[Projekat Rastko - Skadar] Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji

Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Projekat Rastko Skadar: Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji

Branko Petranović

Jugoslovensko-albanski odnosi 1945-1948. i naše manjine u NR Albaniji

Izvor: "Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji" - Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. godine

Pobeda narodnooslobodilačkog pokreta Albanije u oslonu na novu Jugoslaviju i uspon u jugoslovensko-albanskim odnosima za privremeno su zaustavili proces denacionalizacije slovenskog življa u Albaniji započet za vreme režima kralja Ahmeta Zogua, italijanske penetracije i naročito posle okupacije Albanije aprila 1939. i stvaranja Velike Albanije u toku rata. U zvaničnim odnosima između Jugoslavije i Albanije 1945-1948. pitanje manjina se ne razmatra u zvaničnim dokumentima, ako izuzmemo pitanje sudbine Kosova, ali i ono više nego diskretno ili u razgovorima vođa dva naroda o kojima do danas ne raspolažemo autentičnim izvorima. Težište ukupne saradnje deklarativno je počivalo na dobrim odnosima, istovetnosti društvenih podataka i ideoloških orijentacija, sa pokušajima stvaranja Balkanske federacije, o čemu nije bilo publiciteta ili rasprave na nivou predstavničkih tela i vlada dve zemlje.

Ključno pitanje u odnosima između dve zemlje u ratu i posle njegovog okončanja bilo je i ostalo pitanje Kosova i Metohije (Kosova), zapravo statusa ove oblasti kada dođe do ujedinjenja Jugoslavije, Bugarske i Albanije. CK KP Albanije je još od polovine 1943. tražio preko Miladina Popovića da se pitanje Kosova reši analogno Istri i Slovenačkom primorju, iako ova analogija u kosovskom slučaju nije dolazila u obzir. Za Tita krajem 1943. oko ovog pitanja nije moglo biti spora između dve zemlje, ukoliko u Albaniji pobede "antiimperijalističke snage", ili "progresivan režim", kako je govorio Sreten Žujović godinu dana kasnije. Iz Titovog pisma S. Vukmanoviću Tempu od 6. decembra 1943. vidimo stav genseka KPJ: "Mislim da nije potrebno naglašavati kako bi se to pitanje sutra postavilo ako sutra Albanija zaista bude ostvarena kao demokratska antiimperijalistička državna tvorevina..."^[1] Pored stava da problem Kosova ne može biti problem između Jugoslavije i "demokratske antiimperijalističke Albanije", Tito je u rešavanju albanskog pitanja imao, pre svega, u vidu da je jugoslovenski narodnooslobodilački pokret centar na Balkanu. "Demokratski pokret", kaže, "treba gledati u njegovom razvitku, a sve činjenice govore da je on ne samo danas najsnažniji u Jugoslaviji, nego da će u njoj dati i najbolje rezultate za budućnost. On je već sada glavna snaga na Balkanu".^[2] U razgovoru sa Staljinom u Moskvi, aprila 1947, E. Kardelj Takođe govori o predaji Kosova Albaniji.^[3]

