Школско питање и односи између Југославије и Албаније 1918-1939.

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Идеја о заштити етничких, верских и језичних мањина проглашена је у току I светског рата од сила Антанте за један од циљева рата. Питање о заштити мањина нашло je свој пуни израз у уговорима закљученим након рата. Контрола над извршењем одредаба о заштити мањина стављена је у дужност Савету Друштва народа. Велике силе победнице (Енглеска, Француска, Италија, Јапан) изузеле су себе од тих обавеза учинивши тиме читав систем заштите мањина непотпуним и нестабилним и отворивши код мањих земаља осећај "наметнуте обавезе" и неповерења у правичност уговора о миру. Уговори о заштити мањина обавезивали су државе потписнице да одредбе о заштити мањина спроведу кроз своје законодавство тако да "ни један закон, ни једна уредба, ни једна службена радња не буде у противуречности или у опреци са тим прописима".^[1]

Потписивање Сен Жерменског и уз његов 51. члан приложеног Уговора између главних сила савезничких и удружених и Краљевства СХС о заштити мањина за Владу Краљевства СХС било je једно од најважнијих националних питања. Захтев којим je тражено од Краљевства СХС да потписивањем међународних уговора прима "све прописе... које Силе буду сматрале као потребне ради заштите мањина" окарактерисан je као "бланко потпис" и "повреда нашег државног суверенитета".^[2] Влада није доводила у питање општа начела уговора о заштити мањина, али je инсистирала на измени неких унутрашњих одредаба (да се нагласи да je Краљевина Србија часно испунила обавезе које je на себе узела Берлинским уговором, да се потврди да уговор о заштити мањина потпуно исцрпљује право Главних сила предвиђено у члану 51, да се из Уговора о заштити мањина изузму све територије Краљевине Србије онакве какве су биле у почетку рата уз образложење да je Србија на уласку у рат уживала право пуне суверености без икаквих ограничења, да се одредбе члана 9. примењују "само на територијама, које су додељене Србији или Краљевству СХС после 1. 1. 1913. године".^[3] Након потврде да "Главне силе савезничке и удружене неће изискивати више, у том погледу, од Државе СХС, ма какав потпис неке друге нове уговорне одредбе, која би се односила на поменуту заштиту етничких мањина", што је значило да се "потпуно" исцрпљују сва права из члана 51, Делегација СХС je 5. 12. 1919. Декларацијом приступила Уговору о заштити мањина и члану 51. Сен Жерменског уговора.^[4]

Албанска држава није учествовала у уговорима које су након I светског рата уредили "географски и правни статус нове Европе". Када је покренуто питање њеног приступа Друштву народа Скупштина те установе донела je 15. 12. 1920. посебну резолуцију (тзв. Пропозиција лорда Сесила) којом je Албанији препоручено да предузме све потребне мере око примене општих принципа о заштити мањина, унетих у уговор о миру. Неколико дана касније, 17.12.1920. Албанија је била примљена за чланицу Друштва народа, и поред тога што још није имала прецизно одређене границе и што je регулисање мањинског питања требало тек накнадно размотрити. Фебруара 1921. године, у своме одговору на Пропозицију лорда Сесила, албанска влада je истакла спремност да предузме све тражене мере око примене општих принципа заштите мањина и прихвати све препоруке које по том питању учини Друштво народа. Албанија je 2. 10. 1921. примила посебну Декларацију која je регулисала однос према националним мањинама.^[5]

Неколико чланова Уговора и Декларације о заштити мањина које су потписале Краљевство СХС и Држава Албанија посебно или непосредно тицали су се школског питања. По своме садржају, са малим одступањима, ти чланови су истоветни. Члан 7. Уговора (одговора чл. 4 Декларације), уз остало, забрањује прописивање било каквог ограничења против слободе употребе ма којег језика од стране поданика било у приватним и трговачким односима, било у погледу вере, штампе, издаваштва или на јавним зборовима. Поред званичног језика предвиђене су "умесне олакшице" припадницима других језика да се могу послужити својим језиком, било усмено или писмено, пред судом. Члан 8. Уговора (одговара првом ставу чл. 5. Декларације; у другом ставу албанска влада се обавезује да у року од 6 месеци достави Савету Друштва народа обавештења о правном статусу верских општина, цркава, манастира, школа, добротворних установа и удружења мањина) предвиђао je да припадници који образују етничке, верске или језичке мањине, уживају исто поступање и исте гарантије, правно и фактички, као и остало поданици. "Они ће наиме имати подједнако право да одржавају, управљају и контролишу о свом трошку или да убудуће стварају добротворне, верске или социјалне установе, школе и друге васпитне заводе, с правом да у њима слободно употребљавају свој властити језик и да слободно исповедају своју веру." Члан 9. Уговора (сем последњег става одговара чл. 6. Декларације) предвиђао je "сходне олакшице" како би се у погледу јавне наставе обезбедила настава у основној школи припадницима других језика на њиховом матерњем језику. Настава званичног језика у тим школама уводи се као обавезна a мањинама се осигурава правичан удео у искоришћавању и додељивању свих сума које би из јавних фондова државним буџетом, општинским или другим буџетима могле бити намењене васпитним, верским или добротворним циљевима.^[6]

Ово недвосмислено говори да je заштита мањина била трајна обавеза како Краљевине СХС тако и Државе Албаније. На тим начелима темељило се и законодавство. Али већ из експозеа известиоца при доношењу Декларације видело се да je она, углавном, намењена заштити грчке мањине у Албанији. У том акту могу се назрети почеци денационализаторске политике према словенском становништву у Албанији.^[7]

Привремени устав Државе Албаније из 1923. године и Устав од 7. 3. 1925. године, у складу са Декларацијом од 2. 10. 1921. пружали су заштиту мањина. Исте гаранције давао je и Устав од 1. 12. 1928. посебно његови чланови 206. и 207, од којих je последњи изричито допуштао оснивање и одржавање приватних школа. На истим начелима темељили су се Закон о организацији Министарства просвете од 27. 6. 1928. и Закон о зградама основних школа од 10. 5. 1929. Посебним законом из 1929. године настава je у Албанији лаицизирана, а Закон о верским заједницама од 9. 1. 1930. допуштао je отварање верских школа и богословије. Дисконтинуитет са постојећом законском праксом учињен je одлуком парламента од 12. 4. 1933. о промени чланова 206. и 207. Устава чиме je настава и васпитање албанских држављана потпала под искључиво право државе, могла je да се одвија само у државним школама и наставним државним институцијама према закону, основна настава je обавезна и бесплатна за све албанске држављане, приватне школе, ма какве категорије које су до сада радиле, затворене су. Закон о организацији албанског Министарства просвете из октобра 1934. године предвиђао je изричито забрану предавања страних језика по школама и по просветним курсевима, забрањивао је примање страних стипендија без одобрења Министарства просвете, фаворизовао je при упису у школе и интернате децу-емигранте чије се породице нису дефинитивно настаниле у Албанији и друго.^[8] Члан 167. je прописивао да "Зграде као и остале имовине намењене, за време страних доминација, за школске или научне циљеве, постају својина националне просвете и употребиће се само за просветне домаће потребе."^[9]

Школско и просветно питање било je и за државу и за националне мањине у Албанији једно од најпречих, најважнијих, судбоносних, које задире у животне интересе и државе и националних мањина. Албанска држава настојала je, у тридесетим годинама, да променом школског законодавства створи школу способну да изврши културну и просветну интеграцију албанског друштва штитећи интересе државе. У просветној политици према мањинама доминирају три момента: васпитање омладине спада у надлежност државе, приватне школе не могу да спроводе националну идеју, приватне школе зависе од туђинске помоћи и стога су неприхватљиве јер омогућавају културну пенетрацију са несагледивим последицама. У просветној политици од тада "државно-национални" моменат постаје доминантан.

Мањинско становништво Албаније нашло се тих година и под ударом наређења Министарства унутрашњих дела (Пов. бр. 402 од 12. 4. 1930) којим се налагало свим префектурама да приликом полиса и контроле становништва "албански поданици који још држе презимена на крају којих стоји "ић", "овић", "ис", "ос", "аћи", "еф", "ас", "пулос" та презимена измене у албанском духу, како би се "једном уништила презимена" која говоре о неалбанском пореклу становништва.^[10] Чинило се све "да би се једном уништила презимена, која су још остала од времена Аустро-Мађара."^[11] Сличан ефекат имао je и рад комисије о измени имена вароши, села, квартова, река која немају албанска имена, што je санкционисао и закон од 5. 12. 1937.^[12] Било je и случајева забране употребе српског језика. Репресивну улогу одиграо je Закон о забрани штампања, увоза и држања штетних књига, брошура, часописа (5. 2. 1937), све што долази из иностранства и све што се штампа у Албанији. Закон je забрањивао све за шта се оцењивало "да погађа националне осећаје и омета развитак и консолидацију националног уједињења или се сматра да je противу норми и добрих обичаја или противу државног режима у Албанији."

Српска школа у Скадру основана je 1828. године и била je прва школа у том граду. Временом школе су отворили језуити и францискани тако да je након I светског рата у Скадру било 10 школа, од којих једна грађанска са I разредом и једна реална са I и II разредом, од чега се у 6 приватних учила муслиманска религија. Српска школа у Скадру, слабо материјално помагана, са једним учитељем и једном учитељицом, била je "једини духовни расадник" нашем животу у Скадру, граду који je имао око 30.000 становника и где су се стицали многи трговачки путеви и цветало занатство и трговина.^[13] Издржавање школе je у почетку било у рукама самог народа који je плаћао учитеља од дела прихода црквене општине у Скадру (око 1200 душа). Касније je ту обавезу преузела Русија која je школи дала име "Маринска школа". У годинама 1892-1894. школу je издржавала Србија, а после тога до 1900. Црна Гора. Русија je затим бринула о издржавању женске школе, a учитеља мушке школе плаћала je Црна Гора. После I светског рата плаћање учитеља ишло je на терет Министарства просвете Краљевине СХС, a издржавање школе на рачун Министарства иностраних послова, које je бринуло о инвентару, књигама и осталим школским потребама. Контролу рада школе уз албанско министарство просвете, вршио je Краљевски конзулат државе СХС у Скадру, а извесне прерогативе до 1929. године имао je просветни инспектор са Цетиња.

Школа je била смештена у лепој и пространој двоспратној згради са осам пространих и светлих одељења и два дворишта, изграђеној 1896. године из средстава која je црквено-школској општини за ту сврху завештао Радивоје Беровић.^[14]

За време аустријске окупације у I светском рату српској школи je забрањен рад, a ђаци су "насилно приморани посећивати арбанашке школе, а у школску зграду била je смјештена мјесна полиција."^[15]

Поновно отварање српске школе у Скадру, после повлачења аустроугарских трупа био je тежак и сложен посао. Са циљем да ојачају свој утицај у северној Албанији, одмах после уласка српске војске у град, приспеле су италијанске, француске и британске трупе, на делу je била "велика политика" сила које су тајним уговорима кројиле судбину тог простора. Отпочело je окупљање косовске емиграције (основан je Косовски комитет који je покренуо лист "Попули"). Делегат Краљевине СХС у Скадру писао je "да Француска команда, руковођена ћоравим разлозима, а подстакнута од овдашњег албанског просветног оделења, није дозволила да се српска школа отвори одмах по ослобођењу Скадра, као што je то урадила за албанске школе." За српску школу "се није имао ко заузети" па су француске власти у граду "да не би Италијани отворили школе као прије закључили су да и наша школа остане још за неко време затворена."^[16] Таква одлука "je веома неповољно утицала на српски живаљ", који je немајући других могућности да децу школује "био принуђен да дјецу почне уписивати у албанске школе." Овде треба скренути пажњу на чињеницу да су због црквеног карактера школе у њу децу слале само православне породице, док je словенски живаљ муслиманске вере из Скадра био принуђен да децу школује у некој од шест основних школа на албанском језику где се предавала муслиманска веронаука. Просветне власти Краљевине Југославије нису могле да спрече однарођивање тог елемента. И док се у граничним срезовима према Албанији настојало и успевало да довођењем учитеља и учитељица мухамеданске вере увери муслимански живаљ "да им веру нико неће да дира и да школовати не значи покрстити" у самом Скадру ништа није учињено. Просветни референт са Цетиња je 14. 8. 1919. писао: "У Скадру смело тврдим на основу сопствених проучавања на лицу места две трећине муслимана говори српски и то као матерњи језик. То су фамилије исељене из Црне Горе и Босне и Херцеговине после 1878. године. Неприступачност њихових фамилија и ограниченост муслиманке на кућу... има се захвалити, да je српски језик очуван. И у Скадру дакле има терена за рад на развијању и проширивању области српског језика."^[17]

У жељи да спрече да "наша дјеца српски језик, који и иначе слабо познају, потпуно забораве" и буду албанизирана приватном а не државном акцијом делегата Краљевине СХС А. Мартиновића и А. Радовића код генерала Де Фоуртона отворено je питање опстанка и отпочињања рада српске школе у Скадру. Генерал je упознат са чињеницом да "српска школа није за пропаганду отворена", да "између српске школе и онијех које je била Италија отворила не постоје никакве сличности и везе", да "њу похађају само Срби којих овде има приличан број."^[18]

Питање поновног отварања школе требало je да реши генерал Francheh d'Еsperey а до тог момента дозвољено je "да учитељ и поп могу отворити приватни курс за подучавање у језику и у вери, како дјеца не би узалудно губила вријеме." О свему су обавештене црквене (архимандрит Виктор) и школске (учитељ Андрић) власти, пронађен je локал и предавања су отпочела 17. 3. 1919. О целом случају je обавештена Краљевска влада која je код Француске врховне команде и генерала Francheh d'Espereya интервенисала да се дозволи отварање српске школе у Скадру. Редовни рад школе у првој послератној години почео je 1. 4. 1919. и трајао до 16. 7. 1919. (три и по месеца). Школска година je завршена испитима којима је "заседао" намесник - архимандрит Виктор, а присуствовали A. Мартиновић, делегат Краљевине СХС и чланови црквено-школског одбора.^[19]

Те прве школске године радиле су по одобрењу француске власти и основне школе у Враки и Каменици.^[20]

Врло се мало знао о постојању основне школе у Каменици. Наставу je обављао свештеник Велиша Поповић, кога je финансијски помагао делегат Краљевине СХС. Из сачуваног извештаја за школску 1919. годину може се видети да je школу похађало 6 ђака - 2 у првом и 4 у трећем разреду. Сви ђаци су показали одличан успех.

Рад основне школе у Враки отпочео je одмах по повратку учитеља. Због очувања српског језика и националне свести са више страна je тражено да се школе у Скадру, Враки и Каменици "помогну најобилатије, како би намењену јој задаћу што боље и по општи интерес што свестраније могла извршити." Управник школе je молио да се што пре прибаве средства "како би се надоместио материјал који je уништен." Школи у Скадру било je потребно 20 клупа четворомјесних за забавиште, 30 клупа двомјесних за основну школу, 6 табли за два одељења забавишта и 4 за основну школу, 4 рачунаљке, 10 столица, 3 стола, природописне слике за забавиште и основну школу, географске карте и сви уџбеници за 30 деце првог, 20 деце другог, 20 деце трећег и 10 деце четвртог разреда. Сличне потребе имала je и школа у Враки.^[21] Оскудица у уџбеницима, њихова различита структура и садржина пресудно су утицали да учитељи "као живе књиге" својим знањем, ангажовањем и начином рада надокнаде тај недостатак. У школама у Скадру и Враки осећала се потреба за већим бројем учитеља.

Црквено-школска општина у Скадру настојала је да на сваки начин спречи школовање српске деце на албанском језику. Истицано je "да се арнаутски језик већ много говори у српским домовима". Већ у току прве школске године при школи je радило обданиште. Оно je било основ за очување и ширење српског језика. Чињеница да у то време многе српско-православне породице у Скадру "говоре у кућама између себе арнаутски" чинио је задатак обданишта још деликатнијим - "помоћу школе, а преко деце морамо сузбијати опасност која прети да однароди наш елемент." Просветни инспектор са Цетиња je констатовао: "Карактеристично je да већина деце, која су се уписивала у забавиште, није знала ни речи српски, кад je дошла у забавиште." Отуда не чуди што се настојало а и успело да у забавишту, већ од 1920. године па до затварања школа 1933. године, раде по две забавиље.

Црквено-школска општина и просветне власти Краљевине СХС настојале су да се отвори виша основна школа - једноразредна грађанска школа - са одређеним карактером и увођењем предмета као што су књиговодство, кореспонденција, француски језик. Планови су ишли за тим да се она временом претвори у нижу трговачку школу. Међутим, време je показало да су та настојања остала само жеља и да су и оне школске слободе освојене 1919. године, временом биле само спутаване и ограничаване.^[22]

Све израженије тежње да православни живаљ у границама новонастале албанске државе потпадне под јурисдикцију независне албанске црквене организације огледале су се и у повећаном притиску на црквено-школску општину у Скадру.^[23] Идеја о аутокефалној албанској цркви постала je фактички стварност на Сабору у Берату 1922. године, чија je једна од одлука "да се скадарска епархија изузме из јурисдикције српске цркве" и поред тога што није признавана ни од једне православне цркве. Ова одлука je утицала на положај српске школе у Скадру.

Једна од мера притиска над мањинским школама био je и тзв. Органски државни закон из 1925. године. Његове одредбе, као услов за отварање мањинских основних школа по селима, предвиђају број од најмање 25 ученика између 7 и 13 година, што представља становништво од 250 душа. Ако не пре, под његовим ударима се вероватно угасила српска школа у Каменици, која тај услов није могла да испуни.^[24]

Ново погоршање школских прилика уследило je у 1927. години. Томе je претходило заоштравање југословенско-италијанских односа изазвано нератификовањем Нептунских конвенција, потписивањем 27. 11. 1926. Италијанско-албанског пакта о пријатељству, прекида дипломатских односа између Југославије и Албаније у трајању од 4. 6. 1927. до 8. 8. 1927, потписивање Пакта о пријатељству између Југославије и Француске (11. 11. 1927), склапање војног савеза између Италије и Албаније (22. 11. 1927 ) са роком важења до двадесет година. Одлуком Министарског савета од 8. 8. 1927, уз образложење да "држава и народ види плода од ђака који у иностранству по туђим школама студирају" забрањено je студирање у школама у иностранству са стипендијама туђих држава без одобрења и овлашћења Министарства просвете.^[25] Ова мера директно je ограничавала даље школовање у Југославији ђацима српских мањинских школа у Албанији. Од 1927. године почињу чешће контроле над наставним особљем у мањинским школама, као и прве рестрикције над обуком на матерњем језику у мањинским школама.^[26]

Са намером да појачају притисак на словенски живаљ у Албанији, али и на Краљевину СХС са којом су се односи почели нагло погоршавати албанске просветне власти су 1927. године дозволиле Бугарима отварање бугарских школа у Албанији, у околини Корче, уз саму границу.^[27]

У преговорима које je током 1926/27. године имао представник Цариградске патријаршије Хризантом са албанском владом питање малог броја православних Срба у Скадру и њихове црквено-школске општине" није покренуто. Епископ Г. Висарион Џувани упозоравао je Посланство Краљевине СХС у Тирани да "права ове незнатне мањине православних у Скадру, који се потпуно губе у једној католичко-муслиманској средини, не могу бити од никаквог значаја за утицај Србије у Албанији, нити се остављање на миру ове српске мањине може сматрати као концесија учињена Србији" и предвиђао да у случају успешног споразума "ова српско-православна општина неће дуго на миру бити остављена.^[28]

Одбор за припрему пројекта албанске аутокефалне православне цркве имао je задатак "да се створи независна православна црква у Албанији" и "да се паралише, односно уништи сваки страни утицај који je дотадашња организација цркве омогућавала" значио je de facto гашење црквено-школских општина а затим и престанак рада школа. Сав посао око аутокефалности албанске православне цркве водио је Коча Коти, који je по крунисању А. Зогуа постао председник владе. По неким индикацијама ефикасна дипломатска акција спречила је затварање школа у Скадру и Враки у 1928. години.^[29] У писму краљу Александру М. Јелић пише да je "настојао да се црквено и школско питање у Скадру реши повољно по нас и да сам у том успео највише захваљујући мисији коју сам од краља добио."^[30]

Упоредо са дипломатском акцијом Патријаршија СПЦ је настојала да у замену за услугу око признања албанске цркве добије извесне повластице међу којима су, за опстанак школа нарочито важне биле: "да нам се у деловима наше цркве у Албанији у најмању руку загарантује свештенство и наш језик у богослужењу" и "да нам се призна црквено-школска аутономија."^[31] Привилегије које je албанска црква била спремна да гарантује у случају признања аутокефалности само су посредно обезбеђивале црквено-школску аутономију. Међутим, на инсистирање Посланства Краљевине СХС у Тирани да Синод албанске цркве у Тирани писмено потврди те привилегије и да изјаву да ће привилегије бити унете у статут албанске цркве, верски достојанственици су се повукли. Конгрес албанске цркве у Корчи и Устав донет том приликом нису дотицали то питање.^[32] Школско питање поново je ушло у критичку фазу после одлуке Светог архијерејског сабора СПЦ (2. 11. 1929) у којој није призната аутокефалност православне цркве у Албанији.^[33] Драматичност ситуације може да илуструје податак да je посланик Настасијевић "због школског питања упао једно вече у десет часова у кућу председника владе г. Коче Коте."^[34] Очигледно да се радило о "спасавању" наших школа, о чему сведочи и М. Јелић. У јеку настојања да се "код албанског краља поради на извесном побољшању односа између српскога и албанскога језика у Скадарској школи" дошло je до споразума о том питању и министарство из Београда je дало пристанак на учињени споразум.^[35]

Притисци на школе у Скадру и Враки почели су већ у првим месецима 1929. године. У циљу да се школа постепено албанизира дошло je до покушаја да се наметне "да арбанашки учитељ има предавати арбанашку историју и географију", чиме би се осим албанског језика и други предмети предавали на албанском. Став посланства у Тирани и црквено-школске општине у Скадру био je да се одбије захтев албанских просветних власти уз образложење "да je досадашњим предавањем географије и историје, осигурано изучавање тих предмета, а друго, да je његова надлежност одређивати шта ће који од учитеља предавати, као управника школе."^[36] Тако je и учињено.

Искључујући могућност било какве провокације која би албанским властима могла да послужи као повод за затварање школа, а поучени грчким примером, наређено je школском надзорнику да "не прелази у Албанију, нити ма којим путем да општи са нашим школама на територији Албаније" па je целокупни надзор над школама стављен у дужност Краљевском конзулату у Скадру. "Сам надзор од стране Конзулата имао би се водити на сасвим дискретан начин, с обзиром на изванредан положај тих школа, који сасвим искључује потпун и нормалан надзор, онакав какав се врши од стране наших просветних власти на нашој територији.^[37] Посланство је скренуло пажњу и учитељима указујући им "на деликатност њиховог положаја не само у погледу њиховог личног опстанка, већ нарочито на опстанак наших тамошњих школа." Велике тешкоће су настајале приликом постављања новог персонала, па су наше комбинације о постављању учитеља рођених на територији Албаније за учитеље у Скадру и Враки, због "могућих компликација" одбачене. Конзул М. Милчић je саветовао да "школско питање не треба никако дирати, већ оставити стање онаквим какво je сада", "садашњи персонал и по броју а нарочито по квалитету учитељских снага довољан je да осигура успешан рад у школи уколико je то, разуме се, могуће после прошлогодишњих догађаја за време којих je нашој школи у Скадру наметнуто предавање свих предмета на арбанашком језику сем изучавања на нашем језику по: 1 час дневно српског у свим разредима и историје и географије по два часа недељно по програму арбанашких школа."^[38] На тај начин поруке албанских школа саопштене на матерњем језику требало je да оставе дубљи траг код полазника и да изврше своју пропагандну и идеолошку улогу.

Албанско министарство просвете по одлуци владе издало je у априлу 1930. године наређење школи у Скадру "да презимена наших ђака основне школе у Скадру имају бити уведена у школске протоколе без наставка "ић", тј. у духу арбанашког језика.^[39] Уз ову меру денационализације у септембру je, на основу посебног циркулара српској школи у Скадру промењено име у "Пуна школа 28. новембра - Скадар" и дат нови печат са албанским грбом у средини. Давање мањинској школи назива албанског националног празника наговештавао je скори крај школе.

Током 1931. године школско питање je постало толико осетљиво, па je конзул у Скадру обавештавао: "Услед прилика принуђени смо избегавати сваки контакт са школом па и ближе и честе контакте са персоналом." Целокупан рад школе остављен je "савести управитеља и осталих учитељских снага које имају у виду дате им инструкције, да од учитеља зависи, да рад изведе тако како би школа постигла циљ, који треба да има као наша српска школа." О изолованости школе говори и следећи део истог извештаја: "Верујем да je персонал, свестан ове околности, уложио труда како би и поред предавања на арбанашком језику извео ствар обуке тако, да деци које ова школа треба да им да као српска школа, jep иначе сама школа не би имала свој raison d'кtre." ^[40]

Ca увођењем наставе на албанском језику, по албанском наставном програму истиснути су школски уџбеници који су били једна од последњих нити којима су школе у Скадру и Враки биле везане за просветну политику Краљевине СХС (Југославије). Покушај Министарства просвете да путем дистрибуције књига освежи своју пропагандну акцију у Албанији, због чињенице да је био изложен контроли и цензури и да нису све књиге стизале у школску књижницу, давао je само ограничене резултате.^[41] Па ипак, и поред тога, у условима када није било других могућности и такви скромни резултати значили су много.

У току школске 1930/31. године школи у Скадру наметнута је једна учитељица Албанка, док je акцијом Посланства у Тирани осујећен покушај да се постави и један учитељ Албанац.^[42]

Склони смо закључку, на основу наведених података, да се положај школе у Скадру и Враки знатно разликовао. Нашавши се на удару просветних власти, школа у Скадру je полако губила свој национални идентитет. Насупрот томе, у Враки се настава изводила на српском језику, изузимајући пет часова недељно арбанашког језика које предаје учитељ одређен од албанских власти. На том примеру јасно се може видети тежња за однарођењем и асимилацијом српског елемента у Скадру.^[43]

Проблеми око увођења албанских учитеља у дужност у српској школи у Скадру понављали су се и у 1932. години. Наименовањем албанских учитеља, прво муслимана па затим хришћана, албанско министарство просвете покушало je да "укине и остатак привилегија које имамо у нашој овдашњој школи" јављао je конзул г. Милчић. И овог пута акцијом Посланства та намера je осујећена, али нико није могао да гарантује када ће то питање бити поново отворено.^[44]

Од целокупног словенског становништва на тлу Албаније наставу на матерњем језику имао je само мали део православних Срба у Скадру, Враки и Каменици, окупљених око локалних црквено-школских општина. Школа у Скадру имала je забавиште које je посећивало у двадесетим годинама овог века између 60 и 90 деце, док се њихов број у тридесетим годинама преполовио. При истој школи постојала je Радна школа коју су похађале искључиво девојчице. Учење језика, ручног рада, лепог понашања, кућних послова имало je за циљ да ојача и сачува угрожено национално биће српске градске породице у Скадру.

У току 1932. и почетком 1933. године односи између Тиране и Рима, оптерећени чињеницом да je италијанска политика тежила да Албанија "постепено абдицира на многе атрибуте једне слободне земље", ушли су у фазу захлађења. На економски притисак, напуштање јавних радова, обуставу исплате зајма, Албански парламент je одговорио променом члана Устава на својој седници од 10. 4. 1933. године. То решење je санкционисао краљ Зогу 25. 4. 1933. године и од тада je настава и васпитање албанских држављана потпало под искључиво право државе. Тим чином све приватне школе престале су са радом.^[45] Мера албанског парламента нарочито je погодила католичке конфесионалне школе чија je настава била у рукама италијанских језуита и фрањеваца, што je имало јачих реперкусија и на италијанско-албанске односе. Укидањем приватних школа одузето je Италијанима једно ефикасно средство за тиху културну пенетрацију, па су отуда у накнадним преговорима са албанском владом истицали рестаурацију конфесионалних школа као један од својих основних захтева.^[46]

Неочекиваном жестином избио je и грчко-албански спор по питању мањинских школа. Питање je у виду петиције изнето пред Саветом Друштва народа и Сталним судом међународне правде. Албански став je 18. 4. 1935. године означен као неоснован и супротан духу уговора о заштити мањина.^[47]

Томе je својим одредбама доприносио и Закон о организацији албанског министарства просвете донет 26. 9. 1934. Овај закон je у члану 1 одређивао основни задатак Министарства просвете "да шири, управља, уређује и контролише јавну просвету и национално васпитање." Члан 24. за главни циљ основне наставе одређује "да децу одгоји дисциплини у моралном и националном духу, да им развије телесну и друштвену моћ, да их снабде са упознавањем потребне способности за практични живот на такав начин да постану добри људи и корисни чланови националног друштва." Посебну функцију у образовном процесу добила je средња школа којој je као циљ постављено "да гаји, васпита и ојача младом албанском нараштају вољу и дисциплину за рад, да му пробуди осећај за остале дужности према себи, својима и отаџбини, укорењујући им непоколебљиву веру у живот албанског народа, у уједињење и његов напредак." Закон о организацији албанског министарства просвете изричито je забрањивао учење и предавање страних језика у основној школи и на аналфабетским и другим допунским курсевима. Закон je забрањивао и примање страних стипендија без претходног одобрења министарства просвете. Неколико одредаба имало je за циљ да у албанске школе привуку децу албанског порекла са наше територије.^[48] Стриктном применом члана 167. овог закона црквено-школској општини у Скадру je одузета школска зграда, a ступањем на снагу Закона о забрани штампања, увоза и држања штетних књига, брошура и часописа уништена je и библиотека школе. Фашизацијом просветне политике у Албанији словенске националне мањине осуђене су на потпуну денационализацију.