Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder  
Biblioteka slovena u Albaniji i albansko-slovenskih kulturnih veza

Autori
Jezik
Folklor
Istorija
Umetnost
Prevodi
O Albaniji
Bibliografija
Linkovi
 

Др Јован Вукмановић, Цетиње

Слично и специфично у славским обичајима Арбанаса и Црногораца

Извор: зборник "Рад XIV конгреса Савеза фолклориста Југославије (у Призрену 1967)", Београд 1974.

Dr Jovan Vukmanović
L'analogue et le spécifique dans les coutumes des Albanais et des Monténégrins
Résumé

Dans beauceup des coutumes sociaux et religieux shez les Monténégrins et les Albanies catholiques qui vivent dans la Republique du Monténégro et l'Albanie du Nord, en constate la ressemblance- même coïncidence.

Ceci s'est certainement produit à cause de l'influence mutuelle et culturelle, de la fusion ethnique, de l'organisation identique des tribues et de la même origine des certains tribues d'Albanie du Nord et des tribues monténégrines.

On peut constater cette ressemblance au même l'égalisation des coutumes pendant la fête de famille-la slava.

Les préparations pour la fête aussi bien shez Les Albanie que shez les Monténégrins commencent bien avant le jour de la fête.

Les hôtes shez les Albanais sont bien plus nombreux que shez les Monténégrins. Antériurement la fête duraint sept jours. Plus tard elle descendit à trois jours et finalement par décret spécial, allé fut fixée à un jour. Shez les Albanais la plupart des hôtes arrivent la veille de la fête et tirent de coups de pistolet donnent signe au patron de leur arrivée. Celui-ci leurs repond de la même façon.

Les Albanias ne préparent point le gâteau de fête et le curé ne doit pas venir obligatoirement à la maison. Mais si, par hasart, il y arrive, il fait la bénédictin sur un morceau de pain.

Cependant shez les Monténégrins le curé arrive le plus souvent la veille de la fête et avec le patron de la maison il exécute le service religieux selon la coutume: on allume la cierge, on embaume la maison par la cire et on coup le gâteau de la fête.

Pendant le déjeuner, qui shez les Albanais dure trois à quatres heures, bien plus longtemps que shez les Monténégrins, les hôtes se rangent à table d'après leurs importance. Cependant, shez les Albanais à la tête de la table ne s'assoit point le plus âgé ou le plus notable des hôtes comme shez les Monténégrins, mais on attrubus cette honneur aux hôtes des autres tribues. Il est d'usage de réserver la place d'honneur à l'hôte de la tribue de Hoti. Pendant le déjeuner, le jour de la fête, les Albanais et les Monténégrins prononcenet des discours, dont deux sont surtout obligatoires, l'un à l'honneur du patron et l'autre à la vénération et au culte divin du saint.

En signe d'honneur shez les Albanais on donne la tête du bétail au premier hôte et celui -ci la partage avec les autres hôtes.

Lors du départ des hôtes le patron les accompagne et en signe se remerciment ils tirent des coups de pistolet.

У многим друштвеним и вјерским обичајима Арбанаса католика на подручју републике Црне Горе, као и оних у Малесији, Сјеверној Арбанији, и Црногораца наилази се на упадљиву сличност или чак подударност. У тим заједничким цртама очувани су многи трагови старобалканских узајамних културних утицаја. Они јасно указују на етничку симбиозу паганско словенског и старобалканског живља, као и на касније арбанашко-црногорске етничке односе.

По арбанашко-црногорској традицији преци свих малисорских племена, осим једног дијела Груда, досељени су из Црногорских Брда или Босне. Отуда се Хоти доводе у везу са Васојевићима и Пиперима, Кастрати са Кучима, Клименти са Кучима и Пиперима, а Шкрељи са Босанцима.[1] Етничко мијешање арбанашког и српског становништва, које је вршено путем међусобног орођавања и сеоба у једном и другом правцу, знатно је допринијело сличности или пак истовјетности многих обичаја.