Rukovodstvo KPJ je odlagalo da se pitanje Kosova i Metohije rešava pre nego se proces stvaranja nove balkanske grupacije država ostvari. Ukoliko bi do toga došlo, Kosovo je moglo pripasti Albaniji, ali pod uslovom da se izjednače društveni sistemi u političkom, državno-pravnom, ekonomskom i vojnom pogledu, a na drugoj strani ojača projugoslovenska struka u albanskom partijskom i državnom rukovodstvu. Pod tim uslovima Kosovo i Metohija su prepuštani Albaniji, iako nema izričitih podataka sa kakvim bi statusom Kosovo ušlo u sastav NR Albanije, kao članice buduće Balkanske federacije. Tek možemo predviđati da se radilo o tome da se Kosovo i Metohija uključe u sastav NR Albanije kao njen sastavni deo, sa položajem autonomije ili bez ovog statusa, najobičnijom integracijom, kao sedma federalna jedinica Jugoslavije, ili kao federalna jedinica buduće Balkanske federacije. Rad na stvaranju te federacije tekao je tajno, bez odjeka u štampi, razmatranja u predstavničkim telima ili na nivou vlada, putem razgovora između maršala Tita i general-pukovnika Enver Hodže, jugoslovenskih i albanskih partijskih, vojnih i državnih predstavnika. U skladu sa onovremenim načinom odlučivanja, to jest koncentracijom vlasti u vrhu, Srbija nije bila konsultovana o sudbini Kosova i Metohije, iako se radilo o njenoj teritoriji i duhovnoj postojbini srpskog naroda. Tito je koncepciju federacije gradio na načelima AVNOJ-a, čime je osiguravao brojni uticaj federalnih jedinica Jugoslavije u Balkanskoj federaciji, što nije bilo prihvatljivo za Bugarsku, a nije odgovaralo ni Albaniji kao jedinoj potencijalnoj neslovenskoj jedinici u njenom sastavu. Na drugoj strani, Tito je bio svestan teškoća sprovođenja ideje o predaji Kosova i Metohije NR Albaniji, zbog mogućne reakcije srpskog naroda o čemu postoje tragovi u razgovorima između Tita i Enver Hodže juna-jula 1946-godine u Beogradu. Zamišljenim projektom Srbija je gubila srednjevekovno državno središte, srpsko svetilište i sastavni deo teritorije NR Srbije. U vidu je imao i međunarodne teškoće koje su mogle iskrsnuti promenom balkanske političke mape jer se radilo o pitanju koje je prevazilazilo odnose između balkanskih država.^[4] Italijanski zvaničnici i zapadna štampa su u vreme stvaranja carinske unije između Jugoslavije i Albanije, novembra 1946, pominjali prepuštanje Kosmeta Albaniji, a na drugoj strani još jače naglašavali aneksiju NR Albanije od strane Jugoslavije u vidu sedme federalne jedinice.

Ideji Balkanske federacije rodonačelnik je Staljin a sprovodnik Tito. Jugoslovenski vođa je međutim tragao za modelitetima koji bi u ovoj tvorevini omogućili prevlast jugoslovenskog uticaja. Sama ideja federacije izazivala je u raznim fazama 1943-1948. javne, polujavne ili tajne reakcije u SSSR-u, zemljama tzv. narodne demokratije i na Zapadu. Na nju se gledalo i kao izraz Titovih ličnih pretenzija, ali je Tito u Staljinovoj inicijativi 1948. u federaciji Jugoslavije s Bugarskom video "trojanskog konja". Za Grčku i zapadne zemlje Balkanska federacija, pod hegemonijom Jugoslavije, ili bez nje, bila je posmatrana kao vid slovenskog ekspanzionizma. Tek, pokazalo se da je ova ideja štetila samoj ideji Jugoslavije i njenom učvršćenju posle rata, dovela do rasipanja sredstava i energija za kombinacije koje nisu bile daleko od nezrelih i nepripremljenih koncepcija, nosile pečat megalomanskih ličnih prohteva. Sa unutrašnje tačke gledišta pak, ne može se previđati da su ove ideje raspirivale albanocentrističke težnje u NR Albaniji i na Kosovu i Metohiji za etnički čistim Kosovom, njegovom albanizacijom i pripajanjem navodnoj državnoj matici.

Spolja gledano, odnosi između Jugoslavije i Albanije 1945-1948. bili su besprekorni, ali je ispod površine ovih na oko izvanrednih odnosa ključalo obostrano neraspoloženje. Jugoslovenski predstavnici izražavali su nezadovoljstvo što se uloga Jugoslavije u pružanju pomoći Albaniji više ne naglašava, a Titu ne pridaje veći značaj u albanskoj štampi i uopšte propagandi. Sa albanske strane na karakter postojećih odnosa uticao je pritajeni sukob struja u rukovodstvu: jugoslovenske struje sa Koči Džodžeom na čelu, koji je u svojim rukama držao organizacione poslove KP Albanije i službu državne bezbednosti, i Enver Hodže, predsednika vlade, vrhovnog komandanta i sekretara KP Albanije, koji je optuživao Džodžea da ga je uz pomoć svoje frakcije degradirao na običnu figuru u Partiji. Dva rukovodstva razilazila su se i oko Kosova, koliko god njihovo neslaganje bilo spolja nevidljivo. Dok je Tito nastojao da se pitanje Kosova reši putem stvaranja Balkanske federacije ili ujedinjenjem Jugoslavije i Albanije, dotle je Hodža smatrao da kosovsko pitanje treba rešiti priključenjem kosovske oblasti NR Albaniji odvojeno od buduće balkanske tvorevine. Položaj Kosova ili predaja ove oblasti Albaniji uže je pitanje ideje o jugoslovenskoj federaciji kao osnovi Balkanske federacije. Na sličan problem nailazimo i u drugom fragmentu politike vezane za stvaranje Balkanske federacije, to jest u jugoslovensko-bugarskom odnosu gde se takođe postavljalo pitanje pripajanja Pirinske Makedonije Vardarskoj (federalnoj Makedoniji) pre stvaranja federacije ili bar istovremeno sa njenim konstituisanjem, uključujući na drugoj strani i predaju tzv. zapadnih krajeva Bugarskoj (misli se na Caribrod, odnosno Dimitrovgrad i Bosilgrad).

Od Balkanske federacije ili ujedinjenja Albanije sa Jugoslavijom Hodža je strahovao iz više razloga: on je još od Berata zadržao rezerve prema Džodžeu, gledajući u njemu jugoslovenskog eksponenta; plašio se rastvaranja Albanaca u federaciji predviđanoj na pluralističkom principu po ugledu na AVNOJ-sku federaciju, pri tome i slovenskog karaktera; video je u Balkanskoj federaciji ugrožavanje i svog ličnog prestiža, pa i položaja. Osim toga, Kosovo nije bilo rešeno kako je očekivao od polovine 1943. godine u skladu sa mehaničkim shvatanjem principa prava na samoopredeljenje i internacionalističkom politikom. Iz izveštaja jugoslovenskih diplomata u NR Albaniji vidi se da i "najdalekovidiji rukovodioci ovdje boluju u izvjesnoj mjeri od velikoalbanske bolesti, tj. od uvjerenja da bi im trebalo dati Kosmet". Josip Đerđa je s pravom zaključivao da u pozadini celokupne spoljnopolitičke orijentacije stoji i pitanje Kosmeta. "Zanimljivo je", veli ovaj diplomata u jednom izveštaju, "da se i sam E. Hodža vrlo teško odlučuje na izjave u tom pogledu, mada bi one ponekad bile neophodne s obzirom na prilično rovarenje reakcije u tom pitanju".^[5]

Formalna strana jugoslovensko-albanskih odnosa 1945-1948. pokazivala je uspon u svim oblastima: spoljnopolitičkoj, ekonomskoj, vojnoj. Jugoslavija je mogla priskočiti u pomoć albanskoj privredi i stanovništvu, a na drugoj strani bila je i objektivan vojni štit, maloj zemlji na osetljivom geopolitičkom području. Georgios Papandreu, grčki premijer, pritiskao je Albaniju izjavama da će Grčka uzeti sve teritorije na kojima se lila grčka krv, misleći na južnu Albaniju sve do Berata, u kojoj su Grci ginuli 1940-1941. u borbi sa italijanskim agresorima, na čijoj se strani nalazio i vazalni albanski režim. U Tirani se podozrevalo i od provokativnih ideja zapadnih posmatrača za plebiscitom za grčku manjinu u južnoj Albaniji. Prema južnoj Albaniji naročitu je aktivnost pokazivala panhelenistička organizacija za pripajanje tzv. severnog Epira (južne Albanije) Grčkoj.^[6] Oficiri Velike Britanije i SAD podržavali su i ideju o velikoj Albaniji, radeći time na razdvajanju Jugoslavije od Albanije,^[7] jer je Jugoslavija bila nezamisliva bez Kosova i Metohije, koji su predstavljali neotuđivi deo Jugoslavije i političko-duhovno pitanje prvog reda za srpski narod.

Privremena vlada DFJ je priznala vladu general-pukovnika Enver Hodže, zauzimala se za naplatu albanskih reparacija, istupala kao zaštitnik NR Albanije u Parizu, na Mirovnoj konferenciji 1946. godine; Jugoslavija je davala značajnu ekonomsku pomoć (u hrani, naoružanju, slanjem savetnika i stručnjaka, transportom reparacionog materijala namenjenog NR Albaniji, demontažom mlinova iz Vojvodine i drugih tehničkih uređaja i njihovim upućivanjem Albaniji, itd.); ona je osiguravala teritorijalnu celinu i neprikosnovenost NR Albanije ugrožene s juga, od Grčke, i od eventualnih pokušaja zapadnih sila sa strane Jadranskog mora. O svim tim aspektima ne bismo govorili jer smo ih i ranije obrađivali, kao ni o uzrocima krize u jugoslovensko-albanskim odnosima 1947-1948. iz istih razloga. Zadržali bismo se tek na sporazumima iz 1946, koji su doveli do stvaranja carinske unije između dve zemlje, jer je rukovodstvo Jugoslavije ovaj model odnosa primenilo i u jugoslovensko-bugarskom približavanju u drugoj polovini 1947. godine. Sem političko-manifestativnog Ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći između dve zemlje, zaključenog jula 1946. u Tirani, vredan je pažnje Sporazum o privrednoj saradnji između FNRJ i NR Albanije od 1. jula 1946. kojim je predviđeno stvaranje mešovitih albansko-jugoslovenskih akcionarskih društava.^[8] Krajem novembra 1946. došlo je do zaključivanja Ugovora o usklađivanju privrednih planova, carinskoj uniji i izjednačenju valute između dve zemlje. Ugovorom je predviđeno usklađivanje privrednih planova obeju zemalja na zajedničkoj osnovi, obrazovanje koordinacionih organa, izvođenje monetarne reforme u roku od tri meseca izjednačavanjem vrednosti albanskog leka sa jugoslovenskim dinarom. Obe vlade su se obavezale da u roku od mesec dana ukinu carinsku granicu i carine između dve zemlje, stvarajući na taj način jedinstvenu carinsku teritoriju.^[9] Carinska unija s Albanijom stvarana je u vreme kada se Jugoslavija pripremala da pređe na plansku privredu, a na drugoj strani posle sastanka Tita i Enver Hodže u Beogradu i signala V. M. Molotova Hodži u Parizu za vreme Mirovne konferencije da se Albanija u političkom i privrednom razvitku osloni na Jugoslaviju. Politika unifikacije u sferi privreda dve države od kraja 1946. zapravo je značila jugoslovensko požurivanje na izjednačavanje sistema i stvaranje Balkanske federacije. Pripremana i odlagana Balkanska federacija dobija svoje konture jula-avgusta 1947. zaključenjem na Bledu Protokola između Jugoslavije i Bugarske da dve vlade zaključe ugovor o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoć kojim se pripremalo stvaranje carinske unije i usklađivanje privrednih planova.^[10] Prethodni ekonomski odnosi Jugoslavije sa Albanijom bili su anticipacija modela odnosa sa Bugarskom.

Pitanje prisajedinjenja Kosova i Metohije Albaniji i stvaranje Balkanske federacije bacali su potpuno u senku pitanje brige za jugoslovensko manjinsko stanovništvo u NR Albaniji, jednom rečju na zaštitu i razvijanje kulturnih i drugih prava jugoslovenskih manjina u susednoj državi. Iz retkih izvora o jugoslovenskim manjinama u NR Albaniji, koji su sačuvani u partijskoj arhivi, možemo videti da prve informacije i pokušaj da se prikupe podaci o pripadnicima naših manjina i njihovim problemima potiču iz februara 1948. godine, dakle uoči sukoba KPJ sa Informbiroom, što ne znači da nema i drugih izvora u republičkim dokumentacijama, u građi Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva narodne odbrane i Ministarstva spoljnih poslova FNRJ, ali ovom prilikom nismo uspeli da to i proverimo.

Makedonska sela u srezu Korča zalagala su se posle 1945. da dobiju škole na makedonskom jeziku, kao i stručne časopise i novine. Reč je o selima-. Vrbnik, Cerje, Zrnovsko, Leska, Pustec, Sulin, Globočane i Tuminec, kao i selo Gorica u podnožju Galičice, čiji su se stanovnici bavili, zemljoradnjom, stočarstvom, ribarstvom i pravljenjem drvenog uglja. Seljaci su se osećali Makedoncima, poneki s mentalitetom usko vezanim za narod Egejske Makedonije (Vrbnik). Izolovana sela su od ranije bila izložena asimilaciji, tako da je u Vrbniku na primer, stanovništvo "jednim delom (bilo) nastrojeno albanskim duhom", seljaci osećali Albancima, pod uticajem asimilacije. Albanske vlasti i posle 1945. nisu izlazile u susret stanovništvu osamljenih sela okruženih albanskim stanovništvom, da se povežu sa ostalim makedonskim naseljima. Iz makedonskih sela oko Prespanskog jezera deo stanovništva se, posle završetka rata, preselio u Jugoslaviju i nastanio u Makedoniji ili Vojvodini. Iz pomenutih izvora saznajemo da su se seljaci zahvaljivali jugoslovenskim vlastima što su im omogućili dolazak makedonskih učitelja da njihovu decu uče na maternjem jeziku.^[11] Pod uticajem nove politike u Albaniji i Jugoslaviji u pomenutim selima su stvarane i radne zadruge, ali njihova budućnost nije bila duga.^[12] Učitelje na rad u Albaniju slalo je, pre svega, Ministarstvo prosvete Makedonije, ali njihov materijalni položaj nije bio nimalo zavidan.^[13]

U Albaniji je živelo dosta pravoslavaca na jugu zemlje, koji su poticali iz "grčkog pravoslavlja". Pravoslavci u Skadarskom okrugu bili su pak poreklom iz Jugoslavije i nalazili pod njenim uticajem. Pravoslavci su živeli u samom Skadru, selu Vraki i manji broj u Kamenici (potprefektura Malcija Madhe).^[14] Jugoslovenska manjina u Skadru i okolini brojala je oko šest hiljada ljudi (oko 4-5 hiljada u Skadru i jedna hiljada u okolini). Ova manjina je očuvala svoj jezik i običaje, nošnju, imala svoje škole još u predratnoj Albaniji, dok ih kralj Zogu nije ukinuo 1933. godine. Škola u Skadru predstavljala je jednu od najstarijih škola, dok se druga nalazila u Vraki, obe sa šest učitelja i dve zabavilje.^[15] U selu Vraki (7 km od Skadra) živelo je 1948. oko 700, a u Kamenici oko 70 stanovnika slovenskog stanovništva, pravoslavaca, jer nije bilo "albanskog pravoslavlja". Brojno stanje ove manjine je bilo četiri puta veće pre rata, ali se za vreme kralja Zogua 3/4 stanovništva iselilo u Jugoslaviju zbog albaniziranja, ukidanja škola i raznih drugih oblika zlostavljanja. U okrugu skadarskom bilo je oko 1500 pravoslavaca, koji su u pređašnjim režimima smatrani "slovenofilima".

Jugoslovenske manjine u Skadru i okolini su se razlikovale po vremenu doseljavanja, veri, odnosu prema svom etničkom poreklu i Jugoslaviji. Jedna kategorija stanovnika slovenskog porekla doselila se iz Crne Gore i Makedonije pre nekoliko vekova, uspevajući da očuva zahvaljujući veri - svoju etničku svest. Drugu kategoriju činili su "manjinci" koji su došli sa teritorije današnje Jugoslavije početkom prošlog i početkom ovog veka iz ekonomskih i verskih razloga. U većini slučajeva radilo se o muslimanima, koji su u porodicama nastavljali da govore na jezicima jugoslovenskih naroda. Nazivali su se Turcima ili Albancima, jer bi - smatrali su - označavanjem za Jugoslovene doveli u pitanje svoju veru - islam. Albaniju, u koju su pristizali, smatrali su u to vreme "malom Turskom". Posle reformi Kemal Paše još više se utvrdilo mišljenje da je Albanija zemlja sa najviše verskih sloboda za muslimane. Treću kategoriju činili su jugoslovenski državljani ("podanici"), koji su se našli u Albaniji za vreme rata, naročito 1942-1943. godine. Najvećim delom se radilo o muslimanima. Poticali su i od onih koje su Italijani odveli u logore (Klos, Kavaja), ili su bili pušteni iz logora posle italijanske kapitulacije, pa zadržali u Albaniji; neki su stigli posle bombardovanja Podgorice maja 1944. godine ili radi trgovine, šverca, da se sklone kao kolaboracionisti ili u strahu od četničke osvete. Jugoslovena ove kategorije organizovanih u Narodnooslobodilački front po uzoru na JNOF, odnosno NF Jugoslavije, bilo je oko 2000. NOO front je organizovao povratak Jugoslovena u Jugoslaviju, priređivao kulturno-prosvetne priredbe, igranke, itd.; sakupljao Jugoslovene, organizovao omladinu, održavao konferencije.^[16]

***

Rukovodstvo KPJ je u ime internacionalizma stvaralo na Kosovu i Metohiji pretpostavke za prevazilaženje masovnog kolaboracionizma, sređivanje prilika posle ugušenja pobune 1944-1945. upotrebom vojske i militarizacijom cele oblasti, smirivanje Šiptara socijalno-ekonomskim merama agrarne reforme i zabranom ponovnog naseljavanja Srba i Crnogoraca na starim ognjištima. Ova politika je dala katastrofalne rezultate u dužem istorijskom trajanju. Ona se nije ispunila ni u spoljnopolitičkom smislu 1945-1948 (da se ostvari Balkanska federacija), a ni kasnije da Kosovo pod prevagom Albanaca postane neka vrsta privlačnog Pijemonta albanskog ujedinjenja pod uticajem Jugoslavije ili jednostavno da neutrališe Albaniju. Sa takvom politikom došlo je do "pražnjenja" oblasti od slovenskog elementa, uspona albanskog nacionalizma, albanizacije oblasti u cilju stvaranja etnički velike Albanije i razdržavljenja Srbije 70-ih godina. Pred nama je novi proces približavanja naroda koji su na tom prostoru živeli vekovima, koji nesumnjivo mora biti demokratski, ali isključujući državne atribute bilo kojeg oblika, odnosno stepena autonomije koji se bude ustanovio. Taj proces normalno uključuje i daleko veću brigu Jugoslavije za naše manjinsko stanovništvo u NR Albaniji, staranje koje je evo pola veka sasvim izostalo, dovodeći te manjine gotovo do potpune asimilacije.

Napomene

1. J. B. Tito, Sabrana djela, tom 18, str. 18-20.

2. ACKSKJ, Fond SKJ, 1943/378.

3. Arhiv Josipa Broza Tita. Zapisnik razgovora Staljin-Kardelj koji je sačinio ambasador FNRJ u SSSR-u Vladimir Popović.

4. Enver Hoxha, Titoistes, Brisel 1982, str. 100-101, 284-286.

5. ACKSKJ, Fond SKJ, IX - 8 - V/218.

6. Nijaz Dizdarević, Albanski dnevnik, Zagreb-Sarajevo, 1988, str. 43-44 Albanski nacionalisti odgovarali su na grčke revandikacije zahtevom za priključenje tzv. Čamerije (Janjinski region u grčkom Epiru) Albaniji. - Isto, str. 44.

