Albanske junačke pesme

Izbor i prevod Dragutin Mićović

Sadržaj

Dragutin Mićović Albanska krajišnička epika (predgovor knjizi Albanske junačke pesme)

Napomene

Mujova snaga

Mujo i vile

Mujo i Behur

Halilova ženidba

Četobaša Mujo i Kraljević Marko

Mujov đogat

Kako je Halil osvetio Muja

Mujo kod cara

Zimer i Ganibi Galjani

Arnaut Osmane

Husen Krapošniku

Musa Kesedžija

Ženidba starca Ćefan-age

Zuko barjaktar

Halil posle smrti

Đerzelez Alija

Ali Barjaktar besa

Dragutin Mićović
Albanska krajišnička epika
(predgovor knjizi Albanske junačke pesme)

Negde šezdesetih godina kod nas se intenzivnije proučavaju odnosi albanske i srpskohrvatske krajišničke epike, a, isto tako, analiziraju se i albanske krajišničke pesme s obzirom na motive, junake koje opevaju, posebno one osobenosti kojima se izdvajaju iz celokupnog albanskog usmenog epskog stvaralaštva, po lepoti, jeziku, a posebno prikazu duhovnog, etičkog i kulturnoistorijskog života, i albanske stvarnosti, naročito od 17. veka naovamo.

Albanske krajišničke pesme imaju nekoliko osobina na koje treba odmah ukazati: kratke su, lapidarne u iznošenju motiva; imaju dinamiku razvoja događaja, koja se može uporediti s tipom hercegovačkih i crnogorskih starijih pesama; prosečno, to su pesme od oko 500 stihova; albanski pevač nije želeo da se razmeće rečima, kiteći pojedine događaje i junake, ali su, zato, pojedini opisi ništa manje umetnički uspeli, bez obzira da li je u njih ugrađen manji ili veći broj stihova; motivi i junaci su, mahom tipizirani, a pojedini "pesnički klišei" ustaljeni, te se u pesmama susreću skoro nepromenjeni; moglo bi g se čak reći da albanske krajišničke pesme čuvaju ustaljen oblik, tako da se manje može govoriti o varijantama, a više o ustaljenim pesmama motivima.

Za komparativna proučavanja s usmenim narodnim stvaralaštvom drugih balkanskih naroda, posebno srpskim i hrvatskim pesmama, kao i bosanskohercegovačkim muslimanskim pesmama na srpskohrvatskom jeziku, albanske pesme predstavljaju još nedovoljno istražen, ali veoma značajan i privlačan izvor raznovrsnih obaveštenja.

Mogli bismo reći da se interesovanje za pesme koje albanski istraživači ubrajaju u krajišničke (kao o Musi Arbanasi), susreće još kod Vuka, u njegovoj prvoj zbirci, "Pjesnarici" (1815). Kasnije su, nakon dr Ćira Truhelke, krajišničke pesme posebno beležili i prevodili sa albanskog na srpskohrvatski jezik Tihomir Đorđević i saradnici časopisa Prilozi proučavanju narodne poezije (uređivali A. Šmaus i R. Medenica), časopisa uoči drugog svetskog rata, da bi se, nakon oslobođenja, u socijalističkoj Jugoslaviji, ovoj problematici sve više posvećivalo pažnje (V. Dančetović. A. Četa, M. Krasnići, Š. Plana, D. Šalja, D. Mićović i drugi dok je na Kongresu folklorista Jugoslavije u Prizrenu 1967. R. Medenica posebno analizirao pesme koje sada donosimo, a i drugi autori su se na njih osvrtali)

Kangë kreshnike (këngë kreshnikesh), zbog čega neki istraživači predlažu da ih nazivamo "krasničke pesme", za razliku od bosanskohercegovačkih "krajišničkih pesama", a A. Šmaus ih je nazvao "krajinskim" (što po našem mišljenju nije ispravno), imaju više osobina na koje srpskohrvatskom čitaocu treba odmah ukazati. Prvo, ove pesme predstavljaju poseban ciklus i u albanskoj epskoj poeziji. One su ispevane, pre svega, u desetercu, iako druge junačke albanske pesme tzv. kangë trimnije (këngë trimnije junačke pesme poput kratkih crnogorsko-hercegovačkih o lokalnom događaju, kakvog su karaktera bile i Vukove albanske pesme iz 1830. godine, zapisane od Jovice Obadovića iz Đurakovca i nekog kaluđera iz "pećke naije"), imaju kao tipičan stih osmerac. (Naravno, uz odstupanja: sedmerac, deveterac itd).

Zatim, ima dosta sličnosti u imenima junaka, kao i u osnovnim motivima izmeću krajišničke epike i bosanskohercegovačkih muslimanskih krajišničkih pesama. Ali, isto toliko i razlike. Pre svega u obliku: albanske krajišničke pesme nisu onako opširne, sa više hiljada stihova ("Pesma o Smailagić Mehu" F. Kraussa, ima 12.000 stihova), nego su slične hajdučko uskočkim i muslimanskim bosanskohercegovačkim tzv. "hercegovačkog tipa", čime se, zapravo, i objašnjava činjenica da se u "krajinske" pesme ne mogu ubrajati samo one koje su opširne, po obliku "krajinske", nego treba poći od sadržine i junaka, nezavisno od dužine, s "epizodama", dodacima i sl" zapravo, ponekad sastavljene iz više pesama, mehanički spojenih jednom ličnošću, da se dobije u vremenu, jer je za dugih (naročito ramazanskih) večeri trebalo pevati slušaocima i viđenijim ljudima (pre svega imućnijim begovima). Ako bismo posmatrali albanske krajišničke pesme po obliku, onda su one kao i hajdučke kratke, upečatljive, snažne.

No, najznačajnije u albanskim krajišničkim pesmama je bliskost i, zapravo, kondenzovano oformljena etička potka ovih pesama koja je, u osnovi albanska i odražava duh Albanaca, pre svega gorštaka (jer meću Toskama, na jugu, nije bilo "krajišnica", sem ako ne dođe neki Gega, severnjak), bez obzira na neke sličnosti u odnosu na bosanskohercegovačku muslimansku epiku, sa kojom ima najviše sličnosti i veza.

Naravno, aš dosta detalja o kojima bismo mogli posebno govoriti, upoređujući, na primer, albanske i srpske i hrvatske epske pesme: stari mitološki elementi, odnos slovenske ,"vile" prema albanskoj "zani" (Dijana) i "ori", opisi snežnih planina severne Albanije u albanskoj krajišničkoj epici; pitanje "bese" u ovoj epici i njeno isticanje ("Ali Barjaktari Besa"), odnos prema gostu (pa makar se radilo i o krvniku), prema hlebu; žalosti žene prema mužu; odnosu muškarca istog plemena (ili bratstva sela) prema ženi istog plemena, gde su sve devojke "kao sestre", ako su iz istog plemena sela itd.

Napomenućemo da se u albanskim krajišničkim pesmama susreću imena braće Muja i Halila, kao i drugih junaka, poznatih iz bosanskohercegovačkih muslimanskih epskih pesmama, ali s jednom osobinom: albanski krajišnici imaju tročlano ime: Đeto Bašo Muji, Đerđ Elez Alija, Siran Tin Alija, Smi Nanić Serdari itd. što svedoči o prožimanju ove epike gorštačkim i patrijarhalnim životom, gde se ne zapaža ni antagonizam izmeću hajduka i krajišnika odnosno uskoka i krajišnika i slično, a pozornica je Jutbinë, Krahinë, Zara, Kotorret e reja, Seja, a susreću se i tipizirana imena Krajili, Krajli i Sejes, Bani Zadranji, posebno Kunora e Bjeshkes (Kunora, alb. venac, Bjeshka, planina Planinski venac), Lugjet e verdha (Zeleni lugovi).

Patrijarhalni život severnoalbanskih plemena, običaji u tradiciji, i u kodeksu poznatom kao Kanun Leke Dukađina, našli su odraza i u krajišničkim pesmama, kao uostalom i u drugim pesmama albanske narodne poezije. Tako se, recimo. u pesmama o Muji i Halilu i drugim krajišnicima često pominje "fis" pleme, koje u severnoj Albaniji ima veliki značaj, a svakako je taj značaj bio znatan u srednjem veku i za vreme Osmanlija. Arnaut Osman i Siran Tin Alija se bore i Arnaut Osman pita:

"Tako ti Boga, Siran Tin Alija,
Ti što sediš s Turcima iz Udbine,
Od kojeg si, momče, fisa i fare"

Isto tako i Siran Tin Alija pita svog protivnika:

"Tako ti Boga, Arnaut Osmane,
Od kojeg si, momče, fisa"...

Već smo ukazali na pojavu da se pripadnici jednog sela (a selo je u severnoj Albaniji^[1] plemenskog porekla) uzajamno ne uzimaju (žene i udaju), te Halil sve Udbinjanke smatra svojim sestrama. Dodaćemo šta o plemenu, fisu, navodi E. Čabej, albanski poznavalac narodnog života:

"Zajednica porodica koje imaju zajedničko poreklo čine "fis"^[2]. Predstavnici fisa ne mogu da daju i uzimaju žene među sobom. U Malesiji oni su dužni da osvete "zaduženu krv", a i zemlja i baština su im zajedničke. Po mome mišljenju ovde treba tražiti osnove za naziv arbanaškog sela, koje je u početku plemensko selo. To ima velikog značaja za stvaranje arbanaškog sela.

Slično o fisu piše i K. Juriček:

"Članovi arbanaškog plemena (fis ili farrë) ne žene se i ne udaju međusobno, jer se smatraju kao potomci jednog zajedničkog oca, a svoje tradicionalno rodoslovlje umeju kašto da prate do desetog kolena".

I redaktor zbirke Këngë popullore legjendares (Tiranë) 1955, u kojoj imamo najznačajnije arbanaške krajišničke pesme, u jednoj napomeni piše:

"Naši gorštaci zovu devojke svoga plemena sestrom i ne žene se njome. Jedan Krasnić (pripadnik fisa Krasnić) neće uzeti ženu iz 700 kuća Krasnića. Šaljanin se neće oženiti Šaljankom itd."

Na taj način istaknuto mesto, koje se u pesmama o ženidbi krajišnika pridaje Halilovim rečima (odnosno nekog drugog krajišnika) da se neće ženiti Udbinjankama, jer su mu kao sestre, postaje razumljivo kada se zna za osobenosti patrijarhalnog života severnoalbanskih plemena.

Navešćemo još neke osobine albanskog patrijarhalnog života, koje su našle svoje mesto i u narodnim pesmama o krajišnicima. Među albanskim plemenima poznat je običaj da se gost, kada uđe u kuću, dobro dočeka i sačuva, pa makar bio i protivnik. U jednoj pesmi se kaže:

"Ovome momku ako ne damo vode,
Celu ćemo Udbinu osramotiti..."

Isto tako Mujo savetuje svojoj nevesti:

"Kad se vile primaknu trpezi,
Ti hlebu nemoj da pristupiš,
Tad će vile da se naljute,
Bez tebe hleb neće da jedu".

Osvetliti obraz je obaveza junaka (čak i konja: "Okreni se, đogo, jer je danas došao dan I meni i tebi da osvetlimo obraz"). Umreti junački, tj. boreći se, i bez straha, smatra se plemenskom, patrijarhalnom obavezom. Đerđ Elez kaže protivniku:

"Preci su nam ostavili Kanun:
Prvo oružje da pokažemo,
Pa onda roblje da damo."

Slično pozivanje na stare zavete imamo ne samo u krajišničkim pesmama, nego i u ostalim junačkim albanskim prema tzv. kënge trimnije:

"Kada mi je otac umirao,
Ostavio mi je jedan amanet:
Oružje živ da ne predajem."

Ranjeni Imer dolazi do vrata kule, da se u nju zatvori, kako bi se branio, "jer muško ne sme da se uplaši". Junaštvo mora da bude čisto. Mujo je uspeo da ugrabi svog ukradenog konja, ali se vraća s njim u Kraljevinu, jer ga je oteo bez junaštva:

"Nisam muški ždrebe ugrabio"

Stota i odnos prema protivniku treba da bude onakav kakav dolikuje junaku plemenit. Kada Halil predlaže Muju da ubijenog protivnika, Kraljevog Labutana, veže đogatu o rep, i tako ga dovukao u Udbinu, Mujo ovako prekoreva Halila:

"Ratuj s živima, jer mrtvi ti ništa ne čine,
Kao što nam je Kanun od starih ostao".

Možda se kao kruna ovakvih patrijarhalnih shvatanja o etici krajišnika, a preko njih i čitavog jednog naroda, mogu uzeti Halilove reči u pesmi "Halilova ženidba", kada na Kraljevo pitanje da li mu je strašna smrt pred očima, ovako odgovara:

"Poslušaj me, Kralju Kapetane,
Nije strašan smrtni dan,
Smrt dolazi kad ti poseku prijatelja,
Smrt dolazi posle prekršene bese,
I zalogaj hleba kad nemaš za prijatelja"

Kršenje ovih tradicionalnih pravila i običaja, označenih u Kanunu Leke Dukađina, povlači najtežu osudu, prekor "fisa", plemena:

"Najgori fis će nas, Mujo, prekoriti"

Kada Muju predočavaju sramotu i prekor fisa, on odgovara:

"Ispusti, oblače, na mene munju,
I, zemljo, primi me u tamnicu groba"

Ima i drugih osobina, koje se sporadično susreću u albanskim krajišničkim pesmama, koje su nastale pod uticajem patrijarhalnog života. Mujo ne dopušta ženi da plače u kući za poginulim sinom Imerom:

"Plači u šumi, kad ideš po drva,
U konaku neću da mi se galami",

što je u vezi sa običajima u severnoj Albaniji da pokojnika oplakuje bratstvo i pleme, a ne članovi pokojnikove kuće.

Ili, kada age ne dopuštaju Muju da prekida i sprečava Halila u govoru:

"Redom ćemo da govorimo, Mujo"

Uloga majke u arbanaškim krajišničkim pesmama takođe pokazuje lokalne patrijarhalne osobine. Kada su Mujo i Halil dobili pismo od cara iz Stambola da idu k njemu, oni traže savet od majke; Mujo kaže Halilu:

"Poći ćemo da pitamo majku,
Šta će nam majka reći da učinimo".

I u drugim pesmama, majka na sličan način savetuje Ali Barjaktara, Zuku Barjaktara itd" kao što se, uopšte, ceni reč starijeg čoveka, a ima pesama u kojima se pominje i tradicionalni arbanaški "savet staraca" (pleqnija).

Posebno ćemo ukazati na besu^[3], zadatu reč, koja se često javlja u arbanaškim pesmama pa i krajišničkim. Prekršiti besu, po patrijarhalnim shvatanjima, koje je našlo odraza i u epici, ravno je smrti:

"Smrt dolazi posle prekršene bese" kaže Halil Kralju.

Kada ju je prepoznao» Halil se ovako obraća Tanuši:

"Bog te ubio Tanuši je rekao:
"Jesi li čovek od bese?"

Arnaut Osman i Siran Tin Alija se bore i odluče da se odmore dok obrišu "krv s očiju", a za to vreme su:

"Besu jedan drugome dali"

Ašik Imer Bela Begzade daju jedan drugom dvostruku besu:

"Besabesën njaty kenkan lidhë" ("Besu bese su tu utvrdili", KPL 31,27).

I kada Ašikova majka ne dopušta sinu da uzme Begzadu, Imer Ašik svojom krvlju piše Begzadi, jer:

Božju besu neće da prekrši".

"Besa" se pominje i u najstarijim arbanaškim pesmama, kao i u krajišničkim, a i u najnovijim. U pesmi "Uziđivanje u tvrđavu" imamo da se pored tradicionalne bese pominje i fe vera:

"Utvrdite besu i utvrdite veru" (Lidhni besën e lidhni fe, KPL 1, str, 67), kao i u drugim primerima u istoj pesmi: Carti besë, carti fe, Mbajti besë, mbajti fe (Prekršio je besu, prekršio je veru, Održao je besu, održao je veru).

I u igaloarbanaškim pesmama susrećemo besu:

"Te besa e Zotit Krisht" ^[4] - a, naravno, besu susrećemo i u drugim junačkim pesmama, iz novijeg perioda:

"Jedan drugom su besu dali" (Ja dhanë besen shqi shojt).

Po besi jedna arbanaška krajišnička pesma nosi i naziv: "Ali Barjaktar Besa" u kojoj imamo da se Ali Barjaktar vraća Kralju, koji ga je privremeno pustio na slobodu (Motiv održavanja zadate reči i privremenog puštanja na slobodu) jer je dao besu:

"U kraljevinu moram opet da se vratim,
Božju sam besu Kralju dao,
Da ću za sedam dana biti tamo".

U pesmama se mogu susresti i druge lokalne osobine, kao krvna osveta, a, takođe, ima i prikaza surovog gorštačkog života, (Mujo i Halil prikupljaju drva da bi naložili vatru u kuli i ogrejali se itd.); prikaza zime, opisa prirode; planinskog načina života i drugo.

Prema srpskohrvatskim vilama, u arbanaškim krajišničkim pesmama susrećemo dve vrste vila: zana i ora. Ova osobina je u poeziju ušla na osnovu narodnih verovanja severnoarbanaških plemena. Upravo, prema E. Čebeju, veću rasprostranjenost ima verovanje u ore, nego zane (Zana od Dijana. po E. Čebeju).

Gorštaci, naime, smatraju da svaki čovek ima svoju oru, svoga zaštitnika, te su česti izrazi: Njeri me orë, tj. srećan čovek, čovek sa orom, čovek kome sve ide od ruke, ili: orëlig, čovek slabe sreće, čovek "bolesne ore" bukvalno. Čak i plemena imaju svoju oru, vilu zaštitnicu, pa se kaže: ora fisit, tj. plemenska ora, plemenska vila zaštitnica, za koju se obično zna i gde se za koji fis nalazi. Tako se ora za fis Šalja nalazi na vrhu Ršelj, za fis Nikaj na vrhu Konica i dr. Na sličan način tumači u arbanaškoj tradiciji i M. Lambertz, koji je prevodi sa: weiblishe Schutzgeisten.

Sasvim je razumljivo što je iz ovakvih narodnih verovanja, ora i zana prodrla i u arbanašku epiku (u kojoj je uloga ore i zane istovetna i odgovara vilama u muslimanskoj krajišničkoj i srpskoj narodnoj poeziji uopšte), te je i ova pojava koja pripada specifičnim osobinama arbanaške poezije o krajišnicima u odnosu na srpskohrvatsku krajišničku epiku.

Slično kao i u bosanskohercegovačkim muslimanskim krajišničkim pesmama, tako i u arbanaškim pesmama ovoga kruga, susrećemo dosta reči tuđeg porekla. To su, pre svega, turcizmi (a preko njih arapske i persijske reči), kao i reči slovenskog porekla u arbanaškim pesmama. Slovenskih reči (pre svega iz srpskohrvatskog i makedonskog jezika) koje susrećemo u krajišničkim pesmama^[5] ima dvojakih: a) reči koje su zadržale svoj izvorni oblik i b) reči koje su pretrpele određene glasovne promene u duhu zakonitosti arbanaškog jezika.

Tako, pored turcizama, koji su obični i u muslimanskim bosanskohercegovačkim pesmama, a i u srpskohrvatskoj epici uopšte, a koje susrećemo u arbanaškim pesmama, kao: konak, kopilj, mašraf, džeferdar, kula, direk, džep, selam, sokak, buljukbaša, buljubaša, berberin, berber, budal, telal, jabandžije, Alah, amanet, šeher, šućur, inat, kadija, (po izgovoru) itd. Imamo i reči slovenskog porekla: ne gostitë, me grabitë, me koritë i sl. Za izvesne slovenske reči se zapaža proširena pojava metateze, ili se čuva starije stanje srpskohrvatskog jezika. Na primer: probatin, probja, kresnik, kralj, Kresto (trag, trg), gde imamo umesto nekadašnjeg poluglasa u slov. govorima, sadašnji pun vokal u arbanaškom jeziku (tr'g treg), ili gubljenje zvučnosti kao Tuna (od Dunav), Qefenak (Od Čeivanga) i sl.

Albanske krajišničke pesme u mnogo većoj meri nego druge epske pesme na ovom jeziku (Kangë trimnije) pokazuju bogatstvo izražajnih jezičkih i stilskih osobina i mogućnosti. U tom pogledu krajišnička epika, takođe, predstavlja odelitu pojavu narodne poezije Albanaca. Da razmotrimo neke od ovih osobina, jer i one pokazuju određenu sličnost sa srpskohrvatskim, pre svega muslimanskim krajišničkim pesmama.

Epitet je česta stilska figura arbanaške epike o krajišnicima. Tako se kao stalni epitet susreće imenica soko, uz ime Halili (Sokole Halili). Pored parova sinonima (Shnosh e mirë kanë kthue në Jutbinë dobro i zdravo su se vratili u Udbinu (KPL str. 152)^[6], pleonazama i tautologije (. Počeli su pesmu i pevaju, KPL, 39, 365), ponavljanje celih izraza, posenu pažnju privlači takozvana slovenska antiteza:

"Carevi momci, gle, šta su rekli:
Kakva je to grmljavina što grmi?
Da nisu topovi u Kraljevini?
Bogom se car zakleo:
"Nije to grmljavina sa more,
Niti je jeka borbe u Kraljevina,
Nego dolaze Mujo i Halil"

U arbanaškoj epici, istina rudimentarno, slično uskočkim, hajdučkim ili krajišničkim pesmama kratkoga tipa, susrećemo dvostranost radnje:

"Vila nestade i pope se na planinu,
Momče nestade i spusti se u polje,
Gore jeste jedna živa stena,
Dole jeste goli kamenjar"

Susrećemo i poređenje, obično u jednom stihu {"Velika prašina, kao oblak, beše se podigla", KPL, 40, 4), hiperbolu, koja je razumljiva za narodno stvaralaštvo uopšte. U albanskim krajišničkim pesmama junaci poseduju natprirodnu snagu. Đerđ Elez Alija, tako, baca "topuzinu" u vis, da se ona nakon pada zarila "dvanaestaršina" u zemlju. Kada je dobio snagu od vila, Mujo podiže kamen od hiljadu oka. U hiperbole se može računati i snaga koju poseduju deca. Tako Mujov sin Omer već od sedam godina ima sve vrline odraslog krajišnika.

Opisi junaka, devojačke lepote, megdana, bitaka susreću se i u albanskoj krajišničkoj epici, iako ne u onako razvijenom obliku kao u muslimanskoj krajišničkoj epici, (o čemu svedoči ;i dužina albanskih pesama) ali treba ukazati i na jednu specifičnost albanske krajišničke epike: u njoj ima dosta opisa prirode zime, proleća, jutra i sl" što je svakako odslikano iz gorštačkog života i planinskih pejsaža severne Albanije Da navedemo primer:

"Zašlo je sunce za planinske vrhove,
Zasijao je mesec iza šume"

Ili, ovaj prikaz zime, koji daje realističku sliku života u planinama:

"Veliki je sneg pao,
Samo se krstovi vide od četinara,
Odjekuju dolovi od usova,
Stigle su devojke sa stadom do reke,
Stale su devojke da traže izvore,
Zatekle su sve izvore zaleđene."

Kao i u srpskohrvatskim krajišničkim pesmama, tako i u albanskoj krajišničkoj epici, junaci govore s konjima:

"Turski je đogu povikao", gde je još zanimljivo da junak s konjem razgovara turski. U pesmi "Sestra Age Asanage postala kukavica", sestra Asanagina govori s medvedom, divljom zveri i gavranom ali, ljudskim glasom. Od simbola, javlja se pored ostalog kukavica, koja "pada na grob i kuka", a negde je kukavica "crvena".

Iako ređe, u albanskim krajišničkim pesmama se susreće humor. Tako u pesmi "Ženidba starca Ćefanage" imamo komičnih scena sa Zukom, Halilom i Mujom, koji treba da povrate devojku starcu Ćefanagi, i to za trista dukata, ali, naravno devojku otimaju za sebe.

Humora ima i u opisu devojke, koja se žali majci:

"Čudo me veliko, majko, snašlo,
Mnogo mi se telo goji,
Mnogo mi prsa rastu,
Za udaju sam stasala,
Više ne mogu da čekam bez muža..."

što je za patrijarhalnu albansku sredinu, zaista> dosta neobično susresti u pesmi.

Kao i u muslimanskim pesmama o krajišnicima u nas, tako i u albanskim pesmama broj aga na Udbini je uvek trideset, mada su česti i brojevi tri, trista, kao i sedam.

Slično muslimanskim krajišničkim pesmama, i u arbanaškoj epici o krajišnicima imamo tipiziran početak. Pesma obično počinje ranim ustajanjem junaka, okupljanjem trideset aga, izlaskom trideset devojaka, uz prethodnu evokaciju Boga, koja je, takođe, tipizirana:

"Srećni smo s tobom, mili Bože,
Nismo bili, a Bog nas je dao"... ili:
"Srećni smo mili, bože,
Što učini Arnaut Osmane..." itd.

I završetak krajišničkih albanskih pesama je donekle ustaljen: Pesma se obično završava svadbom, "zijafetom" (veseljem), povratkom u Udbinu, a, ponegde, pevač ističe:


"Tamo nisam bio,
Tako sam čuo, tako su mi rekli,
Jer, to su starinske priče,
Nama Bog neka pomogne..."

Iako se dve vrste albanskih epskih pesama, i to junačkih (kangë trimnije) i krajišničkih (kangë kreshnike) u osnovi razlikuju, meću njima se zapaža uzajamni uticaj. Albanske junačke pesme, i to čak i one iz najnovijeg doba (Recimo partizanske) nalaze se pod uticajem krajišničke epike i njenih osobina, ali je, zato, i krajišnička epika pretrpela uticaj drugih albanskih epskih pesama.

Jedna od najznačajnijih osobina albanskih pesama o krajišnicima je rimovanje, koje se ovde zapaža pod uticajem osmeračkih albanskih pesama: (kangë trimnije ), jer je rimovanje osobina albanske, kako epske, tako i lirske narodne pesme. Tako i u albanskoj krajišničkoj epici susrećemo stihove koji se rimuju:

"Njaty rueni se lodroni
Njaty kangën mos e këndoni
Kini ment e mos pushoni"

Tamo se čuvajte, ne igrajte, tamo pesme ne pevajte (Čuvajte se, ne odmarajte se), ili:

»Shum denam Krejli kish ba,
Gjith miletin bashkue m'a ka«

(Veliku kaznu Kralj je uveo), (Sav narod je okupio).

Naveli smo i arbanaške stihove da bi se videlo rimovanje alb. reči:londronikëndompushoni, ,ili: baka" što je česta pojava i u drugim arbanaškim pesmama, kao i u krajišničkim.

Već smo više puta isticali da je arbanaška krajišnička epika ispevana u desetercu (u recitovanju i kazivanju može se dogoditi da imamo: 9-10 ili čak, 8-7 stihova), koji je razvio i neke posebne osobine. Arbanaški deseterac se, kao i srpskohrvatski deli na dva dela: obično je cezura posle četvrtog sloga, što se može videti iz primera:

Zana jemi,Mujo, tuj shetitë
1 2 3 45 6 7 8 9 10

Kenkan çuee janë shtreneue
1 2 3 45 6 7 8 9 10

Pod uticajem deseterca nastaju i izvesne glasovne promene, koje utiču i na prirodu albanskog glasovnog sistema: tako, da bi se dobio deseterac, albanski pevač pretvara poluglas, muklo e (ë) u pun vokal e. Na primer: pevetë od pëvetë, kendon od këdon, soteod sotë, dhane od
dhanë, mjesnate od mjesnatë,shume od shumë.