Ова сличност, односно подударност, огледа се јасно и о крсном имену, крсној слави или слави, како се све каже код католика сјеверноарбанашких и црногорских племена. Према саопштењу појединих испитивача њихово крсно име је заједничког поријекла. Оно је постало — каже Владислав Скарић — "у оном крају српске народне територије, гдје се православни Срби додирују са Арбанасима и Србима католичке вјере, дакле у српско-арбанском приморју." Начин прослављања крсног имена, са нарочитим гошћењем, указује на римске културне утицаје, који су били особито захватили приморске Србе."[2]

Сјеверни Арбанаси католици и Црногорци славе углавном исте празнике: Ђурђевдан, Марковдан, Никољдан, Јовандан, Аранђеловдан, Петровдан, Петковдан, Шћепандан, Госпођиндан, Тројчиндан итд. Скоро сва црногорска братства, чији преци су досељени из Сјеверне Арбаније, која је у доба српског царства била насељена Србима и Арбанасима, славе Никољдан, као раније Малисори. Свако племе, понегдје и братство, код оба народа, има данас своју славу. Малисорска племена, умјесто раније заједничке славе зимског св. Николе, узела су друге, да би се могла узајамно посјећивати. Ипак нијесу коначно напустила стару славу, већ и данас о њој врше мање припреме и пале славску свијећу.

Припреме за славу, у Арбанаса и Црногораца, почињу много раније, како би се светац што боље дочекао и испратио. Ријетко кад се гости позивају, већ се главнији пријатељи, кумови и познаници редовно узајамно посјећују. Арбанаси у Штоју позивају своје побратиме по неком млађем мушкарцу. Арбанашке славе су знатно посјећеније него црногорске. У раније вријеме славили су једни и други по седам, а касније по три дана. Нарочитим забранама средином прошлога вијека црногорска слава ограничена је из економског разлога на један дан. У Арбанаса гости долазе већином уочи славе, а одиве, као и у Црној Гори, дан-два раније. Кад се мушки гости приближе на домак кући свечара, зову га из гласа, питају да ли прима пријатеље, честитају славу и пуцају из пушака. Домаћин излази пред њих, честита им долазак и одговара пуцањем. Гостима у кући прихвате оружје, понегдје скидају обућу и приносе воду за прање ногу. За трпезу сиједају по угледу, одвојено мушкарци од жена. Домаћин клечећи запали воштану свијећу и даје је присутнима, који такође клекну, да је по угледу целивају, мушкарци па жене, и најзад је постави на источну страну стола. Он истовремено запјева пјесму сурате, коју присутни прихвате. Свештеник долази, ако се зове, уочи или на дан славе, благослови кућу на сиру, соли и парчету хљеба и обави прекаду. У Арбанаса нема славског колача, једино код православних у Драчевици, у Шестанима, гдје га мијесе под утицајем православне цркве. Свештенику обично шаљу по мушкарцу плећку брављег меса. У Црногораца су данас обичаји нешто друкчији. Свештеник обавезно долази, понајчешће уочи славе, и са домаћином куће врши главне обредне обичаје, пале свијећу, ломе крсни колач и тамјаном каде кућу и споредније просторије. Средином прошлога вијека — како је забиљежио Милорад Медаковић[3]—долазили су по три свештеника у кућу да освјештају масло свима укућанима. Један свештеник би, помоћу вишњева прутића, вином и уљем миропомазао укућане, други пријатеље, а трећи она два друга свештеника и најзад самога себе. Послије обреда свештеници су бацали прутиће на ватру. Усљед ограничења слављења гости данас долазе већином ујутру славе. Обично они са домаћином куће, који носи пуње (вино), проскуру, воштану свијећу и читуљу ради помена мртвих, иду у цркву. Оволико обредних аката, од којих неки подсјећају на мртвачке обичаје, нема у Арбанаса.

