|
|
 |
 |
 |
 |
|
|
Dr Slobodan Zečević, BeogradZajedničko u narodnoj religiji Šiptara i susednih Južnih SlovenaIzvor: zbornik "Rad XIV kongresa Saveza folklorista Jugoslavije (u Prizrenu 1967)", Beograd 1974.
Zajednički uslovi života, stalni dodir i neposredni susedski odnosi etničkih grupa koje se jezički i poreklom razlikuju, kao rezultat imaju stvaranje sličnih pa i istih pojava duhovnog života. Među takvim pojavama, narodna verovanja zauzimaju značajno mesto. Do ovakve simbioze u međuetničkim odnosima nesumnjivo dolazi sa više razloga. Po sebi se razume da slična materijalna baza rađa i sličnu nadgradnju. No i pored ove osnovne činjenice ima još i drugih značajnih faktora. U ovom će se saopštenju uzeti u razmatranje samo tri najvažnija. Ta su tri faktora u najvećoj meri doprinela formiranju izvesnih pojava u narodnoj religiji Šiptara i susednih slovenskih naroda: Srba, Crnogoraca i Makedonaca. Njihova narodna religija je skoro istovetna, pošto potiče iz zajedničke slovenske baštine ili starosedelaca zatečenih u novim balkanskim staništima. Prema tome, substrat bi bio veoma značajan faktor. Lingvistička istraživanja su utvrdila da šiptarski jezik pripada satem grupi indoevropskih jezika u koju spadaju i balto-slovensko-iranski jezici. To znači da su daleki preci današnjih Arbanasa i Južnih Slovena u prazajednici živeli u susedstvu sa živim međusobnim kontaktima. Drugi sloj substrata bio bi paleobalkansko stanovništvo, iz čije su kulture došljaci svakako upili izvesne količine. Zatim bi došao trako-ilirski pa heleno-rimski sloj. Iz ovih su se slojeva u narodnu religiju obe etničke grupe svakako infiltrirala izvesna shvatanja i karakteristike mentaliteta starog stanovništva. Drugi snažan faktor bi bila kulturna radijacija jedne grupe drugoj tokom veoma živih i dugotrajnih međusobnih odnosa. Sledeći i noviji faktor bilo bi zajedničko usvajanje nekih orijentalnih religioznih predstava koje su se u narodnu religiju preslikale bilo iz hrišćanstva ili iz islama, pa su se sinkretizovale sa već zatečenim predstavama. Ako se pođe od substrata, doći će se do najstarijih slojeva u verskim predstavama, zajedničkih celom ljudskom rodu. To bi bilo obožavanje prirodnih pojava ili elemenata (vatre, vode, zemlje itd.) koja verovatno potiču iz substrata. U stratigrafski mlađim slojevima dolazi do oduhovljivanja i personifikacije tih pojava, obožavanje životinja ili rastinja, najudaljenijeg pretka. Takav razvoj, od animističkih, manističkih i totemističkih kultova, konstatovan je u celom svetu. Kao i slovenski Perun, šiptarski starinski bog Perendi, na primer, pripada porodici evropskih bogova gromovnika. Odmah pada u oči sličnost naziva i identična funkcija. Ako se tome doda da se litavski bog gromovnik nazivao Perkunas, onda će to biti indikacija na zajedničko poreklo boga gromovnika u celoj evropskoj grupi satem jezika. U daljem razvoju, došlo je do pagansko-hrišćanske simbioze ovoga božanstva, pa je sveti Ilija na sebe preuzeo funkciju starog gromovnika. U srednjoj Albaniji se na primer verovalo da on gromovima gađa kušedru (aždaju).[1] Slično su verovali i Sloveni: mislili su da gromovnik svojim strelicama gađa đavole. Šiptari skopske okoline smatrali su svetog Iliju svecem sa dva lica: Azreti Alija i sveti Ilija.[2] I mnoga druga paganska božanstva ostavila su dubokog traga u narodnoj religiji Slovena i Šiptara. Sa dosta tragova arhaičnih verovanja na obe strane se praznovao Božić i Badnjak, koji su kao kasniji hrišćanski praznici zamenili praznik rođenja starinskog boga sunca. Tragovi kulta Velike Majke, moćnog matrilinearnog praistorijskog božanstva, zasvedočeni su na obe strane. Jedan od mnogih tragova substrata bila bi i fatalistička verovanja u sudbinske boginje. U nas se one nazivaju suđenice, suđaje, narečnici, orisnice i raznim drugim imenima. Identična se bića u Šiptara nazivaju mire (od grčkog moira), fate (od latinskog fatum), dok se u severnoj Arbaniji nazivaju ore.[3] Na obe su se strane ova mitska bića zamišljala kao tri mlade i lepe žene koje prilikom rođenja određuju novorođenčetu sudbinu za ceo život. Pri tome je reč najmlađe od njih bila presudna. Takva su bića poznavali svi indoevropski narodi, pa je sigurno da i vera u njih potiče iz substrata. Poznata su bila i druga mitska bića koja su predstavljala porođajne demone. To su babice za koje se u Srba verovalo da napadaju porodilju i dete u intervalu od 40 dana po porođaju. Zato su i Šiptari pazili da porodilja i dete u tom periodu ne napuštaju kuću. Rođenje, svadba i smrt su najvažniji momenti u ljudskom bitisanju na zemlji, pa su se stoga oko njih grupisali mnogi običaji koji ustvari predstavljaju skup versko-mađijskih rituala kao spoljna manifestacija starinskih verovanja. Sigurno je da mnogi od tih običaja potiču iz verskih predstava substrata, pošto su poznati i mnogim drugim narodima. Dovoljno je nabrojati samo neka od njih: srodstvo po mleku, šišano kumstvo, otmicu ili kupovinu devojke, zaštitu neveste velom, mađijanja za plodnost u svadbenom ritualu, način prelaza preko praga ili obilaženje ognjišta prilikom uvođenja neveste u novi domaći kult, gostinsku obljubu, mrtvačku svadbu, tužbalice, grebanje lica i sečenje kose u znak žalosti, prosipanje vode prilikom smrti, bacanje zemlje u grob, Haronov novčić, daću ili tačno utvrđeni ciklus davanja podušja.[4] Ima još dosta verovanja koja su zajednička široj grupi naroda, zbog čega i ona potiču iz substrata. To bi bilo verovanje u besmrtnost duše, koja se u Elbasanu zamišljala u obliku leptira. Vera u zagrobni život bi takođe bila jedna od zajedničkih crta u narodnoj religiji. Zajednička vera je i u sretne i nesretne dane kao i da važnije poslove treba otpočinjati dok mesec raste. Verovanje u veštice, vile-zaštitnice junaka, kućnu zmiju ili apotropajska svojstva belog luka, pridružuju se ostalim primerima. Prenošenje zemlje o vratu radi utvrđivanja granica imanja, zajedničko je Makedoncima i Šiptarima u Skopskoj kotlini. Tamo se takođe veruje da zemlja stoji na vodi, voda na ribi a riba na volu. Ako se vo makne, zemlja se trese. Kao zaštitu od grada, ovde su obe narodnosti iznosile pred kuću oštre metalne predmete. Ako dugo pada kiša, verovalo se da je negde zakopano vanbračno dete i da će grad ili kiša padati sve dotle, dok ne iskopa dete. Čuma je takođe kod obe narodnosti personificirana a smatralo se da ona ljude udara pod mišku a da svoju moć nosi u tikvici.[5] Legenda o zidanju Skadra, čiji je motiv poznat mnogim narodima, svedoči da je i u nas i u Šiptara nekada bilo poznato žrtvovanje ljudi građevini, što se kasnije na obe strane ublažilo klanjem žrtvene životinje u temeljima zgrade. Praznovanje 1 marta kao prvog dana proleća koga Šiptari u Skoplju nazivaju "Deta Veres", zajedničko je ne samo Slovenima i Šiptarima, već i mnogim drugim evropskim narodima.[6] Misli se da je slovenskog porekla vera u vampire, pošto su reči vurkollbk ili lugbt slovenskog porekla. Kao i u nas i u Šiptara se verovalo da vampir dolazi svojoj udovici, pa čak da sa njom i posle smrti može imati dece. Na obe se strane smatralo da vukodlaci imaju izvesnu ulogu pri pomračenju nebeskih tela. Zato su Malisori pucali u pravcu meseca kada se pomračuje, sa svrhom da odagnaju mitska bića koja to prouzrokuju. Iskopavanje i spaljivanje vampira u oba slučaja se vršilo na sličan način i sa istim ciljem. Ako se tome doda da se predstava vampira na obe strane spojila sa svojstvima vazdušnih duhova, može se lepo pratiti stepen kulturne radijacije jedne etničke grupe drugoj. Slava, koju su poznavali katolički severni Arbanasi, takođe bi bila jedan od primera.[7] Iako noviji, uticaji hrišćanstva ili islama ipak su ostavili vidnog traga u narodnoj religiji Slovena i Šiptara. Kadkad su se ti uticaji samo izmenili ili su se u novom plaštu nakalemili na starija verovanja a kadkad su pojedina verovanja direktan plod tuđeg uticaja. Pojava prenošenja funkcije paganskih mitskih bića ili praznika na hrišćanske ili muslimanske svece, već je dotaknuta u prethodnom izlaganju. Ovde još treba pomenuti svetu Petku ili hrišćansku Bogorodicu kao naslednike paganskih božanstava plodnosti, lepote i materinstva. Praznovanje Đurđevdana i nekih drugih praznika koji imaju prehrišćansko poreklo, samo je pod novim imenom produžilo funkcije starih praznika. Šiptari u okolini Skoplja su o Đurđevdanu priređivali veliko veselje i pucali iz pušaka. Tada su obavljali i ritualno ljuljanje. Radi stimuliranja plodnosti, stoku su udarali topolovim grančicama. Rano ujutru su obavljali ritualno kupanje a decu su umivali vodom u kojoj su prenoćile ljuske od crvenih jaja. U četvrtak pred Đurđevdan ne bi radili u polju.[8] Uticaj Islama se nadovezao i na neka starija mitska bića. Vezivanje zmaja sa Muhamedom veoma je zanimljiv primer ovakvih verovanja. Prema kazivanju Marka Miljanova, Šiptari su svog čuvenog Junaka Sulj Kamiša nazivali Pero Prorokovo. Junak je svoj nadimak verovatno dobio u vezi sa verovanjem slovenske tradicije u zmajsko poreklo glasovitih junaka: "Kada je letio Muhamed palo mu je pero zlatno i od toga je Suljo; po tome se i zove Kamiš. Neki govore zduhač je, u košulju se rodio."[9] Očigledno je da je zmaj zamenjen Muhamedom koji se, u ovom slučaju, vezao za starija narodna verovanja koja nemaju ničeg zajedničkog sa islamom. Prema islamu, Muhamed je čovek kao i drugi, pa zato ne može da leti, kojom bi prilikom od njega otpadala pera. To je očigledno zmaj za koga se u narodnoj tradiciji smatralo da kada leti od njega otpadaju varnice u obliku krljušti — zmajeve otresotine. To potvrđuje i drugi deo pomenutog verovanja. U našoj narodnoj religiji, zduhač je isto što i zmaj. Verovanje u opasnu moć zlih očiju, iako je postojalo i ranije? dolaskom Turaka se obnovilo, pojačalo i razgranalo novim i mnogobrojnim varijantama. Za odbranu od zlih očiju su se upotrebljavali poznati orijentalni metodi. To su razne amajlije, zapisi i bajanja. Od zlih se očiju branilo i tetuažom.[10] Mnogobrojna su kultna mesta koja su zajednička slovenskom i šiptarskom stanovništvu. Vezana su za bivša zajednička narodna svetilišta a svaka ih strana vezuje za svoje svetitelje. Na primer, u okolini Prizrena postoji "Suzijev kamen" koji je šupalj i koga podjednako poštuju Srbi i Arbanasi. Srbi su smatrali da je to ostatak crkve svetog Pantelejmona, dok su Šiptari smatrali da je kamen delo Suzija Čelebija, muslimanskog čudotvorca, pisca i derviša iz XVI veka. Kamen je predmet hodočašća jednih i drugih a smatralo se da je naročito korisno tamo otići petkom. Tamo se odlazilo i na dan letnjeg svetog Nikole, šest nedelja po Đurđevdanu i na svetog Iliju. Ko bi došao da zatraži pomoć od ovog svetilišta, obilazio bi kamen tri puta, palio sveću i provlačio se kroz otvor kamena. Ovo se radilo iz više pobuda: da bi se postiglo isceljenje, da bi se sprečila bolest, radi lečenja steriliteta, radi održanja dece, radi ostvarenja uspešnog braka, radi dokazivanja krivice ili nevinosti. Pored sveće prinosila se i žrtva. Dualitet muslimanskog i hrišćanskog sveca u vezi sa ovim kultnim mestom, svakako je interpretatio christiana ili islamica nekih starijih verovanja u čudotvornu moć pomenutog kamena a izvođenje paganskog rituala istovremeno sa islamskim ili hrišćanskim, ukazuje na kasniji religijski sinkretizam.[11] U selu Patiškoj u Skopskoj kotlini, postojao je jedan grob za koga su Makedonci smatrali da je grob svetog Nikole a Šiptari da je grob Hajdar Babe. Jedna Šiptarka je tamo stalno palila sveće, sebi za dušu.[12] Katolički severni Arbanasi su poštovali manastir Dajbabe kod Titograda, gde su dovodili bolesnike radi isceljenja.[13] Od drugih kultnih mesta treba pomenuti veoma razvijeno verovanje u čudotvornu moć nekih izvora i drugih voda, gde su se davali motivi i obavljalo ritualno kupanje ili umivanje. Nabrajanje zajedničkih verovanja Šiptara i susednih južnoslovenskih naroda teško da može da se iscrpe. Ali to nije ni potrebno, pošto su dosadašnji primeri dovoljna i ubedljiva ilustracija da su zajednička verovanja mnogobrojna i da potiču iz raznih slojeva zajedničkog života. Ovo saopštenje treba da bude samo početak jednoga temeljnijeg rada koji bi iscrpno naveo sva zajednička i specifična verovanja, odredio ih prostorno i vremenski a u genetskom smislu dao odgovarajuću sintezu. Napomene1 Ekrem Čabej, Život i običaji Arbanasa, "Knjiga o Balkanu I", Beograd 1936, str. 315. 2 Mil. S. Filipović, Običaji i verovanja u Skopskoj Kotlini, "Srpski etnografski zbornik" LIV, Beograd 1939, str. 403 3 Slobodan Zečević, Određivanje sudbine pri rođenju u Južnih Slovena, "Narodno stvaralaštvo 15—16", Beograd 1965, str. 1221 4 Ekrem Čabej, or. cit., str. 311 5 Mil. S. Filipović, or. cit., str. 343, 509, 511, 521 6 Marika Hadži Pecova, Prvi dani proleća u makedonskim običajima, "Rad kongresa folklorista u Mostaru i Trebinju", Sarajevo 1963, str. 321. 7 Mil. S. Filipović, Studije o slavi, službi ili krsnom imenu, "Zbornik za društvene nauke Matice srpske 38", Novi Sad, 1964, str. 51; Stevan Dučić, Život i običaji plemena Kuča, "Srpski etnografski zbornik" HLVIII, Beograd 1931, str. 129, 243, 245 8 Mil. S. Filipović, Običaji i verovanja u Skopskoj Kotlini, str. 396, 399 9 Marko Miljanov, Život i običaji Arbanasa, "Srpski pisci", Beograd, str. 191 10 Stevan Dučić, or. cit., 312 11 Đurđica Petrović, Narodni mit o Suziju, "Zbornik na narodni život i običaje JAZU" 40, Zagreb 1962, str. 405-407 12 Mil. S. Filipović, Običaji i verovanja u Skopskoj Kotlini, str. 514 13 Stevan Dučić, op. cit., 518 |