Kao i u muslimanskim krajišničkim i drugim srpskohrvatskim pesmama, tako i albanski pevač, da bi dobio deseterac, unosi uzrečice, kao što su: ej, mori, o, tha (kaže, reče, veli) kqyr (gle) itd.

Na taj način smo ukazali na neke osobine arbanaške krajišničke epike, koje se mogu posmatrati u poređenju sa istim ili sličnim osobinama muslimanskih junačkih pesama o krajišnicima, a i čitavom srpskohrvatskom poezijom, ali i na neke od osobenosti albanske epike o krajišnicima, koje održavaju specifične osobine albanskog načina života i gledanja, kao i mentalitet i duh severnoalbanskih plemena i stanovništva.

Pokretanje časopisa "Jeta e re" (Novi život) u Prištini 1949. godine, počeli smo da dobijamo sistematske priloge usmenog stvaralaštva, meću kojima i albanske krajišničke pesme, koje, u okviru zbirke narodnih pesama, objavljuje 1952. godine, takođe u Prištini, grupa autora. Kritičko izdavanje "Kenge popullore legjendare"(Tirana, 1955.) donosi najznačajnije krajišničke pesme, čime smo, posle oslobođenja dobili mogućnost da pristupimo i komparativnom istraživanju u kasnijem periodu.

Sadašnji izbor albanskih krajišničkih pesama, na srpskohrvatskom jeziku, čini nam se, pružiće priliku mnogim slavistima, posebno komparativistima da se upoznaju s najznačajnijim delom albanske krajišničke epike Tako će i drugi istraživači, različitog interesovanja, moći da izvode potrebne zaključke, u prvom redu o snažnim uzajamnim vezama i uticajima balkanskih naroda, koji imaju razlika, ali, svakako, mnogo više sličnosti i zajedničkog u svom razvoju, kulturnom i duhovnom životu, te u sklopu toga i u usmenom stvaralaštvu, posebno narodnoj poeziji, kao što je slučaj sa epskom krajišničkom epikom na albanskom i srpskohrvatskom jeziku.

Dragutin Mićović

Napomene

Pesme koje donosimo u ovom izboru karakteristične su po tome što su ispevane u desetercu, za razliku od tipičnog osmerca albanske epike, i po tome što svaka pesma predstavlja poseban epski motiv. Detaljnije ih je analizirao u svome saopštenju na Kongresu folklorista u Prizrenu, upoređujući ih u prvom redu s Vukovim junačkim pesmama, R. Medenica (up. Rad XIV kongresa folklorista Jugoslavije u Prizrenu, Beograd, 1974, str. 233.), a podatke o svakoj pesmi, kao i motivima, sadrži i moj rad "Krajišnička epika", Beograd, Balkanološki institut SANU, 1980.

Mujova snaga

Mili Bože na svemu ti hvala,
Nismo bili, a Bog nas je dao.
Kad je Mujo bio momče mlado,
Otac ga je dao u službu kod gazde.
Za kravara gazda ga postavi
Da povazdan Mujo brda obilazi,
Kraj izvora vazdan da laduje,
Na plandišta vazdan da počiva,
Ne razmine stazu ni bogazu.
Gonio je krave gde nisu doprle,
dok večeri jedne krave ne izgubi,
pa ne smede domu da se vrati.
Kraj krša je jednoga zastao
I legao čobanin da spava.
Dve kolevke Mujo tu zateče,
Vriska i plač iz njih se razležu,
pa im priđe Mujo da pogleda.
Htede Mujo kolevke da smiri,
Ljulja Mujo, bajuka kolevke đogat
Sve dok nisu kolevke zaspale.
Tad stigoše do dve sjajne vile
"Ko si ti, bre?" Muja zapitaše,
I kako si k nama zalutao?
A gle Muja šta im odgovara:
"Čuvar krava beh se zadesio,
Po vazdan sam brda obhodio,
I danas me nevolja nagnala,
Stopih krave, ne mogah ih naći,
Noć me stiže, te zastadoh na konak.
Al' od plača, ni oka ne sklopih,
Plakale su ove dve makanje,
Na miru me deca ne puštahu,
Sažalih se, ustah da ih omirim,
Umirih ih, te se uspavaše.
Ali, Bože, ko ste vi, u sjaju?"
"Mi smo, Mujo, u planini vile,
Šetamo se, ljude pomažemo,
A nagradu kakvu hoćeš, Mujo?
Što si obe smirio kolevke?
Hoćeš snagu Mujo, da pobediš?
Hoćeš, Mujo, bojem da vojuješ?
Hoćeš blaga. Mujo, i imetka?
Ili znanja, jezike da poznaš?
Traži, Mujo!" rekoše mu vile.
Gledaj Muja šta im odgovara:
"Čobani me često zadirkuju,
Iz inata, najgoreg zanata,
Dajte da ih sve redom nadjačam?"
"Iz prsiju daćemo mu mleka!"
Odlučiše, pa mu mleko daše.
S tri kapi se junak zasitio,
Bog mu je takvu snagu dao,
Da je stenu mogao da krene.
"Hvataj stenu!" rekoše mu vile,
Beše stena od hiljadu oka,
I dohvati kamen od hiljadu oka,
Uzalud ga rukama obujmi,
do članaka samo ga podiže.
Tada jedna vila drugarici reče:
"Da još mleka Mujo nam popose!"
Uze Mujo da još mleka sisa.
pa dohvati kamen da oproba.
Do kolena kamen podigao
Pa batali da malo počine.
Ali gledaj vile kako zbori:
"Još prsiju da mi Muju damo"
Opet daše Muju da posisa,
Dobi snage da sam Bog pomože.
I dohvati kamen da oproba,
Do pojasa odmah ga podiže,
A vile se na to pogledaše,
jedna drugoj ovako rekoše:
"Još prsiju Muju da mi damo!"
Stade Mujo iz prsi da sisa,
O! koliko snage Bog mu dade,
Kao zmaj se beše učinio,
Uzeo je kamen da oproba,
Na rame ga beše podigao,
Od hiljadu oka kamen zadržao.
Meću sobom vile tad rekoše:
"Više Muju prsi da ne damo,
Ako aš Muju još prsiju damo,
Uništiće vasceli dunjaluk!'
Tada vile s Mujom govorahu,
Kako slatko sa njim eglenišu»
A mesec ih odozgo posmatra,
Iza stena senke se otegle,
prijateljski s Mujom besedahu,
I ovako vile Muju vele:
"Mi hoćemo da si nam pobratim,
Kaži, Mujo, da li ti prihvataš?"
"Kada budem u nevolji, vile, pomagajte!"
I tako im Bog jutro dariva,
Po tragu se Mujo povratio,
Krave nađe i doma ih vrnu,
Na udbinsko polje kada pade,
Butum društvo Mujo tu zateče,
Gde ga uvek beše zastavljalo,
Sileći ga i nadjačavajući,
Al' da vidiš kako sada Mujo igra,
Počeo je s čobanima igru
I najtežu stvar kada dočepa,
daleko je pet konopa baci.
Niko ne sme ništa da prozbori,
Jer da nekog i noktom zagrebe,
Ne bi u njem duše ostavio.
Od gazde je odmah otišao,
Pa je Mujo sam stao da živi,
Počeo je Mujo da vojuje,
U kol'ko je bitki uskakao,
Iz svake je s čašću izlazio!

Mujo i vile

Mili Bože, na svemu ti hvala,
Nismo bili, a Bog nas je dao,
Svanulo je i sunce granulo,
A šta radi Đeto Baša Mujo?
Spustio se do u Kraljevinu,
I nevestu dobru zaprosio.
Kraljevu je kćeri zaprosio
Na Udbinu kad se povratio,
Skupio je tri stotine svata,
U zlato ih obukao, mačeve im ukrasio,
Koplja i buzdovani im pozlaćeni,
Đogati im dobro iskićeni,
Sve su age mlade,
Sem jednoga starca predvodnika
To je starac Dizdar Osman Aga.
"Poslušajte kićeni svatovi
Počeo je Mujo da govori
Kad stignemo na vrh od planine,
Naći ćemo tri velja plandišta,
Čuvajte se, tamo ne igrajte,
Tamo nemoj, pesme da pevate,
Mudri da ste, ne odmarajte se,
Jer su tamo do tri vile ljute,
Na plandištu da se ne zadese.
Možda će se vile odmarati,
Čitave vas neće propustiti,
Tako beše i jutro svanulo,
Atovi su svati osedlali,
Započeše pesme da pevaju
I počeše konje da propinju,
Pevajući, konj'ma igrajući,
Dohvatiše put za Kraljevinu,
Kad su stigli na vrh od planine,
Zamukoše, pesmu prekidoše,
Rukama su konje prihvatili
Pa ne žele nigde da zastanu,
Ne gledaju vode sa izvora,
Ne gledaju na travna pasišta,
Nego pravo po devojku idu.
Kralj je dobro svate dočekao,
Svima dade da jedu i piju,
Da se pesma, igra do po noći čuje,
A kad novi danak osvanuo,
Obukli se i pritegli svati.
Sa nevestom natrag okrenuše,
Okrenuše natrag u Udbinu,
Ne prestaje nigde pesma njina,
Ne prestaje nigde kolo njino,
Dok stigoše na Velja plandišta.
Tu ovako starac progovara:
"Poslušajte, na svadbi svatovi"
U svatove ja sam mnogaš bio,
Do neveste uvek sam stizao.
Odmarao na ovim vrsima,
I uvek smo đogate trčali,
Pevali smo u ovoj svežini,
Hladili se kraj ovih izvora,
Nikada nam ništa bilo nije!"
Svi sjahaše odmah sa đogata.
Ni koraka ne htedoše dalje,
rasuše se na odmor po travi,
I počeše pesme da pevaju,
I začeše igre da igraju,
piše vodu, pa je zamutiše.
Buzdovanom gađaju nišane,
Oh, mili Bože, na svemu ti hvala,
Kretoše se brda uokolo,
Zafijuka vetar meću bukve,
Malo stalo, dugo ne trajalo»,
Kad eto ti tri vile ljutite.
sastavile zube sa zubima,
iz ustiju vatra im palaca,
na plandišta pravo doleteše,
od svatova mramorje stvoriše,
od đogata uboge panjeve,
jedino se nevesta spasila,
vile su je za ruke ščepale,
u pećinu svoju je povele,
da ih dvori, od jutra do mraka.
Da im sprema i vodu dovlači.
To je čuo Đeto Bašo Mujo,
To je Muja teško zabolelo,
Đogatu je na leđa skočio,
I u planinu se uputio.
Na livade kada je izbio,
Trideset skamenjenih svatova je zatekao,
Od trideset aga trideset mramora.
Leže, s đogatima razasuti.
Kako je to Muja zabolelo.
Umalo je pamet izgubio,
Đogata goni, ne staje,
Planinskih se pasišta dokopa,
Svuda traži te vilinske vode,
I plandišta vilinska on ište.
Ali, nigde nije ih otkrio,
I kada je u šumu zašao,
Tamnu da se svetlost ne probija,
A da sunce niotkud ne prodre,
Nagazio na vilinski izvor,
Voda, kao suza oka, bistra,
Mujo zasta da malo počine,
Te sa konja Mujo je sišao,
Osvrće se unaokolo, svud šume,
Nigde nema puta ni staze.
Iznad bukovika je živa stena
Ispod bukovika je goli kamen,
Prepliću se sve grane sa granom,
Ne daju sunčevim zrakama da prodru.
Tad je Mujo ovako rekao:
"Gnezdo vilinsko je ovde!"
Đogata je međ' bukve pustio,
Kraj izvora on se naslonio
Čeka vile da po vodu dođu,
Čeka Mujo do tri bela dana.
Jedna žena s buretom je došla,
A Mujo se sobom razgovara:
"Mili Bože šta će ovde žena?"
"Dobro došla!" rekao je Mujo,
"Dobro te našla" odgovara žena!
"Šta radiš s tom vodom, nevesta?"
Mujo pita tu mladu nevestu.
"Ni sama ne znam kuda je nosim,
Svatovi su došli da me vode
Kad izbismo na jedan proplanak,
Ljute vile tu se zatekoše,
Ili smi mi nagazili na njihovo plandište,
Il je age sanak uhvatio
To će Bog znati, ja to ne znam,
Samo su zagrmeli planinski vrhovi,
Zazviždao je vetar kroz bukovik,
Tri ljutite vile su se stvorile,
Dunule su u age na počinku,
Dunule su u đogate u bukoviku,
Namah su sve pretvorile u mramorje.
Mene su u svoj dom povele
Da im mesim hleb i donosim vodu,"
"Ko ti je po imenu bio đuvegija,
Kojeg si junaka za muža htela, nevesto?"
"Ostavila sam oca, ostavila majku,
Ostavila sestre i milu braću,
Da bih se udala za junaka,
Po imenu Đeto Bašo Muja!"
Ovome se Mujo ni malo ne smeje;
"Da ga vidiš bi li ga poznala?"
Nevestu Mujo opet pita.
"Ne bih ga, jadnica, poznati mogla,
Jer ga očima videla nisam,
Ali kako sam čula da se priča,
Ti si glavom Đeto Bašo Mujo!"
Kako se glasno Mujo nasmejao:
"To sam ja glavom, moja nevesto,
Baš si me dobro, vere mi, prepoznala.
Ali, ako si devojka od fisa,
Hoćeš li saslušati jednu moju reč?"
"Tako mi Boga, što je nad Suncem i Mesecom,
Tako mi svevišnjeg što zemljom i nebom vlada,
Što čas vedri, a što čas oblači,
Štogod mi kažeš poslušaću te,
Pa da će mi glava s ramena otići!"
Tada ju je Mujo naučio"
"Večeras, kad na konak pođeš,
Zapodeni i upitaj vile:
Tako vam plandišta gde se odmarate,
Gde vam je skrivena snaga?"
"Zar će mi reći svoju snagu?"
Pita nevesta Muja.
Kako joj dobro Mujo odgovara:
"Sve nek bude kao što ti kažem,
Sad zalazi iza gore sunce,
Sad se mesec kroz granje probija,
Sad će ti se one na okup obresti,
Da pri mesečini skupa večeraju,
I kad vile trpezi pristupe,
Ti jedina trpezi ne prići,
Onda će se vile na te sažaliti,
I bez tebe neće hleb hteti da jedu.
Tad ako znaš lepo da besediš,
Kazaće ti gde im leži snaga.
Tako vam ovog hleba, reci im,
Tako vam planina gde letujete,
Tako vam plandišta gde se odmarate,
Tako vam izvora gde se rashlađujete,
Eto, već sam nekoliko dana s vama,
Svoju snagu što mi ne kažete?
''Ako mogneš da se spaseš da te ne skamene,
nikakvim kletvama se one neće spasti,
Kraj izvora ćeš sutra Muja naći!"
Nevesta zađe u šumu duboku,
Mujo ode u Zelene Lutove
' Pravo k vilama nevesta je odšetala,
"Gde si tako zakasnila?" pitale su je,
"Bio je izvor zamućen!"
Nevesta vilama odgovori.
A vile prostrle jelo pa jedu,
Prostrle su piće, pa piju,
Nevesta nikako za trpezu ne seda,
Donosi im vode i lomi hleb,
Dok je najmlađa vila ne upita:
"Kuno, šta ti je, što ne jedeš?
Da nisi bolena, pa nećeš?"
"Kako da jedem, more, najmlađa vilo?
Taj hleb nije za mene,
Dokmi svoju snagu ne kažete.
I zakletvu ja sam jednu dala,
Ja robinja, a vi gorske vile,
A možete, da me skamenite,
Tako vam visova, na kojima vodite kolo,
Tako vam plandišta, gde plandujete,
Tako vam izvora, sa kojih pijete,
Kažite mi, gde je vaša snaga?"
Jednak vile skočiše na noge,
Da skamene sirotu nevestu
Vila se je najmlađa podigla
Brzo ih je razdvojila.
"Bog te kleo, najstarija vilo,
I nevesti kad bismo kazali
Kakve štete od tog će nam biti?
Nego slušaj, i ti ljudska kćeri
Okrenula se nevesti i rekla
Mi imamo do tri divlje koze,
Rogovi im od suva dukata,
One žive u Zelenim Lugovima,
Rukama ih niko ne uhvati,
A kad bi ih neko uhvatio
Od snage nam ne bi ni traga ostalo!"
Nevesta je tada pristala da večera
Počeo je dan da sviće
Ka izvoru nevesta je pošla.
Na izvoru Muja je zatekla,
Glasno se je Mujo nasmejao,
"Zar te nisu vile skamenile?"
"Spasla sam se, druge nije bilo,
Ali, uzalud, mislim sve će biti,
Jer ne možeš ništa da učiniš!"
Jer mi kažu: imamo tri divlje koze,
Rogovi im od suva dukata,
Zajedno rastu u Zelenim Lugovima,
Ne može ih niko uhvatiti.
Jer, ako se takav igde nađe,
"Ne može im snagu ugrabiti!"
Okrenu se Mujo, pa joj veli:
K vilama ćeš ti opet otići,
Ali nemoj da one primete,
Zapravo će vas Mujo sve izvući,
Tebe i age, što su skamenjene!"
Onda skoči đogatu na leđa,
Pravo jaše Mujo u Udbinu.
Pred Udbinu kada je stigao,
Po krajini aber je pustio:"
"Ko je lovac, na londžu nek dođe,
Nek povede kere i zagare,
Svi uveče mojoj kući hajte,
Ia veselje i junačko piće,
U lov ćemo sutra da pođemo."
Tri stotine lovaca se skupi,
Sa šest stotin' i više zagara,
A sa trista i više kerova,
Mujovome domu svi pođoše,
Dobar konak im Mujo pripravi,
Kad je bilo sutra dan izjutra,
Ovako je Mujo besedio:
"Poslušajte lovci, braćo mila,
Koze ćemo žive uhvatiti,
Nemoj koji da ustreli kozu,
Ako koja dopadne vam rana,
Nijednog nas Udbine ne vide".
Mujo krenu, ostali za njime,
U Zelene Lugove izbiše,
Sa svih strana obruč napraviše,
Sam je Mujo napred išetao,
Za njima ide do trista zagara,
S kerovima, a i sa lovcima,
Uokolo zasede staviše,
Tri ih dana i noći teraše,
Kad tri dana i noći zaminu,
Žive su ih rukom uhvatili.
I s prvima su u Udbinu stigli.
U tamnicu Mujo ih bacio,
Svim lovcima peškeš učinio.
Snagu svoju vile izgubiše
Vabile su koze, ali uzalud je,
Pogledaju sve lugove redom,
Po stenama koze dozivaju,
Al' niotkud glasa ne dopire.
Tada jedna vila ovo kaže:
"Koze nam je neko uhvatio!"
"Poslušaj me, ti vilo sa stene,
Nevesta je najstarijoj rekla
Pozdrav ti je Mujo uputio,
Da je mene nevestom uzeo,
I za mene i mramorne svate,
Divlje koze nikud ne tražite,
Mujo ih je uzeo u zalog!"
Kad su vile čule ove reči,
U Udbinu odmah su krenule,
Pravo stigle na Mujova vrata:
"Jesi li nam koze zarobio?"
"Ja sam koze glavom zarobio,
U tamnici mojoj svezane su!"
Šta vile Muju govorile:
"U tvojim smo rukama Đeto Bašo Mujo,
Ali nas seci na ognjištu svome,
Ili ti nam blago naše pusti,
Jer života bez njih nama nema,
Svate ćemo tebi povratiti
Daćemo im konje da pojašu,
Nevestu ćemo dovesti kočijom,
U reči ih Mujo prekinuo,
"Za svatove vile što kažete,
Nikad meni teško nije bilo,
Nit' mi stalo tu do jedne babe,
Jer ću sebi ja nevestu naći,
Zato koze ne mogu pustiti,
Takvu divljač dosad ne ulovih."
Vile plačem počeše da plaču
I kuknjem staše da kukaju,
Rastuži se i kamen i drvo,
Al' nimalo Muju nije žao,
Izdvoji se ponajmlađa vila
Suze kosom sa čela brišući,
Za ruku je Muja dohvatila,
Božju besu Muju obećala:
"Gde god hoćeš nevestu da uzmeš,
Gde god budeš Mujo na megdanu,
Gde god kreneš Mujo da četuješ,
Svi na leglu slobodno igrajte,
Svi na leglu slobodno pevajte,
I u nišan slobodno gađajte,
Kraj izvora slobodno hladujte,
Na plandišta da se odmarate,
Božju besu ćemo tebi dati,
Nećemo vam ništa učiniti!"
To je Muju mnogo teško bilo,
Mislio je dok nije smislio,
Vilama je zadnju rekao:
"Vile jeste ostanite vile,
Besa je besa, a reč je reč,
Neka su vam proste divlje koze,
Izvedi im koze iz tamnice!"
Halilu je Mujo naredio
Iz tamnice koze kad ispaše,
Brzo vile lik su promenile,
I nisu se mogle ni videti
Kao senke lete u planinu,
Kad su stigle u Zelene Lugove»
Skamenjene nađoše svatove,
Skamenjene nađoše im konje,
Pretvoriše svatove u ljude,
Vraćaju im đogate svatovske,
A nevestu meću u kočiju,
U Udbinu nevestu dovode.
Kad su stigle do polja udbinskog,
Počele su cure da pevaju,
Počeli su kolo da igraju.
Odjeknuše planinski vrhovi,
Zapevaše iz planine vile,
"Vile besmo, vile ostajemo,
Besa je besa, a reč je reč,
Nek su prosti age i nevesta."
Najstarija vila gorom peva,
A najmlađa peva na vrh stene,
Zagrljene s onom srednjom vilom,
"Besmo vile, vile ostajemo,
Besa je besa, a reč je reč,
Žena je žena, a vila je vila,
Vila sunce, a žena je Mesec!"

Mujo i Behur

Mili Bože, na svemu ti hvala,
Nismo bili, a Bog nas je dao,
Pre svanuća, Mujo je ustao,
Obuo se, dobro pripasao,
Na ognjištu, vatru založio,
Popio je kafu sa šećerom,
I Halila glasno mi doziva:
"Diž', Halile, glave ne digao,
Evo prođe ceo mesec dana,
' Mi u četu kako ne idemo,
Prošjetaj se do ispred Udbine,
Trides't aga neka se okupe,
Jer 'oćemo danas četovati!"
Gle, šta radi Sokole Halile,
Uz stube je brzo otišao,
Na bedem se od kule popeo,
"Ko je junak!" snažno je viknuo,
Da odjekne Krajina s Udbinom,
Ne bi l' sreća Muja poslužila.
Brzo Halil đogata dohvati,
Kako dobro đogata potkiva,
Pa on k Muju, u odaju dođe,
Dobro su se Junaci obukli,
Pripasali mače od megdana,
Sa strelama i sa lukovima,
Kao uvek kad u četu idu,
Malo bilo, mnogo ne trajalo,
Tridest aga na vrata je stiglo,
"Dobra sreća!" Mujo i Halile,
"Dobro došli, junaci s Udbine!"
"Kuda ćemo danas četovati?"
"Kud nas vodi desnica Gospoda!"
Izašli su na sredinu polja,
Počeli su poljem da pevaju.
Tu su sreli Dizdar Osman Agu
Sobom vodi do trideset aga,
Dobro su mu selam učinili,
Još bolje mu age odvratile,
I s atova niko ne silazi
Pitaju se za junačko zdravlje,
Neko svoga ata poigrava,
A neko ga na reci napaja,
"Kreći, Mujo, zateče nas podne!"
Progovara starac Dizdar Osman Aga.
Dohvatiše polje ispred sebe,
Predvodi ih Đeto Bašo Mujo,
Iza njega Dizdar Osman Aga,
Džilitaju dva desna đogata,
Gle, za njima ko li to izbija,
To mi jesu do dva barjaktara,
Jedno jeste Sokole Halile,
Drugi jeste Zuko Barjaktare,
A za njima u četama age,
Svi stigoše na vodu studenu.
Đogatima kad vodu dadoše,
Svu do kapi, vodu nalokaše,
Okretoše k Velikim gorama,
Nigde živog stvora da susretnu,
Ni četnika niotkud ne vide.
Celog dana tako su lutali,
Noć ih stiže ispod jedne smreke,
Grane su joj ko planinskog hrasta,
Ima hlada za devet stotin' junaka,
Pa se oni pod njih razmestiše.
U bukovik đogate pustiše,
Po travi se konji izgubiše,
A junaci seli za večeru,
I gospodski age večerale,
A kad stiže vreme po večeri,
Zavikaše dva krajišnika mlada:
"Poslušajte age od Udbine,
Ležaj svaki da sebi pronađe,
I bez brige neka svaki spava!"
Celu noć su oni stražarili,
Dobro čuva Sokole Halile,
Kraj konaka Zuko Barjaktare,
Po šumi im konji se igraju,
Na izvoru vile im pevaju,
A slavuji lepo otpevaju
Sve su age zaspale pod smreku,
A ne spava Zuko sa Halilom,
Sve slušaju, svuda pogleduju,
Pesmu čuju, vide igru vila,
šumsko cveće kako sabiraju
Kako koze paze po stenama,
Kupaju se na tim izvorima,
Kao tren je noćca promaknula,
Iza šume Mesec je zašao,
Žurni putnik do svog boravišta,
A junaci grde Mesec sjajni,
Osvojio vrhove planina,
Najstarija vila mu se moli:
"Rosa pade, sunce se ne rađa,
Ne žuri se, more, ti Meseče,
Bistra voda, eto, kako teče,
Hladovina od nje nadolazi,
Daj svetlosti u ove vrhove,
Baci pogled na ove litice,
I ne hitaj za njih da ti zađeš!"
I kako ih Mesec poslušaše,
Zastavi se na vrhu planinskom,
Podiglo se Sunce za planinom,
Čas rumeno a čas beličasto,
Tad je Gospod zoru poklonio,
I mesec se izgubi za krošnje.
Sa izvora vile nestadoše,
Prekide se pojanje slavuja,
Tada momci stražu napustiše,
Zatekoše age da spavaju,
Ko' panjeve rasute po stenju,
Te zavika Sokole Halile:
"Diž', junaci, sunce je granulo,
Ustadoše age svaki redom,
U planini, gde je koji bio,
Pokraj ognja okolo sedoše,
Samo Starac ljutit nešto beše,
Junacima rečju ne odvraća,
Samo travu rukama prebira,
U zlo doba, razgovor započe:
"Počujte me, braćo, krajišnici,
Junaštva smo zajedno činili,
A svu hvalu Mujo nam odnosi,
Delimo se: Đeto Bašo Mujo,
Starčeva je četa samo za to!"
Gle, šta veli Đeto Bašo Mujo:
"Bog te ubio Dizdar Osman Aga,
Mi pod suncem čete ne delimo!"
Još ljuće mu Starac odgovara:
"Bog te ubio Đeto Bašo Mujo,
Dve smo čete, dvoje četujemo!"
"Krila ti se osušila, starče,
Poseći ćeš i mene i sebe,
Jesu li ti oči bre, ispale,
Da volove iz jarma razdvajaš?"
I na noge Mujo je skočio,
Đogatu se svome uputio,
gle, đogata kako suze lije,
Prednjom nogom po zemljici kopa,
I on svoga gospodara žali.
Brzo Mujo agama dolazi,
"Čujete li, age, rekao je,
Četu danas da ne odvajamo,
Kako vidim svojega đogata,
Nećemo se živi povraćati!"
Za šalu mu age prihvatiše,
Al' govori Dizdar Osman Aga;
"Počeo si da matufiš, Mujo,
Slovena se jesi uplašio!"
Tad dočeka Sokole Halile:
"Mi na svadbu nismo danas došli,
No smo došli da četu vodimo,
Na put ćemo danas da krenemo,
A nećemo četu da delimo!"
Krmski starac teško progovara:
Poslušaj m' ti, dete Mujovo,
Srećan vam put, ali i bez mene,
Put se vama širok zadesio,
Čete ćemo danas da delimo,
Ja odlazim u Nove Kotare,
Možda ćemo nešto opljačkati,
Možda ćemo glavu neku poseći,
I devojku neku ugrabiti,
Njome nekog momka oženiti!"
I u zdravlju da se susretnemo,
Skoči starac đogatu na leđa,
Za njime je do trideset aga,
Pravo idu u Nove Kotare,
Ali momak jedan se osvrće,
Kroz livadu đogo mu promiče,
Čas kroz šumu, a čas preko krša,
To je glavom Zuko Barjaktare,
' Namrštio veće preko čela,
Traži jednog svoga dobrog druga,
Po imenu Sokola Halila,
Buzdovan je momak dočepao,
Dohvati se jednog bukovika,
U bukoviku drugove sustiže,
Kroz borovnjake drugove dostiže,
Oči u oči kad se pogledaju,
U bukovoj šumi kada se sretnu,
I poslednji put se pogledaju,
Potok suza momci proliju,
Sunce palo do iza planina,
Izgubi se četa za planinu,
Ostad Mujo sa trideset druga,
Niko ništa neće da govora,
Dok sam Mujo nije im kazao:
"Zdravo ćemo u Udbinu poći,
Đogat meni na dobro ne sluti,
Obe čete sastati se neće",
Samo Halil Muju odgovara:
"Baca Mujo, i moju reč počuj,
Ako oni veselo se vrate,
Od hvale nam mesta biti neće!"
' Đogate su tad dobro pritegli,
Planine su opet pretražili
Živo ništa nisu opazili
Nigde nisu četnika susreli
Opet ih je noć tamna zatekla,
' Đogati im u travu polegli,
Kraj izvora age polegale,
Na stablo se Mujo prislonio,
Gleda igru pomamnih đogata,
Tad gospodski age večerahu,
Kad je stalo vreme po večeri,
Šta govori Đeto Bašo Mujo;
"Sad me čujte, age od Udbine,
Noć bez brige ovde provedite!"
Svu noć Mujo naokolo bdije,
Zdravo age zoru dočekaše.
Kako mi se age umivaju,
Ispod jela, kako lože vatru,
Na lagane noge Mujo skoči,
Planinskih se bila dohvatio,
Uokolo Kraljevstvo se širi,
Mujo gleda gde li je raskršće,
Nikog Mujo ne može da vidi,
A četnika nigde da ugleda,
Dok ugleda tamo iznad Žura,
Raskršće se jedno ukrstilo,
Ispod vrha na jednoj livadi,
Dobro vidi Behurove kćeri,
Spremaju se gore u planinu,
Da se hlade na bistrom izvoru,
Sobom vode do tridest pandura,
Odmah Mujo agama se vrati,
Sve je age na noge digao,
Pa ih vodi do bistra izvora,
U zasedi, na Kožari čeka,
Iznad puta petnaest ostavlja
Ispod puta petnaest ostavlja,
A sam Mujo cestu zaposeda,
Pa se onda okrenu Halilu:
"Hoćeš glave tuđe da dobiješ?
Ili želiš robinju dovesti,"
"Pusti glave, Đavo ih odneo,
Robinjicu hoću da zarobim!"
Malo bilo mnogo ne trajalo,
Naiđoše trideset pandura,
Strelama je Mujo nišanio,
Prvoga je mrtvog oborio,
Koliko su age spremne bile,
Sve su redom pandure pobile,
Kol'ko glava Mujo tu poseče,
'Robinje je Halil zarobio,
Krenuli su na vrh od planine,
Još se nisu ljudski razmestili,
Po bedrima Mujo se udrio,
Kako glasno Halil podvikuje:
"Što se udri, po bedrima, Mujo?"
"Ostade mi koplje kraj izvora!"
"Ostavi to!" njemu Halil kaže,
"Za koplje je i buzdovan lako,
U Udbini pušaka dovoljno!"
"Kako su mi za ruku pogodni,
Ne daj, Bože, da se bez njih vratim",
"Idem, onda, ja ću ih doneti",
Ne da Mujo Halilu da ide,
Na đogata svoga je skočio,
U trku se natrag povratio,
Zatureno Koplje pronašao,
Kraj izvora zaturen buzdovan,
Kad je hteo vode da popije,
Vila mu je glavu zastavila:
"Nemoj, gospodaru, tu vodu da piješ,
Dok ne skineš glavu Behur kapetana!"
,A kud si se uputio, Mujo?"
"U Udbinu, ako je suđeno!"
"Al' kad stigneš, Udbina će reći:
Kako jesu kule Behurove?"
"Dobro zboriš, Bog ge ne ubio!"
Drugo nije Mujo njoj rekao,
"Sad pij vode!" vila je viknula.
Ali Mujo neće ni kap vode,
Nit' sam pije, nit' đogatu daje,
Bogom se je Mujo tu zakleo,
"Do kuća ću Behurovih stići!"
Ia on skoči na svoga đogata,
Nijedanput đogu ne podviknu,
Sam mu đogat puta pronalazi,
Zelen plamen iz čeljusti baca,
Podigla se magla i dim svuda,
Ko' da leti sa strane na stranu,
I za čas je do kule stigao,
Tamo nađe vrata od avlije,
Kroz njih s đogom Mujo je prošao,
Tamo nađe dva čelična ključa,
Đogata je u podrum stavio,
U odaju Mujo je ušao,
Tamo nađe mač srebrne drške,
Lepši mu se od njegovog čini,
Na komade izlomio mača,
A kad uđe u drugu odaju,
Zidovi su krvlju isprskani,
Trides't glava uokolo leži,
Dobro ih je Mujo prepoznao,
To su glave aga i serdara,
Od straha je Mujo pobegao,
Brzo pođe u treću odaju,
Trides't mača tamo je našao,
Dobro znade i mojih su aga,
Tad otvara i sobu najveću
Od džebane to je soba bila,
Puna vreća od suva baruta,
Dugački je fitilj načinio
U barut ga Mujo zavukao
Spustio se dole u avliju,
Čuje 'kako zemlja podrhtava,
I ugleda Behura u polju,
Pravo pade na avlijska vrata,
Pa doziva mile ćerke svoje,
Na glas mu se niko ne odziva,
Konaku se svom zlome popeo,
Osvrće se svuda uokolo
Svoje kćeri dobro ugledao,
Ispod bukve kraj jednog studenca,.
One leže Halilu u krilu.
Sobom Behur nosi dve lobanje,
I lobanje u avliju baca,
Mujo beše u se pomislio:
"Kada Behur stigne do planine,
Zateći će, kao stado, age",
Pa otvara vrata od avlije,
Kao vetar poleteo đogo,
Kad je Mujo do polja stigao,
Behur beše do pola planine,
Za njim Mujo ovako zavika:
"Koji junak grede u planinu?"
Okrenu se Behur i govori:
"Jesi li ti Đeto Bašo Mujo?"
"Ja sam glavom Đeto Bašo Mujo!"
"Tol'ko sam te po nebu tražio,
Al' te, eto, na zemljici nađoh!"
Pa je konja Behur povrnuo,
Da junačkog megdana podele,
Još je Muju dao i da bira:
"Hoćeš li da bežiš, Mujo, ili' da čekaš?"
"Na megdan sam uvek izlazio,
I uvek sam ja prvi bežao!"
okrenuo se Mujo i počeo da beži
Blizu mu se Behur primakao,
Pa ga gađa tankim buzdovanom,
Na kolena Mujov đogat pade,
Iznad glave buzdovan prozvižda,
Gađa Behur teškom topuzinom,
Namah skoči đogat od megdana,
Pored vrata topuz mu prošišta,
Tada okrenu Behur da on beži,
Đogatu je Mujo podviknuo:
"Napred, đogo, danas ili nikad!
Da osvetliš obraz i sebi i meni!"
Kako đogat Slovena pristiže
Dobro ga je Mujo pojurio,
Gađao ga tankim buzdovanom,
Šarac mu se na trbuh spustio,
Buzdovan ga nigde ne pogodi,
Onda gađa topuzinom teškom,
Jednom mu je stranom prošištao,
Al' ga nije nigde dotakao,
Jedan su se drugom okrenuli,
Pa junaci mače ukrstiše,
Do balčaka mače polomiše,
Poskakaše s konja na zemljicu,
U koštac se behu uhvatili,
Odmahuju čas jedan, čas drugi,
Al' ne može niko da odoli,
I sunce je bilo na zalasu,
Jedan drugome hvalu pomninjahu
Gde su bili, megdane delili,
I junaštva svoja nabrajaju,
Ovako je Behur govorio:
"Koliko sam aga posekao,
U saraju leži trides't njinih glava,
Odsekoh ih od trupova aga!"
"A panduri znaš li gde su?"
Uzeo je Mujo da govori
Dve sam tvoje kćeri ugrabio,
Ostali su bez glava panduri,
I eno ih u planini leže."
Behura je ovo zabolelo:
"Trideset sam aga posekao,
Opet Behur Muju odgovara,
Dvoj'ci glavnih posekao glave,
Jedno ti je Dizdar Osman Aga,
Drugi ti je Zuko Barjaktare".
Malo bilo, mnogo ne trajalo,
Kad se začu neka grmljavina,
' Kao more kad burom odjekne,
Ili nebo kad munje sevaju,
Junaci su stali pa pitaju
"Nije l' ovo oblak kroz vedrinu,
Il' da nije jeka s mora sinja?"
"Nit' je oblak usred te vedrine,
Niti more o bregove,
Nego su to kule Behurove,
Podrhtava zemlja, jer se ruše,
Dok si bio u oboru svome,
Mujo ti je, u sred kule bio,
Da ti sruši podrume od kula,
Da pretraži odaje od kula,
I da stavi fitilj u džebanu,
Da ti sravni saraje sa zemljom!"
Tada se je Behur uplašio,
Naljutio pa r! Muju kaže:
"Nek je zdravo na ramenu glava,
Još bolje ću saraje podići,
U temelj ću stavit tvoju glavu,
Pritegni se, Mujo, da te svalim!"
Dobro su se oba podhvatila,
Valjaju se po tom bukoviku,
Svud se lome i kršem i stenjem,
Đogati im u polje pobegli,
Drveće se planinsko zapali,
Osušilo lišće na šumama,
Od dahtanja dok su se rvali,
Sa livade na greben izbiše,
Tamo crna panjina ležaše,
Mujo gleda, ali ga ne vidi,
Slovenina na zemlju bacio,
Obe mu je ruke pritegao,
Pa vilama tanko dovikuje:
"Jeste li se u snu zadesile,
Gde je besa, što ste mi je dale?
Nikada mi teže nije bilo!"
Namah vila do glave dolete,
I ovako vila Muju kaže:
"Znaš li, Mujo, šta sam govorila?
U nedelju da megdan ne deliš!"
"Vidim dobro, vala, ja nevolju,
U nedelju megdan nisam ni delio!"
Ponajbolje vila ga nauči:
"Vidi gore, Behuru ćeš reći,
A kad gore u nebo pogleda,
U levi ćeš ruku džep da staviš,
Tamo imaš noža otrovana,
I Slovenina ako tim prevariš,
Nećete se više sastajati!"
Kad to reče, vila mu uteče,
Dobro Mujo ovaj savet sluša,
A još bolje ovako govori:
"Gle, Behure, kako sunce stade,
Od juče se junački rvemo".
A sunce se nije pomerilo,
Slovenin se prevari da vidi,
Mujo ga je nožem rasporio,
Mrtav Behur na zemljicu pade,
Ispod njega Mujo je ostao,
"A đogatu turoki dovikuje:
"Pod mrtvim sam Sloveninom, Bogo!'
Stiže đogo rzom rzajući,
Slovenina preokrenu s Muja,
Sav se krvav Mujo pridigao,
Sabljom manu, Behurovu skide glavu,
Za sedlo ga brkom privezuje,
Drugi brk je s druge strane sedla,
Izbio je na vrh od planine,
Trides't aga tu je zatekao,
S Halilom su kćeri Behurove,
Kad videše glavu Behurovu,
Spopade ih troletna groznica,
Gle, šta veli Mujo od Udbine,
"Bog vas kleo, age od Udbine,
Crn vam obraz od dana današnjeg,
Da Behura još videste živa,
Duša bi vam od straha ispala!"
Sunce zađe za goru, za brda,
Mesec zasja kroz granje od šume.
Dobro svetli planinske puteve,
Da isprati ono malo sveta,
Svi svatovi, ovi su konjanici,
Sem pešaka Muja i Halila,
A devojke suze prolivaju,
Zvezde Mesec ovako korile:
"Lepotice što su zalutale,
Neka puta mesečinom nađu!"
Kako lepo Mesec odgovara:
"Daleko sam, slabo mene vide,
A to nisu samo lepotice,
Nego jesu Behurove kćeri,
Behurova glava na Mujovom sedlu.
Puta su se za Udbinu dohvatili,
Svat ću biti prvi među njima,
Drugi svat je vila što ih čuva,
Da se Halil nogom ne poklizne!"
Kad su age na Udbinu stigle,
Od veselja šenluk učiniše,
A još bolju svadbu pripraviše,
Jer neveste dobre dovedoše.

Halilova ženidba

Mili Bože, na svemu ti hvala,
Sunce sija, a malo nas greje
Ne vidimo ni hrasta udbinskog
Takav sneg ga beše pritiskao
Grane teške, hoće da se slome,
Četinari krstovima vire,
Odjekuju planinski smetovi,
Devojke su pale s blagom vodi
Zatekoše reke zaleđene,
Produžiše da izvore traže
Svi izvori behu zamrznuti,
Meću sobom devojke zborile:
"Kada li će Bog dati slobodu,
Živi stvor će ovako crknuti!"
Ali, Bože, ko li to putuje,
Obučeni po gospodski idu,
Da to nisu junaci u četi,
Kroz planinu neće prolaziti!"
Meću njima Jera govorila:
"To nam nisu svatovi za svadbu,
Jer bi pare u reku bacali,
To je glavom Mujo s Krajišnicima!
Ne bi l' nekog lova ulovio!"
Mili Bože, ti nas blagoslovi,
Kako oblak sunce zaklanjaše,
Pokrov dugi na zemlju se spusti,
I obuče okolo planine,
Kad junaci na reku padoše,
Za njima su magle i oblaci,
Jedan drugog niko ne poznaje,
Jedva paše reci na obalu,
A tamo je kula Baše Muja,
Gle, šta radi Đeto Baša Mujo,
Na vatru im breme drva baca,
Trista ljudi namah zagrejao,
Junacima krčage donosi,
Junacima burad dovaljao,
Svi krčazi punani rakije,
A sva burad punana su vina,
Junacima dah se povratio,
Junačka se krvca zagrejala,
Besećahu, junak sa junakom,
Vesele se i raduju age,
Pa junaci Muja zapitkuju:
"Kraj ognjišta, eto, smo tvojega,
Ne zameri što ćemo te pitat'
Oj, Boga ti, Mujo, koji te je dao,
Što Halila nisi oženio?
Svi se momci redom poženiše,
Svi dobili sinove i kćeri,
Već se deca njihova igraju,
Je l' ti žao blaga da potrošiš?
Je l' ti žao svadbe da učiniš?
Dete će nam neko prevariti,
Često slazi u Nove Kotore
Dete će nam živo ugrabiti,
I ognjište tvoje ugasiti,
Fis najgori nas će prekoriti!"
U Boga se Mujo ne kunjaše:
"Čist vam obraz, družino premila,
Dobro znate za moju nevolju,
Ja ne žalim blaga nebrojena,
I ne žalim svadbu da učinim,
Ko nebraća vi me prekoriste,
Jer ko žali za svadbu za brata,
Jer to nije, bre, pogani hajduk,
Dobro znate junačkog je soja,
Jer kad bi mi sramotu doneo,
Da Bog da ga ne bilo pod suncem,
Ako misli da sramoti pleme,
Nek ga sprži munja iz oblaka,
Crna zemlja, iz groba izbaci,
Ovako se momče Bogu kune:
"Negde imam brata, negde sestru,
Pre umreti, no što se ženiti,
Jer sve devojke na Krajini što su,
I devojke što su na Udbini,
Meni kao da su sestrice rođene,
Bez sreće ću u zemlju otići,
Dok ne uzmem Kraljevu Tanušu,
Očima sam Tanušu video,
Kad je bila besa s Kraljevinom,
Ništa lepše po sjaj'nim sunašcem,
Obrve joj savijene grane,
Glatko čelo, kao glatka stena,
Pravi Mesec kad na nebu sjaji,
Njene oči zrna od trešanja,
Trepavice krila lastavice,
Njeno lice jabuka na grani,
Pravi nos joj ko' pero od tice,
Mala usta pupoljak kad pupi,
Beli zubi beluci u reci,
Kad se posle kiše zablistaju,
Grlo joj je grlo od goluba,
Stas njen kao vita jela,
Mišice joj grane od šimšira!"
Ovo momak svima izgovara,
Usta mu je Mujo zapušio,
Al' se momak još jače razljuti!
"Stani, Mujo, nije čas samrtni,
'Redom ćemo, Mujo, da zborimo!"
Tako viče starac Bašo Jona,
"Ne ostadoh, družino, bez druga
Nit ostadoh neženjea Što ih nemah,
Ne ostadoh bez devojke, jer je nemah,
Nego nisam hteo da se ženim!"
"Poslušaj nas momče mlado,
Rekao je starac Osman Aga,
Sutra će nam velik danak biti,
Skupiće se do trideset aga,
Svi dovode trides't devojaka,
Ponajbolju od njih izaberi,
Age će ti sreću poželeti!"
Ne da momak starcu da nastavi,
"Bog vas kleo, age od Udbine,
Gne se čulo pod nebom na zemlji,
Da brat sestru uzima za ženu,
Jer sve kćeri što su na Krajini,
Sve su one meni kao sestre,
Ja se jesam jedanput zakleo,
Zakleo se Bogu jedinome,
Svemogućem što vedri i oblači,
Što upravlja i zemljom i nebom,
Il' ću uzet' Kraljevu Tanušu,
Il' ležati pod zemljom i kršem,
Čujete li age od Udbine,
Il' ću ostati ovakav do veka,
Al' se neću ženit' u Krajini,
Idem sada u Velje Planine,
Gde još nema staza ni bogaza,
Dok ne stignem u tu Kraljevinu,
Ja odlazim malo da četujem,
Morem hoću do planinskog bila,
A valjda će i sneg okopniti,
Odmah idem da venčam devojku,
Družina se sa mnom posprduje,
Naziva me: gle, kotorskog bika".
Vetar duva, neće da prestane,
Al' je kletva pala na planine,
Dočulo je i more Halila,
Vetar dunu sa mora sinjega,
Za njim topli dunuo je vetar,
Spustiše se oblaci sa neba,
Odjekuje usov u doline,
Ko da ječe visoke planine,
Ne potraja više od tri dana,
Sneg se topi, u reku se sliva,
Ne potraje ni do tri nedelje,
Šta se čini sa ledom u reci,
Ledenici u more odoše.
Mili Bože, na svemu ti hvala,
Kako poju ptice u planini,
Igraju se deca po poljima,
"Četa traži da se brzo pođe,
Cvetom su se šume rascvetale"
Tad je momče Muju govorilo:
"Sada treba da mi daš đogata",
Đogata mu brat Mujo ne daje,
Đogata je ovoga Halil pojahao,
I krenuo Tanušu da dovede,
Kad se Mujo sam kući vratio,
Govori mu ostarela majka:
"Sine, Mujo, da od Boga nađeš,
Što ne dade Halilu đogata?
Ako momče u nevolju dođe,
Kraljevinom svašta može biti,
Pamtiće ti momče, dogod diše!"
Kako hitro Mujo progovara:
"Stan', Halile," za njim je viknuo,
Pa mu daje svojega đogata,
I ovako njega savetuje:
"Srećno bilo četovanje, brate,
I kad dođeš međi Kraljevine,
Ti đogatu glavu ne ustavljaj,
On će poći Vuku Harambaši,
Vuk je, brate, meni pobratime,
Pozdrave mu od Muja ponesi,
Pobratime, danas mi pomozi,
Pomozi me m novcem i mačem,
Da ugrabim Tanušu devojku!"
Tada momče skoči na đogata,
"Zbogom" viknu, kada krenu, Muju
Pa drum hvata prema Kraljevini,
Nigde momče neće da zastane,
Ni kraj luga, niti na planini,
ni kraj bora, niti pokraj bukve,
Niti danju, a i niti noću.
Nigde žive duše da ugleda,
Sunce kaže: na moju je veru,
Mesec kaže: na moju je veru,
Vile kažu: na našu je veru,
Divokoze kao da govore?
Divokoza u planini zbori:
I ovako ona progovara:
"Kada svane, sunce mu je straža,
Kad je tama, mesec mu je straža,
Vile su mu čuvari oružja.
Dobro se je Halil uplašio,
"Šta govori u ovoj tišini?
Jesu li to šumske divokoze?"
"Ne plaši se nismo divokoze,
Mi smo koze sa plandišta,
Što igraju zajedno s vilama!"
Ovako im momče odgovara:
"Znam da sam na Vilinskom leglu,
I reč vašu neću pogaziti,
Oko mi je pod zaštitom sunca,
Noga mi je pod zaštitom Meseca,
Oružje mi štite moje vile,
I smrt moja u ruci je vila"
Kad je na vrh planine izbio,
Tad ugleda jednu dugu reku,
Duga, kao da je od mora do mora,
Iza reke vidi izmaglicu,
Do vode je đogata spustio,
Tri koraka đogat mu ustuknu,
Živog stvora ugleda na kršu,
Dobro ga je vila upitala:
"Ako Bog da, Momče, kuda?"
"U Kraljevinu bih da sićem,
Odgovara momče mudro,
Do onoga Vuka Harambaše!"
Grohotom se vila nasmejala,
Ne zna momče što se vila smeje,
I ko s njime ovako govori,
Savet mu je vila onda dala:
"Slušaj momče, što ću tebi reći,
Znam ja dobro kud si naumio,
Još kad minu Zelene Lugove,
Ti si meni što oči u glavi,
Ja te čuvam i danju i noću,
Kao senka za tobom se krećem,
Tamo Vuka ti zateći nećeš,
Nego prići da ti nešto kažem,
Vidiš ovu preširoku reku?
To je reka, što se Tuna (Dunav) zove,
Zaustavi pogled na obali reke,
I pogledaj sve do onog hlada,
Da li vidiš bele čadorove,
Meću njima i čador crveni,
Nemoj đogu dizgine dirati,
Do Kraljeve kćeri ćeš dopreti."
Vila reče, pa je i nestade,
Momče krenu da stigne do polja,
Počelo je sunce da zalazi,
Tamna noćca počela da pada.
Mili Bože, na svemu ti hvala,
Dan si dao da se naradimo,
Noć si dao da se odmorimo,
Što se Mesec nikako ne javlja,
Pitaju se slavuji u gori.
"Stan' te, malo, slavuji u gori,
Ni ne znate drugo do pojanja,
Mesec vam je noćas zadocnio,
Prijatelja treba da isprati!"
Divokoza iz gore im veli,
Tek što momče na obalu stiže,
Privezao đoga usred šiblja,
Nije šiblje, nego prava šuma,
I očima čadore da vidi,
Kada stiže do onog crvenog,
Zastalo je momče i čučnulo,
Sakrilo se ispod jednog hrasta,
Hrast korenje sve do reke grana,
A momku je mnogo mučno bilo,
Samo sobom stade govoriti:
"Tamna noćca, nikako da padne!"
A kada je ponoć nastanula,
Mudro mi se Halil pripremio,
Oštar nož je iz pasa trgao,
Primiče se zemljom puzajući
Od šatora parče isekao,
Unutra je ruku proturio,
Ruka mu je malo pogrešila,
Napipala jedno ljudsko čelo,
Beše čelo Kraljeve Tanuše,
Kao Đavo zavriska devojka,
Od straha je na noge skočila,
Dotrčaše trista devojaka,
"Ko to viče" Tanušu pitaju,
"Jer ovako, ti vriskala nisi!"
Al' Tanuša blago odgovara:
"Vratite se, mile drugarice,
Mislila sam da me vampir dira,
Od straha sam sanak prekinula!"
Devojke se odmah rasturiše,
Svaka ode svojemu čadoru,
Al' na zemlju jedan prsten pade,
Sa zemlje ga Tanuša podiže,
Kad ugleda Halilovo lice
"Odnekud sam njega ja videla,"
Čini mi se da je Halilovo!"
Momče više ne htede da čeka,
"Bog te kleo, Kraljeva Tanušo,
Jesi l' čovek, koji drži besu?"
"Da Bog da ti krila usahnula,
Duboko si, momče, usred Kraljevine,
Jer da imaš tri stotine duša,
Nijedna ti ne bi preteknula,
Ući, brzo, kopiljane jedan,
Ili ćemo oboje umreti,
Ili ćemo da se spasavamo!"
Ali momče za to i ne haje,
"Stani, malo", devojci govori,
Pa izvadi mača iz korica,
Pred šatorom busiju zauze,
Bacio je pogled naokolo,
Nigde nema ni živoga stvora,
Onda momče u čador ulazi,
Devojka za ruku dohvati,
Brzo ga je uvela kod sebe,
U odaju, prepunu darova,
Izabraše najboljee haljine,
Sve haljine zlatom optočene,
Pred Halila sve je raširila,
"Brže baci haljine na sebe,
Dok, Halile, novi dan ne svane,
Da oboje glavom ne platimo!"
Momče uze devojačko ruho,
Na se baci, kad zora zarudi,
Sunce poče na nebu da skače,
Al' da vidiš kraljeve devojke,
Ustale su pre svanuća dana,
Na tovare iznele su vunu,
Pa sa vunom do reke su stigle,
Vunu šire, a tanko pevaju,
Popevaju rečnome kamenju,
Izašla je do reke Tanuša,
S drugaricom, za prst se držeći,
Obe sede kraj rečnog kamenja,
Tad govore devojke Tanuši:
"Amana ti, naša gorska vilo,
Odakle ti takva drugarica,
Lepotom je sve nas nadmašila,
Oči su joj, kao da je vila,
Čelo joj je kao mesečina,
Stasita je kao gorska jela,
Nema druge odavde do neba!"
"Bog vas kleo, trista devojaka,
Nema stvora, a da nema druga,
Siroticu ovu što vam vodim,
Zaprosio Paša od Dumlike,
Ali nema darova sa sobom,
Otac joj je odavno pod zemljom,
Majka prosi pred tuđim vratima,
Dovela je do tatinih vrata,
Ako može da joj što pokloni,
Ali, blago meni, vi perite,
Vunu per'te, šalu ostavite.
I devojke namah umukoše.
Nastaviše devojke da peru,
Neka pere, a neka i plače.
Mili Bože, na svemu ti hvala,
Šta li radi Kraljica Kotora?
Težak sanak ona je usnila
Videla u snu buket stada,
Beše stado od trista ovaca,
Usred stada vuk se zadesio,
Crni vuče, kao ovan "galjan",
Od straha se iz sna probudila,
Odmah Kralju beše došetala:
"Ustaj Kralju, Bog mi te ubio.
Bog je tebi ćerku darovao,
Drugo dete na ognjištu nemaš,
Odavno je nisi obišao,
Uzmi đoga, koji ti najdraži,
Ja sam noćas strašan sanak snila!"
"Srećno nek je!" kralj joj odgovara,
"Kao da je sišo vuče iz Udbine,
Rasturio trista devojaka."
Kralj je odmah na noge skočio,
Pritegao dora od megdana,
Dohvatio puta k reci Tuni,
Tristo ga je devojaka ugledalo,
Sve izašle da ga dočekaju,
Jedna beše napred išetala,
Najlepša od svih devojaka,
"O, Tanuša, blago babu tvome,
Ko je ova devojka sa tobom?
U svetu joj druge nećeš naći?"
"Sirotica to je jedna puka,
Tata umro, a majka na džadi,
Nju mi prosi Paša od Dumlike,
A sirota ni darova nema,
Pa je došla tebe da zamoli,
Ako možeš da joj što pokloniš".
Grleći je, Kralj Tanuši kaže:
"Poći ćemo u Nove Kotore,
Ti povedi svoju drugaricu,
Kralj je majci svojoj obećao,
Da će trista spremit' devojaka,
Pa ih stavlja u kočije redom,
Kretoše se pravo u Kotore,
Tanuša je u poslednjem redu,
Sa Halilom prst o prst se drži.
Momče đoga, devojka dorata,
Oni jašu, a vojska ih čuva.
Pa ne mogu nikud da pobegnu,
Kad minula tri dana i noći,
Dojezdiše u Nove Kotore,
Tu na konak smeštaju devojke,
Tanuša je u najboljoj kuli,
Na obali, pokraj jedne stene,
To je kula na dvanaest kata,
Takve kule više nigde nema,
Široka je do trista koraka,
Strane su joj od kamena tvrda,
A zidovi od čista mermera,
Ispred kule kamena stolica,
Tu je bašta, divota u boga,
Tu se igra kolo naokolo,
Tu se igra iznad samog mora.
Kad se uđe u kulu kraj mora,
Čini ti se ništa lepše nema
Unutra su Halil i Tanuša,
Tri su dana i noći bili,
Niti jeli, niti su što pili,
Tad devojka Halilu govori:
"Kako ćemo k tebi u Udbinu?
Neka konji morem otplivaju,
A nas dvoje barkom sa veslima,
Ti za veslo, a ja ću za jedro,
Ako Bog da, da nam vetar dune,
Jedra će nas u Krajinu vući,
Na obali čekaće đogati,
Jer ja ne smem ni majci da kažem."
Pa pustiše đogate u more,
Al' šta čini kotorska Slovenka,
U moru je đogate videla,
Pa odlazi i kazuje Kralju,
"Bog te kleo", kralju progovara,
"Tri dana je u Kotoru kćerka,
Nas je dvoje nismo ni videli!"
"Ako hoćeš ti je gledaj sama,
Mene danas niko ne pomera!"
Kraljica se brzo opremila,
Odšetala moru do obale,
Pa je stigla do visoke kule,
Tu je našla kulu zatvorenu.
Tanko glasom Slovenka stanjila:
"Oj, Tanušo, blago tvojoj majci,
Otvori mi kulu da te vidim,
Da ne umrem od želje za tobom!"
Kako kćerka mudro odgovara:
"Poslušaj me, moja mila majko,
Kako da ti, jadna, vrata ja otvorim,
Kad me bolest preko struka stegla!"
"Blago majci, zbog toga ne brini,
I mene je, kad sam mlada bila,
Takva bolest često pritiskala,
Zadajem ti moju božju veru,
Taj jad će ti majka izlečiti,
No otvori da više ne čekam,
Majka ti je, da znaš, prava majka!"
Kći lagala, ali srce nije,
Niz skale je brzo sišla,
Još dorata nije zauzdala,
Još veslima nije zaveslala,
A majci je vrata otvorila.
Ali majka nije bila majka,
Već aždaja što guta zmajeve,
Kad Slovenka vide Sokola Halila,
Kao zmija natrag se okrete:
"Kćeri moja sam te Bog ubo,
Kulu si mi hajducima napunila!"
I vrata je odmah zatvorila,
Pravo Kralju odmah je otišla,
"Gotovo je, Kralju Kapetane,
Iz Udbine hajduci su došli,
Kulu su ti oni zauzeli,
Na sramotu kćer ti uzimaju".
"Usta ti se osušila, ženo!"
Progovara Slovenin iz Kotora.
U lice mu oganj udario,
Pa se odmah beše opremio,
Opkolio od mora obalu,
I krenuo kuli od kamena,
Da mu u njoj momak ne ostane,
I oboje za rame dohvati.
"Što, Tanuša, tako brukaš oca?
Šta će tebi hajduk sa Udbine?"
Halila je u podrum bacio,
Iz kuće je kćerku isterao:
"Sad odlazi, s Bogom, kćeri,
Taj put sama, ti si izabrala!"
Nemoj da se opet ovde vratiš,
Jer si svoga oca bacila u pakao".
Ode devojka putem kukajući,
Zakukala što je grlo nosi,
Svak je žali, kuda putem prođe,
Svi izašli da čuju ko plače,
Al' joj niko ni da priđe ne sme,
Kralj je stražu svuda postavio,
Kad je bila na vrata Kotora,
Jovan ju je ovako pitao:
"Što Tanuša sestro, tako kukaš?
Takvu pisku dosad nisam čuo.
Hajde k meni, u kuću mi uđi,
Vidim da si na muci golemoj!"
"Ti mi, Jovo, ne možeš pomoći,
Zarobljen je onaj Mujov Halil,
A mene je babo isterao,
Da se više u kuću ne vraćam!"
"Ko te izda, devojko Tanušo?"
"Od koga se ponajmanje nadah, Jovo,
Majka me je odnjihala, ali i izdala,
No, amanet primi, brate Jovo,
Na Mujova vrata glas ponesi,
Neka odmah za Halila dođe,
Jer će momče, skapat' u tamnici".
Gle, Jovana šta joj odgovara:
"Ja do Muja puta ne poznajem,
Ali ima jedna žena sa Krajine,
Kula joj je na vrh od Kotora,
Nova vrata, letos išarana!"
Do tih vrata Jovo je dovodi,
Na sred vrata ženu susretoše,
Sa izvora burilo donosi:
"Što je s tobom, sestrice Tanuša?"
"Ono mi je da drugog ne snađe,
Tata me je s vrata isterao,
Da se više domu ne povratim,
Mujov Halil tamnice dopao,
Ja se bojim da će istrunuti,
Ako Mujo ne dođe s družinom!"
Devojka je dobra soja bila,
Rečima je Tanušu blažila:
"Ako igde ima Muja živog,
Za tri dana Halil te venčava!"
Pa pronađe čoveka od bese,
Iste noći k Muju je pošao,
U kulu mu sutradan stigao,
Sve je redom Muju ispričao,
Grohotom se junak nasmejao:
"Rekoh li ti za tvoju naviku,
Da ćeš glavu u Kotoru ostaviti, Halile!'
Da mi nije obraza Udbine,
Baga mi ti ne bih pomogao!"
Pa odšeta Mujo do bedema
Kuštrim* pušta Udbinom, Krajinom
"Rabota nam danas dopanula,
Kuštrim, momci, haj'te četovati!"
Junaci se namah okupiše,
"Srećno, Mujo!" age dovikuju,
"Poslušajte age od Udbine,
Obruka nas Sokole Halile,
Pade ropstva u Nove Kotore,
Da mi nije obraza Udbine,
Za njim ne bih ni nogom mrdnuo!"
No se dobro stegnite junaci,
Jer dan smrti teže ne dolazi!"
Priteže se tri stotine aga,
Odjekuju šume i planine,
Uzbučaše reke i doline,
Poleteše đoge od megdana,
Hvatiše se Novoga Kotora,
Kad stigoše do morokog ševara,
Na stene ih Muj'o razmestio,
"Neka niko glasa ne odaje,"
Sakriše se age i čekaju.
Mili Bože, na svemu ti hvala,
Koliko se sakupi naroda,
Sve se sleglo u taj Novi Kotor,
Kuštrimom je Kralj pozvao narod
Kraj crkve se narod okupio,
Nedelja se beše potrefila,
Na sred londže jedno mlado momče,
Ruke u gvožđu, noge bukagiji,
To je glavom crni Halil aga,
Kotor mu se ceo smeje redom,
Tad govori Kralju Kapetane:
"Vidiš strašnu uru pred očima,
Da li ti je ikad, Halile, teže bilo?"
Junački mu momče odgovara:
"Poslušaj me Kralju Kapetane,
Smrt čoveku nije ponajteža,
Smrt dolazi kad izgubiš druga,
Smrt dolazi kada zgaziš besu,
Kada nemaš koru hleba prijatelju.
A što mi je nekad teže bilo,
Više mi je Gospod pomogao."
"Možeš reći reč poslednju svoju!
Jer ćeš skončat' na oštrome kocu!"
"Bog te kleo, Kralju Kapetane,
Što si ovaj kolač pripremio,
A drugo ti ja ništa ne tražim,
Pet minuta pusti m,i slobode,
Jer nam nisu preci ostavili drugo,
Sem da nikad puzeć' ne umremo,
Nego s mačem, sekuć' i pevajuć'!"
Junački mu Kralju odgovara:
"Pevaj, Halile, što je tebi volja".
I bele mu ruke odvezaše,
Dadoše mu lautu u ruke,
To što peva niko ne razume,
Dete peva jezikom dedova;
"Dan poslednji meni je došao,
Sunca nema, a planine nema,
Gde je Sunce, tvoje obećanje,
Gde ste vile, da me zaštitite?
Je l' to besa, koju ste mi dali?
Hoćeš, Sunce, da mi odgovoriš?
Rad svetlosti što na čelu imadl?
Ostavljam ti jedan svoj amanet,
Neka bude moj zadnji amanet,
Svaki kamen planinom pretraži,
Sve izvore što ih gora ima,
Uždi šume od kraja do kraja,
Iz sna budi planinkinje vile,
Najstariju vilu mi pozdravi
Halil ti je, reci, u nevolji,
Proletela jedna gorska ptica,
Doletela na granu od bresta,
"Amana ti, jedna gorska ptica,
Imaš krila, gorom da poletiš? ,
I tako ti grane na kojoj si,
Pozdravi mi Đeto Bašo Muja,
Ako ga je sanak prevario,
Nikad glave zdravo ne digao,
Ako l' e četom planinom četuje,
Da Bog da se kući ne vratio,
Ako l' može da i mene čuje,
Reci da mi nikad teže nije bilo!"
U to Mujo u polje dolete,
Pa povika gromovitim glasom,
Iz temelja kule se zatresle,
Htede more da preplavi kule,
Zaječaše planine olujom,
Nikom uteć' junaci ne daju,
Tu se krvav bojak zametnuo,
Junaci se zubima rastržu
A đogati zubima se kolju
Ljudska tela po moru plivaju,
A trupovi u krv utopljeni,
Ne mori se Đeto Bašo Mujo,
Duboko je junak napred osvojio,
"Čuvaj Kralja, Mujo, da ga ne oštetiš!'
Tako viče Sokole Halile,
"Skinite mi okove sa ruku!
"Milom Bogu ja sam zavet dao,
Ovim kocem da mu uzmem dušu.!"
Mujo odmah momče oslobađa,
Kako besno momče je jurnulo,
Rukama je Kralja živog steglo,
Na kolac ga Halil nataknuo,
Tad buktinje junaci hvataju,
Plamen gradom brzo se proširi,
Zahvati ga vatra s kraja na kraj,'
A kako se Mujo pomamio,
I nikoga junak ne žaljaše,
Niti kule što su se rušile,
Niti mrtve što u njima gore,
Tri puta je Sunce zalazilo,
Tri puta je Mesec izlazio,
A nikako vatra da prestane,
I kad Mujo namisli da ide,
Okrenu se Novim Kotorima:
"Sirotinjo, zemlje porušene,
Putevi vam n zemljom i morem,
Ko vas pita po zemlji i moru,
Zašto vas je Kralj jadne pustio,
Ispričajte majka izda kćerku
Da je Mujo brata odrobio,
Baš Halila kome ostade devojka!