Обичај је у Арбанаса и Црногораца да се о слави коље брав. Код неких арбанашких племена се славском браву избоду очи ножем којим је заклан. О ручку, који код Арбанаса траје 3—4 сата, знатно дуже него код Црногораца, гости се поређају око трпезе по угледу. Мушкарци и жене сједе подвојено, у двије издвојене трпезе. Трећа већ може бити заједничка. Ако нема много гостију, старија кума куће може сјести са мушкарцима. У чело трпезе не сиједа најстарији нити најугледнији мушки гост, као код Црногораца, већ се та част указује по племенима. Одавно госту од племена Хота, без обзира на доба старости, давало се прво мјесто. Ако је присутан свештеник, он сиједа до њега као главнији гост.

За вријеме ручка Арбанаси и Црногорци дижу више здравица. Нарочито су значајне двије, домаћину куће и у славу божју и крсног свеца. Код Црногораца главни гост, стојећи на ногама, гологлав, ломи погачу и говори прву здравицу. Арбанашке здравице су краће и једноставније од црногорских, које су садржајније, са више рјеченичних обрта и одређених фраза. Једни и други пију обилато, Арбанаси више ракију, а Црногорци вино, чему свакако треба тражити поријекло у религиозним обичајима класичних народа, Римљана и Грка. Брегасори у Штоју још се и поливају ракијом. Обичај је код једних и других да домаћин гологлав послужује госте, подстиче их да једу и пију, и одређује кад ће се што донијети на трпезу, која је стално пуна. У Арбанаса домаћин, приликом изношења меса, стави главу, као највише поштовани комад, такозвани "срамни залогај", у знак почасти, пред главног госта. Овај је из истог разлога помиче пред другога, обично до себе, други пред трећега, и тако она понајчешће обиђе читаву трпезу унаоколо док не дође поново пред главног госта ако је он одлучно не одбије. Примљену главу гост дијели између присутним, некоме језик да је говорник, другоме мозак да је паметан, трећему вилицу, тако да себи понекад остави само кост. Гости даље дијеле добијене дјелове и скоро сваки добије по парче. Ако су у челу трпезе свештеник и главни гост, обично им домаћин унапријед подијели главу или пак износи двије. Арбанаси пјевају у трпези, појединачно или удвоје, повремено излазе пред кућу и пуцају. Обичај је у оба народа да проричу будућност у плећку закланог брава или у кокошињу кобилицу. Прво гледају колико је јака тврђава, односно држава, па онда судбину укућана, напредак у стоци и берићет у усјевима. Ако се укаже неки удес, гост га прећути ради спокојства укућана. Обичај је у Арбанаса да мушкарци приликом одласка чашћавају жене у кући новцем, раније по грош-два, а домаћин их испрати. На заласку куће они зову гласно домаћина и пуцају, на што се овај одазива и пуца.

Многа арбанашка и црногорска племена имају и послужбицу или прислужбицу. О њој код Арбанаса редовно долази свештеник у кућу ради прекаде, а код Црногораца ако се позове. То је општа племенска или сеоска слава о којој се, уз учешће гостију, носе обично литије око села или на неку планину, гдје се учесници заједнички угосте и веселе. Послије рата су знатно потиснуте.

Из ових наведених података о славама, које су само један мали, заједнички дио у животу Сјеверних Арбанаса и Црногораца, јасно се види колико су тијесне везе између ова два народа на подручју обичаја. Ширим и дубљим проучавањем њихова живота и стваралаштва, као и осталих балканских народа, утврдиће се између њих јаче везе, које чине јединство и цјелину Балкана у свима областима духовне и материјалне културе.

Напомене

1 А. Јовановић, Малесија, "Српски етнографски зборник", XXVII, 19?3, 73.

2 В. Скарић, Постанак крсног имена, "Гласник Земаљског музеја", XXXII, Сарајево, 1920, 262.

3 М. Медаковић, Живот и обичаји Црногораца, Нови Сад, 1860, 64—65.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | Преводи | О Албанији | Библиографија | Линкови
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт