|
|
 |
 |
 |
 |
|
|
Projekat Rastko Skadar: Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji Ljubinka Bastova i Sonja ZogovićMarin Barleti o učešću makedonskog stanovništva u Skenderbegovim borbama protiv TurakaIzvor: "Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji" - Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. godinePeriod kada je Barletijevo delo ugledalo svet, iako vremenski nije bilo puno udaljeno od istorijskih događaja koje je opisivalo, ipak je pokazalo da su se ljudi i njihova shvatanja pod uticajem humanističkih ideja promenili. Kao rezultat tragične sudbine koja je zadesila sve balkanske zemlje posle turskih osvajanja, s jedne strane, i neuništiva vera i nada u skoro oslobođenje, koju su ti narodi i njihovi ugledni predstavnici još gajili, s druge strane, javila su se dela, poput Barletijeva Vita... Cilj im je, pre svega bio da sačuvaju od zaborava svoju herojsku prošlost, stavljajući sada sve više akcenat na nacionalnu samosvest sopstvenog naroda. To nije mimoišlo ni skadarskog sveštenika-humanistu Marina Barletija koji je zadužio evropsku književnost delom koje je postalo izvor mnogobrojnih umetničkih i istorijskih obrada. Radi se o njegovoj voluminoznoj Vita et res praeclare gestae Christi Athletae Georgii Castrioti Epirotarum principis, qui propter heroicam virtutem suam a Turcis Scander beg, id est Alexander Magnus cognominatus est libris XIII a Marino Barletio, Scodrensi sacerdote conscripta, denum cum licentia superiourum reimpressa, Zagrabiaeanno 1743. U trinaest knjiga koje sačinjavaju ovo delo, potanko su opisani život i borba velikog albanskog vođe. Bez obzira na panegiričan ton i odstupanja od hronologije, ovo delo, ipak radi svojih umetničkih kvaliteta i zbog obilja podataka koje nam daje, predstavlja veoma interesantnu lektiru koja je skoro pola milenijuma inspirisala plejadu pesnika, pisaca i istoričara. Delo je pisano na latinskom jeziku, međutim, posle prvog izdanja, pojavili su se italijanski, francuski i engleski prevodi, a to svedoči o velikom interesu koje je pobudila Skenderbegova borba tada, kao i danas, izazivajući divljenje kod svih slobodoljubivih ljudi. Prateći Skenderbegov životni put i borbu za nezavisnost, Barleti daje masu podataka o bitkama koje je vodio i vojskovođama sa kojima je ratovao, kao i o vremenu i mestu gde su se bitke odigrale. S obzirom da je u toku svoje dugogodišnje borbe sa Turcima Skenderbeg vojevao i na našoj teritoriji, kod Barletija se susrećemo sa podacima i opisima oblasti, mesta i gradova sa ovih terena, kao i sa nekim karakteristikama stanovnika naših krajeva. Ovi su podaci veoma interesantni za istraživače, te ćemo zato ovde pokušati da neke od njih objasnimo. Da bi pravilno shvatili vreme u kome je delovao Đurađ Kastriot-Skenderbeg[1] i popularnost koju je uživao ne samo u Albaniji, već i kod makedonskog stanovništva koje mu je za sve vreme njegove borbe sa Turcima pružalo svesrdnu i nesebičnu pomoć, trebamo se okrenuti Istoku i Zapadu, političkim htenjima i mogućnostima tadašnjih velikih sila i arbitara evropske istorije koji su istovremeno bili i kreatori evropske politike. Na pojavu Turaka i pokoravanju vizantijskih i teritorija balkanskih zemalja, Evropa nije reagovala, a nije ni shvatila svu opasnost koja i njoj preti. Do delimičnog trežnjenja je došlo posle Kosovske bitke (1389), ali su tada Turci već uhvatili korena na evropskom tlu. Brzi uspon i nadiranje Mongola koji su slomili tursku moć kod Angore (1402) ulila je Evropi nadu da je problem rešen i otklonjen. Zapad je gajio nadu da će ratoborni i nezadovoljni emiri Male Azije, s jedne strane, i krimski Tatari ili veliki moskovski knez, čija je zvezda zablistala na evropskom horizontu, s druge strane, da unište Osmanlije zauvek.[2] Međutim, konsolidacija države koja je nastupila pod Mehmedom I (1413-1421), a nastavila se učvršćivanjem sultanovog apsolutizma pod Muratom II (1421-1451) i Mehmedom II Osvajačem (1451-1481) pokazala je da je Tursko Carstvo ne samo preživelo krizu, već da je postavilo temelje svoje dalje ekspanzije i moći. Njemu nasuprot, stajala je razjedinjena i rasparčana Evropa, koja nije imala ni snage ni mogućnosti da mu se odupre. Turska je nastupala podjednako uspešno i na diplomatskom i na bojnom polju. U svim njenim poduhvatima osećala se sigurnost jedne jedine ideje vodilje i jedinstvenog cilja, što se ne može kazati za Evropu. U Evropi, fizički i materijalni teret borbe ponela je Ugarska, uz svesrdnu pomoć balkanskih naroda, pokušavajući da ubedi i ostale evropske zemlje u opravdanost borbe sa nevernicima, dok je duhovni vođa i inspirator krstaških ratova bio papa. Međutim, vreme Urbana II je odavno prošlo, pa je i papina ideja o novom krstaškom ratu shvaćena u duhu novih ideja, a to je značilo, prihvatanje samo u slučaju sopstvene dobiti i rešavanja, pre svega, unutrašnjih problema.[3] Pojedinačne savezničke pobede koje uopšte nisu uticale na političko-vojno-diplomatski ishod borbe, zavarali su ne samo evropske vladare, već su balkanskim narodima ulili nadu u skoro oslobođenje. Upravo takva je bila situacija kada je 1443. godine Đurađ Kastriot-Skenderbeg napustio tursku službu i obreo se u domovini. Nije mu mnogo trebalo da oslobodi raniji posed svog oca Ivana Kastriota i da otera turske posade iz gradova. Sledeće 1444. godine sakupio je albansku vlastelu u Lješu i stvorio Ligu za borbu protiv Turaka, kojoj je bio na čelu. Isto tako i dinastičke veze sa balkanskim velmožama (Brankovićima i Crnojevićima) pomogle su mu u njegovoj neravnopravnoj borbi sa sultanom.[4] Upravo u vreme Skenderbegovog dolaska u domovinu započeo je rasplet, koji se ranije nazirao, vojno-političke situacije na ovim terenima. Polarizacija snaga između Zapada, predvođenog Ugarskom, i Istoka, čiji je predstavnik bila Turska, prevladala je u korist Turske. To je upravo vremenski okvir u kom su se našli protagonisti pomenutih događaja, a sa njima i naše stanovništvo na Skenderbegovim posedima. Stoga se sada okrećemo Barletiju prepuštajući se njegovom peru koje će nas voditi kroz vreme, oblasti i zbivanja i koje će nam pokazati sliku naših ljudi toga doba. Ono što je važno za nas u tim vestima je, pre svega, Barletijeva objektivnost kada prikazuje karakter naših ljudi. Govoreći o Skenderbegovom dolasku u Gornjem Debru, on napominje, imitirajući vizantijske istoričare, da se ta oblast nalazi na Tribalskoj teritoriji i podvlači da su njeni stanovnici Epircima poznati kao veoma hrabri ljudi.[5] Ovi ljudi su oberučke dočekali Skenderbega i odmah su mu se pridružili u borbi, kao što su, uostalom, to činili i za vreme njegovog oca. Na ovom terenu jedini utvrđeni grad je Svetigrad.[6] Pravilnu ubikaciju Svetigrada postavio je T. Tomoski, te je danas poznato da je to turski grad Kodžadžik.[7] O tačnosti ubikacije ovog grada govore i drugi podaci koji podvlače strategijsku važnost terena oko prevoja planine i klanaca Mokra koje su Skenderbegovi ljudi odmah zaposeli kako bi zatvorili put neprijatelju, a u slučaju uspeha pružala im se mogućnost da ugroze turske posade u Ohridu, Pologu i Kičevu.[8] Iz Barletijeva teksta se vidi da su na ovim terenima Skenderbegovu glavnu vojnu snagu činili Makedonci. Podatke koje o njihovom karakteru navodi autor, podsećaju nas na vesti o Slovenima kod vizantijskih istoričara, te stoga, ovaj pasus donosimo u celini: "Illyrici undique mox in unum conglobati (ut egregia erat eius gentis velocitas) densiori praesidio munita statione ducis, excluserunt hostem;defendebant tarnen magis quam pugnabant".[9] Zayctavljajyći se opširnije na opisu priprema za odbranu Svetigrada, Barleti navodi još jedan za nas zanimljiv podatak. On izričito kaže da je posada grada pažljivo sakupljena i sastavljena od odabranog stanovništva iz Debarske župe, o čijoj je hrabrosti već govoreno. Isto tako on ne propušta da posvedoči da je i samo stanovništvo grada sastavljeno isključivo od Makedonaca.[10] Da se Skenderbeg neobično starao o odbrani ovog utvrđenog grada i o zaštiti njegovog življa govori i podatak što je iz grada dao skloniti na sigurno sve neboračko stanovništvo. I iz ovog šturog podatka da se naslutiti kakvim su tananim nitima savezništva i uvažavanja bili povezani Skenderbeg i naši ljudi.[11] I upravo ovde kada govori o ljudima koji su branili Svetigrad, Marin Barleti pokušava pobliže da odredi i njihov etnički sastav, pa kaže: "... Superior Dibra montuosa est et aspera, ferax tarnen et Macedoniam tum ipsa loci vicinitate, tum similitudine morum contingens. Bulgari sive Tribali habitant,[12] ferox in armis gens et non minus Scanderbego multis praeclarae virtutis fidelque meritis grata. Propior tamen externis quam Epiroticis moribus[13] et adhorens multo ab Albano cultu, Graecanico ritu victitabant et plerasque eorum superstitiones sequebatur".[14] Pripovedajući dalje o lukavstvu kome su Turci pribegli da bi osvojili grad, kad već oružjem nisu mogli, kod Barletija nailazimo na jedan neobičan podatak, koji nam otkriva sačuvan i prenošen vekovnom tradicijom prastari indoevropski i slovenski običaj. Upravo sada postajemo svesni zašto je autor, kada je pominjao razlike u vezi i običajima između stanovnika Gornjeg Debra i Albanaca, upotrebio baš izraz "praznoverje", želeći na taj način da naglasi distancu između svog albanskog naroda, katoličke veroispovesti i pravoslavnog, slovenskog. Barleti, kao sveštenik i humanista, s jedne strane, držeći se kanona Rimske kurije, smatrao je svetogrđem sve što nije propisala crkva, a kako nije poznavao tradiciju i izvore običaja svojih slovenskih suseda, na što mu se ne sme zameriti, normalno da pravilno nije ni mogao da shvati to što se desilo u Svetigradu i među njegovim braniteljima, s druge strane. Znači, iskoristivši "praznoverje" branilaca: "... Hinc occasionem nefarii propositi sceleratus[15] ille proditor sumpsit; ratus si alicuius in puteo demersi animalis cadaver conspexissent Dibrenses, subituros porius ultimam perniciem vel foedissimas pacis condiciones admissuros, quam eam amplius aquam hausturos. Neque vanus eius rei aestimator fuit; nam cum noctu proiecto in puteo cane contaminasset aquam. ea re postridie mane perspecta, cum rumor alius ex alio totem urbem pervas sisset, tumultus ingens undique exortus. As rrore seditionem res fuit, dum tanti auctor sceleris quaeritur, pes invenitur. Dolentibus vicem suam Debrentibus proditos se et velut ignava pecora iam siti omnes extinctor iri, vix enim ullus est invertus, qui non magis id aquae genus, quam hostile iugum formidaret, clamentibus aliis incendendam urbem et per medios hostes irrumpendo consulendum fuga sibi, aut fortiter cadendum: levissimum tamen malorum deditio visa ... milites, quos nuper tam gloriose spreverant, .sordidas pacis condiciones ab Amurathe petituri ultro iri parabant".[16] Tako je pao u turske ruke Svetigrad, važan punkt odbrane na granici između Makedonije i Albanije, 1448. godine.[17] Da se sada vratimo samom činu izdaje. Barleti pominje da su branioci Svetigrada to učinili iz "praznoverja" kada su ugledali lešinu šteneta u bunaru. Međutim, uzrok njihovog straha nije bilo "praznoverje" već mitološki odnos prema vodi kao prema božanstvu, koji se sačuvao još od praindoevropskih predaka, pojačan zatim slovenskom mitološkom svešću gde je voda igrala isto tako važnu ulogu, pre svega u oplođivanju polja, samim tim, bila jedan od elemenata koji daje život.[18] O iskonskom poštovanju vode govore i naša sačuvana predanja: "... U našem narodu se voda zamišlja kao svako živo biće.... Nečiste vode nisu samo one koje su mutne ili nečim zagađene, nego i one koje su na neki način oskrnavljene..."[19] Zar ovo dovoljno ne govori o izvoru straha kod branilaca Svetigrada kada su primetili da je voda oskrnavljena? A to mogu učiniti: "...mračne sile koje "vodu truju" (vračare, činjarice)... Voda se ne donosi kući posle zalaska sunca, da se njom ne unese i demon...".[20] Ne sme nas zavarati činjenica što su Makedonci, tada već odavno hrišćani, još verovali i molili se prirodnoj vodi. Tragovi ovog prastarog običaja u Slovena očuvani su i danas kao ostaci u mnogim našim običajima vezanim za plodnost polja i letine.[21] Sve ovo jasno govori o opravdanosti strahovanja kojim su bili prožeti branioci. Između borbe sa silama zla i demonima koji bi ih povukli u donji svet,[22] građani Svetigrada su smatrali da je predaja sultanu ne samo opravdana, već u datom trenutku, nužna. Međutim, uprkos predaji i porazu koji su doživeli, Svetigrađani su i dalje ostali verni Skenderbegu, jer, kako primećuje Barleti, oni se još uvek nalaze u njegovoj vojsci.[23] I ne samo oni, ostalo je još i teritorija i makedonskog stanovništva koje je delilo sudbinu albanskog naroda do kraja boreći se sa njima protiv Turaka.[24] Pišući dalje o Skenderbegovim vojnim pripremama, manjim sudarima, turskoj ekspediciji i brizi oko Provincije kojom je upravljao, Barleti po prvi put pominje Makedonce[25] pod njihovim imenom, ali nemamo od iznesenog utisak da je bio svestan njihove etničke pripadnosti, jep kaže: "Skanderbegus... vias patentes inter manipulos antesignariorum Dibranis suis et Macedonicis explevit (ea levis armatura erat)",[26] znači za njega "Debrani i Makedonci" su nešto posebno, iako su pripadnici istog naroda. Ostaje jedino da ovo protumačimo kao geografsku, a ne etničku odrednicu naroda. Bez obzira na rešenost makedonskog i albanskog naroda pod vođstvom Skenderbega da do kraja brane svoja ognjišta, ipak u tome nisu mogli opstati bez pomoći sa strane, ali na nju, kako se pokazalo, nisu mogli računati. Propali su svi pokušali papa Pija II i Pavla II[27] da ujedine hrišćanski svet i povedu ga u novi krstaški rat. Turska je polako slamala sve svoje protivnike u Maloj Aziji, Grčkoj i na Balkanu. Ono što je ostalo od poseda u Albaniji pod Skenderbegom, palo joj je, posle prelaska albanskih velikaša u turski tabor, kao zrela kruška. Smrt Skenderbega, 17. januara 1468. godine označila je i fizički kraj te dugogodišnje zajedničke herojske borbe naših naroda. Marin Barleti ob učastii Makedonskogo naseleni˙ v borübah Skanderbega protiv Turok (rezţme)V biografii Skanderbega, napisannoé albanskim