Četobaša Mujo i Kraljević Marko

Mili Bože, na svemu ti hvala,
Nismo bili, a ti si nas dao,
Ne ostavi, Bože, bez nafake,
Noću se je Mujo podigao,
Sa šećerom Mujo kafu pije,
Puši duvan, duvan ko 'kadaif,
I uživa duvana i kafe,
Pa nevestu svoju dozivao,
"Donesi mi ćilim i serdžadu,
Sve to stavi, nevesto, u baštu!"
Sva se bašta cvećem ispunila,
Nosi neva ćilim i serdžadu,
Po oboje u bašti prostire,
A Mujo je došao i sedi,
Gorsku vilu, Bog mu je poslao,
Iz ramena kao perje niklo,
Sa jabuke vila progovara:
"O gde on mi, Četobaša Mujo?
Odmah uzmi Sokola Halila,
Sa njim poći polju od megdana,
Raskrsnica sedam ima tamo,
Njima ide Kraljeviću Marko,
Pa gledajte da ga ubijete!
Ili živog da ga uhvatite,
Nema jačeg junaka od njega!"
Ustao je Četobaša Mujo,
I u sobu pravo odšetao,
Pozvao je Sokola Halila,
"Čuj, Halile, moj rođeni brate,
Danas ćemo na megdan izaći,
Kud prolazi Kraljeviću Marko,
Da mi njega puškom ubijemo,
Il' nekako živa zarobimo,
Posle njega neće bit junaka,
Al' se plašim od Markove sablje!"
Gle šta zbori Sokole Halile;
"Braco Mujo, da te Bog ubije,
Junaka smo takvoga tražiti,
Danas ćemo s njime megdan delit'."
Ustali su i opremili se,
Dohvatili megdansko oružje,
Baciše se u sedla đogata,
I galopom oba odjahaše,
Na megdansko polje se spustiše,
I zasedu oba zauzeše,
Malo bilo, dugo ne trajalo,
Po zemlji se jedan tutanj začu,
Pod nogama zemlja im se trese,
Gle šta zbori Sokole Halile:
Mili braco, zaklinjem te Bogom,
Od čega je ovaj tutanj zemljom?"
"To dolazi Kraljeviću Marko,
Ako nama Bog i sreća dadu,
Slušaj mene, da ga ne pustimo!"
Gle, šta zbori Sokole Halile:
"Božju veru, ja ti, brate, dajem,
Ovim putem neću ga pustiti,
Ili ću ga puškom usmrtiti
Ili ću ga živog uhvatiti.
A on mene, ako li poseče,
Ko se rodi, jedanput umire!"
Malo bilo, a Kralj se pojavi,
Obojica puške opališe,
Dva pendžera na njem' napraviše;
Gle šta radi Sokole Halile,
Kad zavika što ga grlo nosi:
Bor na zemlji! beše se srušio,
"Gde si sada, Kraljeviću Marko,
Popričekaj Sokola Halila,"
Na njega se mačem okrenuo,
Tad zavika Četobaša Mujo,
U planini stenje se zatrese
"O, gde si sada, Kraljeviću Marko,
Popričekaj Četobašu Muja!"
Na njega je juriš učinio,
Markova se vila razbolela,
Marko pade Halilu u ruke,
Živog su ga braća zarobila,
Dopeljaše Marka u Udbinu,
U tamnicu Kralja su bacili,
Samo hleba po malo mu daju,
Da mu stomak nikad ne napune,
Proteklo je sedam godin' dana,
Niko Marka neće da obiđe, '
A kad prođe dvanaest godina*,/
U Kralju je duša tek ostala,
Imao je Marko svoju vilu,
Majci svojoj po njoj poručio,
"Mila majko, odmah se opremi,
Pa ti pođi Četobaši Muju,
Zamoli ga da ti me pokloni,
Pokraj crkve da sahraniš mene!"
Kad je majka takav san usnila,
Zorom rano na noge skočila,
Na Udbinu ka Muju je pošla,
I kada je na Udbinu stigla,
"Poslušaj me, Četobaša Mujo", kaže,
"Evo sam ti na konake pala,
Želim s tobom malo da popričam!"
"Hodžjelden!" Mujo je dočeka,
Kako ju je dobro Mujo dočekao,
Dobar joj je izmet učinio,
I kad beše sabah osvanuo,
Ustadoše na noge lagane,
Kafu piju, šećerom je slade,
Tad starica poče da govori:
"Čuješ li me, Četobaša Mujo,
Zaklinjem te samim jednim Bogom,
Pokloni mi Kraljevića Marka,
Hoćeš li mi Kralja oprostiti?
San sam snila da je preminuo,
Kraj crkve bih Marka sahranila!"
Gle, šta zbori Četobaša Mujo,
"Čuješ mene, Sokole Halile,
U tamnicu, momče, odmah slazi,
Je li Marko mrtav ili u životu,
Ako Marko bude preminuo,
Izvadi ga, u obor izbaci!"
Gle, šta radi Sokole Halile,
U tamnicu dete se spustilo,
Umrtvljenog Marka je našao,
' Ispod ruke ga je Halil dohvatio,
Iz Marka je smradež zapahnuo,
I kad ga je u obor bacio
"Čuješ, brate, Muju je rekao
Kralj ti bazdi, 'kao da je mrtav!"
Njegovoj ga majci darovaše,
Na leđa ga majka natovari,
Sa njime je pošla Kraljevini,
Stara ga je u zejtin spustila,
U usta mu kozje mleko stavlja,
' Kada prođe dvanaest meseci,
Kralj već može i hleba da jede,
Tada mu je zejtin majka skinula,
I kako ga majka dobro čuva,
Kad je prošlo tri godine dana,
Kao i pre, Kralj se povratio,
U avliju kućnu izašao,
I veliku vrisku je nadao,
U planini kamenje se ruši,
U avliji hrast je golem bio,
Rukama je dohvatio hrast,
S korenjem je njega iščupao,
U kulu se onda povratio,
I jedno je pismo napisao,
Napisao Četobaši Muju,
"Kako si mi, Četobaša Mujo"
Da mi dođeš na megdan junački,
Al' ne vodi Sokola Halila,
Ja ti dajem besu božju,
da sa sobom povest' nikog neću!"
U ruke je Muju pismo došlo,
I Mujo je pismo pročitao,
Mnogo mu se Mujo razveseli,
Pitao je Sokola Halila:
"Oj, Boga ti, Četobašo Mujo,
Veseliš se kao nikad dosad,
Od koga je to veselo pismo?"
"To mi piše Kraljeviću Marko,
Marko me je na megdan pozvao,
U nedelju koja prva dođe,
Druge nema, na megdan se mora!"
"Brate, Mujo, za to se ne brini,
Mesto tebe, ja na megdan idem!"
"Marko mi je amanet poslao,
Da na megdan tebe ne povedem!
Besu nam je božju uputio,
Na megdan će sam Kralj da izađe."
Kad je bilo u prvu nedelju,
Za megdan se Mujo pripremio,
Pojahao đoga od megdana,
Krenuo je da megdan podeli,
Kad je došao na megdansko polje,
Tu ga čeka Kraljeviću Marko,
"O, hodžjelden, Kraljeviću Marko,"
Junaci se prvo zagrliše,
I muhabet dobar učiniše,
Gle, šta rade one gorske vile,
Pravo k Muju behu doletele,
Doletele s Markovim vilama,
Mujo stade Kralju da govori:
"Čuješ li me, Kraljeviću Marko,
Da krenemo megdan da delimo!"
Al' im vile obojici kažu:
"Megdan danas nemojte deliti,
Istu snagu oba vi imate,
I broj ,vila isti vi imate,
Kamen i drvo u greh vi bacate,
Jer ne možete jedan drugoga poseći,
A mi ćemo savet da vam damo
Da se danas pobratimite,"
Nasmeja se Kraljeviću Marko:
"Čuješ li me, Četobaša Mujo,
Dve si rane ti meni zadao,
Dvanaest si me godina u tamnici držao,
" Neka ti je danas sve oprošteno,
Uzimam te za svog pobratima,
Za dve nedelje postajemo braća,"
Onda su se oba zagrlila,
U Udbinu oba su otišla,
Veselje veliko napraviše,
Pa su onda pošli Kraljeviću Marku,
I kod njega gozbu napraviše,
Nikada se više nisu rastajali,
Uvek im je Bog pomogao,
Naš mač zlo pobeđivao.

Mujov đogat

Noć prolazi, Meseca još nema
San usnio Mujo od Udbine,
Kako mu se konji razmnožili,
Beli ždrebac, gde se oždrebio
Na čelu mu Bog zvezdu dariv'o,
Šija mu je, ko bilo planine,
Noge tanke, kao mlade srne,
Konjska griva, povesmo kudelje,
I ovako Ajkuni govori:
"Ustaj, Ajko, sići u podrume,
Evo sam t^ jedan san usnio,
Kako nam se konji razmnožili,
Beli ždrebac da se oždrebio,
Na čelo mu zvezdu Bog darivao,
Ajkuna je na noge ustala,
Pa dohvati luč u bele ruke,
Mili Bože, kako divne noći,
Nevesta je do štale dospela,
Njišti ždrebac unutra, u štali,
Preliva se dlaka od svetlosti,
Ko kad blješti u snegu planina"
Na sred čela jedna sjajna zvezda,
"Mašalah!" je Ajkuna kazala,
Iz podruma ona se povraća,
Za sobom je vrata zatvorila,
U Mujovu odaju je ušla,
"Bog te kleo, četobaša Mujo,
Što si snio, istina je bila,
Ustaj brzo, da pogledaš blago!"
Skoči Mujo na noge lagane,
Pravo ide, konjima u štalu,
Kako milo ždrebe Muja gleda,
I miluje svoje ždrebe Mujo,
Iza sebe vrata zatvorio,
Do Ajkune Mujo odšetao,
Pa je ženi ovako rekao:
"Οvo ždrebe da mi dobro paziš,
Mesto ječma pšenicu mu daji,
Mesto vode vino da mu daješ,
Tri put na dan ždrebe da timariš!"
Tri godine da nikud ne ide,
Tri godine da svetla ne vidi,"
Dobro pazi Ajkuna đogata,
Miluje ga i još bolje čuva,
Slatkorano ždrebe se desilo,
Kako brzo ždrebe je poraslo,
I u štali ždrebe nema mira,
Kad je (prošlo tri godine dana,
Na noge je Mujo poskočio,
Hoće ždrepca Mujo da osedla,
Ovako mu u podrumu veli:
"Hajde, ždrepče, hoćeš sa mnom loći,
Prošetajmo do jednog izvora,
Izmerimo polja i planine,
Poćićemo i do Kraljevine,
Povešćemo age od Udbine!"
Pa dohvati dizgine od ata,
Al' na glavu ne pašu ždrebetu,
Em su male, em su uske bile,
Onda uze sedlo za đogata,
Ali nije sedlo za đogata,
Sedlo mu je i kratko i tesno,
Zastao je Mujo da razmisli,
Malo bilo, dugo ne trajalo,
Rukama je ždrebe dohvatio,
Pa ga vodi Mujo do pazara,
Prema glavi dizgine mu pravi,
Na leđa mu dobro sedlo baca,
Uzde su mu od glačane kože,
Sedlo mu je ibrišimsko,
Ukrašeno sve dragim kamenjem,
Devet mu je latinskih kolana,
Kopita mu srebrom potkovana,
Prikucana klincima čeličnim,
Još mu timar nije učinio,
"Pomoz', Bože!" Mujo je rekao,
Jaše ždrebe, al' se ono ne da,
Ždrebe diže kamen i prašinu,
S njime Mujo do šehera pada,
Ceo šeher Muju se čudio,
Ispred kuća svi se namoliše,
Nekako je ždrebe obuzdao,
Pa se hvata druma ispred sebe,
I kaldrmu ispred sebe ruši,
U polje je Mujo odjahao,
Sa njime se dobro poigrava,
Čas ga spusti trbuhom na zemlju,
Čas ga diže kao nožem gore,
Pet konopa odjedanput skače,
Tri sata s igrom ne prestaju,
I kada Mujo htede igru da prekine,
Ukrivo je đogat okrenuo,
Odneo ga put Kraljeva polja,
Sloveni se mnogo uplašiše,
Jer se ždrebe mnogo razigralo,
Preko njiva s dva tri skoka skače,
Preko reka s dva tri skoka skače,
To začuo Kralju Kapetane,
Kuštrimom je narod okupio,
Gle, šta zbori Kralju Kapetane:
"Megdandžija jedan se javio,
Na đogatu dosad neviđenom,
Da li ima nekog mladog momka,
Da izađe tome megdandžiji?"
Tad govori Galiću Galjane:
"Ne može se megdandžija naći,
Dok još Mujo ždrebe podučava,
Lako ćemo njega zarobiti!"
Šta je Kralju u glavi smislio,
Uokolo svud vojsku postavlja,
I u obruč Muja nateruje,
Ne bi li ga živog uhvatio,
Kad se Mujo tome dosetio,
On smiruje svojega đogata,
Da batali igru i da otpočine,
Kad je đogat igru zaustavio,
Ka Udbini mu glavu okrenuo,
Pa ga brzim kasom nateruje,
Nek pojuri ždrebe ponajbrže,
Za sobom je maglu podigao,
Slovenima strah u kosti tera,
Zasede ga redom propustiše,
Šta govori Kralju Kapetane;
"Da li ima momka ždrebe da ugrabi,
Dobro bih ga darom darivao,
Dao bih mu tri stotine ćesa!"
Bog ubio Arnaut Osmana,
Kada junak te reči dočuo,
Kraljevinu u ponoć ob'lazi,
Na Kraljeva vrata otišao
Do zemlje se Kralju poklonio,
Šta je stao Kralju da govori:
"Glas veliki od tebe sam čuo,
Velike si pare odredio,
Ko ti ždrebe Mujovo donese!
Ako hoćeš da daš meni pare,
Dovešću ti ždrebe uhvaćeno!"
Tad govori Kralju Kapetane:
"Trista ću ti ćesa para dati,
Ako mogneš Muju ždrebe da ugrabiš!"
Gle, šta zbori Arnaut Osmane:
"Za nedelju strižem sina Muju,
Pošto sam mu kum šišanog kumstva.
Mujo će mi u avliju doći,
Izaći ću Muja da dočekam,
Za uzde ću ždrebe uhvatiti,
I u podrum ždrebe ću odvesti,
Uzde i sedlo neću skidati,
Vrata od podruma neću zatvarati,
U moju baštu ti doći, Kralju,
Samo gledaj, te se dobro sakrij,
Kada Mujo uzme kumče, u ruke,
Ja ću tada da se glasno nasmejem,
Ti na noge, Kralju, tad ustani,
I u podrum treba ti da uđeš,
Da mu ždrebe za uzde dohvatiš,
U avliju da mu ga izvedeš,
Okreneš mu glavu Kraljevini,
Da u galop ždrebe ti nateraš,
Povrati se tvojoj Kraljevini,
Za tobom će sva Udbina poći,
No, ništa ti niko neće moći,
"Zdravo ostaj, Kralju Kapetane!"
"Zdravo poći, Arnaut Osmane!"
Proteklo je tri nedelje dana,
Dobro se je Kralju opremio,
Za Udbinu puta dohvatio,
Do onog Arnaut Osmana,
Sakrio se do svanuća dana,
U sabah se Mujo podigao,
Pa izvodi ždrebe i sedla ga,
Bacio se ždrebetu na leđa,
K Arnautu pravo je pošao,
Pred njega je Arnaut izašao,
Za uzde je ždrebca dohvatio,
Pa ga dobro mazi i miluje,
U podrume donje ga odvodi,
Ne skida mu ni sedlo ni uzdu,
Od podruma vrata mu zatvara,
Na prostirci mesto zauzeše,
Piju kafu i duvana puše,
Šta govori Arnaut Osmane:
"Čuješ li me, Buljubaša Mujo,
Što u ruke ne dohvatiš kumče?"
A na to mu Mujo odgovara:
"Kad hoćete, vi ga meni dajte,"
Glasno se je Arnaut Osmane zasmejao,
Pa ga čuje Kralju Kapetane,
U podrum je odmah otrčao,
Tu ga čeka ždrebe osedlano,
U avliju ždrebe je izveo,
Pa se baca đogatu na leđa,
Kraljevini glavu mu okreće,
Dim i magla poljem su se digli,
Brzim kasom đogat je jurnuo,
Setio se Mujo da je đogata zmija pečila,
Čuo ga je Mujo u odaji,
Na zemlju je dete popustio,
Kroz prozor je glavu pomolio,
Al' očima ništa ne može da vidi,
Jer je ždrebe daleko otišlo,
Za njima se magla podignula,
Dim i magla gore i polja prekrili,
Nalikuje na beli smet snega,
Uplaši se Arnaut Osmane,
U štalu je Mujo brzo siš'o,
Traži ždrebe, gde će ga spaziti,
Zabole ga, jer ždrebeta nema,
Pošao je putem za ždrebetom,
Sva je polja redom obišao,
Sve planine redom obišao,
Dok ne dođe do Visokih planina,
Tu je sreo jednog čobanina,
I baš Čobanina Raspodinina,
"Dobar ti odmor!"reče Mujo,
"Dobro došao!" Raspoja odgovara,
Spustiše se junaci da sednu,
Šta je stao Mujo da govori:
"Za tebe sam, Raspo, čuo,
Da na mene mnogo ličiš, Raspo,
Kapu da mi daš svoju!"
Svoju kapu mu je Raspo dao,
A Mujo je tu kapu uzeo.
Tad je Mujo svoj mač izvukao,
I Raspoju glavu odsekao,
Sa njega je odelo skinuo,
Pa je sebe Mujo obukao,
I baš mu se dobro pogodilo,
Na Raspodina mnogo Mujo liči,
Štab i korbač u ruke uzeo,
Spustio se u Kraljevinu,
Na Kraljevu zemlju, Mujo pao,
Gledaj Kralja šta mu je rekao:
"Zar si samo stado, Raspo, ostavio?"
Šta mu Mujo odgovara:
"Jedan glas o tebi sam čuo, Kralju,
Da si Muju ždrebe ugrabio,
Pa sam hteo da ti ga čestitam!"
Šta mu na to Kralju odgovara:
"Nimalo mi ždrebe ne koristi,
Sem što je Mujo bez njega ostao!
Od kako sam ždrebe ugrabio,
U podrum sam njega zatvorio,
K njemu niko da uđe ne može,
Tako se ždrebe ražljutilo,
Kopitama nas ubija,
A zubima oštrim grize,
Kroz prozor mu zobi doturio!"
Na ovo mu Mujo progovara:
"Daj mi izun, Kralju, da ja siđem
U podrume gde ti držiš ždrebe,
Da mu vidim mesec i zvezdu na čelu,"
Ovaj izun Kralj je njemu dao,
Od podruma vrata Kralj je otvorio,
Mujo uđe pa ždrebe miluje,
"Stani, đogo, rep da ti otpadne!",
Za grivu je ždrebe dohvatio,
U avliju ždrebe izbacio,
I ovako Kralju progovara:
"Tako ti Boga, Kralju, koji te je dao,
Daj mi dizgine i sedlo za đoga,
Ne bi li ga kako pripitomio!"
I Kralj ga je dobro poslušao,
Dobro mu je ždrebe osedlao,
Na njega je Mujo uzjahao,
Kralj se uplaši da ne krene u Udbinu,
Od avlije mu vrata zatvorio,
Oko kuće stražu postavio,
Uzaman je, Mujo istog trena
Popriteže đogove dizgine,
Iz avlije u polje izlete,
Dohvati se polja širokoga,
A đogat se trkom razigrao,
Iza sebe maglu podigao,
A, gle, Kralja šta je učinio,
Popeo se na bedem od kule,
U ruke je durbin dohvatio,
Pa pogleda niz polje široko,
A Mujo je brzo odmicao,
Samog sebe Kralj je prekorio:
"Kako ždrebe da mu pustim?"
Šta je Mujo tada učinio,
Kad je stigao do blizu Udbine,
Sam je sebe Mujo prekorio:
"Ždrebe nisam junački ugrabio!"
Pa je natrag ždrebe okrenuo,
Dovodi Kralj opet natrag,
I, gle, šta je tad rekao:
"Dalje ždrebe nemoj da mi tražiš,
Neka ti je srećno i veselo,
A ja k stadu idem svome!"
Kralj ovako njemu odgovara:
"Stoci repovi, da Bog da, otpali,
Nećeš mi ti k stadu ići,
Dobro znaš da mi je kćer za udaju,
I kao što je običaj ostao,
Tražim junaka najboljeg na svetu,
Eto nađoh Raspodin Čobana,
Uzimam te zbog mača i reči!"
Čobani su Kralju napisali:
Muju je pismo u ruke dopalo,
I Mujo je pismo pročitao,
A kad tamo, gle, šta je pisalo:
"Zdravo da si. Kralju Kapetane,
Zašto čuvaš tog Đeto Baša Muja,
jer se u tebdil Mujo preobukao,
Obukao je Raspodinovo odelo,
Jer nam je Raspodina posekao,
I đogata ti je uzeo,
Pa će ti i glavu poseći!"
Čim je Mujo pismo pročitao,
U vatru je pismo bacio,
A čobani opet pisma pišu,
A sva pisma u Mujove ruke padaju,
On ih čita i u vatru baca,
Nevesti je vreme došlo
Telal je narod okupio,
Trista svatova rukom odabira,
Svima daje trista konja osedlanih,
Svima daje trista mačeva od megdana,
Sve je svatove pripremio,
Šta je Kralj tada Muju rekao:
"Ustani, bre, Čoban Raspodine,
Dobro se obuci i pripremi,
Te haljine promeni,
I osedlaj Mujovog đogata!"
Mujo skoči na noge lagane,
Dobro sedla Kraljevog đogata,
Kralj mu daje i mač i oružje,
Njih mi hvata u desnicu ruku,
Sve mu dobro uz telo pasalo,
Pred Slovene on je izašao,
Svojo kćeri Kralju progovara:
"Ustaj, Rušo, diko moje kuće,
Ustaj ruho, nevestinsko da obučeš,
Meću svate ti mi se prošetaj,"
Svoga oca Ruša poslušala,
U kuću je ušla i ruho obukla,
Među svate odmah je izašla,
I svatovi više ne čekahu,
Pred njima je Đeto Bašo Mujo,
Rame uz rame sa Kraljevom kćeri,
Prijatelju pravo oni idu,
Na prostirke svi su počinuli,
Dobro ih dočekaše i počastiše,
Polagano Mujo srče kafu,
Slovenka ga kradom osmotrila,
Slovene je Slovenka pogledala:
Svatovima ovako govori:
"Bog vas kleo, ljudi, ne smejte ,se,
Zar ne poznajete Đeto Bašo Muja,
Koju štetu danas od vas vidim,
S njim jedete, a s njim i pijete,
I skut uz skut zajedno sedite!"
Gle, svatova kako zavikaše:
"Hajde tamo, Slovenko budalasta,
Što od Slovena Turke praviš,
Jer ovo nije Turčin od Turkinje,
Nego je to Slovenin od Slovenke,
Jer je to Čobanin Raspodine,
Koji će sutra uzeti za ženu našu nevestu!"
Tala je Slovenka reč prekinula,
A svatovi se najeli i napili,
Počeli su pesme da pevaju,
Počeli su kolo da igraju,
Počeli su igre i igranju,
Ste dok se dan od noći nije odvojio,
Onda se svatovi dobro opremiše,
Prvi kreće Buljubaša Mujo,
Rame uz rame s Kraljevom kćeri,
Kad stigoše na širok proplanak,
Sve svatove Mujo zaustavlja,
Za uzde je ždrebe povukao,
Pred Slovene junak izašao,
Ovako je Mujo svima govorio:
..Poslušajte tri stotine Slovena,
Došlo je vreme da megdan delimo,
Ili mi sada na megdan izađite,
Ili svi u Udbinu za mnom pođite,
Jer ja nisam Raspoja od ovaca,
Nego glavom Đeto Bašo Mujo!"
Svi Sloveni glave obesili,
Niko ustima reč ne progovara,
Niko mu na megdan ne izlazi,
Niko borbu sa njim ne prihvata,
Svi stadoše redom ispred Muja,
Tri stotine svata zarobio,
Dve neveste Mujo sobom vodi,
Za se drži kćerku onog Kralja,
I nevestu Halilu dovodi,
Sve dovede u Udbinu ravnu,
U svojim sarajima Kralj sve čeka,
Da bi mu se svati povratili,
Te je noći vetar jak dunuo,
Svat nijedan nije mu došao,
U Udbini svadbe i veselje,
Svu Udbinu Mujo je pozvao,
Vesele se devet dana i noći,
Kad proteklo devet dana i noći,
Gle, šta radi Buljubaša Mujo,
Natenane jednu knjigu piše,
Pa je šalje Kralju na krioce,
Kralj je čita, ima šta da čita
U knjizi mu Mujo poručuje:
"Pozdravljam te Kralju Kapetane,
Trista sam ti svata zarobio,
I poveo dve mlade neveste,
Jer ja nisam Raspo Čobanine,
Nego glavom Mujo sa Udbine!"
Kralj ovako sobom progovara:
"Prijatelja boljeg nisam mogao ni steći!"

Kako je Halil osvetio Muja

Mili Bože, na svemu ti hvala,
Nismo bili, a Bog nas je dao,
Udbinom se vetar podigao,
Oblak praha nad njom se nadvio,
Kuda jezdi tri stotine aga,
Kuda ide sa trista pušaka,
Oni idu Kunori planini,
Pred sobom su proplanak opazili,
Oko njega šume i borovi,
A kroz njega brest i četinari,
Brest mi ima hiljadu godina,
Ne krešu ga tri hiljade godina,
Sa đogata tu age sjahaše,
Posedale, pa se odmaraju,
Junacima beše dojadilo,
A razgovor niko ne počinje,
Niti traži hlada kraj izvora,
Pustili su đogate kroz šumu,
Pod bukve se momci okupljaju,
Tad govori Bud Aline Tale,
i u age čudeći se gleda
"Mi u četu, družino, pođosmo,
Al' najboljeg među nama nema,
pod kojim drhti i zemlja i kamen,
Ovde nema Đeto Bašo Muja,
On je uvek među nama prvi,
Sa njim lete i vile od čete,
Svu Krajinu on s kraja na kraj poznaje,
Šta hoćemo, bez njega ne znamo,
S njim u četi, niko nam ne može ništa,
Ko će poći njega da dovede!"
"Poslaćemo starca Dizdar Osman Agu,
Sinovac mu je i voli ga mnogo,
On će Muja u četu dovesti!"
Na noge je Dizdar poskočio,
Gladi čakšire i vezuje pojas,
Dva tri puta je brkove pogladio,
Brzo je đogata povabio,
"Hajde, đogo, da krenemo do Udbine!"
Zavrištao je đogat, sve je zagrmelo,
Bog ga beše takvog načinio,
Sav je bio išaran pegama,
Pege behu bele i crvene i grne,
Kao cveće, kad procveta u planini,
"Hajde, mili!" Dizdar je viknuo,
Hoće đogu da stavi dizgine,
Dosta si se trave napasao,
Pripremi se na put za Udbinu,
Da uzmemo Đeto Bašo Muja".
Vrišti đogat, kopitama kopa,
"Umiri se!" starac podvikuje,
Kao momak u sedlo se baca,
U Udbinu beše odjahao,
Dizdar Aga s deset svojih druga,
Kad su stigli na Mujove livade.
Tu su zatekli staru Mujovu majku,
Rublje lere na jednom bunaru,
Krvavo je sve kamenje redom,
Vrišti đogat, sve nogama kopa,
Tu je starac veće sakupio,
Kakva je, bre, majko ova krv,
Gde je junačka četa nastradala,
Nismo ništa znali, nismo čuli!"
Kako majka muški odgovara:
"Ustala sam uoči sabaha,
Pogledala gore i izvore,
I planine prekrivene travom,
Pogledala i crne planine,
Svud sam redom, stara, pogledala,
Nigde Muja nisam ugledala,
Al' ugledah zobnice iza vrata,
Sa četom je Mujo odjezdio,
Kraljevinu Mujo pohodio,
Sloveni ga tajno opkoliše,
S trideset su strela ga gađali,
Deset mu se u telo zarilo,
Bog je dao, đogat ga spasio,
Dobri đogat kući ga doveo!"
Sam za sebe starac progovara:
"Ako Bog da da se sad ugasi!"
Mamuzama đogata udari,
Besni konji, a besni junaci,
Skokovima jure unapredak,
Svi na Mujov konak dojezdiše,
Mujo im je vrata otvorio,
Posrćući u postelju se povratio,
Stade Dizdar Muju da govori:
"Šta je s tobom, Đeto Bašo Mujo?
Gde si rane srećne zaradio?"
Veselo mu Mujo odgovara:
"Pošao sam da lovim planinom,
Tajno me je Kraljeva četa opkolila,
Trideset su strela ispustili,
Deset u telo, ostale u gunj pale,
A tri su 'mi, besa, srce oštetile,
Bog je dao da me đogat spase,
Ranjenog me u saraj doneo,
Nisam dosad znao šta su rane,
Ali sam se sada zabrinuo,
Jer je za ranjenika kuća grobnica,
Teško njemu, a družini teško!"
Dizdaru se oči zasuziše,
Misli Dizdar Mujo neće ustat',
Pa ovako Dizdar progovara:
"Nevolja je nevolju sustigla,
U gori mi trista aga stoji,
Poslali me k tebi da te vodim,
A za tvoju nevolju ne znaju,
Koja tebe, a i nas zadesi,
Iz planine mi nemamo kuda,
Samo jedno da te Mujo molim,
Daj ti nama mladoga Halila,
Da zajedno u Kraljevinu siđemo,
Jedva Mujo Starcu odgovara:
"Ne mogu ti, Dizdare, ja Halila dati,
On u četu nije izlazio,
Ako bi ga neko uvredio,
Plah je i mlad, neće otrpeti!"
Tada ga je Dizdar u reči presekao:
"Ti zborovi baš ništa ne znače,
Danas Mujo, da mi daš Halila,
I niko ga ne sme uvrediti,
Svi ćemo ga, Mujo, odbraniti!"
Tad se Mujo Halilu okreće:
"Ustaj, brate, đogata osedlaj,
I u četi idi s Krajišnicima,
Pritegni oružje, brate, ponajbolje,
A za mene ni malo ne brini!"
A Halil je Muju govorio:
"Milo mi je što u četu idem,
Ali tebe bolesnog ostavljam,
I još ne znam ko te je ranio?
I tako ti Boga jedinoga,
Naše majke koja nas odnjiha,
Ko te rani, da mi kažeš, Mujo,
Jer ne mogu ni da te osvetim!"
"Reći ću ti, brate, ko me rani,
Mene rani Kraljev Labutane,
Saraji mu na vrh Kraljevine,
Tamo ima jedna bela kula,
Sad sa srećom u četu odlazi!"
Tad govori Dizdar Osman Aga:
"Sada ćemo, Mujo, da krećemo,"
Dobro se je Halil pritegao»,
Dobro svoga đoga osedlao,
"Hoću rane Mujo da ti vidim!"
Malo jorgan Mujo odgrnuo,
I rane je Mujo pokazao,
Očima je Starac video nesreću,
Krv i trulež po celome telu,
Na prsima rana, ko' pesnica,
Sva se pluća ispod rane vide,
I junačko srce kako kuca,
Sve mu srce beše u komade,
Još je više Mujo jorgan odgrnuo,
Strah uhvati Starca Dizdarinu,
Na uzglavlju vila se podigla
Ljutito je junaka gledala,
Od junaka oči ne odvaja,
Gorska vila, neka mala vila,
Dva joj oka kao do dve munje,
Dva puta je Starac Muja pogledao,
U kotur se zmija mu uvila,
Ispisana leđa su joj bila,
Ispod glave dve su tanke ruke,
Kad je Starac niz noge gledao,
Muju sedi među noge zverka,
Kako im se oči susretoše,
Jedan vuk se prema njemu kezi,
Nogu jednu polaku opruži,
Celo telo lagano okrenu,
Zver na noge hoće da ustane,
Tu se Starac grdno uplašio,
Malo stuče, za mač se uhvati,
Htede ovu Mujovu zver da poseče,
Ali Mujo glasno zavikao:
"Ne, Dizdare, oči ti ispale,
Zlo mi one ne prave nikakvo,
Nego meni pomažu ranama,
Vidiš vilu što mi je 'kraj glave,
Noć i dan me sve ovako čuva,
Ovu zmiju što ranama šeta,
Bog mi ju je na pomoći dao,
Pod jezikom devet trava ima»
Triput na dan rane mi ispira,
A kada me bolovi zamore,
Tada zmija počne da mi peva,
Takve pesme još slušao nisi,
Zaboravim bole, i u tlalnju padam,
Čini mi se kao da četujem,
Čini mi se da se to odmaram,
Čas po zemlji ja četu podižem,
A čas plivam morem i vodama,
Sa snovima i bolovi proću,
A taj kurjak što kraj nogu čučiti
On nikome ne da da mi priđe!"
Tal je Starac mača ustavio,
Pa dohvata za Mujovu ruku,
"Što si sretan, Đeto Bašo Mujo?
Kako mi se čini da te vidim,
Ti na četu u planini misliš?"
U planini junaci odoše,
Kad su stigli na vrh od planine,
Zatekoše tri stotine aga,
sa Halilom svi ljuto govore:
"Jeste l' mogli, junaci?" pitaju,
"Polagano!" junaci govore.
Zlo govori Bud Aline Tale!
Gle šta kaže onom Dizdar Agi:
"Mi smo tebe po Muja poslali,
Što nam vodiš Halila, Dizdare?
Još je dete i nije za četu!"
Od reči se Dizdar uvredio,
Ovako im Dizdar odgovara:
"Svoj družini Mujo pozdrav šalje,
Sa srećom vam vaše četovanje,
A njemu je telo u ranama,
Dok je bio poslom u planini,
Sloveni ga tajno uhvatili,
Šta je bilo, dalje ništa ne znam,
Dobar ga je đogat domu sveo,
A vi, koji u četu ste pošli,
Nek vam srećno četovanje bude,
Vama dajem Halilagu mladog!"
No, Halila nigde više nema,
Tako se je momak naljutio,
Tri puta je mača potrzao,
Pa se seti Mujova saveta:
"Na bivaku junak mač ne vadi!"
Te dohvati đogata za uzde,
Na izvor ga odvodi da pije,
Đogata je dobro pritegao,
S đogatom se milo razgovara:
"Čuješ, đogo, šta govori Tale,
Spusti 'mene u tu Kraljevinu,
Danas ćemo Muja osvetiti,
Ili ćemo oba poginuti!"
Vrišti đogat, gora se zatrese,
A Halil mu na leđa se baca,
Iz čeljusti zelen plamen bije,
Ljutit đogat, a još ljući junak,
Žurno su se puta dohvatili,
Granje šumsko lome ispred sebe,
Oblak dima poljem se pozdiže,
Dok do bele kule dojezdiše,
Tu je đogat trku ustavio,
Tu su bili Kraljevi saraji,
Prva kula na tri kata, Labutanova je,
Vodeć' đoga, Halil je ušao,
"Ko si, momče?" pita ga curetak,
"A ti ko si?" pita je Halile,
"Kći kraljeva, a šta ovde hoćeš?"
"Dugovanje me je jedno tu dovelo!"
Pa on hvata devojku za ruku,
Al' zavriska mlađana devojka,
"Napred, đogo, dans ili nikad!" Halil viče,
Pa dojaha do sredine grada,
Iskopaše kaldrmu od trke,
Devojka kuka, a Halil podvriskuje:
"Ovako se sveti mladi Halil aga!"
Planine se momak dohvatio,
A Slovene žalost obuzela,
Još ne znaju šta ih ovo nađe,
Na gomile jedan drugog pita:
"Šta to ječi po svoj Kraljevini?
Kažu da je Halil aga mladi!"
Malo bilo, mnogo ne trajalo,
Pravo kući Labutan dolazi,
Traži Rušu, Rušu ne nalazi,
Samo neke starice što plaču,
Jedna Slovenka se tamo zadesila,
"Koga li si Labutane, posekao?
Kad ti Mujo, ugrabi devojku?
Kraljevinu celu osramoti,
Sve Slovene danas prekorio,
Niko ne zna sve da ti ispriča,
Đogata smo jednoga začuli,
Kad za vriskom ulicu pogledasmo,
Ne vidi se ni konj, ni konjanik!"
Kako se je Slovenin naduo,
Skupi veće, oči izbuljio:
"Slovenka si, a nisi Slovenin,
Da te ovim mačem sam posečem,
Muja ni Halila ne bi zamenila,
Od srdaca sedam Mujovih,
Jedno po jedno mačem sam mu tražio,
I da ti je Bog šestoro dece dao,
I po šest stotina da požive godina,
Mujov mač ih ne bi posekao!"
Onda glasno beše zavikao
I kuštrimom četu je pozvao,
"Obruka nas Halil aga mladi!"
Sve Slovenstvo se na noge diglo,
Uz galamu idu u planinu,
Potrčaše keri pred četama,
Al' ne beži, Sokole Halile,
U pećinu junak jednu uđe,
Slovenima Halil dovikuje:
"Ovde čeka Halil aga mladi,
Na njega je besno Kralj krenuo,
Srećno ga je Halil dočekao,
Kad na ulaz od pećine Kralj stiže,
Buzdovanom Halil ga obara,
Kralj na zemlji mrtav se odmara,
Od radosti đogat zavrištao,
Od žalosti devojka zakuka,
Mač isuka Halil iznad Kralja,
Slovenima Halil dovikuje:
"Čujte, Sloveni iz Kraljevine,
Poslušajte momka sa Udbine,
Ne vodite borbu uzaludnu,
Hajte kući, novog Kralja Birajte,
Ovome ću da odsečem glavu,
Da je Muju u postelju nosim!"
Kada htede Kralju glavu da poseče,
Sa svih strana Sloveni jurnuše,
Mili Bože, na svemu ti hvala,
Žešće bitke nikad bilo nije,
Mnoge Slovene je junak nogama pobio,
Kao pruće skupio im strele,
Jednom rukom skuplja, a drugom udara,
Jedne gurne trideset obara,
Jednom seče a trideset gazi,
A Sloveni, kao gorske zveri,
Halil u pećini kao zmaj,
Za noge je Kralja dohvatio,
Na stomak mu nogom nastupio,
Slovenima glasno doviknuo:
"Lakše, ljudi, čemu vaša žurba,
Kad ja umrem Kralja uzimajte!"
I arbanaški đogu progovara:
"Juriš, đogo Slovene bacimo,
Rame uz rame sa mnom da se boriš,
Ti kopitom, ja strelom i mačem!"
Vilama se svojim momak požalio,
Tri su vile namah doletele,
Dve po zemlji, a najlakša nebom,
Do Mujove postolje su stigle,
"Gde si, Mujo, da te Bog ubije,
A na oči sana ne imao,
Kada ne znaš ništa šta se radi,
Ustaj na noge, pravo se uputi,
Halilu ti nikad teže nije bilo,
Odsvud su ga Sloveni opkolili!"
Pomogoše junaku da stane,
Rane mu vežu, same mu ih leče,
Same su mu konja osedlale,
Miris trave neke junaku su dale,
Junaku se snaga povratila,
Hvataše se planinskih venaca,
Za sobom je vile ostavljao,
A planine redom razgledao,
Ko' orao kad na stado leti,
U Zelene Lutove kad pade,
Malo se je junak zaustavio,
Začu jeku bitke Halilove,
Sloveni su na pećinu pošli,
Al' ga nisu mogli savladati,
Đogat ih je otud isterao,
Mujo glasno tad je zakliktao:
U isti mah dva đogata vrište,
S grana lišće u šumi popada,
Sloveni se mnogo uplašiše,
Prvi nije poslednjeg čekao,
"Bež'te, momci," jedan drugom viču,
I pećinu samu ostaviše,
Na ulazu osta dobra straža,
Tu ostade Kralju Kapetane,
Kada Mujo do pećine stiže,
Sa đogata odmah je sjahao,
Ponajvećeg Slovenina gleda,
"Što Slovenina najvećeg ne dovede?"
Ljutito je Halil Muja zapitao,
Samo se malo Mujo nasmejao:
Zar ne vidiš, Halile, šta si uradio?
Ubio si mojega krvnika,
Ubio si Kralja, ubio Labutana,"
"Što se žališ, brate mio Mujo,"
Odgovara momak, kao da previja rane,
"Da je to, ko'što kažeš, Labutane,
Ja bih njega đogu za rep vezao,
Nek se kotrlja, pseto, niza stene,
Sve do peska, ja bih njega vukao,
Ovuda kroz pesak, a i kroz Udbinu,"
Nimalo se te reči Muju ne dopaše,
"Šta govoriš, Halile, Bog te sam ubio,
Zar od mrtvih da se namiruješ,
Ni krv, ni fis sa Slovenima nemamo,
Šta će nam posao sa mrtvima,
Ratuj sa živima, s mrtvima nemamo posao,
Kao što su naši stari ostavili kanun,
Jer sva junaštva, Halile,
Što si junak napravio,
Ovim si rečima sebi izgubio!"
I đogatu na leđa se baci,
Hvatiše se puta za Udbinu,
Niz Krajinu ovakav glas pustiše:
"Bujrum, ko hoće da jede i pije,
Osvetio se Halil aga mladi,
Ubio je Kralja u gorskoj pećini,
Odsekao glavu Labutanu,
A za sebe ugrabio Kraljevu kćer".

Mujo kod cara

Dobri su mi momci Mujo i Halil,
Junaci zulumćari,
Ne ostaviše druma da ne preseku,
Ni megdandžiju na megdanu,
Nisu ostavili devojke da se uda,
Niti mlado momče da poraste,
Žalila se Raja od Stambola,
Pred Cara je Raja pala:
"Aman Care, nad čitavim svetom,
Što upravljaš svima narodima,
Ili upravljaj Mujom i Halilom,
Ili će nam oni seme zatreti!"
Car napisa jednu sitnu knjigu,
Pa je dade tartaru u ruke,
I šalje je Muju i Halilu,
Mujo uze da iz knjige čita,
Na čelu mu veće uzdrhtaše,
Po knjizi mu suze potekoše,
"Brate Mujo!" Halil mu govori,
I dosad su knjige dolazile
Ali nisi suze prolivao,
Da ti nije umro il' brat ili prijatelj?
Da se nije negde megdandžija pojavio?"
"Ah, Halile, Bog te ne ubio,
Nije mi nigde brat, il' pobratim umro,
Niti se megdandžija javio,
Megdandžiju, ti znaš, ja ne čekam,
Žalila se Raja od Stambola,
Evo knjiga Car nas sebi zove,
Ne znam, Halile, šta će nam uraditi?
Hoćemo li u planinu pustu?
Hoćemo li u kulu da se zatvorimo?
Bože, šta je Halil Muju govorio:
"Poći ćemo majku da pitamo,
Kako kaže majka ,i mi ćemo tako."
K majci idu, i majku pitaju,
Sinovima majka odgovara:
"Nit idite u planinu pustu,
U kulu se nemojte zatvarati,
Pritegnite se, konje osedlajte,
S Carem se, majkini, susretnite!"
Kad je beli danak osvanuo,
Đogate su momci pritegnuli,
Na glavu su stavili gunjeve,
Brkove su k zemlji obesili,
Sindžirima đogate strenože,
Meću Raju putem prohodili,
"Kud li idu, ovi Cigani?"
Halil onda Muju progovara:
"Kako da se obrukamo sve do smrti?"
Pa se gunjem ljucki ogrnuli,
I brkove gore usukaše,
Dim i magli đogati digoše,
Iz njih bile plamen a i pena,
Gorske jele od vatre pucaju,
Planina je u dim obvijena,
Al' šta veli Careva momčadi:
"Il grmi, il' se zemlja trese,
Il' gruvaju topovi u Kraljevini?"
Bogu se je Care pomolio:
"Ne, to nije nebeska grmnjava,
Niti jeka borbe u Kraljevini,
Nego ide Mujo sa Halilom!"
Na Careva vrata Mujo banu,
Uz stubište kada je krenuo,
Stepenoce carske popustiše,
Te majstore odmah dovedoše,
I još brže stube popraviše,
Kad htedoše kroz vrata da uću,
Carska vrata za njih mala behu,
Te su vrata brzo popravili,
I kraj sebe Car je Muja seo,
"Oče Care, kazao je Mujo,
Trkom odmah Arape dovedi,
Nek još brže glavu mu odseku!"
Tada se je Care uplašio,
"Da Bog ne da, Mujo i Halile,
Da vratove vaše ja presečem,
Jer je meni glas o vama stigao,
Uhvatila me želja da vas vidim!"
Onda Mujo još malo posede
"Izun, Care, hoću da ustajem!" reče,
Kamašne je dobro zakopčao,
I kad junak na noge poskoči
On dotera Cara do duvara!

Zimer i Ganibi Galjani

Skupilo se do trideset aga,
Eglen vode, razgovaraju se,
Braco Mujo ovako govori:
"Trides't aga da vas Bog ubije,
Da ste vi junaci, kao što se kaže,
U planini devet stotin ovaca,
Sve napasa Ganiće Galjani,
Isterao ovce da napase,
Iza sebe pse ovčarske drži,
Planinu nam pase bez naplate!"
Trides't aga ovako govori,
Halil kaže: "Ja to nisam znao,
Bez naplate da nam planinu napasa!"
Pa on skoči na noge lagane,
Za njim kreće do trideset aga,
A ustade da ih vodi Mujo,
Prvi ide Četobaša Mujo,
Iza njega Sokole Halile,
Iza njega Dizdar Osman Aga,
I poslednji Zimer od sedam godina,
"Natrag idi, Zimere, na kulu,
Jo ti nisi stasao za četu!
Čuvaj stoku," njemu veli Mujo.
Ali dete neće da ostane,
Ljutito se Mujo okrenuo,
I šakom je udario dete,
"Hajd' na konak, Zimere!" govori,
Pet mu prsta osta na obrazu,
Zimer se je kuli povratio,
Kao vila kuli doleteo,
Mujo ide u goru s agama,
Ganićevu stoku zarobio,
Pustio mu devet stotin' ovaca,
Ubio mu trideset šarova,
Čobanina devet zarobio,
Sve poveo pravcem za Udbinu,
Al' pobeže najgori čobanin,
Dok su išli putem za Udbinu,
Pa se pope na vrh od planine,
A kako je glasno zavikao:
"Ako piješ piće te ubilo,
Ubilo te Ganiću Galjani,
Ako jedeš, jelo ti preselo,
Izašao Turčin da te seče!"
Zarobi ti do devet čobana,
I sa njima devetsto ovaca!"
I vila je Ganiću javila,
Dok je jeo, za sofrom sedeo,
Ljutito je nogom udario,
I u podrum junak požurio,
Te priteže vranca od megdana,
Pa se vrancu u sedlo bacio,
Sedam sati za jedan sat prođe,
Na vrh gore, Ganiću izađe.
Kad je bio ispred trides't aga,
"Gde ste, age" njima dovikuje,
"Čije li ste čobane robili,
Čiju li ste stoku zarobili,
Poznaćete Ganića Galjana!"
Tad je Mujo glasno zavikao:
"Gde si i ti, Ganiću Galjane,
Što napasaš planine bez takse,
Ti ćeš poznat Četobašu Muja!"
A tako mu Mujo glasno viknu,
Reklo bi se planine se ruše,
Počeli su bojak među sobom,
U pancire oba obučeni,
Da im tane naudit ne može,
Al zavika Ganiću Galjane:
"Izlazite ove jedan po jedan!"
Pa je Mujo prvi izašao.
Tri sata se na konjima udaraše,
Sve oružje batal učiniše,
Obojica na zemlju sedoše,
Uhvatiše da se obaraju,
Sedam sati oba se okreću,
Jedan drugog oborit ne mogu,
Al zamahnu Ganiće Galjani,
Na pleća je Muja okrenuo,
Za Muja se age uplašiše,
Reč im jednu Galjan progovara:
"Ja ću vama Muja pokloniti,
Ako mi se svi redom predate!"
Age staše, pa se predadoše,
Svima Ganić oružje uzima,
Ispred sebe trides't aga vodi,
U planinske stanove razmešta,
Kada ih je u stan ostavio,
U torove onda ih ugura,
Gde su njemu trideset šarova,
Tu vezuje do trideset aga.
A gde mu je šarov ponajveći,
Tu vezuje Četobašu Muja,
A Zimer je do kuće stigao,
I uzima mača i oružje,
Dva topuza i Mujovu torbu,
Pa se penje na vrh od planine,
I odlazi do stočnih stanova,
Tu ugleda savezane age,
Trides't aga, umesto šarova,
Ispod hrasta Ganiću Galjane,
Naredio agama da laju, kao psi,
Po zadnjici bičem ih udara,
Prema njemu Zimer se našao,
"Ha, gde si mi, Ganiću Gajvane,
Što zaveza do trideset aga,
Sad ćeš videt ko je mlad Zimere!"
Dolazeći to je dete reklo.
I tako se malo Ganiću učini
Od radosti žmarci ga pođoše,
"Zavezah ti do trideset aga,
A ti nemaš ni sedam oka na kantaru!"
Dete mu se onda primaknulo,
U torbu je ruku kopile zavuklo,
Buzdovanom Ganića udara,
Na srcu mu pećinu otvara,
Mrtav Ganić na zemljicu pade,
Trides't aga iz gvožća otkiva,
Ali Muja neće da otkuje,
U Udbinu vezanog ga vodi.
Kivan mu je zbog onog šamara,
Kivan mu je zbog onoga zbora,
Pa ga moli do trideset aga:
"Grehota je oca vezanog ostaviti!"
"Tešku mi je otac reč rekao!"
Jedva dete oca razvezalo.
Ganićevu stoku zaplenilo,
Sve njegove čobane zarobi,
Ganiću je glavu odsekao,
Zdravo stigli doma u Udbinu,
Kad su stigli na bedem saraja,
Ispalili topa aberdara,
Sva se redom Udbina okupi,
Tri dana je trajalo veselje,
Zbog junaštva deteta Zimera,
Što poseče Ganića Galjana,
Kome para među sedam Kralja nema,
Srećnu vilu sedmorici Kraljeva uzeo,
Tim junaštvom, kopile što je učinilo,
Zauvek je sebi mesto učinilo.

Arnaut Osmane

Mili Bože na svemu ti hvala,
Šta učini Arnaut Osmane,
Sakupio do dvanaest druga,
Popeo s na goru visoku,
Sloveni su age zarobili,
Dvanaest aga bukagijom kuju,
U tamnici do devet godina,
Pa ih Kralju ovako zapita:
"Ko mi ono saraje zapali?"
Odgovara Sokole Halile:
"U toj četi, Kralju, nisam bio!"
Gle, šta zbori Osman Aga mladi:
"Počuj, Kralju, Bogom te zaklinjem,
Nemoj nikog da na vrat uzimaš,
Ja sam tvoje saraje spalio,
Ja sam tvoje kule razrušio,
I direke kulama posekao!"
Gle šta reče Kralju Kapetane,
"Dobro što si kule upalio,
Ali gde si stado mi poveo?"
"U Udbinu sve sam ih poveo."
Kad si blago i stado poveo,
Ali ocu i majci šta si mi učinio?"
"U Udbinu i njih sam poveo,
Dao sam ih telalu u ruke!"
Šta je stao Kralju da govori:
"Dobro age treba da počastim,
Da ih gurnem dublje u tamnicu,
Dan i sunce da nikad ne vide!"
Na noge im bukagije meće,
Proteklo je još šest godinica,
I dvanaest i dana i noći,
S drugovima Osman razgovara:
"Moje društvo da vas Bog ubije,
Vreme teče naše snage kopne,
Mi starimo, pamet nas ostavlja,
Od starosti i strah nas zahvata,
Što kopile neko mi ne kaže,
Iz tamnice kako da izađem!"
Družina je Osmanu kazala:
"Vreme teče, al nas snaga nije izdala,
Ostarismo, ali pamet nas ne ostavi,
Od starosti strah nas ne obuze,
Kad bi bilo nekog kopileta,
I da njega Kralj na probu stavi,
Da ga uzme na ovoju glavu!"
Arnaut se u Boga zakleo:
"Da me gurnu u sedam zažarenih pekara,
Zenica mi 'neće zadrhtati,
I da znate, o moja družino,
Danas ću se ovde istegnuti,
Kao da sam istinski krepao!"
Ako htednu da me živog zakopaju,
A kad bude noći, pola noći
Vi dignite veliku galamu,
Beli danak potom kad osvane,
Vi kuknjavu i lelek pustite,
Zavičite, a i zapištite,
Da Kralj čuje u svome saraju,
Pa je noge Arnaut istego,
Sastavio ruke na prsima,
Kraj njega se društvo okupilo,
U jedan se redak poređali,
Podigli su galamu i pisku,
Počeli su kukanj, pa kukaju,
"Teško nama, za tobom, o brate!"
Kad treći put age zakukaše,
To začuo u odaji Kralju,
To začuo, pa ovako pita:
"Šta je, more, izgubljeno roblje,
Jeste li se kuće uželeli,
Jeste l' čeljad svoju oželeli,
Setili se braće i sestara,
Setili se belih Đurđevdana,
Je l' vam blato dojadilo, do kolena,
Dojadila brada nebrijana,
Dojadila rublje neoprano,
Dojadilo bez svetlosti dana?"
Šta govore sužnji u tamnici:
"Od svega tog nije ništa, Kralju,
Nego nam je jedan drug umro,
I ne znamo gde da ga sahranimo,
Apsana se mnogo mnogo usmrdela,"
Što pričaju, Kralj im ne veruje,
No poziva svoju milu kćercu,
Ključeve je kćerci doturio,
I ovako devojci rekao:
"Sići malo u crnu tamnicu,
I pogledaj šta se tamo radi!"
S ključevima devojka je pošla,
Dva puta je ključem okrenula,
Dok je sišla dole u tamnicu,
Videla je kako Arnaut ležaše,
Tog je momka jaranom imala.
Pa se Kralju devojka povrati,
I ovako njemu govorila:
"Mrtav jeste junak Osmanaga,
To te age nisu prevarile!
Umro ti je mladi Osmanaga,
Dopuštaš li da ga sahranimo,
Ako ne daš da ga sahranimo,
Ti mi kaži, ja ću poslušati!"
Nikako joj Kralju ne veruje,
Na tamnicu sto ljudi dovodi,
Deset najjačih u tamnicu gura,
Sasvim mrtvog Arnauta vide,
Izneše ga da ga i Kralj vidi,
Al kopile Kralj je ovaj bio,
Počeo je probu, pa ga proba,
Devet zmija skupio s prisoja,
Na prsi ih junaku stavio,
A zmije ga jako ujedaše,
Iako je živ bio, živ se nije čuo,
Kralj zapali dve velike vatre,
U sredinu Osmana postavi,
Spreda i s leđa vatra ga zahvata,
Živ je bio, živ se nije čuo,
Još Osmanu Kralj ne poverova,
Pa dohvati dvadeset klinaca,
Zabada ih pod nokte junaku,
Krv mu prska na svakoju stranu,
Živ je Osman, ali živ se nije čuo,
Opet Kralju njemu ne veruje,
Jer nevernik veliki je bio,
Kralj još jedu probu mu priprema,
On dovodi trides't lepih cura,
Lepo ih je Kralju obukao,
Mrtvacu 'ih kraj glave stavio,
Oko njega kolo da igraju,
Cure skaču okolo mrtvaca,
Kako skaču, tako i pevaju,
Kraljeva se kći kraj glave mrtvaca zadesila,
Osman ju je dobro zapazio,
Jednim ju je okom pogledao,
Osmeh mu se na licu javio,
Dobro mu se jedan brk podiže,
Al' se dobro setila devojka,
Maramu mu preko lica baca,
Šta govore njene drugarice:
"Oj Boga ti, koji nas je dao,
Smeje li se Osman aga mladi?"
"Bog vas kleo, moje drugarice,
Ovaj momak već je izdahnuo,
Sve grehove Bog mu oprostio,
Veselo je dušu ispustio!"
Šta je rekla kćerka ocu svome:
"Oj tako ti Boga, Kralju,
Za tebe je velika grehota,
Da ti mučiš mrtvoga čoveka,
I na probe turaš ga svakakve!"
On je umro, život završio,
Tri dana je ovako nekopan,
Iz njega se i smrad proširio,
Zar mrtvoga da se bojiš stvora?
Skidaj njemu teške bukagije,
Oslobodi ruke u mrtvaca!"
Još nikako Kralj mu ne veruje,
Pozvao je megdandžiju s mačem,
Na njegove oči Osmana otkiva,
Skinuo mu teške negve s nogu,
Sa ruku mu okove skinuo,
Iznad glave mač mu namestio,
Dok je Osman mača ugledao,
On poskoči na noge lagane,
Mač u ruke Osman dohvatio,
Kao mahnit megdandžiju seče,
Niko ne sme ni da ga sačeka,
Svi mišljahu, mrtvac oživeo,
Strah je velik svakog uhvatio,
Sve je redom Osman pogubio,
A Kralju je oči oslepeo,
I ramena Kralju potkratio,
Sa zemljom mu kule poravnio,
Dvanaest aga Osman oslobađa,
Okupio trides't devojaka,
Sa sobom ih u Udbinu vodi,
Oženio trideset momaka,
Kćer Kraljevu za sebe ostavlja,
Napraviše svadbu i veselje,
Svadba bila devet dana i noći,
Lično tamo ja vam nisam bio,
Tako kažu i tako sam čuo,
A to su vam i starinske priče,
A i nama Bog neka pomogne.

Milom Bogu, nek je na svem hvala,
Nismo bili, junaci, a Bog nas je dao,
Bez sreće nas neće ostaviti,
Kad je bio starac Mahmutaga,
Gle, u age dobra kćer bejaše,
Po lepoti nigde druge nema,
Zaručio kćerku starac beše,
Našao joj baš dobroga momka.
Ali jedan Arapin se javi,
Zauzeo mesto na obali mora,
Uzeo je pismo da napiše,
Pa ga šalje starcu Mehmetagi,
"Kako si mi stari Mehmetaga,
Ja sam čuo za kćer ti na glasu,
Baš je dobra da mi bude žena,
Pošalji je čim pismo dobiješ,
A rok ti je tri nedelje dana,
Ili ćeš mi svoju kćercu dati,
Ili ćeš mi na megdan izaći,
Ili ću ti sam u kulu doći,
Da ti glavu sa ramena skinem,
I kćer ću ti, starče ugrabiti,
Uzeću ti i ovce i koze,
Uzeću ti planine i pasišta!"
Pa zatvara pismo crnim vosko,
Dao ga je glasniku u ruke,
A ovaj ga u grudi stavio,
Krenu odmah puta se dohvati,
Odnese ga starcu Mehmet agi,
U ruke mu pismo doturio,
Uze starac pismo da pročita,
Sve je pismo redom pročitao,
Pismo čita a suze proliva,
Jer se beše dobro uplašio,
Kćer je svoga oca zapitala:
"Zašto, babo, ti od pisma plačeš?
Da ti nije prijatelj preminuo,
Pa ga sada suzom oplakuješ?"
Ovako joj starac odgovara:
"Moja kćeri šta ću tebi reći,
Da mi te je Bog za sreću dao,
Sinom bi te on rodio meni,
Ili mi te ne bi poklonio,
Za mene si velika nevolja!
Tebe traži crni Arapine,
Traži da mu budeš ljuba,
Ili da mu ja na megdan dođem,
A ja nisam, kćeri, za megdana,
Pa on kaže da ovamo dođe,
Staru moju glavu da poseče,
Pa da onda tebe sobom vodi,
Aoj, medet, šta da uradimo?"
Tad ovako kćerca progovara:
"O moj babo, ti ništa ne brini,
Ja ću njemu na megdan izaći."
I pogledaj šta ta kćerka radi,
Do podruma mlada odšetala,
Osedlala đoga od megdana,
Pa se baca na đogata svoga,
S đogatom je na pazar otišla,
Đogata je kovaču povela,
Da joj dobro potkuje đogata,
Pa odlazi jednom berberinu,
Da joj kosu na mušku namesti:
"Kosu dobro, berberine, skupi!"
Pa je cura odatle izašla,
Na đogata svojega skočila,
Svome domu ona se povraća,
Najela se i napila dobro,
Kad je beli danak osvanuo,
Uzjahala devojka đogata,
Pripasala mača i oružje,
Otac kćerci ovako govori:
"Nek je srećno, moja mila kćeri,
Kada noćas budeš na spavanju,
Đogat će te mladoženji povesti. "
Prijateljski ti ćeš tu spavati,
A kad beli danak bude osvanuo,
Arapinu na megdan izađi!"
Pomoz Bože, devojka je pošla.
Razigrala đoga od megdana,
I prolazi sela i kasabe,
I prolazi gore u Krajini,
Mladoženji đogat je doveo,
Zastala je cura da počine,
Ostala je cura da prospava.
"Odakle si, momče, pitaju je,
Iz kojeg nam ti kraja dolaziš?"
Jer se kao momče preobukla,
"Ja sam, veli prijatelj iz Udbine!"
Tad govori curin mladoženja:
"E, baš si me, momče obradovao,
tamo mi je cura neviđena!"
Prijatelj se mnogo rastužio,
Jer pomisli da to nije momče,
Svojoj majci on je govorio:
"Mila majko, dušu si mi dala,
Ti pogledaj na ovoga momka,
Čini mi ,se ima žensko lice!"
Ovako mu majka besedila:
"Odvedi je u tvoju odaju,
Tamo ćeš ga lako prepoznati,
Imaš frulu, imaš ćiteliju,
Imaš gusle imaš i muziku,
Imaš furun, a imaš i rendu,
Prijatelja u sobi ostavi,
Pokaži mu ove stare stvari,
A ti sedi i samo posmatraj.
Kako će ti svirati i pevati."
Mladoženja curu u odaju vodi,
Kao momku da mu stvari kaže,
Gle, da vidiš šta devojka radi,
Ona uze frulu, ćiteliju,
Za divotu zasvira devojka,
Pa je onda gusle dohvatila,
Počela je, hej, lepo da peva,
Nikako je mladoženja ne prepoznaje,
Gle, šta kaže njojzi mladoženja:
"Mnogo sam te, momče, zavoleo,
Hoću da se pobratimimo!"
Tad je 'njemu cura govorila:
"Imam neki posao da svršim,
Da posečem crnog Arapina,
Ako meni Bog i sreća dadu,
Arapina da danas posečem,
Neće proći tri nedelje dana,
Ja ću doći da se bratimimo."
Devojka se tada uputila,
na đogatu, konju od megdana,
Hvatila se puta ka obali mora,
Na vrata je Arapina stigla:
"Izaći mi, crni Arapine,
Što si seo u tu hladovinu."
Arapin je tada izašao,
Kao da je iz planine mečka
Uzeo je momku da govori:
"Ili beži, ili ja da bežim?"
Devojka je njemu govorila:
"Nemam zanat da ja prvi bežim,
Okreni mi leđa, da te gonim!"
Okrete se Arapin da beži,
A devojka nadade za njime,
Razigrala đoga od megdana,
S leđima je noge sastavio,
Arapina mačem udarila,
Rame i glavu na zemlju mu baca,
Arapina s dušom rastavila,
Đogata je cura okrenula,
Razigrala đoga od megdana,
I brzo se domu povratila,
Pred oca je devojka izašla,
"Dobro došla, kćeri!". starac kaže,
Svoju kćer je starac zagrlio,
Suze ,su mu niz lice potekle,
Tad je njemu kćerka govorila:
"Mili babo, ti ne roni suza,
Posekla sam crnog Arapina,
Zdravo i živa sam se kući povratila!"
Gle, šta radi starac Mehmetaga,
Prijatelju glas je uputio,
"Spremio sam curu za udaju,
Svate šalji tri nedelje dana!"
Gle, da vidiš šta prijatelj radi,
Pozvao je do trista svatova,
Da se spreme za tri nedeljice,
Pa da krenu svati po devojku,
Počela je svadba i veselje,
Ali žali jaki prijatelju,
Što mu nema svata pobratima,
Pa ljutito u sedlo se baca,
Neće momak ni s kim da govori,
Nevesta ga odmah opazila,
Pa svekrvi ovako govori:
"Mladoženji reci da mi dođe!"
Mladoženja brzo je došao,
Nevesta je njemu govorila:
"Tako ti Boga, koji te je dao,
Što si mi se tako zabrinuo,
Da li tako rđavo izgledam,
Ili sam se nesoj pogodila?"
Mladoženja njojzi odgovara,
I kune se u Boga jednoga:
"Ne izgledaš rđava nevesta,
Niti se nesoj pogodila,
Ali sam se jako zabrinuo,
Tri nedelje evo kako prođe,
S jednim htedoh da se pobratimim,
On je meni svoju besu dao,
Da će meni u svatove doći,
I tad .ćemo pobratimi biti,
Njega nema, nije mi došao,
Ne znam je li igde u životu?"
Tad je stala nevesta da zbori:
"Nemaj brige, bre, bela obraza,
Pobratime, to sam ti ja glavom,
Tri nedelje kako sam ti bila u kući,
Jer se s mora Arapin javio,
Tražio je oca na megdanu,
Tražio je da se za njeg udam,
Otac mi se nemoćan desio,
Nije bio otac za megdana,
Sama sam se spremila i pošla,
Crnoga sam dosekla Arapa,
Domu sam ,se živa povratila,
Nevesta sam i tu sam ti došla!"
Kako se je momak razvedrio,
I nevesti stao da govori:
"Svetao ti obraz uvek bio!"
Načiniše svadbu i veselje,
Sva Udbina na veselje došla.

Husen Krapošniku

Mili Bože, na svemu ti hvala,
Nismo bili, a Bog nas je dao,
Bez sreće nas neće ostaviti,
Besedilo do trideset aga,
Pred njima je piće, pa ga liju,
Otvorili eglen, pa govore,
Progovara Buljukbaša Mujo:
"Čujete li do trideset aga,
Hoću nešto da vas redom pitam,
Ako znate meni da kažete,
Najstrašnije šta jeste na svetu?"
Počele su age da govore.
Neko kaže: "Zmija pod kamenom,
Kao parče leda zimi stoji,
Mislio zmija nije živa,
Golemo je čudo da ne krepa,
A kad krene proleće da cveta,
Njoj se duša iznova povrati,
Nije težu stvar Gospod stvorio!"
Neko kaže: "Ptica u planini,
Niti jede ptica, niti pije,
Na vrh gore, negde se namesti,
I svu zimu, po snegu i kiši,
Gledaj čuda, kako ne ugine!"
A kad potom proleće nastupi,
Izvijaju ponajlepše pesme,
S uživanjem ptice je slušati!"
Tad govori Buljukbaša Mujo:
"Počujte me do trideset aga,
Nije teško zmiji pod kamenom,
Nije teško ptici s nevremenom,
Već je teško Husen Krapošniku,
Devet rana, od devet pušaka,
Izlečit mu doktori ne mogu,
A sabe su jako namučili.
U dušeku sedam godin' dana,
Momak leži i nema takata,*
Imao je i nevestu jednu,
Pobratimu nevestu poklonio,
Poklonio Imere Deliji!"
Gle šta radi Imere Delija,
Pozvao je tri stotine svata,
Da svi pođu, nevestu dovedu,
Pa kada su prijatelju došli,
⁵ Kako ih je prijatelj dobro dočekao,
Izneo im i jelo i piće,
A kad beli danak osvanuo,
Nevesta se dobro opremila,
Svatovi je među sobom vode,
Kad prođoše Husenove dvore,
Tu začuše i kukanj i lelek,
Nevesta je tada govorila:
"Hoću ovde da malo počinem!"
Još je bolje lelek tu začula,
I opet je nevesta kazala:
"Da pričekam do deset minuta,
Da pogledam Husen Krapošnika,
Za njega sam ja bila verena!"
Svatovima to je teško bilo,
Al' ne mogu još ništa nevesti,
U saraj je nevesta otišla,
Odajama ona Husa traži,
U jednoj je Husa ugledala,
Na dušeku, kako Huso leži,
Mnogo beše Huso oslabio,
Tad nevesta stade da govori:
"Jesi l' mnogo bolan, momče?"
"Sem da umrem, za drugo ti nisam!"
Opet njemu nevesta govori:
"Kakav su ti hizmet dosad učinili,
Da mi kažeš redom, momče,
Hizmet preko dana, ili preko noći?"
Tad govori Husen Krapošniku:
"Poslušaj me, ti mlada nevesto,
Preko dana hizmet sam imao,
A hizmeta noću, besa, nisam."
Tad je njemu nevesta kazala:
"Čuješ li me Husen Krapošniku,
Otac mi je dobar doktor bio,
Ponešto je mene naučio,
Noćas hoću s tobom da ostanem,
Sama hoću hizmet da ti činim!"
Husen joj je ovako rekao:
"Ti nevesto, ovde, ne možeš, bre, da ostaneš,
Sa tobom je do trista svatova!"
A nevesta njemu odgovara:
"Neka ovde do trista svatova,
Svima dajte da jedu i piju,
Hoću noćas s tobom da prospavam".
Gle, da vidiš šta nevesta radi,
Izašla je prema svatovima,
Pa ovako svatovima veli:
"Ovde ćemo noćas konačiti,
Što hoćete jedite i pijte,
⁵ Sve vam daje Husen Krapošniku,
Noćas hoću Husena da čuvam!"
Baš su tešku nevestu imali,
Niko ništa nevesti ne može.
U kuću je tad nevesta ušla,
Noć je pala, neka bude svetla,
Najela se nevesta i napila,
Cele noći Husena ti čuva,
A kada je pola noći prošlo,
Jednu zmiju nevesta ugleda,
Kao gavran crna zmija uđe,
Ide k Husu da Mu rane liže,
Nevesta se spremna zadesila,
Makazama glavu joj odseca,
Celu zmiju u ćošak od sobe baca.
Malo bilo, dugo ne trajalo,
I druga je zmija izmilela,
A crvena kao krv je zmija,
Hoće rane Husenu da liže,
Hoće otrov u njih da mu stavlja.
Spremna se je nevesta desila,
Makazama glavu joj odseca,
I u ćošak od sobe je baca.
Malo bilo, dugo ne trajalo,
Još je jedna zmija izmilela,
Kao sneg se bela zadesila,
Hoće zmija rane da mu liže,
I melema da mu malo stavi,
Spremna se je nevesta desila,
Beloj zmiji glavu je odsekla,
Pa je sve tri zmije sakupila,
U jedan ih džak nevesta veže,
Pa je sela Husenu kraj glave,
Tu nevesta Husena čuvala,
Sve dok nije zora zazorila,
Spavao je Husen Krapošniku,
I kada se Husen podigao,
Baš se dobro beše osećao,
Okrete se on mladoj nevesti,
Pa ovako njojzi govoraše:
Noćas me je san dobro svladao,
Telo mi se dobro odmorilo,
I danas sam u životu dobro!"
Na dupe se Husen podigao,
Zapalio jedan cigar duhana,
I popio kafu sa šećerom,
Baš se Husen beše razgalio,
A nevesta ,njemu govoraše:
"Čuješ li me, Husen Krapošniku,
Kraj tebe sam svu noć prosedela,
Tri su zmije ovde dolazile,
Tvoje rane htele su da truju,
Da ne daju tebi da ustaneš,
Nevesta mu na džak pokazuje,
Mnogo se je Husen obradovao,
A nevesta još ovako kaže:
"Još dve noći s tobom ću ostati."
"Ne možeš, kao nevesta sa mnom da ostaneš,
Dve noći te neće svati čekati!"
Nevesta mu kaže: "Ti ne brini,
Samo dajte svatovima jelo,
Još dve noći s tobom ću spavati!".
Nevesta je na obor izašla,
Svatovima ovako govori:
"Vi jedite i pijte svatovi,
Još dve noći ;na konak smo ovde,
Da Husena još malo poslužim,
Ako Bog da da ga popridignem!"
Teška beše nevesta svatima,
Al' ne mogu ništa da joj čine,
Tako svati još tu ostadoše,
Još dve noći na konak Husenu, .
A nevesta izmet Husu čini,
Kad isteče tri noć i dana,
Progovara Husen Krapošniku:
Nevesti je ovako rekao:
Sve dosada moj si doktor bila,
Da mi ne bi više teško bilo,
Ja ću moga pojahati đoga,
Da se malo planinom prošetam, .
Pošto si me, eto, izlečila."
Tada njemu mlada progovara:
"Poslušaj me, Husen Krapošniku,
Ti se, momče, obuj i odeni,
I pojaši đoga od megdana,
Pa prošetaj u polje široko,
Da te vidi do trista svatova,
A od tebe ja se ne odvajam!"
Pa je Husa tako pridobila,
Dobro se je Huso obuo i odenuo,
Pa se baca đogu od megdana,
I prošeta poljem na đogatu,
Pa pojuri sa svojim đogatom,
Vas u penu đogat se oblio,
Pravo ga je među svate doveo,
Dobro im je Huso selam dao,
Još bolje mu selam odvratili,
Husen njima ovako ogovori:
"Pa šta ćemo, svati, da činimo?
Jer sa vama nevesta neće da ide!"
Meću sobom svati govorahu:
"Bez neveste nema nam odlaska!"
Onda njima Husen ogovara:
"Moji svati, imam dobru sestru,
U haljine nevestinske ćemo je obući,
Vodite je sa sobom svatovi,
Vodite je Imeru Deliji,
Ako hoće da je ljubom uzme,
Nek zadrži moju milu seju,
Ili kao sestru nek je drži!"
Obukoše sestru nevestinski,
Sa nevestom svatovi kretoše,
Sve do vrata Imera Delije,
Ispred njih je Imer izašao,
Svatovima ovako govori:
"Što ste svati tako opozdili?
Da se niste u boj upustili?"
Tad Imeru svatovi govore:
"Mi se nismo u boj upustili,
Nego kad smo putem prolazili,
Nevesta je svate zadržala,
U onoga Husen Krapošnika,
Tri smo noći tu se odmarali,
Nevesta je Husena lečila,
Dok se nije na noge digao,
A kada je Husen ozdravio,
Malo smo se, bogme, uplašili,
Zadrža se nevesta svatovska,
Zadrža nas Husen Krapošniku,
Svoju sestru za tebe nam dao,
\ko hoćeš za ženu je uzmi,
Il' zadrži kao sestru svoju.''
Gle, da vidiš Imera Deliju,
Kako se je Imer obradovao,
Dve kubure odmah izvadio,
U nebo ih obe ispraznio,
Sve za zdravlje Husen Krapošnika,
Dobru svadbu Imer pripremio,
Sve u zdravlje Husen Krapošnika,
Veselje je dugo potrajalo,
Onda uze do trista svatova,
I nevestu sa sobom uzeše,
Na Husova vrata pristigoše,
"Gde on, more, Husen Krapošniku,
Trista svata ,sa sobom dovodim,
tvoju sestru uzimam za ženu,
A tebi sam došao na svadbu!"
Napraviše svadbu i veselje,
Bez prestanka šest dana i noći!