7. Isto.

8. U Sporazumu o privrednoj saradnji između FNRJ i NR Albanije od 1. jula 1946, koji su potpisali - sa jugoslovenske strane Nikola Petrović a sa albanske Nako Spiro -predviđao je u članu 1: "Radi obnove i povećanja proizvodnih mogućnosti Narodne Republike Albanije i produbljavanja saradnje između Federativne Narodne Republike Jugoslavije i Narodne Republike Albanije, Vlada FNRJ i Vlada NR Albanije odlučile su da pristupe organizovanju sledećih mešovitih albansko-jugoslovenskih akcionarskih društava: Društvo za gradnju i eksploataciju železnica, Društva za ekstrakciju i proizvodnju nafte, društva za istraživanje rudnika, za eksploataciju i obradu ruda, Društvo za elektrifikaciju, Društva za pomorsku plovidbu, Trgovačkog društva za uvoz i izvoz, Albansko-jugoslovenske banke". - ACKSKJ, IX - 8 - V/177.

9. ACKSKJ, IX-8 - IV/139.

10. ACKSKJ, IX- 7- 1/124.

11. U selu Vrbnik (67 domova sa 381 stanovnikom) radila je makedonska škola sa 56 učenika kojom je rukovodila učiteljica Džina Kicec koju je uputilo Ministarstvo prosvete NR Makedonije, a postojala je i mala biblioteka sa knjigama, časopisima i brošurama na makedonskom i albanskom jeziku; u selu Cerju (19 kuća sa 174 stanovnika) otvorena je makedonska škola 1945, u koju je bilo upisano 34 učenika, a radila je pod rukovodstvom učitelja Todora Jovanovskog koji je stigao iz Makedonije. Zahvaljujući naporu učitelja osnovan je i kurs za opismenjavanje seljaka; selo Zrnovsko (22 doma sa 148 stanovnika) dobilo je takođe školu 1945. u koju je bilo upisano 37 učenika. Ulogu učitelja je obavljao Boris Malevski, albanski državljanin, ali Makedonac po narodnosti. U selu Leska (10 kuća sa 64 stanovnika) nije bilo škole. tako da su deca pohađala nastavu u selu Pustec (75 domova sa 183 stanovnika). Ranija albanska škola u Pustecu pretvorena je 1945. u makedonsku u kojoj je kao učitelj radio Nikola Berovski. Selo Sulin, jedno od ekonomski najsiromašnijih (nekada 58 kuća, ali ih je posle rata ostalo samo 25). imalo je makedonsku školu koju je pohađalo 28 učenika. Školu je vodio učitelj Petar Popovski. Selo Globočani na obali Prespanskog jezera (ranije je imalo 40 kuća, ali je stradalo u ratu) imalo je pre rata školu na albanskom jeziku, dok je makedonska škola bila otvorena tek 1945. godine da bi u jesen 1947. bila ukinuta. U njoj je radio učitelj Jovan Petrovski, iz Egejske Makedonije. Iz ovoga sela je poticao i pisac Sterjo Spasov, koji je 1948. radio u Ministarstvu prosvete NR Albanije. U selu Tuminec (35 domova sa 210 stanovnika) radila je makedonska škola sa 37 učenika, koju je vodio učitelj Nikola Markovski. Selo Gorica (pre rata 35 kuća, a sada 23 kuće sa 128 stanovnika) nije imalo školu do 1945. kada je ustanovljena škola na makedonskom jeziku sa 23 đaka koje je vodio učitelj Đorđe Malevski. - Izveštaj o položaju makedonskih sela u NR Albaniji, 4. februar 1948, ACKSKJ, IX. 8-V/317.

12. U selu Gorici, koje je imalo 23 kuće i 128 stanovnika, a u ratu bilo popaljeno, seljaci su formirali radnu zadrugu koja je radila 1945-1947, i to u početku dobro, "ali kasnije počeli su rukovodioci ove zadruge da kradu novac zadružni, da se provode po Korči, što je posle otkriveno i na kraju se radna zadruga raspala, jer su se zadrugari radi toga počeli svađati, te su napokon (koncem 1947) rešili da je raspuste i da zemlju podele, kako je pre bilo". - Izveštaj o položaju makedonskih sela u NR Albaniji, nepoznat izveštač, ACKSKJ, IX, 8-V/317.

13. U pomenutom izveštaju stoji: "To su sve mladi ljudi, kursisti, čije plate još do danas ni sa strane ministarstva prosvete Makedonije ni od narodne vlasti NR Albanije nisu regulisane, tako da se ovi učitelji nalaze u teškom materijalnom položaju. Od prošle godine ne dobijaju od Albanaca nikakve plate, ili toliko da nije ni za najosnovnije životne potrebe. Od hrane mesečno dobijaju 15 kg. kukuruza i 200 grama šećera. Preko našeg poslanstva u Tirani preduzeti su koraci kod naših prosvetnih ustanova da se pitanje njihovih plata i snabdevanje sa štampom i potrebnom literaturom reguliše." - Izveštaj o položaju makedonskih sela u NR Albaniji od 4. februara 1948, ACKSKJ, IX, 8-V/317.

14. U Skadru je postojala crkva s popom Velišom Popovićem. Pre rata su pravoslavci izdavali u Tirani verski list "Predikani" ("Propovjed"), a za vreme okupacije kao produženje ovog lista "Jeta Kristijane", koji je tretirao verske Probleme, tumačio moral, Pisao "o dogmama u vezi sa savremenom naukom". Pravoslavni su bili slabo organizovani kao verska organizacija, egzistirajući više "kao nacionalna vjera". Pravoslavni kler - dva brata Popovića, Veliša i Lazar, za vreme narodnooslobodilačke borbe su sarađivali s pokretom. Pravoslavci su u Skadru 100% pomagali ili sarađivali ili barem simpatisali sa NOP, pa i danas skoro kompaktno rade na obnovi zemlje." - Izveštaj "Religije u Skadarskom okrugu", ACKSKJ, IX - 8 - V/305.

15. Šerbo Rastoder navodi sedam prosvetnih radnika. Prema istom istraživaču, nastava u Skadru (škola "Sveti Sava") i Vraki odvijala se na srpsko-hrvatskom jeziku bez smetnji do 1928. ali su albanske vlasti već te godine postavile pitanje statusa prosvetnih radnika. Pokušaj zatvaranja ovih škola 1930. nije uspeo, između ostalog "i zbog opreznosti našeg poslanstva u Tirani i konzulata u Skadru". Škole u Skadru i Vraki su albanizovane, prva 1932 a druga u Vraki 1933. godine. U isto vreme od 75 grčkih škola bilo je zatvoreno 45. - Šerbo Rastoder, Naše škole u Albaniji. Ovdje, 1. jun 1990, broj 254, str. 16.

16. Izveštaj ,,Religije u Skadarskom okrugu", ACKSKJ, IX - 8 - V/305. - Iz ove rekonstrukcije vidi se da su pripadnici jugoslovenskih manjina u Albaniji pre rata, naročito u periodu od 1920-1930, osnovali dva kulturna društva: "Guslar" i "Obilić", sa ciljem da što više uzdignu jugoslovensku manjinu, gajeći sport, priređujući zabave i igranke, dajući pozorišne predstave. "... U ono vrijeme ova društva u Skadru su mnogo značila, bila su neka novost u starom patrijarhalnom Skadru, gdje se je čitav život odigravao samo u kući i posjećivanju najužih poznanika. Donekle su ova društva uticala na razvoj kulture, jer su i Albanci po ovome uzorku počeli organizovati društva sa kulturnim tendencijama."