gumanistom Marinom Barleti, mnogo raz podčerknuto i učastie našego slav˙nskogo naseleni˙, pri čem bolüše vsego vűdvigaets˙ hrabrostü i vernostü naših lţdeé Skanderbegu. Barleti napominaet mnogo toponimov s segodnešneé territorii Makedonii, dl˙ kotorűh i vokrug kotorűh velisü ožestočennűe sraženi˙; eksplicitno i inplicitno pokazano, čto on na ýtoé teritorii čuvstvoval seb˙ bezopasnűm ne tolüko iz-za konfiguracii mestnosti, a dl˙ posto˙nnoé podderžki mestnogo naseleni. Svetigrad kak odin iz centrov soprotivleni˙, shodno Barleti, stanovits˙ polem bo˙ upornoé borüboé kotora˙ soveršaets˙ v osnovnom mestnűm naseleniem goroda. Zahvatom ýtih kra˙h Turkami, oboznačaets˙ načalo konca geroičesko borübe Skanderbega, v kotoroé ravnopravno s Albancami učastvuet i sovokupnoe slav˙nskoe naselenie ýtih kra˙h vklţča˙ i Makedoncev. Napomene1. Ivan Božić, Sima Ćirković, Milorad Ekmečić, Vladimir Dedijer. Istorija Jugoslavije, Prosveta-Beograd, 1972, str. 104; SKA, Spomenik XCV, Drugi razred 74. D-r Jovan Radonić, Đurađ Kastriot Skenderbeg i Albanija u XV veku (istorijska građa), Beograd, 1942, str. 3-7; Istorija srpskog naroda, druga knjiga, Beograd, 1982, str. 257, 258, 261, 265, 266, 305, 311; G. Ostrogorski, Istorija Vizantije. Sabrana dela knj. 6, Beograd, 1969, str. 523: Ivan Đurić. Sumrak Vizantije (Vreme Jovana VIII Paleologa) 1392-1448. Beograd, 1984, str. 381. 2. I. Božić, S. Ćirković, M. Ekmečić, V. Dedijer. Istorija Jugoslavije (dalje: Istorija Jugoslavije) str. 104; Istorija srpskog naroda, str. 255; G. Ostrogorski, Istorija Vizantije (dalje Istorija), str. 516-519; I. Đurić, Sumrak Vizantije, str. 35, 36, 121-122,136, 213, 269. 3. Istorija Jugoslavije, str. 103; Istorija srpskog naroda, str. 208, 210, 213, 214, 217, 230, 231, 247, 255, 256, 257, 258, 311; CKA, Spomenik XCV, Drugi razred 74. Dr. Jovan Radonić. Đurađ Kastriot Skenderbeg i Albanija u XV veku (istorijska građa), (dalje: Đurađ Kastriot Skenderbeg), str. 4-6; G. Ostrogorski, Istorija, str. 518-525; I. Đurić, Sumrak Vizantije, str. 268-273. 4. Dr. Jovan Radonić, Đurađ Kastriot Skenderbeg, str. 3; Istorija srpskog naroda, str. 257; G. Ostrogorski, Istorija, str. 523; I. Đurić, Sumrak Vizantije, str. 381; Lj. Basotova. Našite kraišta i luđe vo biografijata na Skenderbeg od Marin Barleti (Dalje: Našite kraišta), Istorija H/1, Skopje 1974, str. 304. 5. Lj. Basotova, Našite kraišta, str. 296. 6. Isto, str. 296, 298/9. 7. T. Tomoski, Pitanje Kodžadžika. (Prilog istoriji Debra i susednih predela u doba Skenderbega). Simpozium o Skenderbegu (9-12. maja 1968), Priština 1969, str. 199, 200. 8. Isto, str. 199; T. Tomoski, Mokroe vo istorijata na makedonskiot narod. Istorija XVIII/1-2, Skopje 1982, str. 156, Lj. Basotova, n. d., str. 296, 298/99. 9. Vita et res praeclare gestae Christi Athletae Georgii Castrioti Epirotarum principis. qui propter heroicam virtutem suarr a Turcis Scander beg id est Alexander Magnus cognominatus est libris XIII a Marino Barletio. Scodrensi sacerdote ae anno 1743. p 103. kn 4. "Iliri su se odjednom odasvud sakupili na jedno mesto (a poznata je brzina ovog plemena), zgusnuli su odbranu i utvrdili položaje oko vođe (Skenderbega - Lj. B.), te onemogućili neprijatelja, i to više odbranom nego borbom". 10. Na ovom mestu M. Barleti ne pominje još Makedonce kao etnikon, ali se da jasno naslutiti da se radi o slovenskom stanovništvu. I imena pojedinih njegovih komandanata nose slovensko obeležje, kao na primer, Georgi Strez, a kasnije pominje i njegove rođake kao i druge mesne feudalce. 11. Lj. Basotova, n. d., str. 300. 12. Ovde Barleti etnikon Tribali upotrebljava kao sinonim za "Bugare", odnosno, Makedonce. Narod na ovim terenima zvanično se nije deklarisao, ni figurirao kao makedonski. Barletiju čak i ne zameramo neznanje, jer na slične nazive u istoriografiji nailazimo i kod ozbiljnih naučnika kakav je prof. A. M. Seliščev. Slav˙nskoe naselenie v Albanci. Sofi˙. Iz. Makedonskogo Instituta, 1931, str. 3. 13. Opet, veoma umešno, Barleti podvlači da stanovnici Gornjeg Debra nisu Epirci (čitaj Albanci), već nešto sasvim drugo. Tu on naglašava da im ni vera nije kao u Albanaca, već naprotiv, oni su "grčke vere", znači, pravoslavni, a to su upravo i bili Makedonci. 14 Vita. s, 126, knj. 5:"... Gornji Debar je planinski, neravan, ali ipak plodan. Ima dodirnih tačaka sa Makedonijom kako zbog blizine sa njom tako i u odnosu na običaje. Naseljen je Bugarima ili Tribalima, plemenom oružjem nemilosrdnim, a koje je bilo veoma drago Skenderbegu, jep je višestruko projavljivalo svoju izvanrednu srčanost, a i radi svoje privrženosti k njemu. Ali ipak, običaji ovog plemena bili su sličniji tuđinskim, nego epirskim. Dosta im se razlikuje i religija u odnosu na Albance, jep oni pripadaju grčkoj veri, preuzimajući mnoga njena praznoverja". 15. Isto, s. 126, knj. 5. S obzirom da Turcima nije pošlo za rukom borbom da se domognu Svetigrada, pokušali su da to probaju izdajom. 16 Vita. s. 136, knj. 5:"... Baš tu je otkrio mogućnost onaj izdajica za svoje podlo delo. On ie naime mislio ako Debrani primete lešinu neke uginule životinje u bunaru, oni će se pre opredeliti za potpunu propast i biće gotovi da prihvate i najnepovoljnije uslove za mir, nego što će iz te vode piti. A to njegovo mišljenje nije bilo bez osnove. Jep, te noći kada je on ispoganio vodu, bacajući štene u bunar i kad se o tome sledećeg jutra saznalo, vest se brzo šapatom pronela kroz čitav grad. Zavladalo je veliko nespokojstvo i samo što nije došlo do pobune dok su tražili izvršioca tog zlodela, a nisu mogli da ga nađu. Svi Debrani bili su ogorčeni što su izdani i ostavljeni kao plašljive ovčice da budu uništeni žeđu. Nije bilo ni jednog koji se više nije bojao takve vode nego neprijateljskog jarma. Jedni su tražili da se grad spali i da se pokuša proboj kroz neprijateljski obruč. Smatrali su da treba da se odluče ili na bekstvo ili na herojsku pogibiju. Ipak, predati se, smatrali su manjim zlom... pa su vojnici bili spremni dobrovoljno prihvatiti sramne uslove mira Arnauta, koje su do nedavno dostojanstveno prezirali". 17. T. Tomoski, Pitanje Kodžadžika, str. 199; Dr. J. Radonić. Đerđ Kastriot Skenderbeg, str. IV, VII. 18. Mifű narodov mira, tom pervűé, A-K. SE. Moskva, 1980, str. 240. 19. Š. Kulišić, P. Ž. Popović, H. Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Nolit-Beograd, 1970, str. 72, 74. (dalje: SMR). 20. Isto, str. 74. 21. B. A. Rűbakov, ßzűčestvo drevneé Rusi. Moskva, 1987, str. 121, 135/6. 22. SMR, str. 48; Mifű..., str. 240; B. A. Rűbakov, ßzűčestvo..., str. 135/6. 23. Lj. Basotova, n. d., str. 203. 24. Isto, str. 306. U redovima komandanata u Skenderbegovoj vojsci opet se susrećemo sa ljudima koji su i ranije pominjani, ali sada tu zatičemo i njihove unuke i druge rođake. 25. Isto, str. 306. 26 Vita s. 301, knj. 10: "Skenderbeg je ispunio dostupno puteve između manipula sa svojim odabranim vojnicima i sa svojim Debranima i Makedoncima koji su sačinjavali lako naoružanje". 27. Dr. J. Radonić, Đurađ Kastriot Skenderbeg, str. V/VI; Istorija srpskog naroda, str. 311. |