Musa Kesedžija

Aman Bože, tebi nek je hvala,
Kada beše Musa Kesedžija,
Iznajmi se u carevu službu,
Služio ga dvanaest godina,
Ne stiže mu za jelo i piće,;
Ne stiže mu da se preobuče.
U mehanu Musa je pošao,
Drugovima ovako rekao:
"Iznajmih se u carevu službu,
Evo ima dvanaest godina,
Nit' mi stiže za jelo i piće,
Nit' mi stiže da se preobučem,
Kada bude belo leto došlo,
Iz službe ću careve izaći,
U Prilepu kulu sagraditi,
I to kulu na četiri boja."
Drugovi se Musi nasmejaše,
Ali Musa reči ne zaboravlja,
I kada je belo leto došlo,
A zemlja se travom orosila,
Iz careve službe Musa izašao,
U Prilepskom Lugu kulu sagradio,
I to kulu na četiri boja,
Baš onome u komšiluk Caru,
Pa poseče sve careve megdandžije,
I Caru je pismo napisao:
"Il' mi, Care, na megdan izaći,
Il' mi predaj pola carstva tvoga."
Kad je Care pismo pročitao,
Sve suzama pismo pokvasio,
A kćerka je ocu Caru rekla:
"I dosad si pisma ti čitao,
Al' ih nisi suzama kvasio,
Ko te, babo, tako rastužio?"
"Na pravdi je Boga jedinoga,
Imao sam onog Musu Kesedžiju,
Služio me dvanaest godina,
A sada je iz službe otišao,
U Prilepskom Lugu kulu podigao,
I to kulu na četiri boja,
Komšija je Musa mi postao,
Megdandžije sve mi posekao,
Ja ne mogu na megdan izaći,
Nemam koga da mene zameni!"
Kćer Careva svom ocu govori:
"Ja ću Musi megdandžiju naći,
Evo ima devet godinica,
U tamnici Kraljeviću Marko,
Iz tamnice ti Marka izvadi,
Na megdan će on Musi izaći!"
Car je svoju kćerku poslušao,
Pa se spusti dole do tamnice:
"A gde si mi, Kraljeviću Marko?"
"Evo tu sam, ali ne znam zašto,
Proteklo je devet godinica,
U tamnici kako se ne kupam,
Niti brijem, niti preoblačim,
Pale su mi kose do pojasa,
I od mraka već sam oslepeo!"
Car je Marku ovako rekao:
"Ja ću tebe iz tamnice dići,
Da dosečeš Musu Kesedžiju!"
Ovako se Marko zaklinjaše:
"Il' ću Musu poseć na megdanu.
Ili ću se u tamnicu vratiti!"
Onda Care vrata mu otvara,
Pa je Kralju na pazar pošao,
Kod berbera jednog otišao,
I glavu je dobro obrijao,
Okupao se, a i preobukao,
Pa majstoru onda otišao:
"Jedan dobar mač ćeš ,da mi skuješ!"
Kako mu je dobar mač skovao,
Kada ga je Kralj u ruke uzeo,
Bogom ga je Kralj zakleo,
"Jesi l' ikad bolji mač skovao?"
Majstor mu se u Boga zakleo:
"Nisam boljeg mača skovao,
Osim mača Muse Kesedžije,
Koji mi je doneo trista oka čelika,
Sedam dana sam ga na ognju držao,
Trideset oka je na kraju ispalo,
M s mačem je po nakovnju udario,
U Boga se majstor tu zakleo
Posred nakovnja je njime pogodio,
Dve pede se mač u drvo zario."
Kralj se tada mnogo uplašio,
Dohvati se puta za planinu,
I pronađe Musu Kesedžiju,
Prema njemu i Musa je stao,
"Ko mi pute u planini preči?"
Podvikuje Marko u planini,
Kako brzo Musa tu dolete,
Dva junaka, oba na konjima,
Mačeve su junaci potegli,
Na četvoro mače polomiše,
U koštac se tada uhvatiše,
Tri sata su tako se 'rvali,
I na kraju Musa nadjačao,
A Kralju je daha ponestalo,
Hoće Kralju duša da ispadne,
Bog ubio Kralja šta on čini,
Ovako je Musi govorio:
"Ako meni ti život oprostiš,
Uzeću te za svog pobratima!"
Tad mu Musa ruke otpustil,
Al' šta radi Kraljeviću Marko,
Junačku je veru prekršio,
I Musi je dušu izvadio,
Ka Caru je Marko otišao,
Za Musu je njemu ispričao,
Kako se je Car obradovao,
Bog ubio Kraljevića Marka,
Što na besu pogubi junaka!

Ženidba starca Ćefan-age

Mili Bože, na svemu ti hvala,
Nismo bili, a Bog nas je dao,
Bez sreće nas neće ostaviti,
Iskočila kći Jabuke Ahmet-age,
Stasala je cura za udaju,
svojoj ,majci cura govorila:
"Veliko .me, majko, čudo našlo,
Nešto mi se telo mnogo goji,
Mnogo prsa počela da rastu,
Stasala sam za udaju, majko,
I na muža ne mogu da čekam!"
A majka joj ovako govori:
"Moja kćeri, Bog te sačuvao,
Naći će ti majka mladoženju,
Baš onoga Buljukbašu Muja,
Boljeg stvora Bog nije stvorio,
Nema druga ni u Turčina niti Kaurina,
Nema druga dokle sunce sija,
Samo ima jedan rđav zanat,
Četovođom Gospod ga je dao,
Deset lana u gori ostane,
Sve sekući Kraljeve Slovene,
U komate haljine iscepa,
I haljine sve u krv okupa,
Nećeš moći, kćeri, da ga smiriš!"
Ovako je kćerka majci rekla:
"Od njega mi, .majko, sreće nema!"
Onda majka opet progovara:
"Naći će ti majka dobrog muža,
Naći će ti Zuka Barjaktara,
Mlado momče, kakvo tebi treba,
Nema druga ni u Turaka niti u Kaura,
Samo jedan rđav zanat ima,
Mnogo ga je besnog Bog dao!"
Devojka je majci tada rekla:
"Od takvoga sreće, majko, ja ne vidim."
Opet zbori ostarela majka:
"Naći će ti majka dobrog muža,
Baš onoga Sokola Halila
Boljeg momka Bog još nije dao,
U svetu mu nigde para nema,
Samo jedan rđav zanat ima:
Ženskarošem Bog ga je stvorio,
Celo vreme za ženskinje juri!"
Onda cura majci odgovara:
"Takvu sreću, majko, ne imala!"
Ali majka opet kćerci zbori:
"Naći će ti majka dobrog muža,
Dobrog ga je čoveka Bog dao,
Stoge i blaga Bot mu poklonio,
Rahatluk ćeš veliki imati,
I lezet ti veliki pružiti!"
Devojka je majci govorila:
"E, baš toga, hoću ja da uzmem!"
Gledaj majke šta je uradila,
Trpezu je dobru pripremila,
U ruke je pismo dohvatila,
I onome starcu ga poslala:
"Kako si mi, starac Ćefan aga,
Ako hoćeš da budemo prijatelji,
Hoću svoju kćerku da ti dadem,
Hoću njome da te ja oženim!"
Kako se je starac obradovao.
"Trista svatova hoću da dovedeš,
Ali nemoj da vodiš Muja Buljukbašu,
Niti Muja, a niti Halila,
I ne vodi Zuka Barjaktara,
A drugoga vodi koga hoćeš!"
Gledaj starca šta je učinio,
Tri nedelje rok je postavio,
Tri stotini svata napisao,
Al' ne piše Buljukbaši Muju,
Niti piše Sokolu Halilu,
Niti piše Zuku Barjaktaru,
Ovoj trojici nepozvanih,
To je tako teško bilo,
Ovako je Mujo besedio:
"Čuješ li me, Zuko Barjaktare,
Jedan ćemo posao da učinimo,
Rok je svadbi tri nedelje dana,
A mi ćemo hrane sa sobom poneti,
Uzećemo vina i rakije,
Poći ćemo Jabuci u kuću,
Sa svatima nećemo sedeti,
Nego ćemo sami svoje piće piti!"
Gle, da vidiš Buljukbaše Muja,
Uzeo je Zuka Barjaktara,
I onoga Sokola Halila,
I poneo dosta dobre hrane,
Poneli su dosta vina i rakije,
Otišli su Jabuci u kuću,
A da vidiš starca Kefanagu,
Sobom vodi do trista svatova,
Svi na konj'ma, u sedlu sedeći,
I na vrata Jabuke su pali,
U kuću ih Jabuka uveo,
Kafu peče, rakiju iznosi,
Prostrli su meze, da mezete!"
Gledaj onog Muja šta li radi,
Sa svatovima on neće da jede,
Niti jede, a niti da pije.
"Nepozvan sam u kuću došao,
Od svojega ja ću sam da jedem i pijem!"
A kad su se najeli i napili,
U veselje svati udariše,
Pa odatle svatovi kretoše,
Sobom 30^1,0 gizdavu nevestu,
Kad su bili na jedno pola puta,
Ovako je mlada govorila:
"Deverbašo, da mi nešto kažem!,
A tako ti Boga jedinoga,
Ko je taj Buljukbaša Mujo."
Ovako joj dever odgovara:
"Ćuti, mlada, da te Bog ubije,
Otkad nevesta sa svatima govori,
Vidiš onog junaka crnputog
Koji jaše beloga đogata,
Brci su mu kao dva galjana,
To je glavom Buljukbaša Mujo!"
Nudili su ti .ga, ti ga nisi htela,
Opet mlada devera zapita:
"Deverbašo, još mi jedno kaži,
Koji junak Zuko Barjaktare?"
"Vidiš li ti onog mladog momka,
Koji jaše crvenog dorata,
Pravo glavu što je podigao,
Toga zovu Zuko Barjaktare,
Ti ni njega nisi, mlada, htela!"
Al' devojka opet progovara:
"Deverbašo još jedno mi kaži,
Koje jeste Sokole Halile?"
Ovako joj dever odgovara:
"Da li vidiš ono mlado momče,
Kao sunce što mu sunce sija,
I što jaše na crnome vrancu,
Nema druga u trista svatova,
Ti ni njega nisi htela uzeti!"
Opet mlada ovako govori:
"Deverbašo još jedno mi reda,
Koje jeste starac Ćefan-aga?"
Ovako joj dever odgovara:
"Onaj na magarcu, sedi,
Što s društvom sada nailazi!"
Tada se je mlada rastužila,
Započelo srce da je boli, ^;
Bolesna se nevesta srušila;
Svatovi su mesta zauzeli,
Zauzeli i da se odmore,
Kako se je starac zabrinuo,
"Haj, medet, za mene,
Izdahnuće sad moja nevesta,
Svatovima ovako govori:
"Ima l' neko među svatovima,
Koji mladu može da izleči,
Obasu ću njega dukatima,
Neka mladu na noge podigne!"
Tad govori Zuko Barjaktare:
"Svi svatovi malo odstupite,
I nevestu meni ostavite,
Ja vam znadem za neke mađije,
Da nam srećna postane nevesta!"
Svatovi su tada odstupili,
Nevesti se Zuko primakao,
Sve je lira i miluje,
Počela je nevesta da ustaje,
I ovako mlada da govori:
"Aman, Zuko, ako jesi što si,
Jedan derman danas mi učini,
Da mi makneš starca Ćefan-agu."
Ovako joj Zuko odgovara:
"Ako hoćeš da za mene pođeš,
Lako ćemo sve to udesiti."
"Ajt, tvoja sam!", nevesta je rekla,
Gledaj Zuka šta je učinio,
Svatima je ovako rekao:
"Malo nam je sad nevesta bolje,
Hoće malo da dora pojaše,
Hoće malo nevesta da šeta!"
Na dorata nevestu popeo,
Šetajući i poigravajući,
Malo bilo mnogo ne trajalo,
Glavu doru beše ispravio,
Poterao svojega đogata,
U visoku goru se popeo,
Nevestu je starcu ugrabio,
Svatovi se mnogo zabrinuše,
A i starac tužno jadikuje:
Aoj, medet, ostah bez neveste,
Više mi je neće povratiti,
Šta da radim, poštena družino?
Da li ,ima koji momak spreman,
Da mi vrati mladu ugrabljenu,
Daću njemu nebrojeno blago.
Daću njemu tri stotin' dukata!"
"Daj ih brzo!", rekao je Mujo,
Na brzinu dukate dadoše,
Mujo gurnu dukate u džep,
Pa on skoči na svoga đogata,
On se hvata puta za planinu,
Na vrh gore, kada se ispeo,
Tamo zove Zuka Barjaktara:
"Doći, Zuko, i ja sam došao,
I para sam dosta ugrabio!"
Obojica odmah ,se nađoše,
Gle, svatovi šta su učinili,
Kako su se mnogo zabrinuli,
Starac kaže: "Aoj, teško meni,"
"Šta ću, jadan, sada", redom svate pita!
Mlado momče tu se zadesilo,
I ovako svatovima veli:
"Lako ćemo tu stvar udesiti,
Mi imamo Sokola Halila,
Kao mladu njega obucimo,
Pa na konak starcu povedimo,
Dok se nama mlada ne povrati!"
Gle, da vidiš Sokola Halila,
Mlado momče odmah je planulo,
Na lagane noge poskočilo,
I kako se dete naljutilo,
Svatovima ovako je reklo:
"Vi svi znate ko sam i ja glavom,
Ja sam glavom Sokole Halile,
Nemojte me mnogo naljutiti,
Mačem ću vas za glavu skratiti,
Jedan kolac dete je spazilo,
Hvata kolac Sokole Halile,
Trista svata udara okolo,
Kada dođe starcu Ćefanagi,
Tri puta je starca udario,
Mrtav se je starac opružio,
Pa pojaha Halil svoga vranca,
Dohvati se ,visoke planine,
⁵ Kad je Halil visoko zašao,
Tu doziva Buljukbašu Muja,
Povikao Zuka Barjaktara:
"Sačekajte, družino, i mene, ,
Pretukao sam do trista svatova,
A starca sam mrtvog ostavio!"
Sva trojica tu se iskupiše,
Sva trojica tu se sastaviše,
Ali Gospod to htede da kvari,
Mujo reče: "Moja je nevesta!"
Halil kaže: "Ja sa neoženjen,
I nevesta neka bude moja!"
A Zuko se dobro zabrinuo,
Zabrinuo, pa je i rekao:
"Tu nevestu ja sam ugrabio,
Vi imate pare da delite,
A nevesta nek meni pripadne!"
Al' nikako da se oni slože,
Pa pođoše po starca jednoga,
Neka starac sve ovo presudi,
Gle, šta im je starac učinio,
Na jedno ih mesto on odvodi,
Pa im kaže: "Ostavite mladu,
Vi idite s druge strane polja,
Sva trojica u isti mah krenite,
I ko prvi do mene dotrči,
Taj nek vodi nevestu sa sobom!"
Sva trojica odmah otidoše,
Kad na drugu stranu polja stigli,
Sva trojica odmah potrčaše,
Gle, da vidiš Muja i Halila,
Ispred Zuka oba iskočiše,
Na sred polja kada dotrčaše,
Nazad ih je Gospod povratio,
Na isto se mesto povratili,
Jer je takva pravda bila,
Da nevesta baš Zuku pripadne,
Kako ju je brzo Zuko dograbio,
Kad je starcu Zuko dotrčao,
Dograbio nevestu devojku,
Tad dolazi Mujo sa Halilom,
„Aman, veli, Zuko, oprosti nam,
Mi smo tebe na dušu uzeli,
A nevestu ti si ugrabio,
Ugrabio tebi i pripada,
I sa srećom da joj slast osetiš!"

Zuko barjaktar

Skupilo se do trideset aga,
U Udbini na zelenoj londži,
Ispred sebe raširili piće,
Muju su se mnogo dojadili:
"Bog vas kleo, do trideset aga,
Ja ne žalim piće što pijete,
Al ne znate šta vi govorite.
Bog ubio majke u Udbini,
I kobile da Bogda lipsale,
Kada majka ne rodi junaka,
Nit kobila oždrebi đogata,
Pa da momak pojaše đogata,
Da se spusti u Kotor, Kraljevinu,
Tamo jeste jedna dobra cura,
Nema cura do dvanaest leta,
Nije sunca očima videla,
Nije logom zemlju načepila,
Nema druge u celome svetu,
Porasla je dvanaest aršina,
Devojci je do dvanaest pedi od sise do sise,
Tu se trides't aga zamislilo,
I junaci nikom ponikoše,
Tad govori Zuko Barjaktare,
Zaklinje se dinom i amanom:
"Ja sam bio tamo pre pet noći,
Tri sam dana sa curom proveo,
Tri sam noći sa curom spavao!"
Momak vadi slike i pokazuje.
"Hajde tamo, budalo velika,
Slike ženske ovde ne pokazuj,
Da si bio dole u Kotore,
I devojku video očima,
I tri dana sa njom proveo,
I tri noći sa njom spavao,
Tresla bi te groznica od devet godina,
Ne bi te za devet godina pustila groznica,
momče,
I bolesnog zanavek ostavila!"
Teške reči Mujo izgovara:
"Da mi nisi ujak, kao što si,
Odmah bi te na megdan pozvao,
Al' ti Mujo, dajem božju veru,
Ako budem junak u životu,
Il ću junak glavu položiti,
Il dovesti devojku Udbini!"
Sve za šalu age prihvatiše,
Tad je momče skočilo na noge,
Svojoj majci u saraj odlazi,
Pa ovako majci progovara:
"Mila, majko, da mi hleba spremiš,
Danas hoću u Kotore doći,
Kraljevu kćer, majko, hoću da uzmem,
Ili glavu sa nje da izgubim."
Majka ga je u dina zaklela:
"Nemoj, sine, u Kraljevinu ići,
Ostavićeš majku samohranu!"
"Razgovor joj sa Mujom ispriča,
Tad mu je majka hlebac pripravila,
Đogata mu majka osedlala,
Puta se je momak dohvatio,
Sa majkom se momak oprostio,
Ide momak i danju i noću,
Dok ne stiže Kotoru u Kraljevini,
Zakucao na curina vrata,
"Otvori mi, vrata, oj Latinko!
"Beži tamo, Madžarine mladi,
"Što me budiš usred tamne noći,
Imam ovde do dvanaest straža,
Odmah ću im glasa učiniti,
Skinuće ti glavu sa ramena!"
Opet Zuko u vrata udara.
⁰ Beži tamo budalino jedna,
Noću nikom ne otvaram vrata,
Sem kad dođe Zuko Barjaktare!"
"Da sam glavom Zuko Barjaktare,
Reci, curo, šta bi učinila?"
"Da si glavom Zuko Barjaktare,
Đogata bi bliže primakao,
Dizginama đoga pritegnuo,
Pod prozorom đogata propeo,
Na prozor mi prsten ostavio.
Ako prsten na prozor ostaviš,
Poznaću ga, jer sam ti ga dala,
Poznaću ti i kraj džemedana".
Prozoru se momče primaknulo,
Dizginama đoga pritezalo,
Pod prozorom đogat se propinje,
Zuko prsten na prozor ostavlja,
Devojka ga odmah prepoznala,
Prepoznala, jer mu ga je dala,
Poznala mu džamadan ukrase,
Pa navuče nanule na noge,
Niz stube se devojka spustila,
Od kapije vrata otvorila,
Pušta momka, đoga u podrum vodi,
Zuka vodi sebi uza stube,
U odaju Zuka namestila,
Ispekla mu kafu sa šećerom,
Polagano momak kafu pije,
Sa devojkom nita ne govori,
Oko vrata devojka ga grli,
"Što si mi se, momče, zabrinuo,
Jesi li se mnogo uplašio?"
Tada momče ovako govori:
"Nevolja je da se i zabrinem."
Sve joj kaza šta je i kako je:
"Jasam Muju Božju veru dao
Il' ću glavu ovde ostaviti,
Il' ću tebe sa sobom povesti!"
Devojka je njemu govorila:
"Popij kafu i ništa ne brini,
Lako ćemo i to udesiti!"
Kad je momka dobro počastila,
Dve mu lampe upaljene stavlja,
Kada sutra beli dan osvanu,
San oboje, licem uz lice, uhvatio,
Iza vrata majka joj dolazi,
"Aoj, kćeri, sam te Bog ubio
Čiji ono tragovi od đoga"
Jesi l' stekla nekoga jarana,
Đogata mu u podrum sakrila?"
Cura majci ovako govori:
"Nisam majko, ja jarana stekla,
Nego sinoć pođe drugarica jedna,
Jadnica je bez oca i majke,
Majka ju je, jadnu, isprosila,
Ne bi li je, jadnicu, udala,
Ali nema ništa, osim duše,
Dva tri dana hoće da ostane,
A ti da se mom ocu zamoliš,
Da je pusti među drugarice da prosi,
Ocu ne smem na oči izaći,
Ti ćeš oca za to zamoliti!
Da je vodim među drugarice,
Da sirotoj koju stvar skupimo!"
Molbu joj je majka ispunila,
U devojku Zuka preobukla,
Uvila ga u dimije bele,
U dobar ga tebdil okrenula,
Dva tri dana brzo je proteklo,
Starica je kralja zamolila,
Da kćer pusti, da im se prošeta,
Kralj ovako njojzi odgovara:
"Ja strahujem da je ne ugrabe,
Sa njom biće dva dobra stražara,
Kraljevinom neka se prošeta."
Obukle se, a i pripremile devojke»
Dva su dobra ata osedlali,
Zuko i cura na njih pojahaše,
Zuko se je curom obukao,
Uvio se u bele dimije,
U njih krije mača i oružje,
Ispred njih su dva dobra stražara,
Kad su bili na obali mora,
Zuko čaršav daleko bacio,
Izvukao mača i oružje,
Stražara je jednog 110081(30,
Sa drugim je borbu započeo,
Boj se čuje do u Kraljevinu,
Trista Slovena je boj uskočilo,
U saraju Mujo se zatekao,
"Bog te kleo", Halil je rekao,
"Uzeo si sestrića na dušu!"
Na konjima odmah pojuriše,
Trides't aga u pomoć mu pošlo,
Nevestu i momka Slovenima ugrabiše,
U Udbinu zdravo su se povratili,
No, sa mladom, gužva je ispala,
Svaki hoće sebi za nevestu,
Svaki kaže da se on borio,
Mujo kaže: "Dajte na kočiju,
I nevestu tamo ostavite,
Pa ko prvi do neveste dođe,
Nek nevestu za sebe zadrži."
U kočiju nevestu staviše,
Dizdar kaže: "Ja ću je dobiti."
U kasu je pustio đogata,
No, kočije malo dalje su stavili,
Sedam sati poljem i livadom,
Sedam sati stenom i planinom,
sedam sati vodom i močvarom,
do po luta, junaci su stigli,
Sve jureći jedan iza drugog,
Crče đogat Dizdar Osman Age,
Dizdar sedlo na rame stavio,
Pa trčeći za društvom polazi,
Do kočije su se primaknuli,
Prvi stiže Sokole Halile,
Iza njega Zuko Barjaktare,
Iza njih su do trideset aga,
A poslednji Dizdar Osman Aga,
Halilu je Zuko tad rekao:
"Kako ćeš, ujače, ovu mladu da mi uzmeš,
Umalo sam zbog nje poginuo?"
"Ti nevestu živ uzeti nećeš!"
Kad su došli do hana kraj puta,
Halil konja ka hanu okreće,
Zuko trči, mladu mu ugrabi,
I kočiju tu je zadobio,
Trideset aga mu je čestitalo,
Samo Mujo na Halila viče:
"Bog te kleo, Halil aga mladi,
Ja ne žalim što mladu ne uze,
I da si je ugrabio, opet bi mu je dao,
Nego si mi đoga, batal učinio."
Tad se Halil njemu okrenuo,
"Sam si konja batal učinio,
Jer ti, Mujo, mnogo pića piješ,
S njim u svaki han navraćaš,
Njega staviš da čeka pred hanom,
Na han ti se đogat naučio,
Ti si mnogo đoga zastavio,
Pa je mene Zuko prestigao,
I tako je mladu ugrabio,
Za kočijom sve nas ostavio,
Sad mu, Mujo, i ti to čestitaj!"
Ali, Mujo neće ni da čuje,
Da nevestu opet u kočije stavimo,
Ali age počeše da mole,
Pa se mole Muju Buljukbaši,
Da čestita nevestu Zuku,
Jedva ih je Mujo poslušao,
Pa je Zuku mladu čestitao,
Ustali su i sa Zukom pošli,
Sa nevestom u saraje idu,
Tri nedelje trajala je svadba;
Mnogo im je lepa nevesta ispala,
Dizdara su za kuma uzeli.

Halil posle smrti

Kukavica crvena zakuka,
U planini a na suvoj grani,
Dok iz zemlje glas joj progovara,
I ovako kukavici veli:
"Amanet ti, kukavice, jedan,
Da do Muja Udbini odneseš!"
Šta govori crvena kukavica:
"Amanetom i zemlja se drži,
Al' se samo jednom čudu čudim,
Glas se čuje, a stvor se ne vidi,
Navikla sam sama da samujem,
Al' još ne čuh glasa ovakvoga!"
Gle, šta njojzi Halile odgovara:
"Mrtav ležim očima ne vidim,
Muju poći i ovako reci:
"Halil te je mnogo pozdravio,
A Bog mi je muku ostavio,
Baš onoga Krešto Kapetana,
Kad Slovenin noću u lov pođe,
Sobom vodi do trista drugova,
Kada četu do groba dovede,
Onda mene glasno dovikuje:
"Hej, kopile, na megdan ustani,
Slovene si na putu sretao,
Nekad si nam puteve sekao,
Družini mi zadavao straha!"
La po grobu topuzinom lupa,
Na miru mi kosti ne ostavlja,
Pa sam njemu, Mujo govorio:
"Gde će mrtav na megdan izaći,
A ako si ti željan megdana,
Ti pozovi Buljukbašu Muja,
Mujo će ti na megdan izaći;",
Pa sad vidi, mili brate Mujo,
Da nekako tu mi muku skineš!"
Mi u dvoru suv dud tu imamo,
Na vrh vrha ti ćeš mu sleteti,
I tamo ćeš, dva tri puta zakukati,
Kukanje će tvoje neko čuti,
Teškom reči tebe uvrediti,
Ali, kukavice, ti ne slušaj nikog,
Sve dok tebe Mujo ne začuje!"
Crvena je kukavica poletela,
Dok polete do suvoga duda,
Dva tri puta dobro zakukala
Izašla je Mujova nevesta:
Kukavici ovako govori:
"Beži tamo, kukavice, crna,!
I lani si ovako kukala,
Halila si nama iskobila,
Jer ako se Mujo sad ražljuti,
Pa dohvati pušku silovitu,.
U komade razneće te Mujo!"
Kukavica nevesti govori:
"Dosad nikad nisam ovde bila,
Niti sam vam Halila iskobila,
Al' je Halil amanet poslao,
Da glas kažem bratu mu Mujagi."
Kako Mujo dobro ovo čuje,
Kao vila napolje izlete,
Kukavici ovako govori:
"'Reci, kukavice, posvetila mi se,
I u kuću ako ćeš da uđeš,
Jedi i pij koliko ti volja,
I ostani da se raspoložiš!"
Tad govori kukavica Muju:
"Nisam došla da jedem i pijem,
Niti došla da se raspoložim,
Amanet je Halil ostavio,
Da ga tebi ja donesem, Mujo,
Jer sam bila u gori visokoj
I sletela ja na suvu granu,
Tu sam dva tri puta zakukala,
Iz zemlje je nešto govorilo:
Ovako mi svojim glasom kaže:
"Amanet ti, kukavice, dajem,
Da poneseš ovu reč do Muja,
Muku mi je Bog veliku dao,
Dao mi je Krešto Kapetana,
Kad nedeljom u lov pođe, Krešto,
Sobom vodi do trista drugova,
I kad tako do mog groba dođu,
Tad Halila Slovenin poziva:
"Hej, kopile, na megdan ustani,
Slovene si na putu sretao,
Družini nam zadavao straha,
Nogom lupa, a i topuzinom po grobu,
Na miru mi kosti ne ostavlja,
Halil mu je ovako rekao:
"Gde će mrtav na megdan izaći,
A, ako si ti željan megdana
Pošlji aber Buljukbaši Muju,
A ti Mujo, ako jesi brat mi,
Skidaj meni nevolju sa vrata!"
"Onda, hajde, srećno poći, kukavice,
I pozdravi mog brata Halila,
U nedelju koja prva dođe,
Tu ću muku ja njemu skinuti!"
A u letak, gle, šta radi Mujo,
Popeo se na bedem od saraja,
Ispraznio pušku heberdarku,
To začula Krajina s Udbinom,
Pa svi redom Muju na kulu dolaze,
"Haber neki otkud je došao?"
Svi pitaju Muja, pa mu čestitaju,
Tada Mujo njima odgovara:
"U subotu veče da ste spremni,
Jer u četu treba da idemo!"
Sve je age Mujo na večeru zadržao,
Noć je prošla, subota je došla,
Opet su se age iskupile,
Junaci se dobro pripremili,
Na vrh gore, halilovom grobu došli,
Tada Mujo njima progovara:
"S obe strane busiju držite,
Jer će doći do trista Slovena,
Ja ću stati iza groba Halilovog,
Pa vas kunem u Boga jednoga,
Da pre mene niko ne opali,
Dok ja prvi ne ispraznim pušku!"
Age su se u Boga zaklele:
"Čekaćemo tvoju drvu pušku."
S obe strane hvataju busiju,
Mujo pade za grobom Halila,
Kada beli danak osvanuo,
Sloveni su stali da dolaze,
Kako glasno Krešto dovikuje:
"Hej, kopile, na megdan ustani."
Još glasnije Mujo odgovara:
"Danas ću ti na megdan izaći!"
Zbunio se Slovenin i stao,
"O, Gospode, ko li to govori?"
Tad je Mujo oganj pušci dao,
Na zemljicu mrtav Krešto pale,
Još trideset pušaka je puklo,
A na noge Mujo je skočio,
"Pomoz Bože!" mač je izvadio,
Pa krenuo da se sa Slovenima seče,
Sve su age namah poskočile,
Oštar bojak sa Slovenima biju,
Što ubiše, a što zarobiše,
Nijedan se Kralju ne povrati!

Đerzelez Alija

Junak nad junacima taj Đerzelez Alija,
Devet godina s devet rana,
Leži, sestra mu je više glave,
Ispira mu rane vodom sa izvora,
' Rane pere, a suze proliva,
Svojom kosom krv mu zasušuje,
Maramom ga Majčinom uvija,
Očevim ga ruhom ukrašava,
Na uzglavlje oružje mu ređa, ;
Kol'ko puta sestra ga okrene,
Toliko mi bol Elezu mine,
No od bola za sestrom umire,
Zemljom celom aber se proneo,
Megdandžija s mora se javio,
Zadrti je, kažu, junak bio,
Težak namet na zemlju nameće,
"Svaka kuća po pečena ovna,
Svaka kuća na noć po devojku,
Svakog dana po jedan krajišnik posečen!
Od nedelje do nedelje po jedna Krajina
popaljena!"
Pa je i na Đerđa red došao,
Po licu mu sestrine suze pokapale,
"Kako će obraz kućni okaljati."
Počela je sestra da mu kuka,
Sveg je Đerđa suzom orosila,
"Kako dan smrt, brate, da nas zaboravi,
Majka i otac ispod hrasta trunu,
Bratsko telo živo u kući sahranjeno,
Jedna sestra megdandžiji u ruke,
Što se na nas kula ne obruši,
Što se kula u grob ne pretvori,
Ne bismo li časno završili!"
Na dva dela srce joj se cepa,
S oba oka setru pogledao,
Dva potoka suza potekoše,
I sam junak kulu progovara:
"Oj, saraji, da Bog da propali,
Obrasla vas gusta mahovina,
Zmije i poskoci vam sestre i braća bili,
Kad ste i vi pokisnuli pusti."
"Nemoj, brate, tebe sestra moli,
Od bunila ne znaš šta govoriš,
Jer napolju kiša još ne pada,
To sestrine suze pokapaju!"
Za ruku je Đerđ sestru stegao,
Miluje je obema rukama, "
A gleda je sa dva oka željna,
Vrlo jasno junak progovara:
"Amanet ti, sestro, zašto plačeš?"
Što na dvoje moje srce cepaš
Moje telo devet godin' trune,
Za tvog Đerđa drugog puta nema,
Ovde ležim kao suvi list na prisojnoj
strani,
Zar nisi imala da jedeš i piješ?
Zar ti nisam dobro oblačio,
Da te nisam nekad uvredio?"
"Crnoj sestri, zar brat da dosadi?"
"Da ti nije vreme za udaju,?"
Kako sestra bratu odgovara,
Bratovljevu ruku na čelo stavila,
"Ah, gde si sada, od hrasta mladiko,
Da li te je buncanje pritislo,
Bolje živa u grob, nego da se udam,
Imala sam da jedem i pijem,
Imala sam da se i obučem,
Teže reči nisi mi rekao,
Drugog oca, niti majke imam,
Amanet ti, brate, ne uvredi mi se,
Što ću danas od bola da plačem,
Devet godina se to telo ne mladi,
Ni do vrata ne može da krene,
Što se nije osušilo, a i ja da svanem,
Megdandžiji kad moram da pođem!"
Na noge je momak poskočio,
"Od megdana đoga da mi uzmeš,
Pravo u grad, povedi ga sejo,
Pravo mome kovač pobratimu,
Od mene mu pozdrave odnesi,
Nek čelikom potkuje đogata,
Ja na megdan hoću da izađem,
Ako neće pobro da potkuje đoga,
Ti ga vodi pravo kod jarana!"
Devojka se u šeher spustila,
Ka kovaču, pravo, pobratimu,
"Dobro sreća, kume pobratime."
"Dobra sreća devojko iz daleka!"
"Od Đerđa ti pozdrav ja donosim,
Da mu đoga ti dobro potkuješ,
Udari mu čelične potkove,
Zakucaj mu klince od čelika,
Jer na megdan hoće da izađe!*'
Loše zbori kovač pobratime,
Pokloni mi dva oka u glavi,
Da ti spasim Đerđa na megdanu!
Leteće mu !zogat kao vihor."
Devojka se dobro ialjutila,
"Usta ti se, tvoja osušila,
Na vrata sam pobratimu pošla,
Devet godina te nije đogat obišao,
A došla sam na ciganska vrata,
A oči sam ove poškšila,
Majci i ocu što trunu pod zemljom,
Mome Đerđu, što od rana grune!"
Onda ide kovaču jaranu,
"Đerđ ti šalje pozdrave po meni,
Došlo mu je vreme od megdana,
Da mu đoga što bolje potkuješ,
Potkovice nek su od čelika,
Udari mu klince od čelika,
Jer na megdan megdandžiji mora
Jaran dobro đoga mu potkiva,
Naveče se cura kuli povraćala,
Zatekla je brata kako čeka,
Gle, šta radi junak Đerđ Elez Alija,
Megdandžiji ovo poručuje:
"Rano doći na polje junačko,
Jer za tebe još ja nemam cure,
A ovnove nismo sačuvali,
Ne mogu ti svoju sestru dati,
Nemam koga da mi rane veže!"
Čim nadgorom beli dan osvanu
Na .megdan su junaci izašli, ,
Jedan drugog i ruže i kore,
"Zar iz groba, ti Đerđe, ustaješ?,
I šta tražiš ovde na megdanu?"
Kako junak dobro odgovara:
"Dobro kažeš, crni megdandžijo,
Na pola sam puta ja do smrti,
Otuda si ti mene vratio,
Tražio si sestru pre megdana,
Tražio si stado pre čobana,
Došao sam prvo da ti kažem,
Stari su nam kanun ostavili:
Prvo oružje da pokažemo, pa namet da damo,
Megdandžiji sestru da ne damo,
Dok mačeve nismo ukrstili,
Pripremi se, megdandžijo, danas,
Mene kažu Đerđ Elez Alija!"
Udariše junak na junaka,
Topuzinom megdandžija gađa,
Đerđov đogat na kolena pada,
Iznad glave topuzina leti,
U zemlju se duboko zario,
Visoki se oblak podignuo,
Tad na Đerđa reda dopanula,
Kako topuz junak dobro baca,.
Megdandžiju dobro pogodio,
Uz tutnjavu megdandžija pada, ^;
Junak Đerđ je mača izvadio,
Od tela mu glavu rastavio,
Telo vuče po zemljici crnoj,
U bunar ga sa konjem bacio,
Od krvi se voda zacrveni,
Tri godine sve okolo smrdi,;
Onda Junak domu se povraća,
Oko sebe društvo okupio,
"Poslušajte, ga drugovi moji,
Neka su vam prosti ti saraji,
Moje pare neka su vam proste,
I sve blago što imam u kući,
Amanet vam sestra Đerđ Elez Alije!"
I sebe je Elez ispravio,
Crnu sestru hteo da zagrli,
Obojima namah dah prestade,
Brat i sestra mrtvi popadaše,
Duša nikom lakše ne ispade,
Zakukaše drugovi za njima,
Jedna širok grob im napraviste?
Brat i sestra zagrljeni leže,
Grobnicu im lepu sazidali,
Nad glavom im lipu zasadili,
,Letnja ptica da se tu odmora,
Kad se gora zaodela listom,
Na grob njihov kukavica slete;
Lipi behu grane osušene,
Pa odlete gore ka saraju,
Krov saraja na zemljici crnoj,"
Na jedan je prozor doletela,
Pa ovako putnika zaklela:
"Amanet ti, putniče u gori,
Ako pevaš, zastani sa pesmom,
Ako plačeš zastani sa plačem,
Gde god bejah u gori visokoj,
Gde god bejah u gaju zelenom,
Gde zakukah od kule do kule,
Još ne sretoh takvoga junaka,
Kao što je Đerđ Elez Alija!"

Ali Barjaktar besa

Bila neka žena udovica,
Jedno čedo od Boga imala,
Ime mu je dobro nadenula,.
Po imenu Ali Barjaktare,
S mukom ga je majka podizala,
Sve proseći od vrata do vrata,
Oblačila u suknene krpe,
Kad napuni dvanaest godina,
Bog mu dade blago i imanje,
A majka mu mladu zaprosila,
Tri nedelje rok su odredili,
I kada je prošlo tri nedelje,
Majka šalje svate po devojku,
Kakvu nije ječi video niko,
Samo nešto dete pogrešilo,
Tri godine nikud ne odilo,
Pa je majka njemu govorila:
"Oženih te, sine, zarobih te,
Međ drugove nikad ne izlaziš,
Ni ujake nikad da posetiš,
A očeve prijatelje ne znaš!"
Sin Je tada majci govorio:
"Muči, majko, da te Bog ubije,
Kad je sve to tvoje maslo bilo,
Nevestu si mnogo mladu našla,
A moja je kuća na granici,
I saraje ako ja ostavim,
Sloveni će saraj zapaliti,
Nevestu će moju ugrabiti,
A mene će svetom poskitati,
Ako ćeš mi Božju veru dati,
Da nikome vrata ne otvaraš,
Dok Alija, tvoj sinak ne dođe,
Izaći ću među prijatelje.
Majka mu je Božju veru dala,
"Neću nikom vrata otvoriti,
Dok ne dođe moj sinak Alija!"
Na đogata junak sebe baca,
Pa se beše puta dohvatio,
Okrete se pogleda saraje,
"Od vas sreće saraji da nemam,
ćuskijom će Kralj vas razrušiti,
Ćeramide po vama lomiti,
Traga od vas nigde biti neće!"
Onda krenu k onoj Kraljevini,
Pa se dobrog puta dohvatio,
I u goru kada se popeo,
Tu zateče izvor vode hladne,
Da počine tu sede Alija,
Sagao se i vode napio,
Snežna voda na srce mu pade,
Kraj izvora težak san usnio,
U lov beše Kralj tuda hodio,
I Aliju dobro ugledao,
Pa govori svojim Madžarima,
"Turčin nam je na izvor došao,
Vi nemojte praviti galame,
E da bismo njega zarobili,
I nevestu njemu ugrabili."
Pa Madžari uz goru kretoše,
I Aliji ruke savezaše,
U tamnicu Aliju baciše,
I zanavek vrata zatvoriše.
Al pogledaj šta sad Kralju čini,
Sav je narod tamo okupio,
Jednog momka ko Aliju nađe,
Alijine saši mu haljine,
Njegov mač mu i đogata dade,
Pa ovako momčetu govori:
Ako možeš mladu mu ugrabi,
Bogato ću tebe nagraditi!"
Momče ode Alijinoj majci,
"Siđi, majko, vrata mi otvori,
Došao je tvoj sinak Alija!"
Od radosti majka zavikala:
"Siđi, mlada, vrata da otvoriš,
Alija je izgleda došao!
Baš došao moj sinak Alija!"
Ta nevesta od soja bejaše,
Na prozor je glavu pomolila,
Slovenima dobro ugledala,
Bogom se je mlada zaklinjala:
"Niti muž mi, niti sinak nije,
No Slovenin, Slovenka mu majka,
Došao je mene da ugrabi!"
Nevesta je Slovenu kazala:
"Beži tamo ti Slovenkin sine,
Jer ti nisi glavom naš Alija,
No Slovenin, Slovenka ti mati,
Došao si mene da ugrabiš,
Poznajem te ja po glasu grubom,
I đogata imaš zelenijeg!"
Al' Slovenin opet progovara:
"Sići, mlada, vrata mi otvori,
Snežna voda glas mi pokvarila,
Po đogatu lišće je popalo,
Ako uđem u bedem unutra,
Na komade tebe ću iseći."
Nevesta se malo uplašila
I ovako momku govorila:
"Izaći ću na bedem saraja,
Isprazniću pušku haberdarku,
Neka čuje Krajina s Udbinom,
I ovi će se namah okupiti,
Tada ću ti vrata otvoriti!"
Opet njojzi momče progovara;
"Kada god sam nekud odlazio,
I kada su age dolazile,
Udbina se redom okupljala,
Nama će se slatko nasmejati,
Gde otvaraš vrata svome mužu!"
Tada se je mlada prevarila,
Dole siđe i vrata otvori,
Pa se odmah natrag povratila,
Ali za njoom Slovenin potrča,
Na čardaku nevestu uhvati,
"Hej, uzbuna!" nevesta povika,
Strah je velik Slovena hvatao,
Iz ruku je mladu ispustio,
Bez neveste natrag pobegao,
Do Kralja je pravo otišao,
U Boga se Slovenin zakleo:
"Nervestu sam za ruku imao,
Al' nevesta "uzbuna!" Biknula,
Strah je mene velik uhvatio,
Pa sam tebi, eto, pobegao!"
Pa se opet dobrim Bogom kune:
"Lepšeg stvora, ja video nisam!"
Ovako je Kralju govorio:
"Nemoj volju ti gubiti, momče,
Nevesta će, opet, naša biti!"
I kralj uze, sitnu knjigu piše,
Pa je šalje nevesti u ruke,
Gle, u knjizi šta je napisao:
"Poslušaj me Alijina mlada,
Sebi traži ti drugoga muža,
Tvoj Alija leži u tamnici,
Iz tamnice nikad izać' neće!"
Nevesti je sitna knjiga stigla,
Suzama je knjigu oplakala,
Ovako joj majka govorila:
"Mili Bože, od koga je knjiga?
Dosta si ih, mlada, dobijala,
Al' nijedno nisi oplakala?"
Nevesta je staroj majci rekla:
"Alija nam ropstva dopanuo,
U tamnicu njega su bacili,
Zanavek su vrata zatvorili,
Čekaću ga tri godine dana,
Ako mognem da ga negde nađem,
Ako igde bude u životu,
Sa tobom ću zajedno umreti,
Ako li se nikako ne Javi,
Posle toga muža ću birati!"
Tri godine sve knjigama traži,
Al' dževapa nigde ne nalazi,
Nevesta se onda isprosila,
Isprosi je Sokole Halile,
Al' nevesta jednak knjigu piše,
I u njojzi ovo poručuje:
"Ako jesi igde u životu,
Da, Alija, meni aber dadneš,
Zauvek ću s majkom ti ostati,
Inače sam čoveka izabrala,
Tri nedelje rok mi je za svate!"
Ova knjiga Alja dopade,
Aljo uze, sitnu knjigu čita,
Kako glasno beše zavikao,
Ćeramide na krovu zatrese,
Njega pita Kralju iz odaje:
"Što Alija glasno zapomažeš,
Dosadi l' ti brada nebrijana,
Ili crno blato do kolena,
Il' košulja nikada oprana?"
Gle, Alije šta mu odgovara:
"Ništa meni dosadilo nije,
Ne dosadi brada nebrijana,
Niti crno blato do kolena,
Nit' košulja nikada oprana!
No ostavih majku samohranu,
Sama mi je kod kuće ostala,
Pa sam čuo da mi je umrla,
Nema niko da majku sahrani,
Gavrani će majku pokljucati,
Ako ćeš mi za besu primiti,
Jer zaloge za otkupa nemam,
Sem što imam veliku zalogu:
Jednim Bogom da se tebi kunem,
Za šest dana sam ću se vratiti!"
Al' nikako Kralj besu ne prima,
Tad je rekla ta Kraljeva kćerka:
"Za Aliju ja sam ti zaloga,
Njegove ću muke izdržati,
Deset dana ako se ne vrati!"
Kralj je tada Aliju pustio,
A Alija kući okrenuo,
Susreo je Buljukbašu Muja:
"O, ujače, nek je dobra večer!"
Ovako mu Mujo odgovara:
"Dobro došo, ubogi prosjače!"
I još poče da ga zapitkuje:
"Oj, prosjače, kuda si krenuo?"
Njemu Aljo ovako govori:
"Iz tamnice pravo ti izlazim!"
Onda znaš li da mi nešto kažeš,
Je li tamo Ali Barjaktare?
Evo ima tri godine dana,
Kako pade u ropstvo kod Kralja?"
Alija mu tada odgovara:
U istoj smo tamnici ležali,
Alija je tamo preminuo,
Kosti smo mu kroz prozor bacili,
Hapsanu je celu usmrdeo.
Alija mi amanet ostavi,
Da glas kažem njegovoj nevesti!"
Niz braze suze Muju teku,
U džepove ruke zavukao,
Pokloni taku dobrih para,
Za dušu mu Alijinu daje,
Opet Mujo ovako govori:
"Mladu spreme do trideset dada,
I ako ti ne otvori vrata,
A ti glasno dozivaj Mujagu."
I kad Aljo u obor došao,
Susreo je Sokola Halila,
"Jesi dobro, moj dragi ujače?"
"Dobro došo, ubogi prosjače"
Počeo je Halil da ga pita:
"Odakle si i kud ćeš, prosjače?"
Tada njemu Alija rekao:
"Ja dolazim iz te Kraljevine,
Iz tamnice danas sam došao!"
"Možeš meni, prosjače da kažeš,
Je li tamo Ali Barjaktare?
Kralj mi ga je davno zarobio?"
"Zajedno smo u tamnici bili,
Alija je u tamnici umro,
Kosti sam kroz pendžer izneo,
Hapsanu je hteo da usmrdi."
Niz obraze Halil suze lije,
U džepove ruke zavukao,
Trideset mu para poklonio,
Dao mu ih Aliji za dušu.
Kad Alija na čardak došao,
.Susreo je majku samohranu;
"Kako si mi, majko samohrana?"
"Dobro došo', prosjače ubogi!"
Na ovako njega majka pita:
,Odakle si, a i kuda ideš?"
Ja dolazim iz te Kraljevine,
Pustiše me danas iz tamnice!"
"Oj, Boga ti, prosjače ubogi,
Znaš li meni štogod govoriti,
Za mog sina Ali Barjaktara?"
"Samohrana, majko, uvek sama bila,
Alija je u tamnici umro,
Kosti sam mu kroz pendžer bacio,
Hapsana je počela da smrdi."
Majci suze niz obraze teku,
Pa zavuče u džepove ruke,
I daje mu nebrojano blago,
Daje stara svom sinu za dušu.
U odaje tad Aljo pošao,
Dalje neće prolaz da mu daju,
Kako glasno Alija zavika,
Onda one Muja propustiše,
Sve je dade odmah isterao, č>
I Aliju unutra ugura,
Nevesta je stala da ga pita:
"Kuda ideš, prosjače, otkud si?
Ja dolazim iz te Kraljevine,
Iz tamnice sad sam izašao!"
"Znaš li, onda, nešto da mi kažeš?
Za Aliju Barjaktara, muža,
Koga mi je Kralju zarobio!"
"U tamnici zajedno smo bili,
U tamnici Alija je umro,
Kosti sam mu kroz prozor bacio."
Niz obraze suze mladoj teku,
Znak je jedan na čelu imao,
Duga kosa beleg mu pokrila,
Alija je kosu podigao,
Kako mlada beleg ugledala,
Nevesta se odmah dosetila,
U hamamdžik Aliju odvela,
Alija se dobro obukao,
Sa nevestom iz kule sišao,
Mujovoga konja pojahali,
Krenuli su oboje da beže,
Halil ih je tada ugledao,
Pa ovako Muju govorio:
"Nije ovo ubogi prosjače,
No Slovenin, rođene Slovenke,
Ja toliko za mladu ne brinem,
Al' đogata kako da dobavim?"
Halilu je Mujo tad, rekao:
"Beži tamo, budalasta ludo,
To je gazda svoju stvar uzeo."
Mujo uze Halilovo ždrebe,
Na ždrebetu kasom poleteo,
Visoko je gori dojahao,
Tada mu je Alija rekao:
"Oj, Boga mi, Mujo, koji me je dao,
Svoju sam stvar natrag povratio."
Mujo njemu opet progovara:
"Svadbe ćemo do dve učiniti,
Jednu mladoj što si ti uzeo,
Drugu što si osto' u životu."
Šest dana je trajalo veselje,
A kad prođe vreme od šest dana,
Alija je nevesti kazao:
"Moram opet Kraljevini saći,
Besu božju ja sam Kralju dao,
Za šest dana da ću tamo biti,
Ali Kralj mi nije verovao,
Kćer Kraljeva zalogom postala,
Samo tako Kralj me je pustio,
I ne mogu da kćer tu prevarim,
Da joj kažem šta je i kako je."
Onda svoga đoga. pojahao,
Spustio se dole Kraljevini,
Tevabija pred njega iskače,
Niko neće đoga da prihvati,
Svako misli da je to musafir,
Alija im tada progovara:
"Tevabijo, ja musafir nisam,
I javite Kralju da sam došo."
Kralj je tada na vrata došao,
Aliju je odmah ugledao,
Pa Aliji ovako govori:
"Hajt', Alija, nek ti je sa srećom,
Kada svoju reč si održao!"
Alija se onda povratio,
Domu svome Ali Barjaktar pošao!

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт