и католика. Католици су тврдили, да су православни села Враке дошљаци из Црне Горе, а да су католици "из давна владали овом црквом". Овде се у ствари радило о извртању истине. Јастребов наводи: "У селу Раш нема ни једног католика; напротив, православни живели су у овом селу, као и у Враки, Боричу и Коплику од памтивека. "Которски племић, Мариано Болиза, у свом путопису по Албанији - по скадарском санџаку, помиње та места упоредо са селима, "у којима су живели православни (de rito serbiano). Сада се не може наручити толико домова, колико je било у то време, али ни тада, као ни сада, није било ни једног католичког дома. Шта више, становници села Коплика, коме je по праву припадала рашка црква и које се потурчило, јавно су давали у тој парници право православнима." И сви скадарски турски старци говорили су да црква свагда била православна, а да су католици почели да претендују на њу само пре неколико година "и то по наговору језуита, па за доказ свога права могу само казати: да су њихови мрци овде закопани. Истина je да су Риољци копали своје мртве у гробишту, које се налази око цркве, али не треба заборављати да су то били убијени не подалеко од ове цркве, због освете брђана из далека."^[27] Даље се говори да се ови гробови налазе изван прастарог српског гробља, где je на плочама био натпис, али су их "сатрли католички фанатици" као што je то речено и раније.^[28]

Јастребов je у овом напису износио да се слично догађало и са црквом св. Богородице Љевишке у Призрену, која je одузета из српских руку и претворена у џамију. Црква je "начињена била у време св. Саве", у којој je била смештена призренска епископија. Он износи и друге притиске на православно словенско становништво од стране католичких свештеника. Стално су радили на распиривању мржње против православних.^[29]

Католичка вера - како наводи Јастребов - почела je да се шири у доњој Зети, у Албанији, тек на измаку 16. столећа, када су се Турци све више утемељивали, а посебно je био проблем у православним пастирима, поготову у време сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, са српским првацима и одабраним свештенством. И, даље наводи. "Нестало попова, нестало првака, ослабило свако надање на бољу будућност код осталих становника. Догађало се и то, да су деца остајала некрштена, мртваци неопојени. Готово су сви истурчили који су живели у равници, а планински становници били су готови примити сваког самозванца попа, таквих пак било je доста да се увелича скандал." Даље наводи, да je била у стању да се "удвори код стада оставше без пастира". И, ако нису имали успеха за време српских владалаца, то сада чине под Турцима. У свом раду, они су упорни и раде упорно за свој циљ док га не постигну.

Да Турцима не би пала у очи појава попова из Рима, они се појаве као лечници за планине, и тиме je турска савест била мирна. А да се удворе код хришћана, који су се навикли да виде своје попове са брадом и дугом косом, тако су се католички попови почели појављивати. Сиротиња je била задовољна и са оваквим поповима, који су били из Рима. Унија, била je по свуд примљена, без препирке, особито по местима где je православље ослабило тј. у планинама где вера игра узгредну улогу у животу. Он наводи да се у Мирдита, обичај да се причешће прима под оба вида. Код њих су се сачували остаци цркава са византијским стилом, са изображеним свецима на зидинама, али треба истаћи, да je то код Мирдита све то у мањини. Више je таквих цркава остало у равници, где су становници више-мање били имућнији, те су били у могућности да украшавају своје храмове. Тако су осим цркве св. Срђ, цркве у селима Дајчи, Горици, Какарићу и другим носе знаке православних храмова, "премда су већ одавно полатињени".^[30]

Јастребов описује, понашање католичких попова у Албанији. Напомиње, да су носили браде, упркос диоклејском сабору 1199. године. Старци у Албанији памте и имена таквих попова. Наводи казивање једног попа од племена Пулета (Шаља и Шоши), који "није могао научити своје малесоре (брђане) крстити се како се крсте латини, и тужио се, да се они крсте са три прста и сасвим по начину православном." А онда Јастребов закључује да je Албанија била православна, па после поунијаћена, о томе нема никакве сумње. У том циљу, Јастребов обилази села и у контакту са гьудима долази до сазнања о многим историјским чињеницама. Зато наводи један пример: "био сам једном у племену Риољ, да видим урвине мало познатог града Балеша (Балез), о којем ће бити речи после, те посети цркву латинску у село Риољ. Он, описује да je ова црква стара, и да je обновљена 1790. године. Црква je окренута на исток, као и сваки православни храм, али je пре 20 година - по казивању "простосрдачно казивали брђани Риолци", "олтар био одељен особитим зидом са престолним вратима и иконописом". Он наводи, да je код Риољца био 1869. године. Тад je сазнао од мухамеданаца у селу Курти, које се налази на сахат од Риола, да je била црква св. Селвестра ("San Seljvest" - арнаутски).^[31] Овде, Јастребов улази, у детаље, потпуно научно и доста студиозно прилази сваком проблему о коме пише, све то чини са великим познавањем историјске прошлости ове средине о којој пише. Поред тога, он успешно консултује литературу која говори о културним споменицима, како би то поткрепио што боље са оним што му савременици казују.

Јастребов описује о урвинама цркве Месренске (у историји се помиње Mesarchium перфект Зете г. 1417, или je он прозван по овом месту, или je ово место узело његово име. Или се овај управитељ добровољно потчинио деспоту Стефану. Звао се такође Месерецус Константин Кастриот). Ова црква се налази на три и по сата, на путу од Скадра на исток на пропланцима планине Цукали (верније: Чук Илије, јер je на врх планине - чук - налази се мала црква св. Илије) у пределу Шлака, званом у старо време Мазрека, сада Посрипа (пос рипа), где се налази прастара црква у развалинама. Ова црква je саграђена са истом архитектуром као и црква св. Јована у селу Рашу и св. Госпође Крајинске. Јастребов наводи, да по предању je ову цркву зидао "исти човек, који je зидао и цркву у Рашу и Крајини, и у исто време." Описујући даље облик цркве који има све елементе поменутих цркава које му дају за право да доноси такав закључак.

Јастребов наводи један натпис који je нашао на једном камену који сада служи као трпеза католичком попу, када он једном годишње долази из суседног села да служи мису. Текст на латинском:

PORIBUS...

REX...

ALBAS IIОВО...

SIQ

UM. U. NI. VE.

PS. SUO...

CIS. RO...

FECE. RUN...

У цркви je нашао гробове без икаквог знака. На зиду олтара, са јужне стране, налази се један камен "са неком сликом". То je лик једне жене која моли за благослов, преклоњена добро; иза ње један човек с копљем на десном рамену. На одломљеном камену, са источне стране, био je насликан светац, коме je била посвећена црква, или сам Христос; јер се види на сачуваном комаду шака од руке, која је управљена на жену, стојећи у смерном положају, и која je благосиља.^[32]

Јастребов, описује ово место и наводи да се ту налази поред ове велике цркве и једна мала, али на њој није нађен никакав знак, па je не може датирати. Описујући амбијент који je овде ово место окружено шумом, je врло подесно за манастир. Даље описује да се са овог места види Скадарско блато, Скадар са околином и рашком црквом. Из многих података, он изводи закључак да je ту био манастир. Из историје je како наводи Јастребов било познато да je ту била "јепископија српска тј. горња задримска. Баш и само име Мазрека арнаутски значи Задримље."^[33]

Даље наводи, да се у селу Вукље, налази једна мала црква, са часном трпезом, на којој се чува "кључ црквени, израђен врло лепо као птица, на стари српски начин. Животом би платио, ко би се усудио узети овај стари кључ". И, даље наводећи да у Албанији има велики број малих цркава, чија су имена готово изгубљена, али на њима су знаци православних храмова које још нису "ни латини ни Турци заузели". Још ће поменути две значајне цркве, које су у старо доба имале значај, као што се то наводи у споменицима млетачких архива и српским летописима.

У граду Балешу како описује Јастребов, да je он у риолском племену на североистоку од Скадра. Град je на источном брду Балези. Сада je у развалинама. У њему се налази разрушена црква а сада су зидине. Олтар јој је био окренут на исток. У дужини од 25 корака, у ширини 10. Има особиту припрату изван врата за оглашене, дужине 17 корака, а ширине 10. "Када сам био у том пределу, - како наводи Јастребов - католички поп, причао ми je, да je ова црква била грчка, што сведочи њен натпис, који je био, по наредби скадарског латинског јепископа, извађен из зида и њему однесен. Натпис je био грчки, "што значи у устима католика - српски". Осим ове велике катедралне цркве, наводи да je изван града са јужне стране налази се друга мања црква "истим стилом направљена".^[34]

Јастребов, наводи - описује како му je испричао Бајрам Алија, из села Балијај, да je његов прадед дошао у Риол из Брајића из Црне Горе (Мализи) и родио три сина од којих су сада постала три братства: Папаји, од којих је 10 кућа (мухамеданаца), Кокаји - 18 кућа (католици) и Куртаји 16 кућа (мухамеданаца). "Ова три братства од једне су крви, и данас брат за брата освету тражи и мре, без разлике, био он латинин или Турчин."^[35] Из овог се види колико се све мешало то становништво прелазећи из једне вере у другу, из једне народности у другу, само да би одржали голи живот.

Описујући сам Скадар и околину Јастребов набраја која све села из околине Скадра долазе православни и то: Добрач - 15 кућа православних, Борић везиров - 9 кућа, Борић мухтаров - 20 кућа, Гриља - 20 кућа, Омра 15 кућа, Туралија - 5 кућа, Бегове куће - 4 куће и 125 кућа из самог Скадра. У исту цркву иду житељи села што су ниже Скадра: Горице - 4 куће, Брдице - 3 куће, Дарагијат - 8 кућа, и Трумши - 6 кућа. Свака припадају скадарској цркви 234 куће, а у њима 1250 душа, на две цркве.^[36]

Даље се описује да je црква у селу Враке саграђена 1869. године, и да у њу долазе житељи села: Раш - 7 кућа, Кули - 9 кућа, Коплик - 4 кућа, Каменице - 15 кућа и саме Враке - 60 кућа. Свега 95 кућа са 550 становника.^[37] Поред ових цркава у Скадру и околини он je опширно описивао стање цркава на подручју Улциња, Бара, Подгорице, Паштровића, Котора и других места Црне Горе, што je врло значајно за историју културног наслеђа Црне Горе.

У свему овом je најзначајније то што je Јастребов добро проучавао раније историјске процесе који су се одигравали на овим просторима, а поготову стање које je тренутно владало у скадарском вилајету, на друштвене, привредне, културне и верске односе. Нарочито je било важно како су се овде, нашле и испреплетале велике силе у борби за свој утицај и продор на исток, а све на штету ових народа који су овде живели, а посебно на штету словенског живља, који je трпио све зулуме и Порте, преко једног брзог процеса однарођавања словенског живља, који je прво променио своју православну веру, а затим и своја стара веровања и обичаје, обреде, тако да je промена вере, повлачила собом и промену старих обичаја, веровања, а уз то и лагану промену језика, што je касније водило у промену и народносне припадности. Јастребов, je такође, чинио доста да се спречи даље масовно однарођивање словенског живља у скадарском вилајету. То je чинио, у сталном контакту са породицама и првацима племена, утичући на њих да остану у својој народности и по цену жртава. Он je као дипломата, настојао да заштити словенски живаљ од притисака турских власти, а посебно од притисака католичке цркве да се православно становништво преведе у унију, и на тај начин je разоткривао политику Аустрије, а тиме и католичке цркве. Турске власти су такође настојале, да спрече прелазак у унију, јер je и она била и те како заинтересована да спречи прелазак њених становника у католичанство, а тиме и утицај Аустрије и других европских хришћанских држава на становништво у Турској које je било католичке вере. Јастребов je исто тако одржавао везе са Цетињем и црногорском владом и православним становницима спречавао однарођавање, jep je активно сарађивао са црногорским конзулатом у Скадру.^[38]

У овом истраживању и записима Јастребова, значајно je навести то, да су овде на овом тлу живели словенски народи и да су они имали своје богомоље, своје храмове чије остатке je помно проучавао Јастребов. Нажалост, на очи свих нас данас се у Албанији води таква политика у науци, коју своде на националну димензију, погрешним тумачењем материјалне културе словенских народа који су вековима тамо живели и оставили своје трагове у зидинама храмове и градова на тлу Албаније. Међутим, албанска археологија и историја покушавају да све то оспоре, све са циљем да на овом тлу прикажу Илире као аутохтоне, а тиме својим недоказаним чињеницама хоће да прикажу се и Албанци као њихови потомци. Они развијају тезу, да су сачували свој национални интегритет, током целог античког периода, те да су пребродили сва бурна збивања сеоба народа и тиме и Словена "и да су остали чисти, али под новим именом ушли у средњи век као Албанци".^[39] Њихова наука полази од званичне политике или дневне политике, па полази од изједначавања Илира и Албанаца и предимензиониране оцене илирске територије, што, налази нека "историјска" оправдања за њихову великоалбанску политику и аспирације. Не сме се, било које стање из прошлости механички преносити на данашњу стварност, без обзира на сва културна, етничка, друштвена и политичка збивања, која су кроз историју изменила слику света, а посебно Балканског полуострва, на коме су се укрштале сеобе народа.

Познато je да се са досељавањем Словена, током VI и VII века, шире нарочито у Јужној Албанији словенски топоними, што je био одраз масовног досељавања Словена на овом тлу. То je исто рађено и у околини Скадра, о чему опширно описује Јастребов у својим истраживањима словенске материјалне културе. Међутим албанска наука, посебни значај приписује некрополама типа Комани око градова и уопште на просторима где се задржала византијска власт. Зато они данас све што je везано за српске средњовековне тврђаве то приписују да je илирског порекла, a средњовековне манастире, да су то византијски храмови. Зато, овде би требала детаљнија анализа колико je албанска наука у служби дневне политике, навешћу један пример како Грка Онуфрија, оцењују по мери "Илирског Стабла", није могао нити je био Албанац већ Грк, и није могао бити, носилац идеје само једне нације и то албанске, као што то замишљају поједини албански сликари конкретно Шућурија Нимани у свом: "Onufri dhe piktore те tjere mesjetare Sqiptare". Ова књига je проткана са доста произвољности, искључивости и историјских неистина. Тако je велики сликар и уметник Онуфрије-Грк, истргнут из средине којој je припадао и преиначен у сасвим другу личност. Поставља се питање: Због чега се онда у нашој средини, данас у времену несрећних подела и нетрпељивости према другим нацијама и суседима, њеним културама, једне такве личности која je балканске народе задужила делом свог универзалног духа, украшавајући места њихове заједничке молитве фрескама и иконама окружујући погружене и обесхрабрене вернике Грке, Македонце и Албанци, - проглашена за представника само једног народа коме по крви и није припадала? Зар није била прилика да се Онуфрије и његово дело истакну, као пример веза и заједничког живљења на овим просторима имали у личности Онуфрија свог правог представника?^[40] Не знам, када ће колеге Албанци схватити објективно вредновање историјских чињеница, што би било од велике користи за саму албанску науку и не само њу већ и југословенску, европску и светску, jep наука и уметност немају граница, jep je то својина свих цивилизованих нација.

Јастребов je у "Гласнику Српског ученог друштва" нарочито у XLVII књизи објавио неколико значајних прилога из историје цркве. Први од тих прилога био je: О православним српским старим и новим црквама у старој Зети садашњем скадарском округу. Како сам у претходном делу текста из ове његове студије изнео његова истраживања, која je Јастребов изнео натписе и записе из већег броја православних цркава и о томе полемисао са неким историчарима, исправљајући њихова мишљења, или их je допуњавао, сасвим новим открићима и новим доказима на основу чињеничког материјала. Описао je преко двадесет цркава, поткрепио je њихову историју стручним научним подацима и усменим казивањима старих људи и свештеника. У оквиру овог рада он наводи да: "У овај број нису метнути Кучи, Дрекаловићи, који се званично рачунају као саставни део скадарске јепархије, али свагда су сложни са Црном Гором у сваком одношају, па и у црквеном. У овом племену рачуна се да 1000 кућа са 6500 душа. Код њих постоје 4 цркве. Такође нисмо рачунали становнике вароши гусињске са селима, која нису улазила у Доњу Зету у старо време. Али неће бити сувишно да речем овде, да je црква за гусињске православне у село Брезовици, у име св. Тројице, стара на 470. година, a сазидао ју је неки Нестор, слуга св. краља Дечанског као што прича предање народно".^[41]

Описујући цркве Јастребов je описивао и етнички састав становништва у тим срединама и њихово порекло. У овом Гласнику у другом прилогу Јепископија Зетска Јастребов je полемисао око места зетске епископије, те овај прилог показује да je Јастребов био одлучан да аргументовано побија Архимандрита Дучића који je у чланку "Бока и Зета", који je тврдио да je ова епископија била у манастиру св. архистратега Михајила у которском заливу на острву Превлаци, на дну грбаљског поља. Међутим, Јастребов je то све аргументовано побио и доказао да je "установио јепископију зетску при цркви св. Арханђела Михајила близу Дрепа у Диоклетији тј. у Дукљи, у Зети. Нема ту места двоумити."^[42] О томе на врло документован начин објашњава и побија Дучића, и дуго je Дучић покушавао да побија Јастребова, али у томе није успео. Но, о томе овде није више места.

Етнографске грађе има у радовима Јастребова објављеним у "Гласнику Српског ученог друштва", поготову у његовом делу Стара Србија и Албанија,^[43] које је незавршено постхумно објављено. Ово дело уствари, обухвата и етнографску грађу, јер Јастребов, у овом делу обрађује живот људи појединих етничких група, народни живот шире узето, и то не само Срба већ и Албанаца. У овом делу има грађе која се тиче и народног стваралаштва, било да je у питању народно стваралаштво које се најчешће огледа у навођењу легенди, али има и навођења рукотворина: одеће, предмета покућанства и других предмета домаће радиности. Нарочито je доста тога дао са подручја Косова и Метохије. Описује етнички састав становништва, припадност Албанаца појединим фисовима, даје податке о Власима, описује карактеристике становништва који живе око реке Дрима у Метохији, наводи народно предање о трима војскама, елементе обичајног права Албанца, податке о условима под којима становници једне вере прелазе у другу итд.

Други део ове књиге највише je посвећен Албанији. Он овде износи стање становника по окрузима, њихов етнички и верски састав, занимање, начин живота. О народним предањима, као о цару Мурату, особине становника у појединим крајевима, њихове психолошке и физичке особине, народне обичаје, свадбе, разводе бракова, крвну освету, бесу, положај жене у патријархалном друштву, схватање крађе као појаве, народно веровање, гостопримство, начин управљања патријархалним заједницама, одећа становника, описује двоверце, занимање становништва, обазривост, неповерљивост, обичаји кумства, о предању Леки Дукађину, описује данак у крви, износи народну легенду о Скендербегу и његовој жени, карактеристике понашања Албанца у Мату. Ова књига односно грађа у њој није систематизована, у ствари више je изношена фрагментарно, без неке систематичности. Но, без обзира на то она има значаја за етнолошка истраживања.^[44]

Овим и многим другим прилозима које je дао не само из Скадра већ из Призрена, где je дуго боравио као Конзул и одатле слао своје извештаје и написе, а онда из Солуна, али та материја не обухвата овај рад, већ само његову делатност у скадарском вилајету и његови написи и извештаји из Албаније и о словенском живљу на овом тлу и не само словенском него и о свим људима и приликама на овом тлу извештавао је Јастребов, не само руску јавност већ и српску и европску. О скадарском санџаку и стању у њему, о народима који живе тамо и у каквом су све положају једни према другима и сви заједно опет према Турцима и турским властима - није се знало у Европи много времена, или се знало сасвим мало, или се знало сасвим погрешно, па се имала једна искривљена слика о стварном стању ствари, нарочито о стању словенског живља који je у средњем веку поробљен. После објективног саопштавања са овог подручја није се могло више манипулисати са неким неистинама или полуистинама када се тиче становништва његовог састава, положаја, његове историје, културе, његове припадности овој или оној вери, обичаја и начина живота шире узето. То су у ствари биле велике заслуге Јастребова, што je отргао од заборава, да се ето, и ми данас после једног и нешто века можемо са великом поузданошћу ослањати и обликовати та збивања како их je он тада бележио и казивао, што има велики значај за даља проучавања, не само историчара већ и географа, етнолога, књижевника, лингвиста сви они који ће проучавати тле на данашњој Албанији, Црној Гори, Македонији, Косову и Метохији, Грчкој неће то моћи без градива које je писао Иван Степанович Јастребов. За ово има велику заслугу и Српско учено друштво, које је њега изабрало за члана Српског ученог друштва 1876. То je значило велико признање за дотадашњи научни рад а, истовремено, био je снажан подстицај за даља истраживања у области науке. Када je основана Српска краљевска академија Јастребов je постао дописни члан Академије.^[45] У Србији je био још и члан неколико друштава: члан и утемељивач Друштва св. Сава, почасни члан академског друштва "Обилић". И у Русији je био као научник цењен, био je члан Руског географског друштва у Петрограду и других научних признања.^[46]

Јастребов je помно пратио настанак Призренске лиге, која je била значајна за руску владу и њену дипломатију. Призренска лига, покрет Албанаца који je настао као противтежа остварења одлука Берлинског конгреса jep je њима поред осталог, било предвиђено да Црна Гора добије Плав и Гусиње. У тим политичким кретањима после Берлинског конгреса, преплетали су се и укрштали, а и сукобљавали многи интереси и утицаји Аустрије и Русије, затим и балканских земаља Црне Горе, Србије, Бугарске и Грчке, што се рефлектовало и на стање у косовском а и донекле и у скадарском вилајету. Први састанак појединих представника албанских племена из појединих крајева косовског, скадарског и јањинског вилајета, као и муслиманских и феудалних кругова из Санџака и Босне и муслиманских верских организација са читавог овог подручја одржана je скупштина Призренске лиге 10. јуна 1878. године. У њеном конституисању учествовали су велепоседници муслимани Албанци и муслимани из Санџака и Босне и тако лига добија сасвим верски муслимански карактер заснован на феудалним основама. Основни циљ Лиге био je задржавање одређеног стања у Турској како не би дошло до промене државних граница Турске и друштвено-политичких промена европског типа. Управо то je био страх феудалаца од реформи, како социјалних, политичких, тако и друштвених које би донеле промене након Берлинског конгреса. Зато je Лига истакла као основну ствар: борба за султанов суверенитет над албанским племенима, односно над муслиманима на Балкану, што je као захтев упућен Берлинском конгресу. Кад на сцену ступају представници идеја националног препорода, долази до идејне нејединствености 1880. када се јасно оцртавају две струје: једна истиче борбу за реформе у оквиру Турске, то je крило које изражава муслиманске феудалце; други слој се залаже за национални препород Албанаца и за аутономију, једно њено крило je било за аутономију под Турском. Ту су се укрштали и интереси Аустрије за њено продирање на исток.

Јастребов пратећи ситуацију и стање Лиге и Мухтар-пашу, и развој догађаја на терену у селима, градовима и варошима, стално региструјући страдања хришћана, безвлашће, пљачке, отимачину, убиство Срба. Кроз деловање Мухтар-паше Јастребов je оцењивао политику Порте и та оцена, гласила би: Порта одуговлачи са испуњењем одлука Берлинског конгреса према Црној Гори. Призренску лигу Јастребов je оценио као чедо цариградске порте, да она спроводи њену политику као њен орган и да je Лига и основана ради случаја онемогућавања испуњења одлука Берлинског конгреса о уступању територија које je држала Турска Црној Гори и Србији да би се тако "заштитили муслимански интереси".^[47] А, снагу Лиге je ценио овако: неорганизована и од почетка разједињена, склона увођењу безвлашћа и нереда. Стање у коме су се нашли Срби након формирања Лиге, оценио je као најгоре за које се зна, jep je завладала права тиранија над њима и општа несигурност имовине и живота. Честа убиства, пљачка која прелази у отимачину, што су натерале многе Србе да напусте своја огњишта и да беже у градове, али ни тамо им није било сигурно.

На заседању Лиге септембра 1879. Јастребов je већ био у Призрену и изблиза посматрао ово заседање. Он, каже да je на њему дошло до изражаја нејединство, што се види и у програму, jep je превагу однела феудално-муслиманска струја па je Лига добила више верско исламски карактер. Скадарски огранак Лиге издваја се и сам доноси одлуке. Верски карактер Лиге огледа се и у спремности Гега, односно Тоска да ратују против држава супротних вера. Зато, Јастребов закључује без сумње да je Порта њен оснивач. Нема сумње и у то да je имала и свог утицаја и Аустрија на рад и делатност Призренске Лиге. Вероватно је аустријска дипломатија претпостављала оснивање и једне албанске државице у одређеном тренутку за неопходну потребу, како би паралисала акције словенског, односно православног живља на Балкану. У том случају би као алтернативу супротставила националним покретима Јужних Словена и Грка једну Велику Албанију. Та идеја аустријске дипломатије о стварању Велике Албаније као противтежа великој Бугарској, Србији и Црној Гори, настале тада, биће и представљаће опсесију националистичког покрета кроз цео овај период и трајаће све до данашњих дана.

Јастребов рад на дипломатском пољу био je такође значајан. Он je у Скадру, Призрену и Солуну обављао многе значајне дипломатске послове. За сво то време он je успешно сарађивао и са српском и црногорском дипломатијом. О томе има доста докумената, па се овде није потребно у вези с тим освртати. У вртлогу догађаја 1875. Јастребов je прекинуо боравак у Скадру. Он je по потреби службе отпутовао у Херцеговину. Касније се неће више враћати у Скадар, већ ће службовати у Призрену, Јањини и Солуну. За своје заслуге као руски конзул у Турској за сарадњу коју je остваривао за то време са Србијом и Црном Гором био je одликован.

Од Србије je одликован Орденом Таковског крста III реда, Орденом св. Саве II и I реда, Знаком Црвеног крста и Медаљом Друштва св. Саве. Црна Гора одликовала je Јастребова Орденом за независност Црне Горе II и I реда.^[49] То су била признања које je овај дивни човек, дипломата, научник проводећи у другој половини деветнаестог века на територији Турске на Балканском полуострву у годинама бурним и пуним криза и ратова, и других сукоба у балканском вртлогу тога времена, a Јастребов се свом снагом залагао да се ту на Балкану код свих народа створи једна за то време бар каква-таква подношљива атмосфера за рад и битисање поробљених народа на Балканском полуострву. Зато ће за многе научне раднике много значити даља проучавања овог руског дипломате, научника и човека, која ће бити од великог значаја за расветљавање правих чињеница и збивања која су се дешавала кроз историју народа на Балканском полуострву у другој половини деветнаестог века.

Напомене

1. Иван Степанович Јастребов, рођен je 1839. у селу Громушка, тамбовска губернија козловски округ у свештеничкој породици, а умро je 8. јануара 1894. године у Солуну, ту je и сахрањен. Школовао се у Астрахану. У том делу Русије Астрахан je био привредни и културни центар. Преко њега се одвија веза према средњој Азији. Ту се мешао европски и азијски утицај. Касније Иван учи Духовну академију у Казању. Као ученик Јастребов je у њему провео неколико година и завршио школовање у рангу студента. Прво као ученик а онда као студент, ту je стекао солидно знање класичних језика. Желео je да се определи не за духовни позив већ за световни. Његов упис на Одељење за изучавање источних језика при Министарству спољних послова у Петровграду, дефинитивно се одлучио да се посвети дипломатском позиву Царске Русије. Првог јануара 1866. године Јастребов je постављен за дипломатског чиновника у Руском посланству у Цариграду, у рангу вежбаоника. После годину дана службовања у Цариграду Јастребов je постављен 1. јануара 1867. године за секретара и преводиоца у Руском конзулату у Скадру. У Призрену Јастребов остаје на дужности вицеконзула од 1. априла 1870. године до 18. августа 1874. године. У том међувремену повремено је замењивао руског конзула у Скадру 5. августа 1874. године премештен je у Скадар за конзула. После једне године боравка у Скадру Јастребов je постао члан Андријашеве конзулске комисије 17. августа 1875. за Херцеговину, па све до повратка у Призрен за руског конзула 1. јула 1879. где je био сведок ратних сукоба који су наишли као последица интересних сфера између Русије и Аустро-Угарске. Јастребов je 1879. године дошао у Призрен, а из Призрена je дошао за Јањину 6. септембра 1880. године а вратио се у Призрен 20. фебруара 1881. године, и остао je у Призрену све до марта 1886. године. Марта 1886. године Јастребов je премештен из Призрена за генералног Русног конзула у Солуну. Јастребов је измећу 7. и 8. јануара 1894. године умро у Солуну. За време његове дипломатске службе он je написао много студија из крајева у којима je као дипломата боравио, зашта je добио велика признања од научних институција не само Русије већ и других балканских држава, a такође je и добио низ одликовања и других признања што му све служи на част.

2. Владимир Бован, Јастребов у Призрену, НИРО "Јединство" 1983, стр. 19.

3. Исто.

4. Исто.

5. Исто.

6. Панта Срећковић, Реферат о момеријалу Јастребова: Подаци за историју цркве у старој Србији по изворима на српском и турском језику, Гласник Српског ученог друштва, Београд, 1874, стр. 14-182.

7. Владимир Бован, н. д. 39.

8. Иван Степанович -Јастребов, Гласник Српског ученог друштва, књ. XL. стр. 182-183.

9. Исто.

10. В. Бован, н. д. 41.

11. Исто, 42.

12. Исто.

13. Др Богумил Храбак, Албанија од коначног пада под Турску власт до средине XVIII века, Из историје Албанаца, зборник предавања, Завод за издавање уџбеника СРС, Београд, (нема година издавања, али има то да су предавања одржана 1, 2. и 3. фебруара 1968. године). Стр. 72.

14. Панта Срећковић, н. д.

15. Као код напомене 6, 182.

16. Иван Степанович Јастребов, Препис хрисовуља на Цетињу; О манастиру св. Николе на Врањини, Гласник Српског ученог друштва, књ. XLVIII, 1879, стр. 219.

17. И. С. Јастребов, Стара Сербиа и Албаниа, Споменик Српске краљевске академије, књ. XII, други раз. књ. 36, Београд, 1904.

18. Исто.

19. В. Бован, н. д. 49.

20. И, С. Јастребов, О православним српским старим и новим црквама у Старој Зети (садашњем скадарском округу) Академија наука, Гласник Српског ученог друштва, књ. XLVIII 1880, стр. 359-367.

21. Исто, 368.

22. Исто.

23. Исто, 369.

24. Исто, 370.

25. Исто.

26. Исто.

27. Исто, 371.

28. Исто.

29. Исто, 372.

30. Исто, 375.

31. Исто, 376.

32. Исто, 381.

33. Исто, 382.

34. Исто, 383.

35. Исто, 384.

36. Исто, 385.

37. Исто, 386.

38. В. Бован, Јастребов у Призрену..., к. д. 120-145.

39. Милутин Гарашанин, Закључна разматрања, Илири и Албанци, Српска Академија наука и уметности (научни скуп) књига XXXIX, одељење историјских наука књига 10, Београд, 1988, стр. 362-367.

40. Др Гојко Суботић, Грк Онуфрије по мери "Илирског стабла", Стремљење Бр. 1/1990. Стр. 56-76.

41. И. С. Јастребов, О православним српским старим и новим црквама, стр. 389.

42. И. С. Јастребов, Стара Србија и Албанија, које je незавршено постхумно објављено у Гласнику СУД, Београд, 1904, стр. 1-263

43. Исто.

44. Исто.

45. П. Срећковић, Иван Стефановић Јастребов, Ред, 1894. Види опширније, Владимир Бован, наведено дело, 93.

46. Момчило Иванић, Иван Степановић Јастребов, предговор књизи И. С. Јастребов Стара Србиа и Албаниа. Споменик СКА XLI, Друго издање 36, Београд, 1904, стр. X.

47. Писмо Јастребова Михаилу Николаевичу Пинчову, Јањина 30. јануар 1881. Рукопис одељење, Ф. 124, С. хр. 5010.

48. Исто.

49. В. Бован, н. д. 124.